Prikazivanje članaka po tagu država

Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Vlade Republike Srbije saopštilo je da je, zaključno sa današnjim danom (nedelja, 15. novembar), u ustanovama socijalne zaštite i domovima za smeštaj odraslih i starih potvrđeno prisustvo koronavirusa kod 404 korisnika i 233 zaposlena. Ovo resorno ministarstvo navelo je precizno i u kojim je sve ustanovama u državi registrovano prisustvo odnosno porast broja zaraženih pa spisak donosimo u celosti

Prisustvo zarazne bolesti COVID-19 potvrđeno je u:
 
  • Gradskom Centru za socijalni rad u Beogradu, Odeljenje Vračar,

  • Gradskom Centru za socijalni rad u Beogradu, Odeljenje Voždovac,

  • Gradskom Centru za socijalni rad u Beogradu, Odeljenje Stari grad,

  • Gradskom Centru za socijalni rad u Beogradu, Odeljenje Surčin,

  • Gradskom Centru za socijalni rad u Beogradu, Odeljenje Zvezdara,

  • Gradskom Centru za socijalni rad u Beogradu, Odeljenje Savski venac,

  • Gradskom Centru za socijalni rad u Beogradu, Odeljenje Sopot,

  • Gradskom Centru za socijalni rad u Beogradu,

  • Gerontološkom centru u Kragujevcu,

  • Gerontološkom centru u Novom Sadu, RJ Dom Liman, RJ Dom Novo naselje i RJ Dom Futog,

  • Gerontološkom centru Beograd, Dom Bežanijska kosa,

  • Gerontološkom centru Beograd, Dom Karaburma,

  • Gerontološkom centru Beograd, RJ Stacionar,

  • Gerontološkom centru u Zrenjaninu,

  • Gerontološkom centru u Pančevu,

  • Gerontološkom centru Obrenovac,

  • Gerontološkom centru ''Srem'', Ruma,

  • Gerontološkom centru Sombor,

  • Gerontološkom centru Mladenovac,

  • Gerontološkom centru Bačka Palanka,

  • Službi Pomoć u kući Gerontološkog centra Beograd,

  • Službi opštih i zajedničkih poslova Gerontološkog centra Beograd,

  • Centru za smeštaj i dnevni boravak dece i omladine ometene u razvojuBeograd,

  • Centru za socijalni rad u Ćupriji,

  • Centru za socijalni rad u Novom Sadu,

  • Centru za socijalni rad za opštine Ljig, Lajkovac i Mionica-Služba ''Pomoć u kući,

  • Centru za socijalni rad Zrenjanin,

  • Centru za socijalni rad u Vranju,

  • Centru za socijalni rad u Šapcu,

  • Centru za socijalni rad u Subotici,

  • Centru za socijalni rad opštine Svrljig,

  • Dnevnom boravku za decu i mlade sa smetnjama u razvoju pri Centru za socijalni rad u Šapcu,

  • Domu za decu i omladinu ometenu u razvoju, Veternik,

  • Dnevnom boravku u Novom Sadu Doma za decu i omladinu ometenu u razvoju, Veternik,

  • Republičkom zavodu za socijalnu zaštitu, Beograd,

  • Zavodu za vaspitanje omladine, Niš,

  • Centru za zaštitu odojčadi, dece i omladine Zvečanska, Beograd, RJ Dom Drinka Pavlović, RJ Dom Moše Pijade, RJ Materinski dom i RJ Prihvatilište, RJ Prihvatilište za urgentnu zaštitu dece i omladine od zlostavljanja i zanemarivanja,

  • Prihvatilištu za odrasla i stara lica, Beograd,

  • Prihvatilištu za žrtve nasilja u porodici- Sigurna kuća, Beograd,

  • Domu za smeštaj odraslih lica Kulina,

  • Domu za odrasla invalidna lica, Beograd,

  • Zavodu za smeštaj odraslih lica ''Male pčelice'', Kragujevac,

  • Domu za duševno obolela lica ''1. Oktobar'', Stari Lec,

  • Centru za zaštitu žrtava trgovine ljudima, Beograd,

  • Centru za porodični smeštaj i usvojenje u Beogradu,

  • Centru za porodični smeštaj i usvojenje u Ćupriji,

  • Ustanovi za odrasle i starije pri Centru za socijalni rad, Ljubovija,

  • Ustanovi za odrasle i starije u Leskovcu,

  • Ustanovi za odrasle i starije pri Centru za socijalni rad Kučevo,

  • Domu za smeštaj starih lica, Surdulica,

  • Domskom odeljenju u Despotovcu,

  • Domu za smeštaj starih lica u Prokuplju,

  • Domu za stare i penzionere u Kuli, Objektu u Ruskom Krsturu,

  • Dečijem selu, Sremska Kamenica,

  • Humanitarnoj organizaciji ''Dečje srce'', usluzi socijalne zaštite lični pratilac deteta, Beograd,

  • Domu za smeštaj odraslih i starijih ''Vila Sveti Nikola'', Beograd,

  • Domu za smeštaj odraslih i starijih ''Melior Vita'', Jakovo, Beograd,

  • Domu za smeštaj odraslih i starijih ''BG DOM 56'', Beograd;

  • Domu za smeštaj odraslih i starijih ''Paulovnija tomentosa'', Beograd,

  • Domu za smeštaj odraslih i starijih ''Dom Topalović'', Kladovo,

  • Domu za smeštaj odraslih i starijih ''Kuća Dobra Despotović'', Valjevo,

  • Domu za smeštaj odraslih i starijih ''Milidom lux''Beograd,

  • Domu za smeštaj odraslih i starijih ''Viva'', Beograd,

  • Domu za smeštaj odraslih i starijih ''Sunce'', Beograd,

  • Domu za smeštaj odraslih i starijih ''Vila Breza'', Beograd,

  • Domu za smeštaj odraslih i starijih ''Stara Bežanija'', Beograd,

  • Domu za smeštaj odraslih i starijih ''Dom Starčević'', Zrenjanin,

  • Domu za smeštaj odraslih i starijih ''Zlatno doba'', Beograd,

  • Domu za smeštaj odraslih i starijih ''Palma Magnolija''Beograd,

  • Domu za smeštaj odraslih i starijih ''Senekta'', Beograd,

  • Domu za smeštaj odraslih i starijih ''Adam plus'', Kovačica,

  • Domu za smeštaj odraslih i starijih ''Dom Jakovljević'', Beograd,

  • Domu za smeštaj odraslih i starijih ''Kostić Dom'', Beograd,

  • Domu za smeštaj odraslih i starijih ''Luna dom'', Beograd,

  • Domu za smeštaj odraslih i starijih ''Altina 2'', Beograd,

  • Domu za smeštaj odraslih i starijih ''Zlatno doba lux'', Beograd,

  • Domu za smeštaj odraslih i starijih ''Dolina sunca'', Pančevo,

  • Domu za smeštaj odraslih i starijih ''Lug'', Beograd i

  • Domu za smeštaj odraslih i starijih ''Antić-Kan'', Beograd.

Ukupan broj izlečenih korisnika ustanova socijalne zaštite iznosi 1.158, a broj izlečenih osoba koje su zaposlene u ustanovama socijalne zaštite 467.

Dom za smeštaj odraslih i starijih ''Doživeti stotu'', Beograd, Dom za smeštaj odraslih i starijih ''Stara pruga'', Umka i Dom za smeštaj odraslih i starijih ''Radost'' u Negotinu, rešenjem o zabrani rada Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, ne pružaju uslugu socijalne zaštite domskog smeštaja odraslih i starijih. Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja donelo je rešenje i o zabrani rada Doma za smeštaj odraslih i starijih ''Nada'', u Beogradu.

Korisnici u ustanovama socijalne zaštite za koje postoji procena da mogu biti potencijalni prenosioci virusa smešteni su u izolaciju, dok zaposleni u ustanovama socijalne zaštite, kod kojih postoji ovakva opasnost, ne dolaze na posao i nalaze se u kućnoj izolaciji.

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor

Objavljeno u Prva vest

Intervju  

* Svedoci smo svojevrsnog ruganja radnicima kojima se poručuje da nikada nisu imali veća prava nego danas. U skladu sa liberalnom idejom, plasira se iskrivljena slika o najvećim mogućim pravima i slobodama - zanemarujući činjenicu da su one u ovakvom sistemu rezervisane samo za pojedince koji mogu da ih priušte na osnovu bogatstva, političke ili druge moći, kaže profesor Mario Reljanović u razgovoru za portal UGS Nezavisnost

Mario Reljanović je profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union, naučni saradnik Instituta za uporedno parvo, aktivista i analitičar Centra za dostojanstveni rad iz Beograda. Povodom Svetskog dana dostojanstvenog rada za sajt Nezavisnosti govori o položaju radnika u Srbiji, radnom zakonodavstvu, predatorskom kapitalizmu, državi koja štiti interese investitora… Između ostalog, ističe da se u Srbiji ne poštuju čak ni zakoni nepovoljni po radnike.

- Svedoci smo da državni organi i institucije koji bi trebalo da štite radna prava, u skladu sa politikom dodvoravanja svakom kapitalu bez obzira na njegovo poreklo, okreću glavu i ne konstatuju teška kršenja zakona, ili aktivno učestvuju u pravdanjima takvog postupanja poslodavaca - kao nečeg potpuno normalnog. Radnici su obeshrabreni kada percipiraju da se ceo sistem oko njih gradi i održava na njihovoj eksploataciji, da nemaju uticaj na stvaranje antiradničkih politika i propisa, kao i da se nezakonito ponašanje poslodavaca ne kažnjava. U takvim uslovima pre svega im ostaju na raspolaganju buntovni načini iskazivanja nezadovoljstva, i svedoci smo da su radnici spontano, uz podršku ili nezavisno od sindikata, sve češće u fokusu javnosti zbog štrajkova i protesta - tu bi trebalo tražiti put kanalisanja energije koja je preostala. Naravno, takav vid borbe je uzaludan ukoliko ga ne prati formiranje političkih snaga koje bi artikulisale radničke zahteve i za njih se borile u okviru političkih institucija - konstatuje Reljanović.

* Brojni primeri ukazuju na to da su ugrožena temeljna ekonomska ljudska prava, na dostojanstven život radnika i njegove porodice. Vi apostrofirate nesrazmeru između uloženog rada i zarade, ukazujete na loše, radnicima nenaklonjeno zakonodavstvo. Vidite li način da se iz tog kruga nasilja izađe?

- Zarada je postala sinonim za preživljavanje, a radna eksploatacija je danas sve vidljivija. Otuda se zarada, kako sam već pisao, efikasno koristi kao simbol ugnjetavanja radnika, pre nego što je simbol njihovog opstanka i razvoja. Prosečan radnik danas ulaže višestruko veću vrednost rada nego što mu se plaća, i to je jedan od osnovnih problema takozvanog predatorskog kapitalizma koji sprovode vlasti već duže od jedne decenije. Ovakvo unižavanje ima dvostruku ulogu. Sa jedne strane uvećava profit poslodavca, sa druge služi držanju radnika pod stalnom tenzijom fizičkog opstanka - zadržati posao i mizernu zaradu je za radnika imperativ po svaku cenu, pa samim tim on pristaje i na uslove koji su ponižavajući i ispod zakonskog minimuma.

Takav trend se može preokrenuti samo promenom politike, odnosno političkih struktura na vlasti. Ne gajim ni zrno nade  da će u toku ostanka na vlasti sadašnje koalicije političkih partija bilo šta biti učinjeno da se položaj radnika poboljša. Naprotiv, svedoci smo svojevrsnog ruganja tim istim radnicima kojima se poručuje da nikada nisu imali veća prava nego danas. U skladu sa liberalnom idejom, očigledno se plasira ta iskrivljena slika o najvećim mogućim pravima i slobodama - zanemarujući činjenicu da su one u ovakvom sistemu rezervisane samo za pojedince koji sebi mogu da ih priušte na osnovu bogatstva, političke ili druge moći. Za radnike tu nema mesta, oni nisu subjekti koji uživaju prava i slobode, već objekti koji svojim radom omogućavaju privilegovanoj manjini da prava i slobode neograničeno uživa.

* U lavirintu zakonskih odredbi, konzistentno fokusiranih na ekonomsko iscrpljivanje radnika u korist profita, belodano registrujemo snažan lobi kapitalista i investitora, ali i njihovu vaninstitucionalnu svemoć. Stiče se utisak da radnici ne mogu ili ne žele da odgovore na nasilje, čak i kada ono ima, Vaša je ocena, fašističke karakteristike?

- U nekim tekstovima ukazivao sam da ne treba bežati od upotrebe pojma fašizam, najpre zato što se on u savremenoj mitologiji poistovećuje isključivo sa koncentracionim logorima, rasizmom, antisemitizmom. A u realnosti je fašizam neraskidivo uvezan upravo sa imperijalizmom, a čini se još više sa predatorskim kapitalizmom. U društvu u kojem se neguju isključivo vrednosti novca, zanemaruje socijalna uloga države, nejaki se proglašavaju nesposobnima, a primarna akumulacija kapitala je najčešće rezultat kriminalno-političkih sprega, nema mesta za solidarnost, humanist i socijalnu brigu. Nema, međutim, mesta ni za pluralizam, slobodu misli i govora, za radničke i druge akcije, sindikalno organizovanje. Svedoci smo mnogih procesa koji se odvijaju, a koji podsećaju na te odlike fašističkog društva, počev od koncentracije vlasti u jednoj političkoj partiji i njenim satelitima, koncentracije donošenja odluka u jednom centru moći uz obesmišljavanje ustavnih institucija države.

U takvim uslovima deluje taj lobi takozvanih kapitalista, investitora, koji koristi pogodnosti koje mu država pruža, ali i neformalne pogodnosti koje uživa zahvaljujući urušavanju institucija, enormnoj korupciji, nepostojanju vladavine prava. U takvim okolnostima je veoma teško savladati državu, sa jedne strane, i vaninstitucionalno delovanje lobista sa druge. Otuda i naziv “predatorski kapitalizam” koji koristim - ti poslodavci ne deluju u Srbiji da bi se razvili i dokazali kao biznismeni, odnosno potvrdili svoj preduzetnički duh i inovativnost. Naprotiv, oni su tu da za što kraće vreme otmu na račun tuđeg uloženog rada što više profita i legalno ga iznesu iz zemlje.

- U datim uslovima otpor dominantnoj politici je veoma težak - videlo se to i na primeru Jure u toku vanrednog stanja, kada je poslovodstvo te kompanije počinilo nekoliko krivičnih dela protiv rada ali i protiv opšte bezbednosti, a jedini uhapšeni je bio - sindikalni rukovodilac koji je pokušavao da skrene pažnju države na ugrožavanje života radnika ali i stvaranje lokalnog epidemiološkog žarišta. Radnik je kasnije oslobođen a krivični postupak nije ni pokrenut, a do stvaranja žarišta je naravno došlo. To govori o sistemu zastrašivanja koji je na snazi i u kojem državni organi aktivno pomažu pljačkanje sopstvenog radništva.

* Koja rešenja u sadašnjem definisanju radnog odnosa su najlošija i kako bi radni odnos trebalo da bude definisan? Gde u tome vidite mesto agencija za zapošljavanje koje ste ocenili kao oličenje interesa krupnog kapitala?

- Kao što je već poznato, osnovna mana radnog odnosa je njegova isključivost. Zakon ga ograničava na pojam zaposlenog, umesto pojma radnika, tako da se radni odnos praktično definiše kao ekskluziva onih radnika koji imaju zaključen ugovor o radu, dok drugi ugovori o radnom angažovanju ostaju van radnog odnosa. Srbija je po tom rešenju gotovo jedinstvena u svetu. Radni odnos bi, dakle, trebalo da definiše odnos rada, bilo kakvog njegovog oblika, kao i da u centru ima radnika, a ne zaposleno lice. Sveobuhvatna definicija radnog odnosa mora da inkorporira svakog pojedinca koji ulaže rad, bez obzira na pravni osnov. Sveobuhvatna zaštita osnovnih radnih prava, međutim, ide i korak dalje i štiti sve one koji ulažu rad čak i kada pravni osnov ne postoji, ili je on fingiran ili ništav.

Kada je reč o agencijskom zapošljavanju, nije sporno da je ono nastalo zbog specifičnih potreba tržišta rada za određenim radnim profilima. Međutim, agencijsko zapošljavanje u svetu odavno ne služi takvoj svrsi, a u Srbiji tome nikada nije ni služilo. Umesto toga smo imali deset godina nezakonite izuzetne eksploatacije agencijskih radnika, praktično bez ograničenja i, opet, uz prećutno odobravanje države. Sada kada je usvojen pravni okvir agencijskog rada imamo situaciju da je zakon loš i prepun nedorečenosti, kontradiktornosti i praznina, koje su očigledno namerno inkorporirane u tekst kako bi se ostavila mogućnost kontinuiteta što većeg profitiranja na agencijskim radnicima. Ni ona dostignuća koja se smatraju najvažnijim kod donošenja novog zakona - najpre činjenica da više ne mogu postojati agencijski radnici van radnog odnosa - isključiva su posledica usaglašavanja zakona sa pravnim tekovinama Evropske unije, a ne iskrene želje zakonopisaca da se omogući dostojanstven rad ovih radnika.

- Stav prema agencijskom radu je jasan, on se mora ograničiti tako da predstavlja izuzetak a nikako pravilo, da se može primenjivati samo u određenim delatnostima i pod određenim uslovima, kao i da agencijski radnik mora biti značajno skuplji za poslodavca od redovnog radnika.

* Odgovor na pitanje iz naslova Vašeg Manifesta: Kako osvojiti pravo na dostojanstveni rad  kao da je iz godine u godinu teže naći, pogotovu ostvariti ga u praksi?

- Unutrašnji problemi su pre svega okrenutost sindikata ka samoodržanju po svaku cenu, zaštita partikularnih interesa koja se ne poklapa uvek sa zaštitom radnih prava, kao i visoka birokratizovanost, inertnost i nesposobnost da se sindikat prilagodi novim realnostima. Spoljni faktori su upravo te nove realnosti - sindikalni čelnici moraju biti svesni da država nije na njihovoj strani, da država ne stvara povoljnu klimu za udruživanje radnika i da ne pomaže sindikatima (osim nominalno) da opstanu u takvim nemogućim uslovima za funkcionisanje. Drugi spoljni faktor je posledica prvog - država i sindikati se sada nužno nalaze na suprotstavljenim stranama jer to faktički i jesu. Sindikati se često postavljaju kao poslednja, odnosno jedina brana samovlašću poslodavaca koji krše zakone. Zadatak sindikata je da odbrani radnička prava, a zadatak države je da odbrani poslodavce. Tu ne može biti dublje saradnje, posebno kada se kao posledica takvog tretiranja sindikata javlja i njihovo izopštavanje iz donošenja strategijskih i političkih odluka o budućem razvoju radnog prava i politike rada i zapošljavanja, dok se učešće sindikata u formiranju normativnog okvira koristi isključivo kao formalni pokazatelj postojanja (fingiranog) socijalnog dijaloga a zapravo se njihov realni uticaj na zakonodavca ne može videti, jer ne postoji.

Sindikat mora da radikalizuje, u granicama (takođe loših) zakona, svoju borbu za prava radnika - pre svega kroz štrajkove i proteste. Najviše, čini mi se, treba raditi na vraćanju poverenja ljudi u sindikat, a to se može učiniti na opisani način. Moram da dodam i nešto što zasigurno nije lako čuti ako ste sindikalni funkcioner, ali je po mom verovanju tačno: treba raditi na tome da sindikat bude utočište svim radnicima, pa i onima koji to po slovu zakona nisu (studenti, penzioneri), a odustati od tipa sindikata koji se svodi na održavanje na površini lica koja imaju celoživotne sindikalne karijere i na neprestanom fokusiranju samo na one grupe radnika koje mogu biti potencijalni članovi sindikata, dok se svi ostali radnici zanemaruju. 

* Kako su radnici namah ostali uskraćeni bezobzirnim favorizovanjem stranih investitora?

- Kada bi postojao socijalni dijalog, i to onaj najšireg tipa koji uključuje i akademsku zajednicu, strukovne organizacije i civilno društvo, svakako bi bilo lakše sagledati puteve kako dalje iz ove tačke u kojoj se danas nalazimo. Budući da tako nešto ne postoji, mislim da je trenutno jedini uticaj eventualno moguć upravo putem političkog angažmana i političkih partija. Drugi put koji se nekako spontano nametnuo jeste udruživanje u formalne i neformalne grupe, pokrete i organizacije koje deluju, najčešće na lokalnom nivou, u pravcu sputavanja konkretnih lokalnih vlasti i poslodavaca (“investitora”) u njihovim planovima daljeg urušavanja radničkog dostojanstva.

* Položaj radnika, prema Vašoj analizi, podrazumeva da je Srbija “najbolje mesto za ulaganje” zato što ima kvalitetnu, a jeftinu radnu snagu, zaštićene poslodavce i investitore, te legalizovane eksploatatorske uslove rada?

- Srbija nije jedina država u kojoj to prolazi, po tome nikako nismo specifični. Ono što je temelj takvog razmišljanja jeste užasno izvedena privatizacija koja je uništila srednju klasu, a radnike masovno dovela iz statusa relativno komfornog života u status pukog preživljavanja i kontinuiranog straha. Time je pripremljen teren za logiku u kojoj je “bolje primati minimalac nego ništa”, odnosno bolje raditi u bilo kakvim pa i nezakonitim uslovima, nego ne raditi uopšte. Dugoročna nezaposlenost je potpuno normalna pojava u Srbiji, iako se ona na stabilnim tržištima rada javlja kao statistička greška. Ovo dovodi do sledećeg stepena očaja “ako izgubim ovaj posao, drugi neću nikada naći”, što dalje utiče na svest radnika da prihvate šta im se nudi, kako god to ponižavajuće bilo. Konačno, oni su sve vreme bombardovani porukama da je to malo što sada imaju zapravo jako dobro i po njih i po državu, da je mnogo bolje nego što radnici u drugim državama ostvaruju, kao i da je politika koja je do toga dovela bez alternative - po tome je čini mi se trenutna propaganda jača nego u najrigidnijim godinama postojanja komunističkog sistema.

* Kako ocenjete činjenicu da radnici na izborima glasaju upravo za nosioce takvih ideja i prakse, odnosno krivce za njihov loš, često i ponižavajući položaj?

- Delimično sam na ovo pitanje odgovorio, a dodao bih samo još jedan važan činilac - potpunu nedostupnost alternativnih ideja. Naime, stranke koje čine opoziciju nisu suštinska alternativa vladajućoj politici. Drugim rečima, potencijalnim dolaskom na vlast ubedljivo najvećeg broja sadašnjih opozicionih partija, ništa se ne bi promenilo kada je reč o radnim pravima i politici privlačenja investicija i zapošljavanja, kao ni kada je reč o socijalnoj politici države. Oni glasovi koji promovišu različitosti su trenutno tako slabi da - u inače monopolizovanoj medijskoj sferi - ne mogu da dosegnu do svojih potencijalnih simpatizera.

Kada radnik usvoji mantru “samo da ne bude gore” a pri tome ne vidi ništa novo u političarima koji sebe predstavljaju kao “neprijatelje režima”, a suštinski ne nude raskid sa trenutnim načinom upravljanja državom, logično je da se odlučuje da glasa na način koji garantuje stabilnost sistema. Istovremeno, važno je ukazati na još dve činjenice - da nema mnogo radnika koji iz ideološkog ubeđenja aktivno glasaju za politike i političare na vlasti. Kao i da mnogi od onih koji glasaju, ili se učlane u političku partiju na vlasti, pre svega to čine kako bi ostvarili neki svoj lični interes, čak i onda kada im to nije eksplicitno obećano. To zato jer političku partiju vide kao instant individualistički supstitut nekadašnjem solidarnom delovanju sindikata.

* Aktuelna vlast u Srbiji hvali se značajnim rastom prosečne zarade u poslednjih osam godina. Primetno je, međutim, da se smanjuje razlika između tzv. najniže i prosečne zarade. Kako to tumačiti?

- Statistički podaci o zaradama su obesmišljeni do te mere, da je teško govoriti o zvaničnim kretanjima i tendencijama. Prosečna zarada je tako veštački “napumpana” da nije moguće ozbiljno govoriti o njoj kao o relevantnom ekonomskom pokazatelju. Ono što je sasvim jasno je da je medijana zarade i dalje značajno niža od prosečne zarade (i daleko bliža minimalnoj zaradi), što znači da daleko više radnika prima minimalnu zaradu, ili nešto višu zaradu od minimalne, nego prosečnu zaradu. Druga jasna stvar je da se minimalna zarada, čak i sa kontinuiranim uvećanjem, ovim tempom rasta ni za nekoliko decenija neće približiti prosečnoj potrošačkoj korpi. Minimalna potrošačka korpa nije, kao što je poznato, realna kategorija već statistička imaginacija kako bi služila u političke svrhe - otuda je svako poređenje minimalne zarade i minimalne potrošačke korpe besmisleno.

* Kako vidite šanse sindikata za savezništvo sa civilnim društvom i političkim organizacijama kako bi uspešnije štitili radna i druga prava zaposlenih?

- Jedan od važnijih ciljeva sindikata morao bi biti otvaranje prema organizacijama civilnog društva, pokretima i formalnim i neformalnim grupama koje dele iste ili slične ciljeve kada je reč o borbi za radnička prava. Zalažem se i za uključivanje sindikata u politički život, kroz podršku određenim političkim partijama i saradnju sa njima, kao i kroz formiranje sopstvenih političkih platformi na osnovu kojih bi se realizovala takva saradnja sa drugim političkim organizacijama.

Novinar: Bojan Tončić

Izvor: UGS Nezavisnost

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor

Objavljeno u Sindikat

(Privatno pismo):

“Postovanje Siniša Vidim da na svom profilu objavljujes vesti i podrzavas sve sto se tice osnivanja zajednice klubova, a da prethodno nisi cuo drugu stranu. RSV postoji 70. godina i zaslužuje vise poštovanja.Kad smo se čuli obećao si da ces nas kontaktirati u vezi toga, neznam zašto je to izostalo. U svakom slučaju ne želim da vodim raspravu po društvenim mrežama po tom pitanju. Sve sto smo imali da kažemo po tom pitanju smo rekli na zvaničnim sastancima organa i tela RSV. Saopštenja po tom pitanju smo u nekoliko navrata objavili na Web sajtu savezu. Mi se znamo dosta dugo, smatram da te nisam nikad povredio i uvredio i da smo zaslužili vise poštovanja. U svakom slučaju vi nastavite sa vašim izveštavanjem, u poslovnu politiku i nacin vašeg izveštavanje nećemo se mešati. Veliki pozdrav i srecno...”

.....

(Javni odgovor):

Poštovanje, Slobodane,

Kada si mi u utorak, 29. septembra 2020. u 20 časova 41 minut, poslao poruku u mesindžer mog privatnog fejsbuk naloga (pp poruke), pomislio sam prvo, da želiš privatno da me pozdraviš ili nešto upitaš, recimo, zdravlje - koje je i najvažnije, kako se osećam nakon smrti oboje roditelja u samo dva meseca, imam li problema u vezi sa “izlaženjem kraja na kraj” pošto su mediji danas u nezavidnoj situaciji, te znaš i sam posle gašenja starog Radio Sombora, kada sam ostao bez posla i plate, da sam pokrenuo Novi Radio Sombor, smogao nekako snage i borimo se. Sve u smislu solidarnosti. Pomsilio sam, da mi se zato obraćaš. Jer reč je o pp porukama. S tvoje i jednako, moje strane, solidarnosti. Naravno, nikada ne kukam, o privatnim problemima i životu pogotovo, nastojim da probleme i potrebe rešavam sam a sa, pouzdanim i vrednim saradnicima koji iskreno, gotovo isključivo volonterski rade, kako sastavljam taj famozni, kraj sa krajem pa što se tog poslovnog dela tiče eto nekako guramo, dakle to sam mogao da pomislim da želiš da me pitaš, osim nekih možda i drugih privatnih tema o kojima dugogodišnji drugari kao što i sam kažeš da jesmo - pričaju, u stilu, “ej dobra ti je ona pesma, gde si nabavio papagaje i zečeve, kod nas je lepo vreme, praviš li zimnicu…”. Tako razgovaram privano veruj, sa brojnim dugogodišnjim prijateljicama i prijateljima i iz rukometnog sveta, kao sav normalan svet.

Kako u osnovnoj definiciji solidarnosti jeste pažnja jednih prema drugima, ona postoji kako privatno, tako postoji dakako, i poslovno. S obzirom da u tvojem pp nije bilo - pp, već kada sam pročitao, shvatio sam to - ne kao neki ne daj bože, pritisak na mene ili novinarstvo uopšte (a mogao bih i tako da shvatim), već da tvoje pisanje nije sadržalo ijednu privatnu temu. Zašto dakle, pišem javno? Pa zato što ne znam da pišem pp kada su javne stvari bilo koje vrste u pitanju a ti o njima meni pišeš u pp. To je suština. Ali hajde da i to razumem. Ali ne razumem, prvo kao čovek, pa onda kao novinar koji je kao što znaš, decenijama vezan za sport, a upravo velikim delom baš za, meni i lično posebno drag rukomet, zašto stavljaš u prvo lice jednine RSV (ili bilo koji organ ovoga sveta), a ne činioce, koji su ključni, jedini i neposredni proizvođači?! = Rukmetašice, rukometaše i trenere. Svi ostali, od najvišeg rukometnog vrha, funkcionera, saveza, rukometnih i klupskih radnika, u funkciji su upravo igračica, igrača i trenera. Obrnuto, ne bi moglo da funkcioniše. Zašto? Pa baš zato kao što kažeš, RSV je osnovan pre 70 godina, a ta organizacija je osnovana samim tim što su osnovani klubovi. A da nije bilo LJUDI, po selima, gradovima, talenata, tih velikih-malih poslenika koji su srce davali za svoju decu i to i dalje čine, kako bi bilo ijednog mogućeg saveza, ne samo RSV? I još jedno pitanje, sa "zašto": Zašto uopšte naglašavati postojanje RSV, sastanke i odluke, citiram, “zvaničnih sastanaka, organa, tela…”. Svi organi i tela konkretno sada, RSV ne bi imala logički svrhu da postoje, da ne postoje klubovi. Oni sU važni. Bilo čiji lični interes uvek je padao u vodu. Pre ili kasnije. Život, puls, potrebe, problemi i troškovi, to je fokus pažnje, to je realizovani sedmerac ili uspešna odbrana "zicera" od strane golmana: Dakle, najvažniji su klubovi, igračice, igrači, treneri. Svi mi ostali, u funkciji smo njih. I rukovodioci i mediji. Svi. A publika i navijači su tu, da bodre klubove - jer i bez njih se ne može. Uz publiku, navijače i javnost, naravno sve je lepše, zato tribine i postoje, zato se neposredni proizvođači i trude. Da bi publika bila što zadovoljnija.

Da ne bismo skretali sa teme (uz sve godine našeg prijateljstva čijem se nastavku radujem) i uz činjenicu da smo i u somborskom klubu (gde sam takođe prošao sve lične “selekcije”, od tehničkog sekretara do predsednika Skupštine kluba, od slavnih dana kada je somborski ŽRK bio više puta u samom domaćem i evropskom vrhu, pa do sada kada je u najnižem rangu), pa i tos sve prebolimo i preživimo naravno, želeo sam reći da smo uvek cenili, kada “nam” sude na domaćem terenu ravnopravno, poput dva po mojoj ličnoj proceni (verujem da u tome nisam usamljen) do sada najuvaženija sudijska para, Branka Marić-Zorica Gardinovački i Štefan Jug-Bogdan Jegič. Ti (Slobodan Višekruna-Zoran Stanojević) u tim zlatnim rekao bih i sudijskim vremenima, bili ste odmah uz rame po meni, nedostižnom pomenutom sudijskom jugo-srpsko-slovenačkom dvojcu. Možda još poneki drugi par, mada ih je u ta doba bilo zaista prilično kvalitetnih. Uvek su utakmice tada završavane na sveopšte zadovoljstvo, bez obzira na njihov ishod. I iskren sam kao bez lažne skromnosti, uvek - uvek sam se radovao kada sam u biltenu video da će nam suditi najbolje i najlepše, Branka i Zorica. Ne samo što su najlepše, nego zato što tu nema pardona. A to smo svi cenili i voleli.

Vraćam se zato na akteulnu, sadašanju, sasvim sam saglasan većini - goruću temu, koja isto tako, nema pardona. Pa zašto goruću?-ako nigde ne gori, jer sve ljudi mogu da reše. Ljudi! Svi smo svedoci toga da su problemi u rukometu Vojvodine nagomilani. Sada su očigledno kulminirali. Prvenstveno oni, naravno, materijalne prirode. Novca za dosadašnju vrstu i način takmičenja, jednostavno, nema. Svedok sam kako funkcioneri klubova, nakon utakmice, pabirče po džepovima, ispražnjenim klupskim kasama, pozajmljuju jedni od drugih-predsednici od trenera ili obrnuto... ne bi li uspeli da isplate takse, dnevnice, putne troškove ili šta već, službenim licima nakon samo jedne prvenstvene utakmice. O nekadašnjim stipendijama, hranarinama, platama igračima, trenerima, koje su naravno zaslužili, ne možemo da govorimo jer je to stvar već davnih prošlih vremena. Klubovi, jednostavno, najblaže rečeno, preživljavaju. Gase se mnogi, oni duge tradicije. Podrška i solidarnost izostaje. Od onih - koji treba prvi da brinu o njima. Jer su njihovi službenici. U Rukometnom savezu Vojvodine. Ali, naplaćivanja ostaju. I bivaju što je još strašnije, sve veća. Ono što je srž teme, jeste upravo to: Zašto niste prihvatili u Savezu (RSV) molbe klubova da budu ukinute smanjene kotizacije, bar u vreme pandemije i postpandemije? Najviši državni vrh nalazi rešenja za građane da lakše žive. Pa kako klubovi da isplate "za ono" što nisu ni igrali? I to, kažem - baš u vreme koje je pogodilo sve nas i čitavu planetu, Covid-19? Zašto pandemija nije bila dovoljna, da kažete, da odlučite: Sad ste oslobođeni kotizacija, da biste mogli da uopšte, otpočnete takmičenje? Moj stav, kada sam video kolike su kotizacije bile za sadašnje baraže za popunu liga, umalo me veruj, šlog nije strefio.

Jer, to je Solidarnost, krupnim slovom. Grupna, kolektina, sverazumna. Ako je sa bilo čije strane izostala, a jeste, onda ne možemo govoriti o dijalogu. A dijalog je sada neophodan i preko potreban i on je jedino moguće rešenje da bi ovaj problem bio prevaziđen.

“Mi se znamo dosta dugo, smatram da te nisam nikad povredio i uvredio i da smo zaslužili vise poštovanja.” Ponavljam ovaj tvoj citat, jer ko govori o povredi, uvredi i šta je to objavljeno, a da “smo zaslužili više poštovanja”? U tekstu nisi ni pomenut da bi sada samog sebe prozvao, pa ne vidim razloga zašto si napisao “da smo zaslužili više poštovanja”. Preneo sam, jednostavno, pismo javnosti od strane Zajednice klubova RSV koja je Novom Radio Somboru, kao i drugim medijima, dostavila službeno dopis. I to je to. Kažeš, zašto se nisam prethodno obratio vama, a kako prethodno, znači da su problemi ipak postojeći? I zato, nadalje, što se novoformirana Zajednica klubova RSV (čija je predsednica odnosno zastupnica Udruženja upisanog u APR Katarina Radović iz Rume), koju kažeš “podržavam”, zvanično i službeno - mejlom, ponavljam, obratila medijima, ali ne znam da li drugi mediji, a medij koji uređujem nije dobio nijedan do ovoga časa, mejl, niti drugu vrstu poslovnog-službenog-zvaničnog obraćanja, u formi relevantnog saopštenja ili sličnovrsnog dopisa, od strane RSV, da bih uopšte bilo šta mogao i da objavim. Naravno da bih objavio. Novi Radio Sombor objavljuje sve relevantne aktuelnosti i događaje. I ključno: Zašto postoji ono u tvojem obraćanju, “mi, vi, oni”. Svi zajedno! Tako jedino valja. A da bi to bilo u funkciji i da bi takmičenje moglo uopšte da počne, svi mi koji nismo igračice, igrači i treneri, od predsednika Saveza, generalnog sekretara, do klupskih radnika, svi su - službenici. Službenici neposrednih proizvođača rukometne igre koju svi toliko ZAJEDNO volimo. Ali s tom razlikom, što neki službenici (manjina) ipak jesu plaćeni za svoj posao, ostali ne. Rade ga iz ljubavi. Prema tom istom dragom rukometu. Ništa lično, ništa iz koristi, ništa iz ličnog interesa.

Zato, prijatelju, poslušajte klubove. Moj pre svega ponavljam, ljudski, pa tek onda novinarski i bilo koje druge vrste dobronamerni, savet: Jer to je Dijalog. Ukinite kotizacije, shvatite da je vreme koje nas je zasedilo, za klubove dodatno breme. Ubeđen sam da razumeš molbu klubova. I da ćete izići u susret klubovima. A to što su klubovi organizovani u novu Zajednicu i žele da nadalje vode brigu o takmičenju, to je osnovno pravo što potvrđuje i relevantan organ resornog ministarstva Vlade Republike Srbije, Agencija za privredne registre (APR) gde je objavljen i Statut u kojem stoji da klubovi mogu da vode takmičenje. (Pa kad mogu drugi - kolektivni sportovi i to veoma uspešno, košarka, vaterpolo recimo, može isto tako i trofejni rukomet). A trofeje su osvojili - igračice, igrači i treneri. Ne savezi, ne funkcioneri, ne sekretari.

Prijatelju Slobodane, čista je namera. Većinska. Namera klubova koji sami po sebi čine većinu, dobra namera medijska, namera publike i javnosti. U tom cilju dobrih namera, dijaloga, solidarnosti, priredićemo konferenciju za javnost, uskoro, na koju ćemo naravno, i tebe pozvati.

I još nešto: Zašto sam objavio kao naslovnu fotografiju ove rubrike, odnosno moj javni odgovor na tvoje prethodno pp obraćanje, zato što ispade po tvom pisanju, da sam “usamljen” ali ne, naprotiv, pa bezmalo dva meseca će biti otkako je kolega Galić i to u vodećem pokrajinskom dnevnom listu “Dnevnik” objavio ovaj članak, sa zajedničkom fotografijom predstavnika 10 od 12 klubova PRLS-Ž, koja govori sve! Pridružujem se kolegi Galiću da ste vi u RSV servis i zaštitnik klubova bar bi tako trebalo da bude, a ne da im se još više “steže omča oko vrata”. Da sam na tvom mestu, pozdravio bih lepo sve drage klubove i dugogodišnje prijatelje u njima i podneo bih ostavku. To i tebi preporučujem, poštovani prijatelju, pa da lepo zajedno ubuduće gledamo - lepe utakmice naših klubova u organizaciji za koju će sami biti odgovorni a za štu spremni i u okviru koje svi oni neće plaćati nepotrebne dažbine kao do sada. O platama u RSV, honorarima, putnim troškovima i ostalim detaljima, koji naravno moraju da budu transparentni, postavićemo pitanja na već kako rekoh, ubrzo predstojećoj konferenciji za medije, odnosno za javnost, na koju ćemo te naravno, srdačno pozvati. Da, voda je zaista došla do grla, kako je "Dnevnik" još 8. avgusta dakle, i objavio.

S poštovanjem, tvoj prijatelj, Siniša Stričević, gl. odg. urednik Novog Radio Sombora, glavni poverenik reprezentativnog srpskog sindikata Ujedinjenih granskih sindikata “Nezavisnost”, Granskog sindikata Sporta i GS Kulture, umetnosti, medija za ovo područje, zastupnik Udruženja Podium

PS: Zašto odgovaram sa zakašnjenjem? Zato što pre svega želim da stignem pojedine važne privatne obaveze da realizujem koje mi nalaže i Svevišnji, a prioritet mi je priprema za godišnjicu mojih preminulih roditelja. Posao ne sme da trpi.

PSS: Uz ovaj odgovor, dodajem, takođe i rubriku objavljenu na našem portalu, 15. septembra 2020. pod naslovom “Prenosimo: Otvoreno pismo rukometnoj javnosti” a koja zauzima 1. mesto čitanosti u toku poslednjih mesec dana. Ponavljam je jer ona povod ove rubrike - nakon pp obraćanja. Rubrika se nalazi na linku: 

https://www.noviradiosombor.com/vesti/prva-vest/item/4119-otvoreno-pismo-rukometnoj-javnosti

U Somboru, 3. oktobra 2020.

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor

Objavljeno u Prva vest
četvrtak, 10 septembar 2020 20:10

Slobodan Stupar: Sindikat je, pre svega, sila

* Položaj radnika u Srbiji danas je kao u prvobitnoj akumulaciji kapitala, zaposleni su postali najamna radna snaga bez ikakvih prava. Radnici ne treba da sa plaše udruživanja, isticanja svojih zahteva pa ni pobune, a sindikat treba da se resetuje i promeni strategiju

Početkom 90-ih, u vreme preteće najezde nacionalizma i promene uređivačke politike državne radijske i televizijske kuće, grupa novinara, urednika i stvaralaca pobunila se i formirala Nezavisni sindikat Televizije Beograd. To je bila prva sindikalna nesistemska organizacija zaposlenih u bivšoj Jugoslaviji. Dotad posmatrana kao neformalna grupa ljudi, ozvaničila je svoje postojanje i ciljeve, a među osnivačima bio je i sagovornik sajta UGS Nezavisnost Slobodan Stupar, novinar-urednik na Radio Beogradu, saradnik Bi-bi-sija na srpskom iz Beograda. Među osnivačima bili su i Filip David, Gordana Suša, Nadežda Gaće, Ibrahim Hadžić, Vasilije Anđelić, Branislav Čanak i drugi radnici RTV Beograd koji će ubrzo, zajedno sa drugim sindikalnim organizacijama iz raznih krajeva Srbije, formirati Ujedinjene granske sindikate “Nezavisnost”. U rešenju od 26. avgusta 1991, “Nezavisnost” je upisana u Registar sindikalnih organizacija, a prvi zastupnik bio je Slobodan Stupar.

Ispostaviće se vrlo brzo da će spisak osnivača postati i spisak otpuštenih novinara i urednika koji su se suprotstavili nacionalističkoj uređivačkoj politici, sa spiska koji je u ime vlasti pročitao Vojislav Šešelj, omiljeni “opozicionar”  Slobodana Miloševića

Bilo je to vreme širenja ratnog požara, vreme u kojem se radnici u Srbiji, a i u bivšoj Jugoslaviji, odlučuju se za tobožnju zaštitu nacionalnih, a ne vlastitih interesa. Tom konstatacijom počinjemo razgovor u kojem Slobodan Stupar najpre odgovara na pitanje zašto su radnici dozvolili da se odreknu relativno pristojnog društvenog položaja i zaštite koja uopšte nije bila za potcenjivanje, pogotovu gledana iz današnje perspective?

- Srbija je, kada se pojavio Slobodan Milošević, rekla “sad se narod pita”; i on sam ponavljao je tu frazu, govoreći i to da je narod uvek u pravu. Bilo je to u vreme kada smo imali zakon koji je ne kažem savršen - govorim o Zakonu o radu - ali bio je dobar. Značio je brigu o ljudima i zaštiti njihovih prava. Danas je teško naći sličan zakon. Čak je imao i svoju krajnost u onoj poznatoj rečenici “ne može mene niko toliko malo da plati, koliko mogu malo da radim”.

Bilo je to i vreme kada se radnik zaposli i - odmah je zaposlen do penzije. Ukoliko, naravno, ne poželi da promeni preduzeće ili ustanovu. Bilo je takvih regula, kakva je i zaštita od otkaza, podsetimo se i toga da niko nije mogao da otpusti radnika. Bio je zaštićen, postojali su i sudovi udruženog rada koji su sve vraćali na posao. Drugim rečima, do pojave Miloševića imamo zakon koji je ne samo slovo na papiru, nego je i primenjiv i primenjivan. Zaštita zaposlenih bila je izuzetna, plate vrlo solidne, u poređenju sa današnjim - neverovatne.

I šta se dogodi. Taj koji je rekao da je narod u pravu, kaže i to da su Srbi obespravljeni u tadašnjoj Jugoslaviji, da moraju da dignu svoj glas, da je Srbija podeljena na republiku i dve pokrajine. I da to mora da se promeni. Tako dolazimo do jednog, rekao bih, revolucionarnog perioda, u kojem više nisu važni zakon i njegova primena, nego to ko je jači. Radnici su sa oduševljenjem, kao Hitlera u Nemačkoj, dočekali Miloševića u Srbiji. I kreće, ne preterujem kad to kažem, nacionalsocijalizam.

* Kao da većina tada nije uvidela opasnost da bude uvučena u opasne međunacionalne sukobe?

- Da. Pitao sam tada stalno kolege iz Radio Beograda u kojem sam radio da li su svesni kako Miloševićeva politika vodi u rat u kojem može sve da ode u nepovrat, da posle opasnih sukoba više nema povratka. Govorili su mi da nisam u pravu, da izmišljam. A onda smo videli miting na Gazimestanu - kao film i fašističku estetiku Leni Rifenštal. Tada su mi kolege govorile da sam antisrbin. Tu gledamo kako nestaje zakon o radu o kojem govorimo, i to nije uradio Milošević, radnici su ga zgazili. Drugim rečima, jedna vrsta ludila je ušla u ljude.

* U socijalnom smislu to je bilo samoubistvo?

- Apsolutno. Posle tri-četiri godine Miloševićeve vladavine, ulazimo u hiperinflaciju kakva nije zabeležena u svetu. Ako odmah ne zamenite u marke nešto što se nazivalo plata, potpuno izgubi vrednost.

* Od Miloševićeve pojave, dakle, imamo potpuno menjanje socijalnog položaja zaposlenih, drastični pad zarada, ali i potpuno odsustvo zaštite temeljnih radničkih prava?

- Zakon više nije bio primenjiv, fabrike su prestajale da rade, sve zbog borbe za srpstvo. Da preskočimo jedan period, poslednje izmene zakona koji reguliše ono što nazivamo pravima radnika dogodile su se u vreme Aleksandra Vučića i dolaska takozvanog stranog kapitala, stranih investitora. Koji su - je l - otvarali fabrike za namotavanje žice. Lon poslovi.

Novi poslodavci uslovljavaju državu, traže da radnici nemaju nikakva prava, što Vučić, bez ikakvog gunđanja, prihvata. Kaže, čak, da će zakonska regulativa biti još povoljnija za ulagače, daje im budžetski novac za otvaranje radnih mesta. Tako dobijamo zakon za privatne firme i vlasnike, Oni se oslobađaju bilo kakvih obaveza i mogu sa radnicima da rade, maltene, šta im padne na pamet. Danas da primi radnika, sutra da ga otpusti, nema nikakve garancije za bilo šta.

A ostao je nepromenjen zakon koji reguliše prava zaposlenih u javnim preduzećima i u onima koji imaju državni kapital. Evo, recimo, Politika, Večernje novosti, firme u strašnim problemima, a ne mogu nikoga da otpuste. Država donira. I nikom ne pada na pamet da tu nešto menja.

* Ponovo dolazimo do uzroka?

- Nas su upropastili nacionalizam, ratovi, pljačka, ne znam da li je i u staroj, predratnoj Jugoslaviji bio ovako nezavidan položaj radnika. Sve je propalo i kad ovo jednoga dana prođe, kad Srbija, eventualno, malo ojača, moraće jedan deo radnog prava da prenese iz zapadnih demokratija i kapitalizma koji je daleko humaniji i bolje organizovan, kako bi se vratila izvesna radnička prava.

* Činjenica je, s druge strane, da nema pobune protiv takvog položaja; nema vriska, makar on bio i neartikulisan. Anestezija i odsustvo pokušaja da se bilo šta menja?

- Kriza u Srbiji traje trideset godina, ratovi, beda, siromaštvo; došli su ovi “trange-frange” investitori, ljudi jesu anestezirani. Drugo, ljudi su kukavice. Prosto je tužno gledati tu količinu kukavičluka. Došao neki investitor, Južnokorejac, ne da im da idu u toalet, naterao radnike da nose pelene. I šta biva - niko se ne buni. Je li to taj hrabri srpski narod. U kojoj smo to fazi kad svako nad nama može da se iživljava. A mi jedino molimo boga da ne bude previše bolno.

Tako to biva kad izgubiš te silne ratove. Pre svega kad ih vodiš.

* Vidite li način na koji sindikat treba da postupa ubuduće, kako da se za nešto izbori?

- Kao prvo, ne vidim inicijativu. Upravo zbog tog kukavičluka. Ljudi treba da znaju da se udruživanje radnika ne može zabraniti, da je to tekovina savremene civilizacije. I ne treba da se plaše udruživanja i isticanja svojih zahteva. Sada imamo položaj radnika kao u prvobitnoj akumulaciji kapitala, zaposleni su postali najamna radna snaga bez ikakvih prava.

I još nešto: sindikat, pre svega znači silu! Nemamo nikakva prava - u redu, naše legitno pravo je da posegnemo za silom. Pa da zaustavimo proizvodnju. Ne daje nikakve rezultate?! U redu, doći ćemo do upravne zgrade i zapalićemo je!

Onda nas gazda pozove i kaže, gospodo, nemojmo - šta, pravo na osam sati rada, na pauzu, na godišnji odmor? Pa, naravno, hajde da razgovaramo, mogli smo to i bez ove incidentne situacije. A mi kažemo - nismo, jer nisi hteo da razgovaraš i kad god nećeš da razgovaraš - desiće se isto.  

* Došli smo do zakonske regulative koja dodatno obespravljuje radnike, kao mogućnost iznajmljivanja radnika na lizing? 

- Odlično. Nas petorica zapalićemo nekoliko agencija koje iznajmljuju radnu snagu. Druga petorica zapaliće upravne zgrade firmi koje zapošljavaju radnike preko takvih agencija. Pokazaćemo snagu, jer ovakav položaj zaposlenih danas postoji jedino u krajnje zaostalim afričkim državama, a u nekim naprednijim je čak i bolji nego u Srbiji. Zbog toga je, naglašavam, upotreba sile legitimna.

* Za medije u Srbiji kao da ne postoje radnička prava - interesantna su jedino kada dođe do nekog incidenta, kakav je stradanje radnika?  

- I to mogu da razumem, ali sam uveren da se može promeniti. I to kontinuiranim akcijama koje bi privukle javnost.

* Gde vidite ulogu sindikata, šta treba da radi?

- Imamo, nažalost, mnogo korupcije u sindikalnim vrhovima, u rukovodstvima. Jer, vlasnici će uvek pokušavati da prođu jeftinije i posezaće za korupcijom sindikalnih lidera koja im se više isplati. Zato radnici moraju da biraju nekorumpirane ljude, nije moguće da makar petorica ljudi ne mogu da među sobom pronađu jednog takvog.

* Kako vidite budućnost UGS Nezavisnost u čijem ste osnivanju učestvovali? Šta treba da radi, kako da se pozicionira? 

- Akcije Nezavisnosti sam registrovao, ali ne i nekakav krajnji efekat. Ako ja kao novinar nisam čuo uspešnost sindikalnih akcija, ljudi koji manje prate medije nisu uopšte.

Sindikat treba da se resetuje, da promeni strategiju i da odluči hoće li biti sindikat koji se bori za radnička prava, ili nevladina organizacija. Nema prostora za nova predavanja i seminare, za političke sindikalne škole, uputstva o pregovaranju, smernice. Ili jesi, ili nisi sindikat! Nema proslave Prvog maja, ljudi treba da znaju da su se Prvog maja radnici u Americi 1886. pobunili, da je pobuna jedini način da se za nešto izbore. U Francuskoj, u Velikoj Britaniji, sindikati stanu, staje sve, cela država.

U Srbiji ljudi treba da shvate da je ljudski pobuniti se. Ili nas neće ostati ni za pod onu Tarabićevu šljivu. Ostaće nas za pod ovaj astal.

Bojan Tončić

Izvor: UGS Nezavisnost (https://nezavisnost.org/)

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor

Objavljeno u Sindikat

* Predstavnici sindikata i poslodavaca ni na današnjem sastanku (utorak, 8. septembar) pregovaračkih timova nisu uspeli da približe stavove u pogledu visine minimalca u idućoj godini

Oni su ostali pri svojim, ranije iznetim predlozima.

Čedanka Andrić, izvršna sekretarka Ujedinjenih granskih sindikata "Nezavisnost" kaže da su predlozi države i poslodavaca za sindikate neprihvatljivi i da insistiraju na tome da se minimalac izjednači sa minimalnom potrošačkom korpom.

- Videćemo da li će biti pomaka na kolegijumu Socijalno-ekonomskog saveta - rekla je Andrićeva.

Duško Vuković iz Saveza samostalnih sindikata Srbije rekao je Tanjugu nakon sastanka da su predstavnici Vlade, odnosno resornih ministarstava ostali pri stavu da minimalna zarada može da raste četiri do šest procenata, a taj stav dele i poslodavci.

- Unija poslodavaca dala je predlog da su spremni da povećanje bude i 10 odsto, ali traže za to ustupke u pogledu povećanja neoporezivog dela zarade - govori Vuković.

Dopunjuje da u sindikatima smatraju da bi minimalna cena rada trebalo da prati visinu minimalne potročaške korpe, koja iznosi oko 37.000 dinara:

- Možda bismo i pristali na povećanje koje bi bilo dve ili tri hiljade ispod tog iznosa i tako pošaljemo poruku vladi i poslodavcima da razumemo ekonomsku situaciju i da se izjednačenje minimalca i potrošačke korpe prolongira za 2022. godinu,

Ističe da svako prihvatanje povećanja ispod tog iznosa daje osnovu da se nastavi sa politikom jeftine radne snage i daljeg povećanja društvenih nejednakosti.

Vuković kaže da je ovo poslednji sastanak pregovaračkih timova i da preostaje da se održi kolegijum SES-a i sednica.

Ističe da je teško da će članovi SES-a nešto više postići i da će doći do konsenzusa, ali da bi ipak voleli da dođe do nekih pomaka i približavanja stavova.

 

Počasni predsednik Unije poslodavaca Srbije Nebojša Atanacković navodi kako kaže, da u privredi nisu stečeni uslovi da bi došlo do povećanja minimalca za više od četiri do šest procenata i da očekivanja da on raste više nisu realna.

Ističe da su poslodavci za kompromisno rešenje, ali održivo, odnosno da ne dođe do ugrožavanja poslovanja većeg broja preduzeća.

Precizira, sa svoje strane, da se ne može više od toga povećati minimalna zarada jer se time povećavaju sve ostale zarade za sličan procenat iako privreda ne napreduje nekim većim skokovima.

- Ako bi povećanje išlo više od realnog, morali bismo da tražimo kompenzaciju za tu razliku, kako to ne bi išlo samo na teret privrede i ona bila najveći gubitnik već i uz pomoć državnih fondova - rekao je Atanacković.

Uslov poslodavaca je da se istovremeno usvoji paket mera koji bi smanjio troškove poslovanja.

U te mere spada pre svega smanjenje poreza i doprinosa za najmanje jedan procenat, povećanje neoporezivog dela dohotka, kao i ukidanje parafiskalnih nameta koji predstavljaju veliki trošak za preduzeće.

Završni razgovori o minimalcu biće nastavljeni 14. septembra na sednici Socijalno-ekonomskog saveta.

Minimalnu zaradu prima oko 350.000 ljudi u Srbiji. Vlada je prošle godine povećala minimalac sa 27.000 dinara na oko 30.000 dinara u 2020.

Izvor: Tanjug

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor

Objavljeno u Sindikat

* Oko 350.000 radnika prima oko 30.000 dinara mesečno, a opseg delatnosti gde se sada isplaćuje minimalna zarada proširen je zbog virusa korona, pa se sve češće govori i o pola miliona radnika koji su na minimalcu

Minimalna zarada, koja bi trebalo da se isplaćuje radnicima angažovanim na najjednostavnijim poslovima, a prevashodno u periodu kada firma loše posluje, u Srbiji se veoma često zloupotrebljava. Za minimalac od trenutnih 30.000 dinara danas se neretko radi i u preduzećima koja sasvim dobro funkcionišu, a prema procenama sindikalnih organizacija, oko 350.000 radnika, to jest oko 15 odsto svih zaposlenih u zemlji, prima minimalac. Od tog broja, nešto manje od 30.000 zaposlenih u javnom sektoru takođe radi za minimalnu platu, a ima i onih koji u Srbiji rade za iznos niži od minimalca. Da je ukupan broj onih koji primaju minimalnu zaradu potcenjen, kao i da minimalac postaje pravilo, ne izuzetak, potvrđuje Zoran Ristić, savetnik za ekonomska pitanja u Ujedinjenim granskim sidnikatima „Nezavisnost”.

- To što minimalnoj zaradi pribegava sve veći broj poslodavaca suprotno je Zakonu o radu, koji propisuje minimalac kao vrstu sigurnosti za zaposlene kada firma jedva opstaje. Nažalost, Srbija sebe promoviše kao zemlju jeftine i kvalitetne radne snage u koju je veliki broj investitora zato i došao, jer im se isplatilo da izvlače profit na račun upravo te jeftine radne snage. To svakako utiče i na prihode u budžetu. Ranije je možda i postojalo opravdanje za takav imidž Srbije, kada je bilo bolje da zemlja dobija prihode i po osnovu uplaćenih poreza i doprinosa na minimalnu zaradu nego da joj se ništa ne uliva u državnu kasu. Sada je ipak vreme da se odustane od takve slike Srbije kao zemlje sa jeftinom radnom snagom - smatra Ristić, podsećajući da za 176 sati rada u mesecu bruto minimalac iznosi 47.819 dinara, a neto 30.367 dinara, što je cena od 172,5 dinara po času rada. Ta razlika od oko 17.000 dinara zapravo predstavlja trošak za poslodavce po radniku, što znači da se na ime uplate poreza i doprinosa za minimalac za oko 350.000 radnika u državnu kasu svakog meseca slije oko šest milijardi dinara. Ukoliko bi minimalna zarada bila veća, dodaje Ristić, što bi svakako trebalo da bude, i čemu neprestano teže sindikati, logično je i da bi se više novca uplaćivalo u budžet, što bi bilo od veće koristi i za samu državu.

Da nizak minimalac i te kako šteti budžetu, jer se manje novca po osnovu poreza i doprinosa uplaćuje u državnu kasu, smatra i Ranka Savić, predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata.

- Osim za državu, tu je i šteta za zaposlene, koji od minimalca ne mogu da pokriju ni osnovne troškove za život. Iako svi znamo da bi poslodavac trebalo da isplaćuje minimalac samo ako je u poslovnim problemima, i to samo na ograničeni vremenski period, to ipak nije praksa u Srbiji. Niko se ne buni što je to tako. Država ne reaguje, kao ni radnici, pa čak ni inspekcije, a broj onih koji su na minimalcu drastično se povećava. Tome kumuje i kriza izazvana virusom korona, pa se proširio i opseg delatnosti gde se sada isplaćuje minimalna zarada, a to su turizam, ugostiteljstvo, samostalne delatnosti... Zato već sada možemo da kažemo da oko pola miliona ljudi živi sa 30.000 dinara mesečno – ističe Ranka Savić.

Na minimalcu su uglavnom zaposleni u školstvu i zdravstvu koji rade na održavanju higijene, kao i radnici u nekim buticima, kafićima, prodavnicama, u niskoproduktivnim granama kao što je tekstilna industrija, ali i oni u mikropreduzećima koja ne isplaćuju veću zaradu od minimalne ne zato što neće, nego zato što nemaju.

- Minimalna zarada prisutna je u svim delatnostima, pa čak i u visokoprofitabilnim sektorima kao što je IT, gde poslodavci uplaćuju poreze i doprinose na minimalac, a preostali deo koji bi trebalo da daju državi dele sa zaposlenim. To je kršenje zakona, ali ja nisam imao prilike da čujem da je ijedan zaposleni tužio poslodavca zbog takve situacije - podseća dr Zoran Ristić.

Problem je što je tržište rada takvo da su ljudi prinuđeni da prihvate bilo kakav posao da bi sebi obezbedili kakvu-takvu egzistenciju. Kada treba da izaberu između posla za koji će biti minimalno plaćeni ili da tuže poslodavca, veoma malo njih će se odlučiti na ovo drugo, dodaje Ristić. Iznos minimalne zarade za sledeću godinu biće poznat javnosti do sredine septembra. Međutim, iako pregovori Socijalno-ekonomskog saveta uveliko traju, već sada je poznato da će iznos minimalca biti manji od minimalne potrošačke korpe, koja iznosi oko 37.500 dinara, što je inače glavna okosnica sindikalne borbe.

Izvor: Politika (Marija Brakočević)

Medijska pratnja: Novi Radio Somborr

Objavljeno u Prva vest
Strana 1 od 2

Kontakt

Venac Stepe Stepanovića 9
Sombor 25000
e-mail: office@noviradiosombor.com
Tel: +381-25-442-442
Mob: +381-65-8-675-445
http://noviradiosombor.com

Linkovi

POSTANITE SARADNICI

Svi koji želite, možete da postanete saradnici Novog Radio Sombora, bilo gde da živite i boravite.

Javite se na e-mail: office@noviradiosombor.com
Telefon: +381-65-8-675-445

Top
We use cookies to improve our website. By continuing to use this website, you are giving consent to cookies being used. More details…