Prikazivanje članaka po tagu Zoran Stojiljković

* Zašto Socijalno-ekonomski savet Srbije ni posle bezmalo dve decenije postojanja nije uspeo da se nametne kao osnovni oblik uspostavljanja dijaloga vlasti s reprezentativnim sindikalnim i poslodavačkim organizacijama

U javnosti, posebno onoj sklonoj zaposlenima i sindikatima, postoji visok stepen opravdanog nezadovoljstva efektima vođenog socijalnog dijaloga i, posebno, pozicijom i uticajem Socijalno-ekonomskog saveta Republike Srbije (SES RS) kao njegovog osnovnog institucionalnog okvira.

Nesporno je da SES za deceniju i po svog postojanja nije uspeo da se nametne kao osnovni oblik uspostavljanja dijaloga vlasti sa socijalnim partnerima – reprezentativnim sindikalnim i poslodavačkim organizacijama, unutar kojeg se dogovorno kreiraju ekonomska i socijalna politika, radno i socijalno zakonodavstvo, odnosno regulišu konflikti i usmerava razvoj.

Spor i nezadovoljavajući rast, presecan krizama i, pre svega, bedne zarade i nesiguran položaj (polu)zaposlenih, kao i gubitak perspektive i masovan odlazak iz zemlje najbolji su dokaz neuspeha socijalnog dijaloga.

Nezadovoljstvo prerasta u gubljenje volje i poverenja i povremene zahteve da se potpuno napusti sindikalno učešće u radu tripartitnih institucija. Zanimljivo je da zahtevi za izlaskom iz SES-a, i to bez temeljne argumentacije i alternativnih scenarija, dolaze najčešće iz sindikata koji nisu, a bili su i voleli bi da se nađu u njemu. No, to je za neku drugu priču.

Bojim se da su u delu dobronamernih kritika prisutna preterana očekivanja, odnosno nerazumevanje prirode samog socijalnog dijaloga, pre svega kad je reč o njegovim neispunjenim pretpostavkama.

ŠTETNI DOGOVORI: Uspešan socijalni dijalog je stvar postignutog zadovoljavajućeg, pri tome još i razvojno-održivog kompromisa pregovaračkih strana sa različitim interesima. Takvog dijaloga nema: (1) bez kreiranja kulture dijaloga i uspostavljanja međusobnog poverenja; (2) stvaranja odgovarajućeg normativnog i institucionalnog okvira; (3) bez stvarnog podizanja kapaciteta učesnika u socijalnom dijalogu.

Zapravo, dijaloga nema ako u njega nisu pod istim uslovima uključeni svi oni koji se realno pitaju i ako između njih ne postoji kakva-takva ravnoteža moći. Jedno od nagradnih pitanja je, recimo, koliko se pita i kojim kanalima utiče Unija poslodavaca, a koliko privredne komore i saveti stranih investitora? Ili koliko vlasti, kada je u pitanju obrazovanje ili agencijsko zapošljavanje, čuju sopstvene zaposlene i građane, a koliko agente korporativnog kapitala?

Ne predstavljaju li, primera radi, štrajkovi u Republičkom geodetskom zavodu (RGZ) ili Poštama Srbije savršen test odnosa snaga, uspostavljenih neformalnih koalicija, uz uvođenje neovlašćenih aktera i nepoštovanje pravila igre i dogovorenih procedura? Naravno, na štetu zaposlenih i sindikata?

Ne treba posebno dokazivati tezu da su sindikati najmanje moćan, a za dijalog najviše zainteresovan igrač, dok istovremeno vlasti i deo poslodavaca često fingiraju dijalog kupujući vreme.

Problem sindikata i njihove nemoći i rezultirajućeg nepoverenja u njih rešava se, međutim, prethodno na drugim mestima –  umećem kreiranja jedinstvene strategije u kojoj je pregovaranje uvezano sa solidarnošću i upornim protestovanjem.

Misliti, inače, da će institucionalni oblik konfliktnog partnerstva zameniti sopstveni sindikalni angažman i rizik upravo je dokaz salonskog sindikalizma. Razlike između prilika u Francuskoj i Srbiji očito su dovoljna ilustracija.

KAKO BEZ SAVETA: Prvo, SES je demokratska tekovina i ključni deo evropskog socijalnog modela. Uz sva ograničenja, to je važna platforma za raspravu i uspostavljanje konsenzusa. Njega treba doraditi, a ne odbacivati zbog sopstvene nemoći.

Drugo, ES je i funkcionalni oblik tripartizma i ujedno platforma regionalnog i međunarodnog predstavljanja vlasti, ali i socijalnih partnera. Šta bi bilo da ga nema? Kako i koliko bismo uticali na rad Međunarodne organizacije rada (MOR) i njena godišnja zasedanja, ali i Program dostojanstvenog rada? U poslednje dve godine naročito radi se i o članstvu u Međunarodnoj asocijaciji socijalnoekonomskih saveta i uspostavljenim regionalnim, ali i bilateralnim vezama sa savetima zemalja poput Francuske i Rusije. Pri tome, ne radi se o praznom institucijskom turizmu.

Teme razgovora, poput migracija, zarada, kolektivnog pregovaranja i uzajamne (samo)procene socijalnog dijaloga najbolje potvrđuju značaj međunarodne saradnje. Ispunjenu dovoljnu dozu kritičnosti dobro ilustruje to što je na ovogodišnjem zasedanju MOR prihvaćena sindikalna inicijativa za ukidanje obaveze inspekcija da prethodno najave svoje posete i inspekcijske nadzore, kako je to propisano u srpskom zakonodavstvu.

Treće, Savet je za sindikate i platforma za evaluaciju i koordinaciju oko Akcionog programa za poglavlje 19 ili ne manje važnog mirnog rešavanja sporova. Stanje bi, dakako, bilo daleko povoljnije ako bi bar jednom godišnje na SES-u bile razmatrane i razvojne strategije i programi (ERP, ESRP), ali i ključne ekonomske i poreske mere i politike, uključujući i sam Budžet.

Kruna je Društveni ugovor o razvoju i zapošljavanju kojim bi se, uz podelu rizika i odgovornosti, obezbedio stabilan i dugoročan razvoj i dostojanstven i solidno plaćen rad.

Ako bih kao posmatrač-učesnik, odnosno kao neko ko je analizirao dijalog u okviru SES-a, ali i učestvovao u njemu, trebalo da ga ocenim, bila bi to slaba, ali ipak prelazna dvojka.

Dijalog je, po mom sudu, poprilično neuverljiv, malo uticajan, ali je na putu, posebno u poslednje dve godine, da postane bar institucionalno održiv i funkcionalan. Postojeći okvir formalno zadovoljavajuće funkcioniše gledajući kroz ritam održavanja sednica (8 do 10 sednica godišnje), rada Kolegijuma (jednom mesečno), pa i radnih grupa, koji je gotovo optimalan.

PRETPOSTAVKE ZA PROMENE: Kad je o samom institucionalnom okviru reč, pre svega potrebno je stvaranje sistema i mreže uticajnih saveta, uključujući one na regionalnom, pa i lokalnom nivou. Takođe, neophodno je i tripartitno upravljanje institucijama poput službe zapošljavanja, penzionog, zdravstvenog i fonda solidarnosti u kojima je pozicija socijalnih partnera svesno marginalizovana.

Polazni kriterijum je realna procena potreba saveta, njihovih ovlašćenja i kapaciteta umesto institucionalnog gigantizma po kojem se, recimo, krene u kampanju formiranja lokalnih saveta koji posle ne rade jer, pošteno, i nemaju baš o čemu meritorno da odlučuju.

Razvijena vertikalna i horizontalna mreža saveta i njihovih stalnih i povremenih programskih odbora i radnih tela, dakle, samo su zadovoljavajući institucionalni okvir i nužna pretpostavka za kvalitetan i efektivan socijalni dijalog.

Kako unaprediti dijalog

*Potrebno je rano uključivanje socijalnih partnera već u fazi kreiranja nacrta zakona u saradnji sa resornim ministarstvima, što bi omogućilo i kvalitetniju diskusiju unutar SES-a. Istovremeno, bez razmatranja na zajedničkim radnim grupama i obavljene meritorne rasprave, zakoni ne bi smeli da idu na Vladu i u parlament.

*Kvorum prisutnih članova za sastanke SES-a, pre svega onih iz redova Vlade, obezbeđen je samo ako inače većinski prisutni zamenici vladinih predstavnika imaju ovlašćenja da odlučuju. U suprotnom, rad je faktički blokiran jer je legitimitet predloženih preporuka i mišljenja doveden u pitanje.

*Predlozi zakona o kojima je SES vodio debatu kad se podnose parlamentu treba da budu propraćeni preporukama i mišljenjima SES-a. Posebno se tu radi o zakonima o kojima nije postignut konsenzus već postoje različiti stavovi. Poslanici generalno nisu svesni debata u SES-u niti njegovih preporuka. Ovo rešenje bi omogućilo bolju obaveštenost poslanika i povećalo uticaj SES-a u oblasti kreiranja zakona i državnih politika.

*Socijalni dijalog je, pre svega, stvar socijalnih partnera. No, u njega se na odgovarajući način – kroz odbore i šire socijalne forume – mogu uključiti i predstavnici akademske zajednice, NVO, ekspertskih grupa, profesionalnih udruženja, kao i organizacije nezaposlenih, samouposlenih, udruženja potrošača – svih onih koji imaju interese i znanja da proces tranzicije učine efikasnim, transparentnim i što pravednijim. Predstavnici ovih institucija/organizacija mogli bi da učestvuju bez prava glasa u radu specijalizovanih stalnih odbora.

*Prethodno, neophodno je ojačati kolektivno pregovaranje kao uslov sine qua non za efektivan tripartitni socijalni dijalog, naročito u privatnom sektoru. U ovu svrhu SES treba bar jednom godišnje da razmatra stanje kolektivnog pregovaranja, kao i status i primenu kolektivnih ugovora na različitim nivoima.

*Mišljenja SES-a treba da se prosleđuju i Vladi i resornom ministarstvu, koji pak treba da imaju kraći rok za davanje odgovora. Pod uslovom, naravno, da oni imaju dovoljnu autonomiju odlučivanja u odnosu na stranački i državni vrh. Time se opet vraćamo na početak – u zonu demokratije i demokratske političke kulture.

*Autor je predsednik UGS Nezavisnost, Zoran Stojiljković

Izvor: Novi magazin

Medijska pažnja i pratnja: Novi Radio Sombor

Objavljeno u Prva vest

Zoran Stojiljković, predsednik Ujedinjenih granskih sindikata "Nezavisnost", povodom predstojećeg značajnog datuma, 7. oktobra, Međunarodno dana dostojanstvenog rada, obratio se članovima i javnosti sledećim rečima:

~ . ~

Ovih dana mi se po glavi mota jedna misao Martina Lutera Kinga, simbola građanskog otpora i neposlušnosti, čoveka koji je život dao za viziju jednakih i dostojanstvenih ljudi.

Martin Luter tvrdi da svi mi lagano umiremo kao uspravna ljudska bića od onoga trenutka kada počnemo da ćutimo o stvarima koje su važne. Ćutimo o sreći, dostojanstvu i ljudskoj solidarnosti. Zažmurimo ili nervozno odmahnemo rukom na spominjanje socijalne pravde. Ili se upitamo na čemu je ili iz kog filma je ovaj lik koji nešto drobi o dostojanstvenom radu. Ili o slobodnim i fer izborima, recimo. Onoga trenutka kada izgubimo nadu i prestanemo da maštamo o boljem i pravednijem svetu postajemo tek mašine za preživljavanje. Hodamo po svetu kao zombi – mi smo mrtvaci na dopustu.

Ovih dana je 7. oktobar - Međunarodni dan dostojanstvenog rada. Mi u Srbiji obeležavamo ga decenijama već u stanju koje, da se poslužim parafrazom iz hrišćanskog nauka, obeležava odsustvo vere, nade i ljubavi i brige za druge. Briga za druge, drugo ime za solidarnost i empatiju, je i moto pod kojim sindikati u okviru Međunarodne konfederacije sindikata ove godine obeležavaju ovaj dan.

Dostojanstven rad je rad dostojan slobodnog čoveka. Najednostavnije rečeno, to je rad koji je ugovoren, dakle predvidljiv i koji se odvija pod unapred poznatim i prihvatljivim uslovima. Rad koji je osiguran i bezbedan u pogledu fizičkog zdravlja i rizika ali i na kome nas ne mobinguju i ne "gužvaju nam karakter". U gužvanje karaktera spada i šikaniranje, premeštanja i pretnje otkazima predstavnicima sindikata čija misija je da budu garanti i branitelji dostojanstvenog rada.

Naravno, dostojanstven rad je i samo onaj rad koji je na vreme plaćen i od koga se da pristojno živeti.

U istraživanjima kvaliteta života, odnosno društvenih pretpostavki sreće posao od koga može da se pristojno živi i koji ispunjava zadovoljstvom je prva pretpostavka za sreću.

Moje prvo pitanje je koliko u Srbiji danas ima ljudi koji su srećni zato što imaju dobro plaćeni posao koji ih čini ispunjenim i zadovoljnim? Jesmo li mi u tom pogledu zemlja nesretnih i uniženih?

Srbija je zemlja raširenog siromaštva i nejednakosti. Dostojanstvo i sreća teško idu sa siromaštvom. Siromaštvo po pravilu ne donosi ništa dobro. Kao u Brehtovom Dobrom čoveku iz Sečuana najstrašnija posledica siromaštva je dehumanizacija – pretvaranje čoveka u biće bukvalnog preživljavanja, u kome često nema mesta za dobrotu i brigu za druge.

Dostojanstvo je i život u svetu bez uniženja korupcijom i kiljentelizmom i partijskim zapošljavanjem. Jesmo li se mi to toliko ljudski unizili da kupovinu radnog mesta i pravljenje karijere partijskom knjižicom i novcem smatramo normalnim stanjem duha? Koliko su onda uverljivi apeli za ostanak u zemlji onih koji su njena budućnost ako su svi "provalili" da je ključni uslov za karijerno napredovanje partijska podobnost i lojalnost vođi a ne stručnost ?

Sreća je i čin ljudskog dostojanstva i mogućnost da se bude solidaran i empatičan, da se uživi u poziciju drugih i da se sa njima saoseća, odnosno da može da im se pomogne. Briga za druge je solidarnost dokazana na delu.

Vrednosti su to koje su, nažalost danas predmet podsmeha sem ako nisu politički i tržišno naplative i služe kao pokriće i oproštajnica za pohlepu - alavost što bi rekli naši ljudi.

Svest da su svi ljudi jednaki i smrtni dodao bih trebalo bi da vodi uzajamnosti. Ljudi su jednaki u svojoj neuporedivosti i različitosti i u svojim jednakim pravima i dostojanstvu. Priznatog ljudskog dostojanstva nema bez priznatog dostojanstvenog rada.

Da li treba dodati i da dostojanstva nema bez prava na kvalitetno obrazovanje, kao i zdravlje i zdravo životno okruženje?

Obrnuto, kako to tvrdi Ričard Senet, nejednakost i prekarnost gotovo pravolinijski vode u ljudsku udaljenost koja povratno uvećava nesreću i nejednakost. Nažalost termin prekaran, dakle nesiguran, nestabilan, bezperspektivni rad, odnosno prekarijat kao moderna forma proleterijata, su se odomaćili u našem rečniku i dominiraju našim radnim odnosima.

Naredna dilema je dakle koliko ljudi kod nas je u zoni dostojanstvenog a koliko u zoni prekarnog rada?

Vratimo se na kraju ovog apela za vraćanje dostojanstva radu, na brigu za druge usmerenu pre svega na one koji nemaju jednake mogućnosti.

Ovoga puta i na ograničenom prostoru neću se baviti brojnim manjinskim, marginalizovanim grupama koje svakako moraju biti predmet naše brige. Nešto ću reći o ženama koje su neravnopravna društvena većina.

Studije o položaju žena na tržištu rada Republike Srbije sprovedene u poslednjih nekoliko godina ukazuju na prisutnu rodno zasnovanu diskriminaciju a odnose se i na visoku stopu nezaposlenosti, manji stepen ekonomske aktivnosti i "patriotske pokušaje" povratku tradicionalnoj ulozi žene domaćice.

Najveći broj pritužbi koje Poverenica za ravnopravnost Brankica Janković dobija odnosi se na tržište rada pri čemu je i pravo na materinstvo u pitanju, jer neretko žena posle porodiljskog bolovanja bude prebačena na niže radno mesto ili u najgorem slučaju, dobije otkaz.

Kakav licemer se mora biti kada se u takvoj situaciji može govoriti o demografskoj krizi i brizi za porodicu?

Da se vratimo na kraju na početak ove priče o dostojanstvu. Ako je Srbija zemlja uniženih ljudi lišenih nade da će ikada biti drugačije, hoćemo li, mi u Nezavisnosti ali i svi drugi, da ćutimo o tome i da se pomirimo sa tim ?

Medjska pratnja: Novi Radio Sombor

Objavljeno u Sindikat

- Beograd, 3. jula (autorski tekst)

* Dva reprezentativna sindikata – Savez samostalnih sindikata Srbije i Ujedinjeni granski sindikati “Nezavisnost” donela su odluku da ne učestvuju u radu Socijalno-ekonomskog saveta Srbije sve dok se ne reše problemi zaštite zaposlenih i članova sindikata koji su izloženi pritiscima i pretnjama. Ili će ključni problemi biti stavljeni na dnevni red pa ćemo imati efektivni socijalni dijalog ili nećemo učestvovati u njegovoj simulaciji i imitaciji

Višemesečni štrajk zaposlenih u Republičkom geodetskom zavodu i represija koja je usledila nakon njega praktično su samo povod za ovu odluku – kap koja je prelila čašu. U međuvremenu, pređen je put od pacifikovanja zaposlenih smanjivanjem njihovih prava, preko marginalizacije (praksa držanja socijalnog dijaloga na sporednom koloseku) do otvorenog pritiska i diktata nad zaposlenima i sindikatima. Diktat uključuje i pretnje otkazima, pritiske kroz iščlanjenje iz “nepodobnih” i forsiranje njihovog gubitka reprezentativnosti, uz istovremenu podršku i direktno formiranje podobnih, svojih sindikata.

Nemušta i nekoordinirana reakcija Vlade opravdano postavlja pitanje da li se radi i o sprezi interesa i (skrivenim) poslovnim vezama i aranžmanima? Kako objasniti inače ignorisanje poteza sopstvenog resornog ministarstva rada koje je pokušalo da kanališe konflikt.

Nezadovoljstvo ukupnim stanjem socijalnog dijaloga je dugo prisutno. Njega osim domaćih aktera konstatuju kritički i izveštaji Evropske komisije.

O njegovom stvarnom značaju za predstavnike vlasti, odnosno dometu i tretmanu (ne)obavezne gnjavaže rečito govori i (ne)prisustvo na sednicama SESa ministara u Vladi koji imaju realni kapacitet da odlučuju.

Cinično zvuči najnoviji primer (inače problematičnog) predloga Zakona o dualnom obrazovanju u visokom obrazovanju koji je skinut sa dnevnog reda Socijalno-ekonomskog saveta jer se na sednici nije pojavio predstavnik predlagača – Ministarstva prosvete. Predlog je nakon toga otišao na Vladu što je jedinstven primer nagrađivanja za neučešće.

Ne radi se, međutim, o izolovanim, pojedinačnim slučajevima već o jasnom scenariju i razvijenoj strategiji. Zakonski projekti, po pravilu, ili zaobiđu aktere socijalnog dijaloga, ili su predmet obrnutog redosleda donošenja ili se stavljaju “u promet” i na programirane javne rasprave a da nije prethodno postignut konsenzus na zajedničkim radnim grupama.

Pri tome na donete odluke nadproporcionalni uticaj imaju oni koji oficijelno ne sede na sednicama Socijalno-ekonomskog saveta, poput Saveta stranih investitora ili inostranih privrednih komora.

Sistemsko polazno slabljenje pozicije zaposlenih najbolje ilustruje član 51. Zakona o radu (2014) kojim se prošireno dejstvo kolektivnih ugovora uslovljava nemogućim uslovom da poslodavačka organizacija pokriva više od polovine zaposlenih u grani/sektoru. Da li onda čudi što ugovora nema u sektorima “realne” ekonomije. Od nemogućnosti da sklapaju kolektivne ugovore i štite zaposlene od “privremenih” smanjenja zarada i penzija do opravdanog pitanja čemu služe sindikati je samo jedan (polu)korak.

O pravosuđu i zaštiti radnih i sindikalnih prava možda najbolje govori sudbina 12 inicijativa koje je od 2012. godine Nezavisnost pokrenula pred Ustavnim sudom.

Istini za volju u ovoj praksi nema ničega novog što nije karakterisalo i ranije vlasti. Nove su razmere koje je zadobio politički klijentelizam i partijsko zapošljavanje koje nije ograničeno samo na javni sektor već se kroz praksu ostavljenih radnih mesta za potrebe lokalnih moćnika preliva u javno-privatna partnerstva i privatni sektor. Partijsko kreiranje zaposlenosti stoji iza ove neskrivene političke bahatosti i netolerancije.

Po pravilu se sopstvena sindikalna klijentela stvara u redovima onih koji treba da budu iz ugovornih aranžmana prevedeni u radni odnos. Država manje-više otvoreno u svim konfliktnim slučajevima staje na stranu vlasnika, osobito stranih kojima se izlazi u susret jer oni “ne vole da se petljaju” sa otkazima zaposlenima i zahtevima sindikata.

Posledično, na globalnom indeksu sindikalnih prava – godinama unazad dobijamo 4 što označava sistematsko kršenje sindikalnih prava. Ne radi se proizvoljnoj oceni već o složenom, kompozitnom indeksu koji se sastoji od 5 elemenata sa 97 pokazatelja. Njih upravo čine kolektivna prava zaposlenih na: (1) građanske slobode, (2) pravo na osnivanje sindikata, kao i prava na (3) sindikalne aktivnosti, (4) kolektivno pregovaranje i (5) štrajk.

Raspodela plena i dirigovano glasanje, kao i odvođenje na stranačko-državne manifestacije opasno premešta radne odnose u polje nedobrovoljne političke participacije. Naravno ni ranije nije bilo bitno drugačije ali ovoga puta iritira bahatost i nivo orkestracije antisindikalne klime.

Nećemo da budemo ikebana i da samo posmatramo sopstveno (od)umiranje.

Pozivamo sve autonomne sindikate, profesionalna udruženja, medije i NVO na solidarnost i podršku.

Solidarnost i autonomija i sloboda izbora i organizovanja su vrednosti koje se decenijama sistematski ubijaju, ali bez njih nema uspravnog hoda i ljudskog dostojanstva.

Zoran Stojiljković

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor

Objavljeno u Sindikat
  • Na sindikalnom protestu “Veće plate - za opstanak i ostanak”, održanom povodom Međunarodnog praznika rada, zatraženo je da se u narednih godinu dana usvoji novi Zakon o radu i prosečna plata uveća na 72.000 dinara, a pojedini govornici najavili su uključivanje sindikata u političku borbu već na narednim izborima
  • Protest u Beogradu, kojem je prisustvovalo više od dve hiljade ljudi, organizovali su oba reprezentativna srpska sindikata, Ujedinjeni granski sindikati "Nezavisnost" i Savez samostalnih sindikata Srbije (SSSS) 
  • Sindikalci su poručili vlastima i vlasnicima kapitala da “Srbija neće da bude zemlja jeftine radne snage”, a da je radnicima dosta siromaštva
  • Predsednik Saveza samostalnih sindikata Ljubisav Orbović rekao da je osim niskih plata jedan od najvećih problema sve veći odlazak mladih iz Srbije
  • Predsednik UGS Nezavisnost Zoran Stojiljkovi nagovestio da bi ovo mogao da bude poslednji Prvi maj koji se obeležava na ovaj način i da će „sledeće godine biti drugačije“, bez preciziranja šta bi to moglo da znači

Na tradicionalnom, višedecenijskom sindikalnom protestu pod ovogodišnjim sloganom “Veće plate - za opstanak i ostanak”, održanom kao i uvek, 1. maja u Beogradu povodom Međunarodnog praznika rada, zatraženo je da se u narednih godinu dana usvoji novi Zakon o radu i prosečna plata uveća na 72.000 dinara, a pojedini govornici najavili su uključivanje sindikata u političku borbu već na narednim izborima.

Sindikalci su, noseći zastave i parole, poručili vlastima i vlasnicima kapitala da “Srbija neće da bude zemlja jeftine radne snage”, a da je radnicima dosta siromaštva. 

Među sindikalnim aktivistima bilo je i dosta mladih

– I danas se, kao i pre više od jednog veka, borimo za iste ciljeve - tri osmice. Ne poštuje se osmočasovno radno vreme i većina poslodavaca ne plaća prekovremeni rad. Mnoge kolege rade po 10 do 12 sati dnevno i za to, uglavnom, ne primaju nadoknadu, što je sramota za Srbiju i mora da se promeni - izjavio je predsednik Samostalnog sindikata Srbije Ljubisav Orbović.

Prema njegovim rečima, i minimalna, kao i prosečna zarada, koja je za 40 odsto niža od cene potrošačke korpe, nedovoljne su za život.

Okupljeno je više od 2.000 sindikalista a skup je pratilo više medijskih ekipa

Orbović je pohvalio odluku vlasti da pomogne građanima koji su se kreditno zadužili u švajcarskim francima i zatražio istu pomoć za one koji su morali ranije da odu u penziju, zbog čega su im doživotno uvedeni “kazneni penali”. 

– Oni su nepravedno kažnjeni iako su pošteno odradili svoj radni vek, ali su morali da odu u prevremenu penziju jer su proglašeni tehnološkim viškom - objasnio je Orbović.

Predsednik Ujedinjenih granskih sindikata "Nezavisnost" Zoran Stojiljković zatražio je da sindikati, umesto da svake godine 1. maja bezuspešno protestuju, oroče svoje zahteve, kao i da inistiraju na povratku kolektivnih ugovora u realnom sektoru, kojih godinama nema.

Predsednik UGS "Nezavisnost" Zoran Stojiljković polaže cveće na grob Dimitriju Tucoviću

– Nemam razumevanja za to da za godinu dana minimalna zarada ne dostigne iznos minimalne potrošačke korpe, i da zarade mogu i moraju gore, jer se Srbija, deco, opasno prazni. Ja sam našem resornom ministru rekao - ako se ovako nastavi, ovde će ostati samo oni na vlasti, oni kojima je to u interesu i mi, koji nemamo gde - istakao je prof. dr Stojiljković.

Stojiljković je i napomenuo da “više nema živaca” da sedi u Socijalno-ekonomskom savetu jer su, iako su u saopštenjima sa tih sednica stvari predstavljene idealno, rezultati gotovo nikakvi.

On je nagovestio da bi ovo mogao da bude poslednji Prvi maj koji se u Srbiji obeležava na ovaj način i da će „sledeće godine biti drugačije“, bez preciziranja šta bi to moglo da znači.

Predstavnici, članovi i čelnici Pokrajinskog odbora UGS "Nezavisnost" AP Vojvodina neposredno pred polazak za Beograd i na tradicionalnom sindikalnom prvomajskom okupljanju u srpskoj prestonici (fotografije iznad i dole)

Na skupu se čulo da je moguće i uključivanje sindikata u političku borbu, kako bi bili ostvareni sindikalni zahtevi, te da bi već na narednim izborima mogla da se pojavi “jedna radnička lista”.

– Evo ja sam doneo jednu majicu. Prošlo je dvadeset godina od kako sam je obukao poslednji put. Mislim da više nije vreme da pričamo o osmicama, nego o pesnicama. Da vidim koliko ljudi ovde želi da podigne pesnicu u vis i kaže „dosta je bilo“. Možemo li mi bolje da vodimo Ministarstvo rada od bilo koje političke partije koja ga je vodila u poslednjih 20 godina? Ja mislim da možemo - rekao je Darko Šper, poverenik sindikata „Nezavisnost“ u Radio televiziji Vojvodine, pokazujući okupljenima majicu “Otpora”.

Za sada nije poznato da li je ulazak sindikata u političku borbu jedinstveni sindikalni stav ili je reč o pojedinačnim idejama.

Sindikalci su, nakon skupa na Trgu Nikole Pašića, prošetali ulicama do Slavije, gde su na spomenik Dimitriju Tucoviću položili cveće, istaknutom vođi i teoretičaru socijalističkog pokreta u Srbiji, jednom od osnivača Srpske socijaldemokratske partije 1903. (Pisao je za mnoge novine i časopise kao što su: Radnički novine, Život, Borba, Radnički list, Sloboda, Tergovački pomoci, Radnik, Die Neue Zeit, Vorvarts, Glas Sloboda, Radnički kalendari, Majski spisi)

U šetnji su učestvovali i pripadnici više komunističkih organizacija, a jedna od njih potpisana kao Komunistička partija Jugoslavije stavila je na spomenik i natpis „Ponosni i dosledni u nove pobede“. Pripadnici Nove komunističke partije Jugoslavije i Saveza komunističke omladine Jugoslavije nosili su transparent „Marksizam – Lenjinizam – Rušimo kapitalizam“.

U prvomajskoj povorci bili su i aktivisti Inicijative „Ne davimo Beograd“ koji su nosili zastave organizacije kojoj pripadaju.

Skup je okončan intoniranjem levičarske i radničke himne „Internacionala“.

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor

Objavljeno u Sindikat

POVRATAK OTPISANIH

Poštovane koleginice i kolege, građani Srbije !

Godinama unazad prvomajska protestna šetnja ne uspeva da izađe iz rutine održavanja tradicije i postavljanja manje-više istih zahteva vlastima koje na njih reaguju tako što ih saslušaju i ignorišu. Istovremeno, oni prave svoje sindikate i zaposlene. Neće stati dok se ne ograniči partijsko zapošljavanje i zakonski ne zabrani prinudno izvođenje na skupove i manifestacije. Obraćamo se političkim akterima, pre svega onima iz vlasti a njima su, bez obzira na programe i predizborna obećanja, interesi kapitala i sopstvenog profitiranja od vlasti uvek bili jači od interesa zaposlenih i građana Srbije. Ništa se neće promeniti sve dok zaposleni i sindikati, građanke i građani i njihove organizacije i profesionalna udruženja udruženi ne počnu da prozivaju, oročavaju zahteve i mere učinke i traže odgovore i odgovornost. Da parafraziram Radoja Domanovića postali smo mrtvo more a vođe ostavili van svake kontrole. U međuvremenu, tri decenije tranzicionog lutanja i posrtanja ostavile su ogromnoj većini nas građanki i građana Srbije siromašenje i radnu i životnu nesigurnost i odsustvo nade i perspektive kao posledice.

I pred ovaj 1. maj, dan borbe za prava radnika, možemo konstatovati da niko ko je ovde u međuvremenu vladao ne može se pozvati na pozitivan rezultat, barem ne kada su u pitanju socijalna pravda i solidarnost. Razvojno, nismo još dostigli društveni proizvod iz daleke 1989. godine. Politike koje su se ovde vodile i nakon 5. oktobra bile su razorna mešavina servilnog ponašanja prema interesima korporativnog kapitala i „burazerske ekonomije" u korist svojih tajkuna, partijskih prijatelja i rođaka.

Umesto obećane razvojno uspešne privatizacije, uređenog tržišta i čvrstih antimonopolskih pravila igre širio se politički klijentelizam, partijsko zapošljavanje i sistemska korupcija u kojoj je sve – firme, presude, istina i čast i savest na prodaju.

Odsustvo razvijene socijalne politike i progresivnih poreza dovelo je do nejednakosti dvostruko većih od evropskog proseka. Iza povremenih privrednih uzleta sledile su nove krize i padovi. Propagandni rat saopštenjima i podacima o „Srbiji kao lideru u regionu“ prepokriva nevešto činjenicu o platama i penzijama od kojih se ne da pristojno živeti i koje su pri dnu u regionu koji i sam zaostaje. Ni mnogo hvaljena aktuelna makroekonomska stabilizacija nije dovela do značajnog porasta proizvodnje i rasta standarda. I kada do rasta dođe on je, zbog korupcije, odsustva pravila igre i nedovoljnog i neefikasnog javnog investiranja i jasne razvojne strategije, ispod mogućeg i razvojno održivog nivoa. Umesto pristojne zaposlenosti i dostojanstvenog rada rasla je nesigurna, prekarna (povremena ) radna angažovanost.

Da li još kome treba dokazivati da se niko još nije razvio (samo) na stranim investicijama? Da li je i za koga više tajna da brojni strani investitori dolaze i dobijaju subvencije oslobođeni brojnih obaveza i plaćanja koja važe za „obične“ domaće poslodavce?

Ostaje takođe pitanje u kojoj meri strane investicije doprinose transferu novih tehnologija u Srbiji? Sve govori da se jeftina radna snaga koristi da se doda vrednost u globalnom lancu proizvodnje, dok poslovne operacije za visoko obrazovani kadar ostaju van Srbije.

Istovremeno, dok nam mladi i obrazovani odlaze i Srbija se opasno prazni, javnim preduzećima i ustanovama upravljaju partijski komesari i komesarke sa sumljivim diplomama. Brojne afere pokazuju da je interes profita važniji od očuvanja javnih dobara i eko-ravnoteže.

U međuvremenu, vlasti su se izveštile u maniru da pozivaju zaposlene i penzionere na žrtvovanje pri čemu se desetak uzima jednokratnom odlukom a onda uzeto vraća kašičicom na rate. Jadno je i cinično što se pritom služe pozivom na podršku onih najsiromašnijih kojima se baš ništa ne može uzeti a da se ne dovedu na ivicu gladi.

U evropskom maniru i ruhu hvali se socijalni dijalog i vrednosti socijalne pravde i kohezije a kada se veo razgrne ostaju sve po radnike i građane nepovoljnije radno i socijalno zakonodavstvo. Gde smo danas, uključiv i socijalni dijalog i kolektivno pregovaranje, najbolje govore pokazatelji stepena demokratije, slobode medija ili globalni indeksi prava zaposlenih i sindikalnih sloboda i prava. Gotovo dve decenije posle 5. oktobra Srbija ima status poluslobodne zemlje sa zarobljenim medijima i institucijama u kojoj se sistematski krše radna i sindikalna prava.

Šta da se radi

Uloga sindikata poput Nezavisnosti nije da jadikuje nad zlosretnom sudbinom već da obrazuje, informiše, opominje, upozorava i, pre svega, da na delu pokaže borbenost i solidarnost. Zato svima onima koji s pravom kritikuju sindikate kao i same zaposlene što nisu (do sada) uspeli da solidarno odbrane svoje vitalne interese postavljamo pitanje gde su oni bili u toj priči i koji su rizik preuzeli?

U situaciji u kojoj smo ni prepucavanja, ni žalopojke nemaju smisla. Smisla ima samo solidarnost na delu i veština da se za ciljeve zaboravljene siromašne većine ali i mladih i svih profesionalno uniženih stručnih i obrazovanih, izborimo u komunikaciji u politikom impregniranoj javnosti, prenaseljenoj samozabavljenim i samozaljubljenim političarima. Promena neće biti sve dok ne shvatimo da nas se tiču i opravdani zahtevi drugih i ne podržimo ih.

Tražiimo podršku sopstvenim zahtevima ali podržavamo, primera radi, proteste lokalnog stanovništva i predstavnika ekoloških organizacija protiv izgradnje mini hidroelektrana u Srbiji (NE ZA MHE), proteste majki protiv nepovoljnih zakonskih rešenja vezanih za nadoknadu porodiljskog odsustva (Mame su zakon) ili pak inicijative usmerene protiv neprimerenog delovanja javnih izvršitelja (Združena akcija Krov nad glavom).

Protesti neće sami po sebi dovesti do promena ali nadu i energiju drže budnim ukazujući na korumpiranost elita, neefikasnost javnih usluga, pogubnost mera štednje, rastuće socijalne nejednakosti, na nedostatak solidarnosti i socijalne pravde i uniženo ljudsko dostojanstvo. Naše je da uporno i argumentovano pregovaramo a kada ostanu gluvi na naše argumente jednako uporno štrajkujemo i protestvujemo. I da u toj borbi tražimo i nalazimo saveznike i mobilišemo nove pristalice i članove.

Naš cilj staje u jednu rečenicu: da dostojanstveno živimo i radimo u normalnom i pristojnom demokratskom društvu. Društvu u kome se položaj stiče zahvaljući marljivosti, talentu, znanju i celoživotnom učenju a ne koruptivnim muljanjem i preletanjima u tabore pobednika.

Da bismo do takvog društva došli moramo odbraniti javna dobra i interes u koji spada i pravo na socijalnu sigurnost i pristup kvalitetnom obrazovanju bez koga se pada u digitalno ropstvo.

Ekonomija zasnovana na znanju i inovacijama, pametni rast je deo „svetog trojstva" u koje spadaju i održivi rast (podsticanjem konkurentnosti i proizvodnjom koja se efikasnije odnosi prema resursima) i za nas u sindikatima posebno važan inkluzivni rast (boljim i sigurnijim učešćem na tržištu rada, borbom protiv siromaštva i socijalnom kohezijom).

Međutim, digitalizacija i investicije u informaciono-komunikacionu infrastrukturu ne znače mnogo bez obrazovane i obučene radne snage, ali i razvijenih organizacionih i upravljačkih struktura. To su ujedno i glavni izazovi sa kojima se Srbija suočava. Rešenje je po nama u socijalnom paktu o razvoju i zapošljavanju do koga se dolazi kroz institucije i praksu socijalnog dijaloga i partnerstvo za demokratske promene sa svima koji dele naša uverenja.

Poučeni dosadašnjim iskustvima nikome ne treba verovati na reč i treba lično preuzeti deo odgovornosti za ostvarenje ovih ciljeva.
Šta ćemo, kako ćemo i sa kim ćemo odlučićemo 1. maja u podne na protesnoj šetnji od Trga Nikole Pašića do Slavije kod spomenika našem Dimitriju Tucoviću.
Pridružite nam se.

Zoran Stojiljković, predsednik UGS NEZAVISNOST

Objavljeno u Sindikat

* Ministar za rad Zoran Đorđević izjavio je poslednje januarske srede (30. januar) da je u poslednjih godinu dana smanjen broj nezaposlenih mladih do 30 godina starosti za 20,6 odsto, a smanjeno je i učešće mladih u ukupnom broju registrovanih nezaposlenih sa 22,4 u 2017, na 19,9 odsto u decembru prošle godine

On je na završnoj konferenciji projekta „Nove mogućnosti za dostojanstven rad mladih u Srbiji“ u Beogradu naveo da je 2018. godine u mere aktivne politike zapošljavanja bilo uključeno 52.438 nezaposlenih mladih osoba.

Istakao je da su u ovgodišnji Nacionalni akcioni plan za zapošljavanje uvedene dve nove mere koje se odnose na programe pripravnika za mlade nezaposlene sa visokim i srednjim obrazovanjem.

- Oba programa podrazumevaju stručno osposobljavanje uz zasnivanje radnog odnosa i na taj način obezbeđen je znatno veći nivo prava po osnovu rada, nego kada je u pitanju stručno osposobljavanje bez zasnivanja radnog odnosa - rekao je Đorđević.

Prema njegovim rečima, prioritet će imati Romi, osobe sa invaliditetom i mladi iz domskog smeštaja, hraniteljskih i starateljskih porodica. Dvogodišnji projekat „Nove mogućnosti za dostojanstven rad mladih u Srbiji“ finansirao je Fond za civilno društvo u razvoju Ministarstva spoljnih poslova Danske.

U okviru projekta objavljen je „Vodič kroz radna i socijalna prava za mlade u Republici Srbiji“ i studija „Stanje i perspektive politike zapošljavanja mladih u Srbiji“, a potpisan je i Sporazum socijalnih partnera o stvaranju mogućnosti za dostojanstven rad mladih.

Predsednik Ujedinjenih granskih sindikata Nezavisnost profesor dr Zoran Stojiljković podvukao je da je neophodno "da bude stvorena kvalitetna i održiva zaposlenost, ne prekorna, nego dostojanstvena“.

Čelnik reprezentativnog sindikata UGS NEZAVISNOST prof. dr Zoran Stojiljković

- Dostojanstven rad znači da se ne radi na crno, da je pristojno i na vreme plaćen i da omogućava solidan kvalitet života i za siromašnu sredinu u kojoj se nalazimo - rekao je Stojiljković. - Prema nekim projekcijama, u Srbiji će za 20 do 25 godina biti 5,5 miliona stanovnika i za trećinu više građana koji imaju 65 i više godina nego onih do 15 godina.

Ocenio je da bi mladi obrazovani ljudi ostali u Srbiji kada bi imali plate od 700 do 900 evra i izazovno radno mesto, dopunjujući da to nije moguće dok imamo partijsko zapošljavanje i politički klijentelizam.

Potpredsednik Veća Saveza samostalnih sindikata Srbije Duško Vuković rekao je da će sve iz Sporazuma socijalnih partnera o stvaranju mogućnosti za dostojanstven rad mladih ostati mrtvo slovo na papiru, ukoliko ne bude stalnog dijaloga, poštovanja socijalnih partnera i onoga što je dogovoreno i potpisano.

Predstavnik danskog Foruma za međunarodnu saradnju (FIC) Klaus Larsen Jensen naglasio je da je cilj projekta koji su finansirali osnaživanje saradnje socijalnih partnera u smanjivanju nezaposlenosti mladih.

Ambasador Danske u Srbiji Anders Kristijan Hougor istakao je da Danska pridaje veliki značaj dijalogu i uključivanju svih aktera u proces, jer je to dobar način da bude postignut konsenzus i odredi se smer u kojem država želi da ide.

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor

Objavljeno u Sindikat
Strana 1 od 4

Kontakt

Venac Stepe Stepanovića 9
Sombor 25000
e-mail: office@noviradiosombor.com
Tel: +381-25-442-442
Mob: +381-65-8-675-445
http://noviradiosombor.com

Linkovi

POSTANITE SARADNICI

Svi koji želite, možete da postanete saradnici Novog Radio Sombora, bilo gde da živite i boravite.

Javite se na e-mail: office@noviradiosombor.com
Telefon: +381-65-8-675-445

Top
We use cookies to improve our website. By continuing to use this website, you are giving consent to cookies being used. More details…