Javni odgovor mom prijatelju Slobodanu Višekruni, generalnom sekretaru RSV na privatno obraćanje

(Privatno pismo):

“Postovanje Siniša Vidim da na svom profilu objavljujes vesti i podrzavas sve sto se tice osnivanja zajednice klubova, a da prethodno nisi cuo drugu stranu. RSV postoji 70. godina i zaslužuje vise poštovanja.Kad smo se čuli obećao si da ces nas kontaktirati u vezi toga, neznam zašto je to izostalo. U svakom slučaju ne želim da vodim raspravu po društvenim mrežama po tom pitanju. Sve sto smo imali da kažemo po tom pitanju smo rekli na zvaničnim sastancima organa i tela RSV. Saopštenja po tom pitanju smo u nekoliko navrata objavili na Web sajtu savezu. Mi se znamo dosta dugo, smatram da te nisam nikad povredio i uvredio i da smo zaslužili vise poštovanja. U svakom slučaju vi nastavite sa vašim izveštavanjem, u poslovnu politiku i nacin vašeg izveštavanje nećemo se mešati. Veliki pozdrav i srecno...”

.....

(Javni odgovor):

Poštovanje, Slobodane,

Kada si mi u utorak, 29. septembra 2020. u 20 časova 41 minut, poslao poruku u mesindžer mog privatnog fejsbuk naloga (pp poruke), pomislio sam prvo, da želiš privatno da me pozdraviš ili nešto upitaš, recimo, zdravlje - koje je i najvažnije, kako se osećam nakon smrti oboje roditelja u samo dva meseca, imam li problema u vezi sa “izlaženjem kraja na kraj” pošto su mediji danas u nezavidnoj situaciji, te znaš i sam posle gašenja starog Radio Sombora, kada sam ostao bez posla i plate, da sam pokrenuo Novi Radio Sombor, smogao nekako snage i borimo se. Sve u smislu solidarnosti. Pomsilio sam, da mi se zato obraćaš. Jer reč je o pp porukama. S tvoje i jednako, moje strane, solidarnosti. Naravno, nikada ne kukam, o privatnim problemima i životu pogotovo, nastojim da probleme i potrebe rešavam sam a sa, pouzdanim i vrednim saradnicima koji iskreno, gotovo isključivo volonterski rade, kako sastavljam taj famozni, kraj sa krajem pa što se tog poslovnog dela tiče eto nekako guramo, dakle to sam mogao da pomislim da želiš da me pitaš, osim nekih možda i drugih privatnih tema o kojima dugogodišnji drugari kao što i sam kažeš da jesmo - pričaju, u stilu, “ej dobra ti je ona pesma, gde si nabavio papagaje i zečeve, kod nas je lepo vreme, praviš li zimnicu…”. Tako razgovaram privano veruj, sa brojnim dugogodišnjim prijateljicama i prijateljima i iz rukometnog sveta, kao sav normalan svet.

Kako u osnovnoj definiciji solidarnosti jeste pažnja jednih prema drugima, ona postoji kako privatno, tako postoji dakako, i poslovno. S obzirom da u tvojem pp nije bilo - pp, već kada sam pročitao, shvatio sam to - ne kao neki ne daj bože, pritisak na mene ili novinarstvo uopšte (a mogao bih i tako da shvatim), već da tvoje pisanje nije sadržalo ijednu privatnu temu. Zašto dakle, pišem javno? Pa zato što ne znam da pišem pp kada su javne stvari bilo koje vrste u pitanju a ti o njima meni pišeš u pp. To je suština. Ali hajde da i to razumem. Ali ne razumem, prvo kao čovek, pa onda kao novinar koji je kao što znaš, decenijama vezan za sport, a upravo velikim delom baš za, meni i lično posebno drag rukomet, zašto stavljaš u prvo lice jednine RSV (ili bilo koji organ ovoga sveta), a ne činioce, koji su ključni, jedini i neposredni proizvođači?! = Rukmetašice, rukometaše i trenere. Svi ostali, od najvišeg rukometnog vrha, funkcionera, saveza, rukometnih i klupskih radnika, u funkciji su upravo igračica, igrača i trenera. Obrnuto, ne bi moglo da funkcioniše. Zašto? Pa baš zato kao što kažeš, RSV je osnovan pre 70 godina, a ta organizacija je osnovana samim tim što su osnovani klubovi. A da nije bilo LJUDI, po selima, gradovima, talenata, tih velikih-malih poslenika koji su srce davali za svoju decu i to i dalje čine, kako bi bilo ijednog mogućeg saveza, ne samo RSV? I još jedno pitanje, sa "zašto": Zašto uopšte naglašavati postojanje RSV, sastanke i odluke, citiram, “zvaničnih sastanaka, organa, tela…”. Svi organi i tela konkretno sada, RSV ne bi imala logički svrhu da postoje, da ne postoje klubovi. Oni sU važni. Bilo čiji lični interes uvek je padao u vodu. Pre ili kasnije. Život, puls, potrebe, problemi i troškovi, to je fokus pažnje, to je realizovani sedmerac ili uspešna odbrana "zicera" od strane golmana: Dakle, najvažniji su klubovi, igračice, igrači, treneri. Svi mi ostali, u funkciji smo njih. I rukovodioci i mediji. Svi. A publika i navijači su tu, da bodre klubove - jer i bez njih se ne može. Uz publiku, navijače i javnost, naravno sve je lepše, zato tribine i postoje, zato se neposredni proizvođači i trude. Da bi publika bila što zadovoljnija.

Da ne bismo skretali sa teme (uz sve godine našeg prijateljstva čijem se nastavku radujem) i uz činjenicu da smo i u somborskom klubu (gde sam takođe prošao sve lične “selekcije”, od tehničkog sekretara do predsednika Skupštine kluba, od slavnih dana kada je somborski ŽRK bio više puta u samom domaćem i evropskom vrhu, pa do sada kada je u najnižem rangu), pa i tos sve prebolimo i preživimo naravno, želeo sam reći da smo uvek cenili, kada “nam” sude na domaćem terenu ravnopravno, poput dva po mojoj ličnoj proceni (verujem da u tome nisam usamljen) do sada najuvaženija sudijska para, Branka Marić-Zorica Gardinovački i Štefan Jug-Bogdan Jegič. Ti (Slobodan Višekruna-Zoran Stanojević) u tim zlatnim rekao bih i sudijskim vremenima, bili ste odmah uz rame po meni, nedostižnom pomenutom sudijskom jugo-srpsko-slovenačkom dvojcu. Možda još poneki drugi par, mada ih je u ta doba bilo zaista prilično kvalitetnih. Uvek su utakmice tada završavane na sveopšte zadovoljstvo, bez obzira na njihov ishod. I iskren sam kao bez lažne skromnosti, uvek - uvek sam se radovao kada sam u biltenu video da će nam suditi najbolje i najlepše, Branka i Zorica. Ne samo što su najlepše, nego zato što tu nema pardona. A to smo svi cenili i voleli.

Vraćam se zato na akteulnu, sadašanju, sasvim sam saglasan većini - goruću temu, koja isto tako, nema pardona. Pa zašto goruću?-ako nigde ne gori, jer sve ljudi mogu da reše. Ljudi! Svi smo svedoci toga da su problemi u rukometu Vojvodine nagomilani. Sada su očigledno kulminirali. Prvenstveno oni, naravno, materijalne prirode. Novca za dosadašnju vrstu i način takmičenja, jednostavno, nema. Svedok sam kako funkcioneri klubova, nakon utakmice, pabirče po džepovima, ispražnjenim klupskim kasama, pozajmljuju jedni od drugih-predsednici od trenera ili obrnuto... ne bi li uspeli da isplate takse, dnevnice, putne troškove ili šta već, službenim licima nakon samo jedne prvenstvene utakmice. O nekadašnjim stipendijama, hranarinama, platama igračima, trenerima, koje su naravno zaslužili, ne možemo da govorimo jer je to stvar već davnih prošlih vremena. Klubovi, jednostavno, najblaže rečeno, preživljavaju. Gase se mnogi, oni duge tradicije. Podrška i solidarnost izostaje. Od onih - koji treba prvi da brinu o njima. Jer su njihovi službenici. U Rukometnom savezu Vojvodine. Ali, naplaćivanja ostaju. I bivaju što je još strašnije, sve veća. Ono što je srž teme, jeste upravo to: Zašto niste prihvatili u Savezu (RSV) molbe klubova da budu ukinute smanjene kotizacije, bar u vreme pandemije i postpandemije? Najviši državni vrh nalazi rešenja za građane da lakše žive. Pa kako klubovi da isplate "za ono" što nisu ni igrali? I to, kažem - baš u vreme koje je pogodilo sve nas i čitavu planetu, Covid-19? Zašto pandemija nije bila dovoljna, da kažete, da odlučite: Sad ste oslobođeni kotizacija, da biste mogli da uopšte, otpočnete takmičenje? Moj stav, kada sam video kolike su kotizacije bile za sadašnje baraže za popunu liga, umalo me veruj, šlog nije strefio.

Jer, to je Solidarnost, krupnim slovom. Grupna, kolektina, sverazumna. Ako je sa bilo čije strane izostala, a jeste, onda ne možemo govoriti o dijalogu. A dijalog je sada neophodan i preko potreban i on je jedino moguće rešenje da bi ovaj problem bio prevaziđen.

“Mi se znamo dosta dugo, smatram da te nisam nikad povredio i uvredio i da smo zaslužili vise poštovanja.” Ponavljam ovaj tvoj citat, jer ko govori o povredi, uvredi i šta je to objavljeno, a da “smo zaslužili više poštovanja”? U tekstu nisi ni pomenut da bi sada samog sebe prozvao, pa ne vidim razloga zašto si napisao “da smo zaslužili više poštovanja”. Preneo sam, jednostavno, pismo javnosti od strane Zajednice klubova RSV koja je Novom Radio Somboru, kao i drugim medijima, dostavila službeno dopis. I to je to. Kažeš, zašto se nisam prethodno obratio vama, a kako prethodno, znači da su problemi ipak postojeći? I zato, nadalje, što se novoformirana Zajednica klubova RSV (čija je predsednica odnosno zastupnica Udruženja upisanog u APR Katarina Radović iz Rume), koju kažeš “podržavam”, zvanično i službeno - mejlom, ponavljam, obratila medijima, ali ne znam da li drugi mediji, a medij koji uređujem nije dobio nijedan do ovoga časa, mejl, niti drugu vrstu poslovnog-službenog-zvaničnog obraćanja, u formi relevantnog saopštenja ili sličnovrsnog dopisa, od strane RSV, da bih uopšte bilo šta mogao i da objavim. Naravno da bih objavio. Novi Radio Sombor objavljuje sve relevantne aktuelnosti i događaje. I ključno: Zašto postoji ono u tvojem obraćanju, “mi, vi, oni”. Svi zajedno! Tako jedino valja. A da bi to bilo u funkciji i da bi takmičenje moglo uopšte da počne, svi mi koji nismo igračice, igrači i treneri, od predsednika Saveza, generalnog sekretara, do klupskih radnika, svi su - službenici. Službenici neposrednih proizvođača rukometne igre koju svi toliko ZAJEDNO volimo. Ali s tom razlikom, što neki službenici (manjina) ipak jesu plaćeni za svoj posao, ostali ne. Rade ga iz ljubavi. Prema tom istom dragom rukometu. Ništa lično, ništa iz koristi, ništa iz ličnog interesa.

Zato, prijatelju, poslušajte klubove. Moj pre svega ponavljam, ljudski, pa tek onda novinarski i bilo koje druge vrste dobronamerni, savet: Jer to je Dijalog. Ukinite kotizacije, shvatite da je vreme koje nas je zasedilo, za klubove dodatno breme. Ubeđen sam da razumeš molbu klubova. I da ćete izići u susret klubovima. A to što su klubovi organizovani u novu Zajednicu i žele da nadalje vode brigu o takmičenju, to je osnovno pravo što potvrđuje i relevantan organ resornog ministarstva Vlade Republike Srbije, Agencija za privredne registre (APR) gde je objavljen i Statut u kojem stoji da klubovi mogu da vode takmičenje. (Pa kad mogu drugi - kolektivni sportovi i to veoma uspešno, košarka, vaterpolo recimo, može isto tako i trofejni rukomet). A trofeje su osvojili - igračice, igrači i treneri. Ne savezi, ne funkcioneri, ne sekretari.

Prijatelju Slobodane, čista je namera. Većinska. Namera klubova koji sami po sebi čine većinu, dobra namera medijska, namera publike i javnosti. U tom cilju dobrih namera, dijaloga, solidarnosti, priredićemo konferenciju za javnost, uskoro, na koju ćemo naravno, i tebe pozvati.

I još nešto: Zašto sam objavio kao naslovnu fotografiju ove rubrike, odnosno moj javni odgovor na tvoje prethodno pp obraćanje, zato što ispade po tvom pisanju, da sam “usamljen” ali ne, naprotiv, pa bezmalo dva meseca će biti otkako je kolega Galić i to u vodećem pokrajinskom dnevnom listu “Dnevnik” objavio ovaj članak, sa zajedničkom fotografijom predstavnika 10 od 12 klubova PRLS-Ž, koja govori sve! Pridružujem se kolegi Galiću da ste vi u RSV servis i zaštitnik klubova bar bi tako trebalo da bude, a ne da im se još više “steže omča oko vrata”. Da sam na tvom mestu, pozdravio bih lepo sve drage klubove i dugogodišnje prijatelje u njima i podneo bih ostavku. To i tebi preporučujem, poštovani prijatelju, pa da lepo zajedno ubuduće gledamo - lepe utakmice naših klubova u organizaciji za koju će sami biti odgovorni a za štu spremni i u okviru koje svi oni neće plaćati nepotrebne dažbine kao do sada. O platama u RSV, honorarima, putnim troškovima i ostalim detaljima, koji naravno moraju da budu transparentni, postavićemo pitanja na već kako rekoh, ubrzo predstojećoj konferenciji za medije, odnosno za javnost, na koju ćemo te naravno, srdačno pozvati. Da, voda je zaista došla do grla, kako je "Dnevnik" još 8. avgusta dakle, i objavio.

S poštovanjem, tvoj prijatelj, Siniša Stričević, gl. odg. urednik Novog Radio Sombora, glavni poverenik reprezentativnog srpskog sindikata Ujedinjenih granskih sindikata “Nezavisnost”, Granskog sindikata Sporta i GS Kulture, umetnosti, medija za ovo područje, zastupnik Udruženja Podium

PS: Zašto odgovaram sa zakašnjenjem? Zato što pre svega želim da stignem pojedine važne privatne obaveze da realizujem koje mi nalaže i Svevišnji, a prioritet mi je priprema za godišnjicu mojih preminulih roditelja. Posao ne sme da trpi.

PSS: Uz ovaj odgovor, dodajem, takođe i rubriku objavljenu na našem portalu, 15. septembra 2020. pod naslovom “Prenosimo: Otvoreno pismo rukometnoj javnosti” a koja zauzima 1. mesto čitanosti u toku poslednjih mesec dana. Ponavljam je jer ona povod ove rubrike - nakon pp obraćanja. Rubrika se nalazi na linku: 

https://www.noviradiosombor.com/vesti/prva-vest/item/4119-otvoreno-pismo-rukometnoj-javnosti

U Somboru, 3. oktobra 2020.

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor

Pročitano 2002 puta

Kontakt

Venac Stepe Stepanovića 9
Sombor 25000
e-mail: office@noviradiosombor.com
Tel: +381-25-442-442
Mob: +381-65-8-675-445
http://noviradiosombor.com

Linkovi

POSTANITE SARADNICI

Svi koji želite, možete da postanete saradnici Novog Radio Sombora, bilo gde da živite i boravite.

Javite se na e-mail: office@noviradiosombor.com
Telefon: +381-65-8-675-445

Top
We use cookies to improve our website. By continuing to use this website, you are giving consent to cookies being used. More details…