Uz Dan oslobođenja Sombora od fašizma: Ostani takav kakav jesi, rodni grade

* 21. je oktobar. Dan koji u Somboru obeležavamo kao dan pobede nad najvećom pošasti čovečanstva, pobede nad fašizmom

Povod je to svakome, pa i meni, da o svom rodnom gradu napiše ponešto. Naravno, uz neizrecivu ljubav, padnu i kritike. Svakome je naravno, u doba pogotovo višedecenijske slobode pa naročito u savremeno doba kada se svi zaričemo u slobodu govora, pravo na sopstvenu reč, demokratičnost i sva ostala moguća i „nemoguća“ prava, dozvoljeno i da kritikuje. Ljubav kao vrsta pa Bože moj, sasvim normalnog osećanja a kritizerstvo, e pa to je ono što se podrazumeva neki će reći - moranjem. Po principu, baš zato, što volim svoj rodni grad, imam pravo da ga kritikujem. Ljubav - kao opravdanje, šta li.

E ja neću da iskoristim to „moranje“. Neću da ga kritkijujem. A i zašto bih? Hoću li time nešto da ispravim? I šta da ispravim? Zašto? Pa nisam ja kriv što na primer, „Bane Sekulića“ jednog od godinama privrednih giganata i u staroj Jugi, više nema. Nisam ni prav. Intimno, jednako nisam ni kriv ni prav što ni rukometnog ženskog kluba koji je bar pod tim imenom, svog tadašnjeg sponzora, "Baneta", osvajao osamdesetih prošlog veka, titule evropskog, domaćeg, jugoslovenskog ranga. Niko nije kriv, ili svi smo krivi? Ponavaljanjem ovakvih ili sličnih pitanja, zašto nema više ovo, nema ono, samo ćemo se saplitati. Gubiti vreme. Spominjati štetočine iz nekih prošlih vremena ne isplati se, daleko im lepa kuća.

Vraćam se zato u sadašnjost naspram onog za šta lično smatram da je, od danas još mnogo važnije, a to je – sutra. Na Dan oslobođenja od fašizma moga grada, 21. Oktobra, Sombor mi je nekako drugačiji nego svih ranijih decenija, koliko živim. Reč, epitet drugačiji, upotrebljavam u značenju, lepši. I u podtekstu, bolji. Opet ću postaviti pitanje pitanja, iz prethodnog stava, zašto. Pa zato, što grad jednostavno čine ljudi a ljudi su sinonim-značenju Sombora - u imenu Ravangrad, jednostavni, čestiti i dobri. Vredni. Komšije. Dvadeset sedam nacija ovde živi u bratstvu. Ko jedna velika porodica. Ima li čarki? Pa ima. One znaju da budu tako simpatične, kao bakice što u predvečerje sednu na hokerdle ispred svojih kuća, divane i druže se pa jedva čekaju da otpozdrave kad im neko mlađi kaže ono somborki,"ljubim ruke".

Mladi. Srećem ovih dana, otkako je počela nova školska godina, ponovo nasmejana lica naše mladeži. Šta lepše. Poznat vekovno kao grad đaka i prvi sprski prosvetiteljski centar, Sombor danas ima nove generacije multitalentovane omladine i dece na svim poljima, a njima pod ruku idu oni nešto manje ambiciozni, no spremni da pravdaju svoje đačke knjižice. Posebna priča uvek su mi stanari Doma učenika srednjih škola u Somboru. Svi oni kad maturiraju, sa setom napuštaju kako odreda vole da kažu - svoju drugu kuću a često se zbog naravno nostalgije, vraćaju iz svojih sredina u njihov drugi, somborski dom.

Sombor je i studentski grad. Na isti je način lepo videti uspešnu studentariju pod krošnjama hrastova, platana i bođoša, takođe iz mnogih drugih sredina, pa i mnogo većih (po broju stanovnika) gradova, jer oni se baš ovde odluče da vole da studiraju, da postanu, recimo učitelji, somborski. A Pedagoški fakultet nekako „na brzinu“, poslednjih nekoliko godina stasao je u jednu od najmodernijih visokoškolskih ustanova u zemlji.

Neću više dugo pisati. Bar u ovom članku. O Somboru - slobodnom, kraljevskom, sve se zna. Ipak, ostane tu još poneko slovo... O Somboru mogu da pišem biltene, hronike, feljtone, serijale, pa i knjige. Kao što ću to učiniti na ponos moj, o najvećoj sportskoj somborskoj legendi, rvaču Ivici Frgiću, na njegov za života blasgoslov koji mi je poverio i od njegovih naslednika, porodice aminovano. O Somboru je uostalom već i napisano toliko štiva a poznato je da je moj rodni grad i najopevaniji u pesmama svih žanrova, od starogradskih, do ultramodernih i popa.

I ja pevam o Somboru. Jer znam da će mi on sutra biti još bolji, još lepši, a i luđi. U onom "najdiskretnijem" smislu. Boemski i zelen, lud i šašav, a mudar uvek kad zatreba. Pod krunom svog zelenila. Jer: Kad se svaki Somborac zainati, tu nema kompromisa. Zajednički je, to i jeste najvažnije, da to zapravo, želimo. Možemo i hoćemo. Da nam bude još bolji. Raznovrsniji, zabavniji i gorostasno lepši. Poput bora - u nebesko plavetnilo ovde najčudesnije, dignut, i kano soma iz Dunava brz, snalažljiv i vešt. 

U Somboru se radi i gradi. Ponekad se "pomešaju" neka nova zdanja, tako-reći prekonoć dignuta, sa terezijanskim samo ovde bečkim šmekom. Ko u bircuzima kad pesnici umeju da barataju lincurama il' fićocima, a svi zdrav, treznu ostanu. I sada, kao Somborac reći ću: Tako je lako biti pozitivan. Pogotovo naspram svoga grada, jer će ga zato i svi drugi više voleti kao što i svaki Somborac ima onu čistotu u srcu da voli čitav svet.

Srećan ti praznik, moj Sombore!

Siniša Stričević, odg. urednik

Novi Radio Sombor

~ . ~

Pročitano 363 puta

Kontakt

Venac Stepe Stepanovića 9
Sombor 25000
e-mail: office@noviradiosombor.com
Tel: +381-25-442-442
Mob: +381-65-8-675-445
http://noviradiosombor.com

Linkovi

POSTANITE SARADNICI

Svi koji želite, možete da postanete saradnici Novog Radio Sombora, bilo gde da živite i boravite.

Javite se na e-mail: office@noviradiosombor.com
Telefon: +381-65-8-675-445

Top
We use cookies to improve our website. By continuing to use this website, you are giving consent to cookies being used. More details…