Prikazivanje članaka po tagu Veliki rat

(Nekad je potrebno ko što narod kaže, da se utisci slegnu, emocije da odrade svoje a vreme ne postoji da bi uvek živim, aktuelnim održalo i oživelo sve ono što je nečijom velikom greškom pokušano da bude zaboravljeno. Bog je dao da istina postoji)

...............

* Udruženje potomaka i poštovalaca ratnih dobrovoljaca „Kralj Petar I“ je uz Mesnu zajednicu, u Aleksi Šantiću prve septembarske subote gospodnje 2021, priredilo jedinstvenu po vazda čemu svečanost povodom obeležavanja stogodišnjice naseljavanja mesta Aleksa Šantić i sećanja na njih koji su ovo mesto učinili njihovim, današnjim potomcima u toj prelepoj oazi za život i nastavak vekovne tradicije, ratne vojne solunske dobrovoljce. Veliki odziv gostiju, potomaka i prijatelja, dovoljno govori o potrebi daljeg očuvanja slavne srpske istorije

Dušan Vulić, predsednik Udruženja potomaka i poštovalaca ratnih dobrovoljaca „Kralj Petar I“ podsetio nas je, usput zajedno iz Sombora stižući do Alekse Šantića, da Udruženje obeležava dvadeset petu godinu postojanja i rada, a da su članovi Udruženja potomci iz Rastine, Mišićeva, Rate Bajmočke i Alekse Šantića; upravo oni su Udruženje osnovali sa ciljem da se od zaborava otrgne prilično zaboravljena ponosna istorija ovih mesta. Jer baš u tome i jeste jedan od suštinskih ciljeva okupljanja, da mlađa nova pokoljenja reafirmišu uz pomoć svojih roditelja, baka i deda, sve ono što su im u amanet ostavili slavni pradedovi, graditelji srpske istorije.

Nakon održanog parastosa ispred Spomenika solunskim dobrovoljcima, položeni su venci i cveće, od strane petnaestak delegacija Hercegovaca, Ličana, Kordunaša, Bosanaca, pridošlih na ovaj severni vojvođanski prostor iz svoje brđanske zabiti odakle su pre veka, sa naramcima dostojanstva, tuge i patnje a gordog, kršnog imena utabali od svojih napuštenih ognjišta, nove domoce. Sve, ispočetka.

Veliki rat, tih od istorije čak osam decenija skrajnutih a danas konačno, reafirmisanih, ostavlja duboki žig u duši svih onih čija večna pamjat više ne sme nepravdom, kako je i Otac Darko Ivković bogoslužeći na parastosu rekao, više nikako sramotom da budu nespominjani već naprotiv da svakodnevno od sada pa dok je sveta i veka, upravo utiru tragove vaskrsle srpske istorije. Dva venca položena su i na spomenik žrtvama kad se istorija na svoj način ponavljala, njihovih naslednika koji su isto tako skončali u najvećim mukama, u logorima u Barču i Šarvaru.

Govoreći s puno žara, član rukovodstva Udruženja Dragan Mitrašinović koji je bio i u ulozi voditelja programa, pitko je napomenuo da Svečana akademija, održana ispred Hrama Svete Trojice, ne mođe da stane na jedan list papira od veka stradadanja, muka, patnji, bola pa potom izgradnje, napredovanja i stvaranja dobrog mesta za život. Tu, ispred hrama Svete Trojice đacima šantićske škole koja nosi naziv po svom lepom selu, pridružili su se pesmama i igrama vršnjaci i oni nešto stariji iz Kulturno umetničkog društva „Đurđevak“ iz Kljajićeva, dok je seoska mesna zajednica u svojim prostorijama, za ovu nesvagdšnju svečanost upriličila autentičnu izložbu očuvanih Bogu dragom hvala, starih predmeta i tradicionalnih brđanskih jela, na zdravlje svakome.

Novi Radio Sombor ima nameru da sve ove događaje ovde pomenute i mnoge druge detalje koji do sada nisu imali "pravo" da ugledaju svetslosti dnevne, plasira kroz formu feljtona u više nastavaka, kako istoriji od znamena ponosa i dolikuje. Ovo je samo početak sećanja i trganje od nepravdom otulelih zaborava jer ne postoji više nijedna gumica koja može da obriše sva uzvišena dela koja u obavezu ostaviše naši brojni slavni preci čije kosti na Solunskom groblju počivaju, da gradimo to konačno bolje sutra, ti naši Hercegovci, Ličani, Bosanci, Kordunaši, što naslednici im Vojvodinu svekolikog bogatijom, pametnijom, sve nadasve, lepšom čine.

Druženje stotinak gostiju bratskih udruženja pristigilih iz čitave Vojvodine, domaćini u Aleksi Šantiću su na najprijatniji način ugosstili i priredili nove i ubeđeni smo, sada trajne, nekad tek tajne obrise a odveć već za njima žudno tako potrebne moći upoznavanja... pa i druženje te velike familije nastaviše u sadašnjem zdanju Doma penzionerta u Aleksi Šantiću uz bogatu trpezu i čašicu razgovora kojem nikako neće biti kraja...

Događaj je podržao Grad Sombor i Mesna zajednica "Aleksa Šantić", uz brojne prijatelje, pojedince, organizacije, udruženja, Kolo srpskih sestara Sombor, SUBNOR Sombor i druga asocijacije iz zemlje i dijaspore.

- U prilog svemu pogledajte niz fotografija u slajdovima namah ispod teksta - 

(Nastavci slede)

Ispratila i pratiće: Ekipa Novog Radio Sombora (Srđan Ačanski, Dragan Dedić, Siniša Stričević, u ovom događaju, uz svoje saradnike i ekipu redakcije, tehnike i stručna lica)

Medijska pažnja i pratnja: Novi Radio Sombor
(Sva autorska prava eventualnog daljeg objavljivanja ove rubrike i njenog celovitog sadržaja postavljeno na portalu Novog Radio Sombora bez upita i dozvole bilo koje strane ili pojedinca zaštićena i zadržana svim relevantnim pravnim mehanizmima)
Objavljeno u Prva vest

(*Znao sam šta me u Rastini čeka. Na godišnjoj Skupštini Udruženja potomaka i poštovalaca ratnih dobrovoljaca 1912-1918. godine Republike Srbije. Pripremao sam se zato, čini mi se duže nego obično za ovaj najnoviji pre svega, novinarski zadatak - za taj gospodnji dan, 3. jul 2021, u najsevernijem mestu Srbije - ili ujedno, prvoj kapiji kad se iz EU u Srbiju ulazi, toj toliko živopisnoj Rastini... Ništa lično. Da li, ipak, baš "ništa" lično, preispitivao sam se, priznaću, satima. Samo i kažem sada, duže su trajale te već uobičajeno-novinarski pripreme za jedan kako mi to u poslu volimo reći, teren-ili događaj. Jer neće to svakako biti - svakodnevni događaj... ponavljao sam u sebi i istovremeno trenirao emocije kako u svom poslu - tom prilikom ne bi smele da emocije nadvladaju razum. Teško? Iskušenje? I jedno i drugo. Znao sam i da će mi trebati dan, nešto i više, nakon događaja, nakon svetkovine i sećanja na pretke među kojima je i moj... pa da se stišam.. Da pokušam da napravim konačno ljudski reportažu, sa sve slikama koje sam pripremio, onako kako poslu i prvenstveno čitaocima portala i slušaocima našeg internet radija, i dolikuje. Pa da krenem jer - novinarstvo to jest aktuelnost dešavanja ne trpe baš često emocije, a još manje odlaganja, onog što se desilo makar koliko bili svi pa eto i pisac ovih redaka, od mesa i krvi.. Bolje zato da krenem... i, ne zamerite na ovakvom ako ga takvim mogu nazvati, uvodom, a zašto je do njega u ovu reportažu iz lepe Rastine sa zbivanja od juče došlo, spomenuću na samom kraju, mada je sve ovo što ću ispisati kako i svi gosti juče listom rekoše, još jedan novi početak, ali početak nešto sasvim drugačiji: u zajedničkoj smislenoj misiji/želji za sveopštim, boljim koliko sutra, razumevanjem, ujedinjenjem u trasi zdravijeg životnog učenja a od koga, do od predaka, čemu smo svi obavezni; u korist naših novih pokoljenja; *prim. aut. SS)

-------------

* Dostojanstveno. So, pogača, domaća rakija. Za početak. A za svakog gosta i osmeh dobrodošlice dve prelepe mlade Rastinke u izvornim hercegovačkim i ličkim nošnjama... možda baš simbolično „ispade“ kako i najbolje što se samog stecišta tiče valja (simboličnog naziva, a u zajedničkoj poruci, Deco, ovde vam je mesto), pred Domom omladine - upravo tu, gde pripadnici Udruženja potomaka i poštovalaca ratnih dobrovoljaca 1912-1918. godine Republike Srbije zakazaše susret. Doček brojnih prijatelja-zemljaka, u počast borcima koji su dali živote u proboju Solunskog fronta. Polaganje venaca na dva monumenta te posebne Rastine, Spomenik solunskim dobrovoljcima, e tim osnivačima Rastine i Spomenik žrtvama logora Šarvar u Drugom svetskom ratu. Protokol. Temelj daljem drugovanju, upoznavanju, spajanju, činu najsvečanijem...

Osnovni cilj - da, jednostavno, niko ne zaboravi velike žrtve u Prvom svetskom ratu i naše pretke - domaćini istakoše to i u svojim pozivnicama, prethodno. Odavanje je ovo priznanja Solunskim borcima koji su upravo označili junaštvom svojim i početak kraja Velikog rata probojem Solunskog fronta, u jesen 1918. Svaka godišnjica, svaka godina - moralo bi da bude posvećena doseljavanju porodica iz dobrovoljačkih Solunskih jedinica u ove severnosomboske krajeve na samom rubu bačke ravnice, u daljim ciljevima: Hercegovci, Ličani... izgradili su Rastinu kao mesto za nezaborav, mesto za svaku novu - lepu priliku, mesto za šansu, mesto za život.

Mesto za mladi svet.

Ma koliko se to činilo možda u savremena vremena ne baš tako lako dostižno, ali... vera, nada i ljubav pobeđuju uvek kad je sveto trojstvo sasvim jasno a ovde jeste, pa rađaće se stog baš, po jedna nova beba. Rastinska. Bar jedan novi heroj, pa dva, troje-četvoro... polako... opet nova deca ko deselećima pre a i škola je tu da zaživi, obdanište već spremno, za nove mlade Hercegovce, Ličane, LJUDE... pružena ruka i svim drugima il’ prvima, svejedno, Rastinci će dočekati i UDOMITI svakog. A mesta za sve, ovde ima. Više nego dovoljno. Nije zato bez razloga ona već dobro poznata: ko u Rastinu prvi put dođe, poželi da drugi put to bude već koliko sutra, a za trajni život, eh, divote.. Sva blagodet prirode, banjski vazduh, raskoš svebujnog zelenila, krošnje što se ko zastave nekako neobjašnjivo a naočigled ponosno ko dobre vile vijore i u nebo stižući, pružaju oku svakom, sav svoj sklad.

A nakon ponosnog čina polaganja venaca, usledila je već rekoh, najavljena Skupština. Odmah smo svi shvatili da baš neće to biti ona „prava“, da kažem, uobičajena neki bi rekli „steretopina“ ili „dosadna“ skupština kojih je svima sasvim dosta. :-) Uvodničar, jedan od najčešćih rastinskhi domaćina, Jovan Vukobratović, odmah je to i napomenuo, nema nekog „glasanja“, premda je predviđen bio i Upravni odbor, ali aman, kako „rešiti“ sad tu sednicu Upravnog odbora Udruženja, pa Skupštinu, kad, pridošlo toliko sveta... ma sedite ljudi odma’ za astale, da se družumo uz ozbiljne zaključke ali i ako neko ipak „želi reč“, dobro. Hmm, „poneko“, a spontano, što je i najkarakterističnija crta sveukupno susreta i same Skupštine i nesvakidašnjeg Upravnog odbora ispostavilo se - odmah bila, jeste u tome što su govornici jedan za drugim javljali se da nešto kažu, poruče, pozove u „revanš“-posetu Rastince u svoje - takođe sagrađane metropole raštrkane kako i Bog nalaže svud po Vojvodini, od Hercegovaca, Ličana... Dalmatinaca, Bosanaca, ko do gnezda, gnezdo u kojima su i rode vazda rade i raspoložene.

„Raspravljalo“ se dakle tako, gotovo puna dva sata, o brojnim prošlim aktivnostima njihovog-i njihovih udruženja koja deluju u Bajmoku, Aleksi Šantiću, Bačkom Gračacu, Novom Žedniku, Gornjoj Rogatici, Sokolcu, Bačkoj Topoli, Subotici, Srbobranu, Srpskom Bačkom Karađorđevu, Stepanovićevu, Laćarku, Bečeju, Mišićevu, Zrenjaninu, Inđiji, Kljajićevu, Apatinu, Bačkom Bregu, Dušanovu, Višnjićevu, Kolutu, Sremskoj Mitrovici, Paliću, Novom Sadu, Gajdobri, Sečnju, Rumi, Somboru... u epicentru dobrovaljčkom, tog prvog julskog dana gospodnje, 2021, Rastini.

No nekako logično ispostavilo se, prvo je dobio reč dr Milan Micić, autor kao što znamo i kao što smo o njemu već ovih dana pisali, tridesetak književnih jedinica hronologije, a svoje najnovije publikacije "Srpski dobrovoljci iz Banata, Bačke i Baranje: (1914–1918)” čija za temu ima kako smo već takođe izvestili na ovim stranicama najavljujući promociju knjige iste večeri u Staparu, koja sadrži popis imena svih dobrovoljaca srpske vojske u Prvom svetskom ratu koji su bili rodom iz Banata, Bačke ali i Baranje. U sastavu Prve srpske dobrovoljačke divizije tokom borbi koje je vodila u Velikom ratu 1916. godine na frontu u Dobrudži više od trećine dobrovoljaca je bilo rodom sa ovih prostora. Slično stanje je bilo i neposredno pred proboj Solunskog fronta gde su oni od ukupnog broja dobrovoljaca u srpskoj vojsci činili gotovo četvrtinu.

Autor je ovom prilikom najjednostavnijim rečima objasnio da ove činjenične hronološkim redom poslagane pojave i podakte vidi u srpskoj nacionalnoj ideji koja se u svojoj modernoj formi oblikovala tokom istorijskog razvitka srp­skog naroda u Habzburškoj monarhiji, a naročito onog njegovog dela koji je istorijski trajao u Ugarskoj. Iz tog razloga je odziv u dobrovoljce srpske vojske među Srbima Banata, Bačke i Baranje svojom masovnošću nosio karakter kolektivnog stava i kolektivne odluke, kako je dr Micić i u knizi notirao. 

***

Svemu ovom i potonjoj zakusci koja je sve drugo bila ali ne „samo“ zakuska, već tradicionalna jela pred goste, kisela hercegovačka čorba, uz autentične salate po kojoj su ovi srpski narodi poznati, i naravno, nekoliko vrsta „deserta“ iz recimo svakog rastinskog komšijski porodičnog, domaćinstva, prethodio je parastos a delegacije su položile vence, najpre na Spomenik solunskim dobrovoljcima, koji predstavlja planinski masiv s krstom, ispred kojeg je bronzana statua srpskog vojnika, oslonjenog na pušku sa svih 176 imena solunaca borca. Zatm odmah, i na spomenik žrtvama Šarvarskog logora, koji simbolizuje logorske žice i lik iscrpljenog logoraša, a na kojem su uklesani stihovi Vojislava Ilića mlađeg.

Naročito su uz reči besede Oca Mirka, dirljivo do suze muške, zvučali s violine preneti zvuci pred spomenikom Solunskim dobrovoljcima i osnivačima sela, kao i spomenikom Eastinskim žrtvama logora u Šarvaru, emotivno izvedenih „Tamo daleko“, „Kreće se lađa francuska“... mladog maestra od tananih žica, Nemanje Golubića.

„Nešto“ veselije bilo je potom kad su glasove prenete u salu, pustili već nadaleko popularni, poznatim predvođeni baritnom kojem mikrofon ne treba, Momčilom i momcima muške Pevačke grupe iz Bačkog Jarka, ovog puta naravno uz neizbežnu harmoniku.

....Priča o Rastini i Rastincima čini se, tek kreće. A moj pradeda Stevan Ružić, počivši na Solunskom groblju, eto nisam mogao a da ga na kraju među dvadesetak govornika, ne spomenem. Tog mog pretka Solunca da nije bilo, ne bi ni ove reportaže. :-) No pak, to je manje i važno (što se bar mog obitavanja pod Suncem naravno, tiče), od zaključka ostvarenim na ovoj Skupštini i Upravnom odboru:

Sveujedinjenje najzad vekovima potrebno, svesprskog naroda podsticano idejonm mišlju sa ovoga skupa - iako ista više puta zagovarana, ali sada se učinilo, jačom no pre. To je zadatak, rekoše svi zemljaci u Rastini okupljeni, to je posao i to je zaštitni znak koji uz poštovanje svih i svakog, nastaje overom koji ni jedan pečat ne može da zameni.

.....

Novi Radio Sombor se zahvaljuje na prevozu Aleksi Subotiću, jednom od inicijatora i graditelja boljeg života, još bolje Rastine, još boljeg čina poput svih onih ordenja, činova i dlikovanja koje je njegov Solunac đed Kosta, zaslužio a u sada Aleksinom čuvanom u podobro bogatom amanetu od sjajne kutije zasluga za ovaj narod.

Inače, kakio je bilo i predviđeno, svemu u Rastini, prethodio je prvo susret gostiju sa domaćinima u somborskoj zgradi Ggradske uprave, gde je u Svečanoj sali Županije detalje o istoriji grada i ove sredine govorio zavičajni istoričar i publicista Milan Stepanović, sa kojim smo prošetali glavnom stazom Ravangrada Kralja Petra Prvog (o tome više u narednoj, sutrašnjoj reportaži), pa se zatim u koloni petnaestak vozila na čelu sa jednim od Subotića (već maloprethodno pomenutog), uputismo u centar dobrog naroda, Rastinu...

Prisustvovao, dao sebi za pravo da malo i govori, pratio i zabeležio: Siniša Stričević, gl.odg.urednik Novog Radio Sombora

Rubrika je sastavni deo ovogodišnjeg projekta "Uvek na licu mesta" sufinansiranog iz budžeta grada Sombora. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Medijska pažnja i pratnja i svaka buduća saradnja: Novi Radio Sombor
(Sva autorska prava eventualnog daljeg objavljivanja ove rubrike i njenog celovitog sadržaja postavljeno na portalu Novog Radio Sombora bez upita i dozvole bilo koje strane ili pojedinca zaštićena i zadržana svim relevantnim pravnim mehanizmima!)
 
- Dodatak: fotografije iz Rastine, 3. jula 2021. u slajdovima odmah ispod rubrike -
 
Objavljeno u Prva vest

* Povodom obeležavanja Dana prisajedinjenj (13. novembar) članovi Gradskog veća Grada Sombora Sava Dojić, Miroslav Kovačić i Silard Janković i predstavnici 1. Centra za obuku Vojske Srbije u Somboru, položili vence na Spomenik palim borcima u Prvom svetskom ratu i na Spomenik majoru Iliću Bajki

Većnici Grada Sombora Miroslav Kovačić, Sava Dojić i Silard Janković poklanjaju se pred grobom majora Nikole Ilića Bajke na Velikom pravoslavnom groblju u Somboru

Major Nikola Ilić Bajka je sa četom ušao u Sombor na današnji dan. Žitelji Sombora tako ovaj dan prihvataju danom prisajedinjenja Sombora matici Srbiji.

Bajki, po kojem u Somboru postoji i jedna od najdužih ulica, na ovaj dostojan način tako je i ove godine odata počast a time istovremeno i vojnicima koji su poginuli oslobađajući Sombor od Austrougarske vlasti, pre 101 godine, 13. novembra 1918.

Vojvodina je matici Srbiji pripojena 25. novembra 1918. godine, kada je na Velikoj narodnoj skupštini Srba, Bunjevaca i svih Slovena, usvojena odluka da Kraljevini Srbiji budu pripojeni Bačka, Banat i Baranja.

Poštu majoru Bajki su odala i venac položila i delegacija Prvog centra za obuku Vojske Srbije u Somboru

Činu polaganja venaca majoru Bajki, prethodilo je polaganje venaca i na Spomenik palim borcima u Prvom svetskom ratu. Takođe - među počivaocima na Velikom pravoslavnom groblju grada Sombora.

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor

Objavljeno u Prva vest

Kontakt

Venac Stepe Stepanovića 9 (kancelarija) Ivana Kosančića 19 (redakcija, sedište) 25000 Sombor, Srbija

e-mail:

office@noviradiosombor.com

Telefon: +381-25-510-16-41
Mobilni: +381-65-8-675-445

Portal:

http://noviradiosombor.com

Internet radio: Novi Radio Sombor

http://www.omiljeniradio.com/index.php/radio-uzivo-online-srbija/1130-novi-radio-sombor-uzivo-online.html 

POSTANITE SARADNICI

Svi koji želite, možete da postanete saradnici Novog Radio Sombora, bilo gde da živite i boravite.

Izaberite oblast, pošaljite vest, informaciju, fotografije.

Dobrodošli saradnici u marketingu i oglašavanju!

Javite se na e-mail:

office@noviradiosombor.com

Telefon: +381-65-8-675-445

Top
We use cookies to improve our website. By continuing to use this website, you are giving consent to cookies being used. More details…