Prikazivanje članaka po tagu Srbija

* Prosečna cena stanova novogradnje u Republici Srbiji u I polugodištu 2020. godine iznosila je 166.764 dinara - objavio je najnovije podatke na svom sajtu Republički zavod za statistiku Srbije sredinom septembra. Cene stanova u posmatranom periodu kretale su se u intervalu od 47.514 dinara po m² u Tutinu do 395.633 dinara u beogradskoj opštini Savski venac

Posmatrano prema opštinama, najviše cene novoizgrađenih stanova zabeležene su u beogradskim opštinama, gde je prosečna cena u gradskim naseljima iznosila 226.589 dinara. Osim beogradskih opština, po visokim cenama izdvojile su se i Čajetina, Novi Sad, Vrnjačka Banja, Užice, Kragujevac i tri niške opštine (Crveni krst, Medijana i Palilula).

Površina prodatih novoizgrađenih stanova u proseku je iznosila 54 m², a kretala se u intervalu od 40 m² u Čajetini do 77 m² u Bujanovcu.

Što se Sombora tiče, prosečna stana kvadratnog metra stana u novogradnji je 82.877 dinara i u regionu Vojvodina od 13 posmatranih gradova i opština, samo je Apatin jeftiniji, gde je u pokrajini ujedno i ubedljivo najniža cena kvadrature stana u novogradnji (60.333 dinara ko kvadratnom metru). Novi Sad prednjači sa 141.579 din, odmah zatim je Pančevo sa 105.407, svi ostali su ispod šestocifrene brojke. Inače najpopularnija kvadratura stana u Somboru je 58.

.....

Cene stanova novogradnje1), I polugodište 2020.

(U kolonama tabele pored imena svakog grada ili opštine je prosečna površina, odnosno prosečna cena stana po kvadratnom metru)

~ . ~

Београдски регион

 

 

 

Вождовац

53

 

193807

Врачар

65

 

255428

Звездара

47

 

172162

Земун

52

 

198138

Лазаревац

54

 

100123

Младеновац

53

 

89259

Нови Београд

68

 

280313

Обреновац

45

 

99788

Палилула (Београд)

54

 

152365

Раковица

50

 

132308

Савски венац

68

 

395633

Стари град

62

 

293842

Сурчин

50

 

121090

Чукарица

51

 

193077

Регион Војводине

 

 

Нови Сад

54

141579

Апатин

66

60333

Бачка Паланка

67

89373

Вршац

55

91815

Зрењанин

58

97181

Инђија

47

95107

Панчево

59

105407

Рума

61

80475

Сомбор

58

82877

Сремска Митровица

52

90868

Стара Пазова

56

94130

Суботица

55

98310

Темерин

57

94248

Регион Шумадије и Западне Србије

 

Крагујевац

51

 

115094

Аранђеловац

66

 

77923

Ваљево

51

 

101380

Врњачка Бања

41

 

123893

Горњи Милановац

49

 

97250

Ивањица

65

 

96186

Јагодина

55

 

83550

Краљево

64

 

94259

Крушевац

66

 

88261

Лајковац

51

 

75518

Лозница

53

 

80068

Лучани

66

 

74257

Нови Пазар

63

 

103533

Параћин

58

 

69737

Пожега

50

 

91112

Рашка

44

 

59612

Тутин

62

 

47514

Ћуприја

43

 

72028

Уб

63

 

79732

Ужице

56

 

118984

Чајетина

40

 

169627

Чачак

59

 

106207

Шабац

48

 

101849

Регион Јужне и Источне Србије

 

 

Медијана

60

118898

Палилула (Ниш)

56

107474

Пантелеј

53

91027

Црвени крст

40

139680

Бујановац

77

50863

Велика Плана

60

72582

Велико Градиште

56

63142

Врање

56

67804

Кладово

56

88550

Лесковац

53

80049

Пирот

60

81438

Пожаревац

52

92838

Прокупље

50

66397

Смедерево

63

95151

Смедеревска Паланка

61

57088

Сурдулица

58

69192

 

 

 

~ .~

1) Prikazani su opštine/gradovi u kojima je registrovana kupoprodaja najmanje tri novoizgrađena stana.

2. Prosečna cena stanova novogradnje prema stepenu razvijenosti jedinica lokalnih samouprava1), I polugodište 2020.
Prosečna cena po m², RSD:

I grupa 184456
II grupa 111515
III grupa 85084
IV grupa 53898

1) Stepen razvijenosti određen je na osnovu Uredbe o utvrđivanju jedinstvene liste razvijenosti regiona i jedinica lokalne samouprave za 2014. godinu.

Izvor: Republički zavod za statistiku https://www.stat.gov.rs/

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor

Objavljeno u Prva vest
nedelja, 20 septembar 2020 21:45

Strani radnici u Srbiji: U nemilosti mešetara

Autorski tekstovi: Branislav Božić

* Na gradilištima širom Srbije inspekcije zaticale državljane Rumunije, Turske, Indije… bez dozvola za rad, socijalnog osiguranja i drugih uslova predviđenih propisima o radu, a uprkos zalaganju sindikata i inspekcija, odgovorni za ove kriminalne radnje retko se privode pravdi i još ređe adekvatno kažnjavaju

Početkom avgusta javnost je iznenadila vest o javnom protestu tridesetak radnika iz Indije, koji su godinu dana u Srbiji bili angažovani preko građevinske firme GP “Nikolić” iz Kraljeva. Indijski državljani su zahtevali zaostale zarade, kako su naveli u proseku između 1.500 i 2.500 evra, i ukazivali da bez tog novca ne mogu da se vrate u svoju zemlju. Radnici su novinarima saopštili da su oni formalno zaposleni u američkoj firmi „IDEA Capital LLC“, koja ih je kao posrednik po ugovoru o poslovno-tehničkoj saradnji uputila na rad kod srpske firme.

Povodom ovog slučaja, novinar sajta UGS Nezavisnost saznao je od Inspektorata za rad da je u slučaju indijskih radnika u Kraljevu sproveden sudski proces i da je okončan presudom kojom je pravnom licu GP „Nikolić doo“ izrečena kazna u iznosu od 800.000 dinara, dok je  odgovorno lice u preduzeću kažnjeno sa 20.000 dinara.

Inspekciji su se prethodno obraćali radno angažovani indijski državljani, sindikati i nevladine organizacije. Inspekcija je u periodu jul 2019 - avgust 2020. godine kod GP „Nikolić” izvršila čak sedam nadzora. Utvrđeno je da većina indijskih državljana nije imala radne dozvole, zbog čega je protiv firme i odgovornog lica podneto pet zahteva za pokretanje prekršajnog postupka.

Mediji su dosad vrlo retko izveštavali o položaju stranih radnika u Srbiji, a u javnosti se još manje obraćala pažnja na posledice sve akutnijeg problema nedostatka radne snage u mnogim delatnostima. Ipak, čini se da nadležne službe postaju svesne onoga što nam tek predstoji. Sudeći po aktivnostima i podacima sindikata, inspekcija rada i resornih komora, problemi sa kojima se susreću radnici iz inostranstva su većinom slični onima koje iskušavaju zaposleni sa državljanstvom Srbije, mada je očigledno da je kod stranaca mnogo veći procenat rada na crno i kršenje zakonskih normi.

Najbrojniji radnici iz Rumunije, Turske, Indije…

Po podacima Ispektorata za rad, dostavljenim za pisanje ovog teksta za sajt UGS Nezavisnost, u periodu novembar 2018 - avgust 2020. godine, inspektori su na gradilištima širom Srbije najviše zaticali radno angažovane državljane Rumunije, Turske, Indije, Italije, Albanije, Republike Srpske, Poljske, Hrvatske i Moldavije. Pritom, Inspektorat ne dobija unapred podatke o gradilištima na kojima su strani državljani, već njih inspektori zatiču na gradilištima koja su predmet inspekcijskog nadzora i uglavnom su bez radnih dozvola.

Najviše stranih državljana evidentirano je na gradilištu tržnog centra „Promenada mol“ u Novom Sadu, na kojem su inspekcija rada prilikom samo tri nadzora u fazi izvođenja grubih građevinskih radova zatekla više od 1.000 državljana Rumunije bez radnih dozvola. Inspektori su prilikom nadzora na gradilištima u Beogradu, Nišu, Vranju i na Zlatiboru zaticali državljane Turske, njih više od 500, od koji 315 nije imalo dozvole za rad, a 101 nije imao regulisan radno-pravni status i nije bio socijalno osiguran što je, inače, obavezno. Takođe, inspekcija je zatekla i više od 100 državljana Indije na gradilištima izgradnje Koridora 11, kao i na gradilištu brze pruge Beograd - Novi Sad - Subotica, od kojih je samo nekoliko njih imalo dozvole za rad.

Samo na osnovu ovih podataka može se zaključiti da se broj stranaca koji rade u Srbiji nije značajno smanjivao u odnosu na 2019. godinu, uprkos virusnoj epidemiji Kovid-19, te da su oni radno angažovani bez osnovnih propisanih papira. Nacionalna služba zapošljavanja (NSZ) je ove godine više puta saopštila da je sa svim neohodnim dozvolama u Srbiji u 2019. godini bilo radno angažovano 13.802 stranacaMeđu njima, 3.148 dozvola je izdato državljanima Kine, 2.813 državljanima Rusije, 772 za radnike iz Turske i 256 za državljane Indije.

Rad „na crno“ i trgovina ljudima

Prema domaćim propisima, stranac kome je izdata dozvola za rad ima jednaka prava i obaveze u pogledu rada, zapošljavanja i samozapošljavanja kao i državljani Srbije. Potpredsednik Građevinske komore Srbije Goran Rodić kaže za sajt Nezavisnosti da u građevinskoj industriji i do 40 odsto ljudi iz inostranstva radi na crno i da je samo čudo što se nije desilo više incidenata, kao što je štrajk Indijaca u Kraljevu ili teških povreda pa i pogibija na radnom mestu.

Po Rodiću, u mnogim takvim slučajevima reč je o kriminalu, a Mario Reljanović, naučni saradnik na beogradskom Institutu za uporedno pravo taj kriminal svrstava u klasičnu trgovinu ljudima.

- Ako se ima u vidu da su, na primer, indijski radnici u jednom periodu radili u Srbiji pod ugovorima koji nisu u skladu sa zakonima Srbije, da im nisu garantovali ni minimalna prava, da su im oduzeti pasoši, da su kažnjavani suprotno zakonima zemlje u kojima se nalaze, kao i da zaradu nisu primali u zemlji u kojoj rade već u zemlji porekla, onda se svakako može reći da su se stekli ozbiljni uslovi da se njihov položaj izjednači sa položajem žrtava trgovine ljudima - kaže Reljanović za sajt UGS Nezavisnost.

Naš sagovornik dodaje da je poseban problem kada se zatekne radnik koji nema regulisan status, jer inspekcija rada često ne pokreće zakonske mehanizme pod izgovorom da je poslodavac pokrenuo postupak pribavljanja dozvole - iako je nezakonito da ti ljudi rade bez dozvole.

- Čim inspektori otkriju takvog radnika, poslodavac čini prekršaj, a radnik koji se tu nalazi nelegalno, trebalo bi da bude odstranjen iz procesa rada. Ako se to ne čini, izgleda kao da se državni zvaničnici trude da nam objasne kako su oni „legalno obespravljeni“. Samo se ovog puta to ne čini na račun ušteda u budžetu, već na račun uvećanja profita odabranih poslodavaca koji na ovaj način eksploatišu strane radnike – objašnjava Reljanović.

On ukazuje da su inostrani radnici “veoma podložni za nezakonitosti poslodavaca” jer im se ne isplati da se vrate kući, a mnogi od njih nemaju sredstava za to.

- Moraju se i zbog toga značajno povećati kapaciteti inspekcije rada. Trebalo bi odustati i od formalnog obrazloženja da poslodavci sa stranim radnicima mogu da rade šta žele, jer oni nisu pod jurisdikcijom Srbije - takvo tumačenje ne samo što je pogrešno već je i dugoročno opasno, jer će vrlo brzo doprineti masovnom uvozu strane radne snage, pod uslovima koji nisu ni na minimumu međunarodnih standarda i domaćih propisa. To će se dovesti do neminovnog pada kvaliteta izvedenih radova na račun privatnih interesa, i doprineti nastavku masovnog odlaska domaćih radnika u inostranstvo - upozorava Reljanović.

Retko procesuiranje i kažnjavanje

Glavni poverenik Granskog sindikata građevinarstva “Nezavisnost” Saša Dimitrijević kaže da se čini da svi ponešto rade da pokažu brigu deklarativno, ali da to ništa ne vredi ako se slučajevi ne procesuiraju.

- Epilog je da nemate adekvatnu kaznu za kriminal. Zanemarljiv je broj rešenih predmeta, dešava se da tek na nekoliko godina imate jednu osuđujuću presudu. Džaba zalaganje i rad sindikata, inspekcija i ostalih kada nema presuda odgovornima, čak ni za poginule usled nebezbednosti na radu - kaže Dimitrijević za sajt Nezavisnosti.

Dodaje da svake godine imamo po pedesetak smrtnih i po 1.000 težih povreda na radu, a da se to ne procesuira ni u slučajevima naših, a kamoli stranih radnika.

- Taj broj bi bio sigurno mnogo manji da je dovoljno sposobnih, obučenih naših radnika, ali zapravo je suprotno tome što je posledica urušavanja velikih sistema, nemogućnosti obuke i adekvatnog školovanja za nedostajuće kadrove, kao i zbog njihovog odlaska u inostranstvo. Problem ne rešava ni proklamovano dualno obrazovanje, jer je malo takvih učenika, ili se oni obučavaju za kratkoročne potrebe sadašnjih “šrafciger” firmi – navodi Dimitrijević za sajt Nezavisnosti.

Ukazujući na nelojalnu konkurenciju firmama koje se kako-tako trude da uposle radnike iz Srbije, Dimitrijević navodi da oni koji angažuju strane radnike “na crno tako” mogu da zarade mnogo više, jer inostrani radnici pristaju na manje nadoknade, bez osiguranja i drugih davanja, pa investitori uzimaju ekstra profit koji im je izgleda dovoljan i za poneku novčanu kaznu. Naš sagovornik podseća i da se po izveštajima Inspektorata za rad čak kod tridesetak odsto ljudi koji zadobiju povrede, ili stradaju na gradilištima, utvrdi da su angažovani na crno.

- Nisu ni naši radnici zaštićeni u svojoj državi, a kamoli strani, a ukoliko ovi drugi jesu mi ne znamo kako, jer je to uglavnom regulisano u sklopu međudržavnih ugovora. Tu je teško, ako ne i nemoguće imati kontrolu. Imali smo na primer, slučaj poginulih turskih radnika u Čortanovcima za koji nije do kraja razjašnjeno kako se dogodio i da li postoji nečija odgovornost za tu nesreću - napominje Dimitrijević i da se desetine hiljada sezonskih radnika iz okolnih zemalja tek počele “uvoditi” u neka pravila i osiguranja.

Uvoz radne snage bez strategije

Goran Rodić se slaže sa tvrdnjama iz sindikata da je potpuno zanemareno procesuiranje nezakonitih postupanja u angažovanju radnika iz inostranstva.

- Osnovni problem jeste da mi nemamo strategiju kako ćemo ubuduće u ovoj oblasti. Velike građevinske firme su nestale, a ono malo radnika što je još vitalno i obučeno otišlo je u inostranstvo, mladih nema, pa se zato i uvozi radna snaga, koja je uglavnom niže vrste specijalizacije i obučenosti. Ne može se reći da nam stranci nisu potrebni, ali nam nikako ne trebaju razni sumnjivi posrednici i agencije koje ih angažuju sa svih meridijana kršeći razne propise. Džaba inspekcije šalju prijave ako se kod nas odomaći ono što smo doskora kritikovali kao eksploataciju naših radnika u inostranstvu kada su ih mešetari raznih vrsta prevarama dovodili u poluropske uslove. U tom smislu, bolje je da država više radi direktno na programima angažovanja stranih radnika, pod okriljem ministarstva, ili neke službe, nego da se dopuste novi slučajevi poput onih u Kraljevu – smatra Rodić.

Saša Dimitrijević naglašava da sindikati u Srbiji imaju konsenzus zahtevajući da se o o ovim problemima javno govori i da se ne toleriše nezakonito angažovanja stranaca.

Smatra da je koren problema u činjenici da nemamo privrednu strategiju, da se zna koji sektori će se pospešivati i da u tom smislu usmeravamo školstvo, i dualno i “normalno”, pa i uvoz radne snage. Izgleda, kaže, “da trenutno državi i njenim službama odgovara da žmure na jedno oko kada je reč o radu na crno i nezakonitom angažovanju stranih radnika, jer tako, valjda, misle da guraju povećanje BDP-a”.

(Na fotografijama u slajdu ispod teksta:

1) Goran Rodić, potpredsednik Građevinske komore Srbije

2) Saša Dimitrijević, glavni poverenik GS građevinarstva "Nezavisnost")

Izvor: UGS Nezavisnost  

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor

Objavljeno u Sindikat
subota, 19 septembar 2020 22:32

Goran Penev: Srbija je postala zemlja staraca

Autorski tekstovi: Velimir Perović  

* Srbija se u 21. veku, prema svim kriterijumima, našla u grupi demografski najstarijih zemalja Evrope i sveta. Početkom 2020. godine više nego svaki peti stanovnik Srbije bio je stariji od 65 godina, a tek svaki sedmi mlađi od 15 godina – kaže u intervjuu za portal UGS Nezavisnost dr Goran Penev, demograf

Goran Penev je ceo radni vek proveo u zCentru za demografska istraživanja Instituta društvenih nauka. Autor je više od 200 naučnih i stručnih radova iz demografije. Višegodišnji je saradnik francuskog Nacionalnog instituta za demografske studije i Evropske demografske opservatorije. Član je Odbora za proučavanje stanovništva pri SANU.

Kakav je u ovom trenutku demografski inventar Srbije i kakve su tendencije kada je u pitanju brojnost stanovništva, natalitet, prirodni priraštaj, starosna struktura?

- Ako se izrazimo terminologijom koju sada koriste mnogi epidemiolozi, može se reći da je trenutna demografska situacija u Srbiji stabilno nepovoljna. Ukupno stanovništvo je prema zvaničnim procenama Republičkog zavoda za statistiku (RZS) 1. januara 2020. isnosilo 6,9 miliona, i bilo je malobrojnije nego pre 50 godina. Broj živorođenih je već nekoliko godina stalno ispod 65 hiljada (64,4 hiljade u 2019) i značajno je manji nego bilo koje godine u 20. veku, čak manji nego u vreme bilo kog rata koji je vođen u tom stoleću. Broj umrlih je već dvadesetak godina stalno preko 100.000, a od 2010. se kreće u rasponu od 100 do 104 hiljade godišnje. On je prošle godine iznosio 101,4 hiljade.

Znatno više umiremo nego što se rađamo.

- Za gotovo 60 odsto veći broj umrlih od broja živorođenih rezultirao je negativnim prirodnim priraštajem stanovništva koji je u poslednjih 10 godina iznosio -36,5 hiljada na godišnjem nivou. U 2019. godini negativni prirodni priraštaj bio je neznanto veći od desetogodišnjeg proseka (-37,1 hiljada).

Kakva je starosna struktura stanovništva?

- Ono što je za demografe od prvorazrednog značaja, to je starosna struktura stanovništva koja, s jedne strane, značajno determiniše kretanje broja živorođenih i umrlih, a s druge strane, formirana je pod uticajem kretanja broja živorođenih i umrlih (po starosti) prirodnog priraštaja, kao i broja odseljenih i doseljenih, tj migracionog salda, takođe po starosti. Stanovništvo Srbije je već decenijama izloženo veoma intenzivnom starenju, i to kako zbog povećanog udela starih, tako i zbog smanjenja udela mladih. Srbija u 21. veku, prema svim kriterijumima, spada u grupu demografski najstarijih zemalja Evrope i sveta. Početkom 2020. godine više nego svaki peti (21%) stanovnik zemlje bio je stariji od 65 godina, a tek svaki sedmi (14,3%) mlađi od 15 godina. Broj starih je za 463 hiljade ili za 47% bio veći od broja mladih, a prosečna starost je dostigla rekordnu vrednost od 43,4 godine.

Koje oblasti su najviše pogođene depopulacijom?

- Posmatrajući samo podatke za period nakon popisne 2011. godine, smanjenje stanovništva je prisutno u svim okruzima. Jedini izuzeci su Beograd i Južnobački okrug (isključivo zbog Novog Sada), oba područja s kontinuiranim, ali vrlo niskim stopama populacionog rasta. U svim ostalim okruzima broj stanovnika se iz godine u godinu smanjivao. Smanjenje je bilo najintenzivnije i najrasprostranjenije u Regionu Južne i Istočne Srbije. S najvećim stopama negativnog populacionog rasta izdvajaju se Zaječarski i Borski okrug, kao i Braničevski, Pirotski i Toplički okrug. Na opštinskom nivou se, prema razmerama demografskog urušavanja, izdvaja opština Crna Trava čiji je broj stanovnika između 1948. i 2019. i bukvalno više nego desetkovan (smanjenje sa 13.414 stanovnika na svega 1.156). Pored Crne Trave, depopulacijom su najviše ugrožene opštine Gadžin Han, Trgovište, Babušnica i Medveđa, sve sa smanjenjem ukupnog stanovništva od 71 do 75 odsto.

Kako će se pandemija Kovida-19 odraziti na prirodni priraštaj u Srbiji?

- S obzirom da smo očigledno daleko od kraja pandemije, još je rano za sagledavanje efekata epidemije Kovida-19 na kretanje stanovništva Srbije. Broj umrlih od Kovida-19, koji je zvanično manji od 750, s demografskog  stanovišta nije relevantan za kretanje ukupne smrtnosti u zemlji, posebno kad se ima u vidu da je  prošle  godine u proseku dnevno umiralo 280 lica. Međutim, još se ne zna kakve će biti posledice bolesti na morbiditet stanovništva, posebno na zdravstveno stanje onih koji su imali težu kliničku sliku. Treba voditi računa da je ukupan broj obolelih relativno veliki (preko 32 hiljade), a da su još nedovoljna saznanja o svim mogućim posledicama zaražavanja. Uz to, ne treba zanemariti ni indirekne efekte epidemije na lošiji medicinski tretman ostalih obolelih lica, a prvenstveno hroničnih bolesnika. To, ne samo zato što je borba protiv Kovida-19 imala prioritet, pa su mnoge operacije odložene, već i zbog samoinicijativnog „preskakanja“ odlaska na redovne preglede i terapije od strane samih pacijenata. Sve u svemu, očekujem da će ove, a verovatno i naredne godine biti primetno povećan broj umrlih.

Kako će se pandemija odraziti na natalitet?

- U pogledu nataliteta, sigurno je da epidemija neće direktno uticati na broj živorođene dece u 2020. godini (gotova sva su začeta pre proglašenja epidemije). Međutim, što se tiče rađanja u 2021. godine, mišljenja sam da će ona biti malobrojnija nego 2020. godine prvenstveno zbog ekonomske neizvesnosti izazvane pandemijom, a ne treba zanemariti ni drastično smanjenje broja sklopljenih brakova. U prvih šest meseci ove godine sklopljeno je za 50 odsto manje brakova nego lani u istom periodu.

Koliko u ovom trenutku iznosi prosečan broj dece koje u reproduktivnom dobu rodi jedna žena u Srbiji?

- Prema najnovijim podacima, u 2019. godini je prosečan broj dece po jednoj ženi staroj 15-49 godina iznosio 1,52. To je neznantno povećanje u odnosu na prethodnu godinu, ali i najveći nivo stope ukupnog fertiliteta od 2005. godine. Ujedno, treba istaći da je nastavljen trend povećanja nivoa fertiliteta, koji je ustanovljen nakon 2007. godine. Nivo fertiliteta, iako rekordan u poslednjih 15 godina, i dalje nije dovoljan za zamenu  genaracija, a manjak iznosi čitavih 27 odsto. Rađanja koja ne obezbeđuju prostu reprodukciju ne predstavljaju novinu, jer je to pojava koja u Srbiji postoji već skoro 65 godina.

Da li se žene sve kasnije odlučuju da postanu majke?

- Nastavljene su i dugoročne promene starosnog modela rađanja, a ogledaju se u vrlo ubrzanom smanjenju fertiliteta žena mlađeg reproduktivnog uzrasta (15-24), i ubrzanog povećanja fertiliteta žena starijih od 30 godina. Maksimalni nivo rađanja je sve do 2000. godine bio kod žena starih 20-24. Počev od 2001. godine najviše rađaju žene u starosnoj grupi 25-29. Istovremeno, nivo fertiliteta žena starih 20-24 godine se smanjuje, a onih starih 30-34 intenzivno povećava. Ostvarene promene su dovele do bezmalo izjednačenog nivoa rađanja žena starih 25-29 i 30-34 godine, s velikim  izgledima da već 2020. ili 2021. najveći nivo fertiliteta imaju žene stare 30-34. godine. Ostvarene promene starosnog modela fertiliteta neposredno su se odrazile i na kontinuirano i vrlo naglo povećanje prosečne starosti majke prilikom živorođenja. Ona je, između 1991. i 2019. povećana za preko četiri godine (sa 25,8 na 30,1). Još intenzivnije je bilo povećanje prosečne starosti prilikom rođenja prvog deteta (sa 24 na 28,7 godina).

Očigledno, žene se odlučuju da rađaju kasnije, ali ima i žena koje nisu rađale.

- Sve je veći udeo onih koje nisu rađale. To se ne odnosi samo na mlađe žene (20–24 i 25–29), već i na žene starijeg reproduktivnog uzrasta (30–39). Prema najnovijim procenama, početkom 2020. godine udeo žena bez dece je kod najmlađih (20-24) dostigao 85 odsto, kod starijih 25-29 godina njihov udeo iznosi preko 62 odsto, a kod žena starosti 30-34 bez dece je čak 36 odsto. Sve su to maksimalne stope bezdetnosti ne samo u 21. veku, već u poslednjih 60 godina. To važi i za tzv. trajnu bezdetnost žena na kraju reproduktivnog perioda (45-49 godina), koja je 2020. godine dostigla udeo nivo od 14 odsto. Već dugo, nedovoljno za zamenu generacija rađaju sve žene, i to bez obzira na obrazovni nivo, ekonomsku aktivnost, tip naselja, nacionalnost ili veroispovest. Iako to traje skoro 65 godina, ne treba se čuditi što se stanovništvo, bez obzira na njegovu lepotu, smanjuje.  

Koliko je ljudi proteklih godina napustilo Srbiju i šta se po tom pitanju može očekivati u narednom periodu?

- Već sam spomenuo da je vrlo teško doći do pouzdanih podataka o spoljnim migracijama stanovništva Srbije. Rezultati jednog novijeg istraživanje RZS-a rađenog u saradnji s nacionalnim statističkim organizacijama najvažnijih zemalja, ukuzaju da je između 2011. i 2018. godine Srbiju napustilo 226 hiljada stanovnika, a da se istovremeno u Srbiju doselilo 131 hiljada stanovnika. Migracioni saldo je iznosio minus 95 hiljada ili minus 12 hiljada godišnje.

Iseljavanje je naročito intenzivirano poslednjih godina.

- Tako je. Prema RZS-u, 2018. godine Srbiju je napustilo 38 hiljada stanovnika, a u nju se doselilo (ili vratilo) 16 hiljada lica. Moja je pretpostavka da je trend povećanja iseljavanja nastavljen i 2019, ali i da je 2020. on naglo prekinut. Za očekivati je da će i narednih godina, pre svega kao posledica svetske ekonomske krize izazvane pandemijom, biti usporeno iseljavanje, uz istovremeno intenziviranje doseljavanja, a pre svega povratka srpskih građana iz inostranstva.

Kako će se demografska kretanja odraziti na potrebe za radnom snagom?

- Intenzivno demografsko starenje, i sve veća neravnoteža obima ulazećih i izlazećih i ulazećih generacija u radnu snagu, kao i sve masovniji odlazak radno sposobnog stanovništva na rad u inostranstvo se sve više odražava na tržište rada. To je već vidljivo kroz otežano zadovoljenje potreba za radnom snagom, kao i u strukturnim promenama po delatnostima i zanimanjima koje su direktno uslovljene aktuelnim demografskim kretanjima. Smatram da buduće promene obima radnog kontingenta ne bi trebalo da predstavljaju ograničavajući faktor na tržištu rada u uslovima masovne primene novih, visokosofisticiranih tehnologija, a posebno pri raširenoj robotizaciji proizvodnje. Međutim, istovremeno vrlo intenzivno povećanje broja i udela starih, a posebno najstarijih, svakako će nepovoljno uticati na finansijsko opterećenje privrede i društva, a nužno će zahtevati i dodatna krupna strukturna prilagođavanja u domenu zaposlenosti. 

Kakva je starosna struktura našeg radno sposobnog stanovništva?

- Radno sposobno stanovništvo (lica stara 20-64 godina) je proteklih nekoliko decenija imalo relativno stabilno učešće u ukupnom stanovništvu Srbije. Prema najnovijim procenam RZS-a, 1. januara 2020. godine radni kontingent brojao je 4,13 miliona stanovnika ili 59,6 odsto ukupnog stanovništva zemlje. Devet godina ranije (1. januara 2011), stanovništvo iste starosti brojalo je 4,545 miliona ili 62,7 odsto ukupnog stanovništva. Smanjenje obima radno sposobnog stranovništva bilo je praćeno i smanjenjem kako najmlađih (20-24), tako i najstarijih (60-64) stanovnika radno sposobnog uzrasta, s tim što je ono kod mladih bilo intenzivnije, a starijih sporije od proseka. Takve razlike su rezultirale promenom interne starosne strukture radnog kontingenta, tj. smanjenjem udela mladih (sa 9,9 na 8,9 odsto) i povećanjem udela starih (sa 11,3 na 11,9 odsto).

Da li po tom pitanju možete da napravite poređenje s nekom od razvijenih evropskih zemalja?

- Da je i radno sposobno stranovništvo Srbije demografski vrlo staro potvrđuju podaci za nekoliko odabranih razvijenih evropskih zemalja (Francuska, Švedska, Nemačka i Italija). Prve dve spadaju u grupu demografski mlađih evropskih populacija (mlađe su od Srbije), a druge dve u grupu demografski starijih populacija (starije od Srbije). Međutim, u pogledu interne starosne strukture radnog kontingenta, sve četiri su imale manji udeo starih 60-64 u ukupnom radno sposobnom stanovništvu (od 9,7% u Švedskoj, do 11% u  Nemačkoj). Istovremeno, izuzev Italije, u svim tim zemljama, udeo mladog radno sposobnog stanovništva je bio veći nego u Srbiji (od 9,2% u Nemačkoj do 10,3% u Švedskoj). 

Da li verujete u prognoze da će nas u Srbiji 2061. godine biti manje za 2,5 miliona?

- Da, ali ne baš za 2,5 miliona. Po jednoj od varijanti mojih najnovijih projekcija stanovništva Srbije, ispunjenje pretpostavki o niskom i opadajućem fertilitetu, uz očekivane promene mortaliteta (produženje očekivanog trajanja života) i migracionog salda (negativan do 2036, a pozitivan nakon te godine) rezultirao bi u 2061. godini sa ukupno pet miliona stanovnika. Međutim, prema varijantama koje se zasnivaju na hipotezama o rastućem fertilitetu, broj stanovnika bi takođe opadao (na 5,7 odnosno 6,2 miliona u 2061), ali znatno umerenije nego prema varijanti niskog fertiliteta. Inače, ostvarenje bilo koje od spomenutih projekcionih varijanti vodilo bi ka daljem ubrzanom starenju, kako ukupnog, tako i radno sposobnog stanovništva Srbije. 

U većini zemalja u svetu broj stanovnika se povećava, dok Srbija spada u grupu od 30-ak zemalja u kojima se broj stanovnika iz godine u godinu smanjuje. Da li je moguće i pod kojim uslovima promeniti demografska kretanja u našoj zemlji?

- Rezultati novijih srednjoročnih i dugoročnih projekcija stanovništva ukazuju na veliku izvesnost nastavka smanjivanja stanovništva Srbije i njegovog ubrzanog starenja. U takvim uslovima, vrlo su limitirane mogućnosti uspešnog delovanja mera podsticaja rađanja na zaustavljanje nepovoljnih trendova i demografski oporavak zemlje. Stoga je od velikog značaja i sprovođenje aktivne politike migracija, ne samo fokusirane na problem emigracije iz Srbije, već sve više na doseljavanja iz drugih zemalja.

Izvor: UGS Nezavisnost  

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor

Objavljeno u Sindikat

Autorski tekstovi: Jelka Jovanović 

* Sa novom minimalnim cenom rada za 2021. godinu od oko 32 hiljade dinara, Srbija nije promenila svoje osrednje žalosno mesto u regionu, a posebno brine činjenica da je sve manja razlika između najniže i prosečne zarade. Ne zbog naglog rasta životnog standarda onih na dnu, već činjenica da je njih mnogo, pošto svaki šesti zaposleni prima minimalnu zaradu, još toliko njih samo desetak procenata više, a čak 60 odsto je ispod prosečne zarade. Nije utešno što je slična statistika u Makedoniji, BiH, Crnoj Gori, Albaniji i na Kosovu, mada nisu svi pokazatelji isti. Izdvajaju se Hrvatska i Slovenija gde minimalac tretiraju kao obavezu koju poslodavci primenjuju retko i kratkoročno, na samo nekoliko procenata zaposlenih, ali koji obezbeđuje prostojan život

Sledeći uputstva nimalo nadležnog u meritumu stvari predsednika Srbije i vladajuće stranke Aleksandra Vučića, Vlada Srbije - kojoj su mandat i ovlašćenja istekla poodavno - mimo volje socijalnih partnera, odlučila je da minimalna cena rada naredne godine bude od 29.428,80 do 33.843,12 dinara, zavisno koliko mesec ima radnih sati, odnosno 6,6 odsto više nego ove. Po satu.

Reprezentativni sindikati i poslodavci nisu uspeli tokom višenedeljnjih razgovora-pregovora da se usaglase, pa pred formalno nadležan Socijalno-ekomonski savet (čiji su članovi) nisu izašli sa kvalifikovanim predlogom. Sindikati su, podsetimo, hteli dvocifreno uvećanje do vrednosti tzv. minimalne (redukovane do praga siromaštva) potrošačke korpe, oko 37.5000 dinara, a poslodavci da se stavi moratorijum na tu obavezu i zadrži postojećih tridesetak hiljada dinara.

PRESEČENO: Premda, u konstelaciji akutne ekonomske krize izavane koronavirusom, ali i realnih ekonomskih parametara ni 30, ni 32, a ni 37 hiljada dinara ne garantuju ono što se zove iole dostojanstvenim životom, s jedne strane, a s druge bitno ugrožavaju opstanak mnogih malih firmi.

Privremeno kao trajno

Vlada je, malo po babu, malo po stričevima, iako bez mandata, “presekla” da ne bude ni nula (do četiri odsto) ni 12 odsto (do 15 procenata), već oko 6,6. Uz navodno popuštanje poslodavcima povećanjem za oko dve hiljade dinara neoporezovanog dela zarade, čime se donekle amortizuje trošak istog tolikog povećanja minimalca. Pri čemu je, zapravo, tzv. država najviše sebi učinila uslugu i snizila izdatke za poreze pošto je sama najveći poslodovac formalno oko 350.000 zaposlenih koji su na najnižoj ceni rada. Treba li naglasiti godinama, iako bi ta mera zakonski trebalo da bude privremena i povremena, dok se ne prevaziđe akutna kriza u poslovanju.

Izgledi da se taj fundus bedno plaćene radne snage promeni su dvojaki; sa istekom obaveze poslodavaca koji su prihvatili državnu pomoć u minimalcima tokom trajanja koronavirusa (tri meseca neto po radniku, plus dva po 18.000 neto) da ne otpuštaju zaposlene - može ih biti nešto manje. Pritom, ako reše da zadrže zaposlene mnogi poslodavci će biti prinuđeni da se uključe u mini-plate, čime se broj onih koji će raditi za garantovani iznos značajno povećati. Procene idu i do pola miliona, što je četvrtina ukupno zvanično zaposlenih.

Taknuto-maknuto, šahovski rečeno, a ko preživi pričaće.

Izvesno je da će i naredne jeseni, kao i prethodnih godina, reprezentativni sindikati tražiti izjednačavanje najniže cene rada i najjeftinije potrošačke korpe, a poslodavci predah ili minimalne korekcije uz povećanje neoporezovanog dela zarada (svih, ne samo minimalne). A, u nastojanju da 2025. prosečna zarada bude 900 evra, vlast će sve više primicati minimalnu i prosečnu zaradu. Pri čemu se niko neće truditi da objasni da u prosečnoj plati učestvuju i izvršitelji i notari sa desetinama hiljada evra mesečno, za razliku od nekih ranijih godina kad ih nije bilo, a odnos minimalne zarade i prosečne plate nije bio kao sada jedva jedan prema dva, već 1:3, kao 2008.

POČECI: Valja biti realan i reći da minimalna cena rada poslednjih godina “skače” redovno, ponekad kao lane ubedljivo (dvocifreno), pa vlastima omogućava samohvalu da je za manje od decenije udvostručena, no cena toga je sve izraženija uravnilovka. Taj već zaboravljeni termin iz socijalističkog doba opisuje težnju da se plate za sve poslove i sve zaposlene, bez obzira na kvalifikaciju, znanje i zalaganje, “uravnoteže”, bezmalo izjednače, da se upkos proklamovanom neokapitalizmu paradigma vlasti da su svi “jednaki” izdigne na nivo principa. Pa makar bili jednaki u siromaštvu, ako ne u raspodeli opšteg dobra, o čemu najbolje svedoči činjenica da više od 60 odsto zaposlenih prima tzv. referentu zaradu koja je tek nešto veća od minimalca.

Nonsens je da se ta takozvana socijalistička paradigma prilično razlikuje od stvarne, pošto je pred kraj počivše četvrte Jugoslavije (SFRJ), u kojoj je obnovljeno kolektivno pregovaranje i ugovaranje, krajem devete decenije XX veka u okviru firme bio predviđen raspon zarada jedan prema sedam. Pri čemu “kec” nije bio nužno na nivou zakonom i Opštim kolektivnim ugovorom zajamčene/zagarantovane zarade, već u skladu sa ekonomskim moćima firme, pa i čitavnih grana, što se regulisalo posebnim kolektivnim ugovorima.

Pregovaračko nasleđe

Na nesreću, a i sramotu, danas čak ni analitičari radnih i socijalnih odnosa i prava ne znaju da Srbija - a i ostale države u regionu nastale na temeljima zajednički srušene SFRJ - tripartitno pregovaranje i formalni socijalni dijalog baštini upravo iz tog vremena kada su partneri bili (državni) sindikati i privrednici udruženi u privrednu komoru, a kao treći element država, poslodavac dobrom delu zaposlenih. I, naravno, kapo di kapo, što se bar ovde održalo i 2020, uprkos formalnoj promeni svojinskih i radnih odnosa i samog sistema.

Istorija kaže da su prva kolektivna ugovaranja uslova rada, uključujući nadnicu, priznata u Engleskoj 1891. godine, Nemačkoj 1918. i Francuskoj 1919. Tri godine posle Francuske i tri godine pre Italije, Kraljevina Jugoslavija, a time i Srbija, uvode taj institut, koji definitivno postaje opštevažeći princip 1935, kada je u SAD donet Vagnerov zakon. U prvim kolektivnim ugovorima sindikati i poslodavci bili su bukvalno na dve strane barikade, pri čemu barikade nisu bile samo figurativne; u ime svetosti privatne svojine i kapitala, poslodavci nisu dopuštali mešanje u “svoje” poslove, dok su sindikati zahtevali da se valorizuje učešće rada u konačnoj ceni proizvodnje. Sa barikadama ili pored njih.

POREĐENJA: Ovako formulisane osnovne pregovaračke pozicije održane su i danas, u zemljama bivšeg spocijalizma, realnog i posebno onog našeg samoupravnog, umnogome su čak istovetne, sem što su nekim čudom centralizma sile pregovarača prilično oslabile. Poslodavci, podsetimo, na nacionalnom nivou u Srbiji imaju samo jedno reprezentativno udruženje Uniju poslodavaca Srbije, a sindikati dve centrale sa pravom pregovaranja Ujedinjene granske sindikate Nezavisnost i Savez samostalnih sindikata Srbije.

Jedini posle 2000. godine doneti Opšti kolektivni ugovor odavno je u penziji, a novog nema na vidiku, iako ni pređašnji nije mnogo značio, čak ni sa tzv. proširenim dejstvom, odnosno obavezom svih poslodavaca da ga primenjuju iako nisu u članstvu formalnih pregovarača - Unije i oba sindikata.

Praksa nastala na temelju SFRJ sa manje ili nešto više izmena ostala je na snazi u svim novonastalim državama, što nije ni čudno pošto je tada započet proces bio u skladu sa evropskim zakonodavstvom i praksom MOR-a i međunarodnih sindikalnih centrala. No, razlike u privrednoj snazi koje su se i tokom života SFRJ osećale uvećane su, pa je i praksa minimalne cene rada, kao i ukupna platna politika različita.

Srbija je, valja odmah reći, upkos svim pričama o nikad boljem standardu i neviđenom rastu najvećem ne samo u regionu već i diljem evropskih, pa i svetskih meridijana, u jadnoj regionalnoj sredini, bar kada je visina minimalne cene rada u pitanju.

Po učestalosti njene isplate je pri vrhu, pošto svaki šesti zaposleni prima minimalac. I to godinama.

Slovenački maksi minimalac

U svemu prednjači, naravno, Slovenija u kojoj je na snazi minimalac od za nas neverovatnih 940,58 evra (prošle godine nešto više od 886 evra). Pri čemu plava koverta kod njih ne podrazumeva samo tu svotu - ona se uvećava za noćni i prekovremeni rad, kao i za rad tokom praznika. I u skladu sa najboljim socijalističkim (sic!) načelima, u minimalnu zaradu nije moguće uračunati obavezne troškove poslodavca za obrok i prevoz, a naravno ni službena putovanja, nagrade, otpremnine… Što, istina, formalno važi za sve zemlje regiona, uključujući Srbiju, ali zakon ide drumom, a praksa šumom, pa se malo gde primenjuju te odredbe o minimalcu uvećanom za uvećano radno angažovanje (i pripadajuća prava).

Za naše prilike zvuči čudno da je prosečna plata u Sloveniji veća od minimalne za samo oko 300 evra, odnosno nešto više od četvrtine, ali je to više nego logično ako se zna da u deželi samo četiri odsto zaposlenih prima minimalac. U Sloveniji se minimalna zarada redovno koriguje, slično kao i kod ostalih, u skladu sa troškovima života i rastom BDP-a (sa izuzetkom Crne Gore).

U Hrvatskoj je na snazi minimalac nešto veći od 400 evra. Poređenja radi, prvi Opći kolektivni ugovor, na osnovu saveznog zakona o radnim odnosima, Hrvatska je usvojila 1989, a najniža “osnovna plaća”, utvrđena je tada na 2.800 dinara, odnosno 15,38 dinara po satu rada. Za neupućene, nemačka marka je te godine vredela između sedam i osam dinara (pre minihiperinflacije Ante Markovića), odnosno minimalac je bio oko 400 maraka, što je ekvivalent današnjih 400 evra. Ove godine u Hrvatskoj minimalac od 3.250 kuna prima manje od tri odsto zaposlenih, ali je prosečna zarada u skladu sa drugim ekonomskim pokazateljima više nego dvostruko veća i iznosi oko 850 evra.

Crna Gora, pak, ima prosečnu zaradu veću nego u Srbiji, oko 520 evra, ali minimalac je minimalniji, pa je od 2018. na oko 220 evra, pri čemu je godinama pre toga bio “stabilnih” oko 190 evra.

U Bosni i Hercegovini prosečna i minimalna zarada slične su onima u Srbiji, mada entiteti samostalno određuju vrednost minimalca.

Severna Makedonija je na začelju eks-ju statistike sa prosečnom zaradom od oko 420 evra i bezmalo upola manjim minimalacem od 234 evra, koji propagandno dva meseca primaju i svi državni funkcioneri da bi se solidarisali sa najsimorašnijim radnicima.

Ako se prave validna poređenja jedan od glavnih parametara mora biti koliki je procenat ljudi na najnižoj zaradi pa da utvrdimo znanje; lane je u Srbiji od 2,16 miliona zaposlenih još aktuelnih 350.000 radnika bilo u minizoni, u Sloveniji je oko 3,7 odsto od ukupno 885.700 (slično je i sada), a u Hrvatskoj samo 2,25 odsto zaposlenih. Goru statistiku od Srbije beleže BiH, Makedonija i Crna Gora. U BiH ukupan broj zaposlenih je 820.000, a minimalac nešto veći od 210 evra prima bezmalo svaki treći radnik, kao i u Crnoj Gori (28 odsto). U Makedoniji je 26.000 denara garantovano za oko 70.000 od ukupno 247.200 radnika (28 odsto).

Još je jedno poređenje bitno - koliko minimalac stvarno vredi: u Srbiji ne doseže ni tu redukovanu potrošačku korpu od koje niko ne može da preživi, a za prosečnu su potrebne 2,4 minimalne zarade. Njena vrednost je slična i u Crnoj Gorti, pa su tamo potrebna tri minimlca za prosečan život, u Hrvatskoj dva (potrošačka korpa teži 895 evra mesečno). S tim što Hrvati, kao ni Slovenci, ne znaju za redukovanu potrošačku korpu. U BiH bezmalo beleže regionalni rekord, jer je potrebno više od tri minimalca da se napuni korpa za četvoročlanu porodicu.

Na kraju, u većini evropskih zemalja zakonom je propisana minimalna plata koja predstavlja donju granicu za poslodavce. Kako navodi Eurostat, osim Danske, Italije, Kipra, Austrije, Finske i Švedske, sve ostale članice Evropske unije imaju nacionalnu minimalnu platu, kao i sve zemlje kandidati za članstvo u EU. Raspon minimalnih plata u zemljama EU na kraju 2018. godine kretao se od 261 evra u Bugarskoj do 1.999 evra u Luksemburgu. Ovaj prvi podatak zvuči utešno, ako se siromaštvo uzima kao mera života.

Izvor: UGS Nezavisnost

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor

Objavljeno u Prva vest

* Vlada Republike Srbije usvojila je na današnjoj sednici (utorak, 15. septembar) Odluku o visini minimalne cene rada za period januar - decembar 2021. godine, kojom je utvrđena visina od 183,93 dinara (neto) po radnom času, što iznosi 32.126 dinara

Visina minimalne cene rada za ovaj period određena je na osnovu analize parametara koju je izvršilo Ministarstvo finansija.

Reč je o povećanju od 6,6 odsto u odnosu na minimalnu cenu rada iz 2020. godine.

Ova odluka doneta je kako bi se zadržala radna mesta i očuvale privredne aktivnosti u Republici Srbiji u uslovima epidemije bolesti COVID–19 - objavljeno je na sajtu Vlade Republike Srbije.

Kao što smo do sada već izveštavali, u okviru tripartitnog tela - Socijalno ekonomskog saveta Srbije, održano je više pregovaračkih sastanaka. Jedino su oba reprezentativna sidnikata u Srbiji, Ujedinjenih granskih sindikata "Nezavisnost" i Saveza samostalnih sindikata Srbije bili za predlog da "minimalac" u narednoj godini bude povećan na 37.500 dinara prosečno mesečno neto, što bi odgovaralo kako su navodili, barem iznosu svote koju građani Srbije izdvajaju za tzv. potrošačku korpu. U tome su sindikati ostali usamljeni, predstavnici Unije poslodavaca tražili su konsezus pa je na kraju prelomila odluka Vlade Srbije, što je potvrđeno na ovoj sednici, nakon poslednjih pregovora, prethodnog dana, 14. septembra kada su poslodavci i predstavnici Vlade predloži sada već usvojenu cifru.

Tako će minimalna zarada za zaposlene koji će u 2021. godini primati ovaj način neto plate, iznositi oko 2 hiljade više mesečno nego u ovoj godini.

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor

Objavljeno u Prva vest

* Kraudfanding kampanja (Crowdfunding) - protiče od strane čuvene Fondacije Rejmon Nikole Trast iz Londona - kao podrška obrazovanju u Srbiji

- Do danas smo prikupili 5.742 funti, a naš cilj je 18.000 funti do sredine decembra - ističe Kristina Hilčenko, osnivačica Fondacije i poručuje: - Neka deca u srpskim školama nemaju udžbenike i nedostaje im osnovni školski nameštaj.

Molimo vas da nam pomognete da napravimo mali doprinos, posetite našu stranicu za grupno finansiranje:

https://chuffed.org/project/raymond-nicolet-trust
https://chuffed.org/project/raymond-nicolet-trust-serbia

Svaki primljeni dinar, donacija, ide u pomoć deci-đacima u Srbiji, a za donacije od 25 funti imamo niz pogodnosti ili usluge (na kraudfanding stranici) koje možete odabrati da bismo vam izrazili zahvalnost, uključujući niz slika sa donjeg spiska:

https://www.fineartescape.com/art-for-sale/

Ove slike su poklonili kao što smo izveštavali na stranicama posvećenim Fondaciji Rejmon Nikole Trast (The Raymond Nicolet Trust) srpski umetnici koji razumeju potrebu za akcijom i podržavaju ovu plemenitu, humanu stvar.

Hvala unapred na vašoj velikodušnosti!

*Zajedno ćemo svet učiniti boljim*

Medijska pažnja i pratnja: Novi Radio Sombor

Objavljeno u Prva vest
Strana 1 od 15

Kontakt

Venac Stepe Stepanovića 9
Sombor 25000
e-mail: office@noviradiosombor.com
Tel: +381-25-442-442
Mob: +381-65-8-675-445
http://noviradiosombor.com

Linkovi

POSTANITE SARADNICI

Svi koji želite, možete da postanete saradnici Novog Radio Sombora, bilo gde da živite i boravite.

Javite se na e-mail: office@noviradiosombor.com
Telefon: +381-65-8-675-445

Top
We use cookies to improve our website. By continuing to use this website, you are giving consent to cookies being used. More details…