Prikazivanje članaka po tagu država

četvrtak, 10 septembar 2020 20:10

Slobodan Stupar: Sindikat je, pre svega, sila

* Položaj radnika u Srbiji danas je kao u prvobitnoj akumulaciji kapitala, zaposleni su postali najamna radna snaga bez ikakvih prava. Radnici ne treba da sa plaše udruživanja, isticanja svojih zahteva pa ni pobune, a sindikat treba da se resetuje i promeni strategiju

Početkom 90-ih, u vreme preteće najezde nacionalizma i promene uređivačke politike državne radijske i televizijske kuće, grupa novinara, urednika i stvaralaca pobunila se i formirala Nezavisni sindikat Televizije Beograd. To je bila prva sindikalna nesistemska organizacija zaposlenih u bivšoj Jugoslaviji. Dotad posmatrana kao neformalna grupa ljudi, ozvaničila je svoje postojanje i ciljeve, a među osnivačima bio je i sagovornik sajta UGS Nezavisnost Slobodan Stupar, novinar-urednik na Radio Beogradu, saradnik Bi-bi-sija na srpskom iz Beograda. Među osnivačima bili su i Filip David, Gordana Suša, Nadežda Gaće, Ibrahim Hadžić, Vasilije Anđelić, Branislav Čanak i drugi radnici RTV Beograd koji će ubrzo, zajedno sa drugim sindikalnim organizacijama iz raznih krajeva Srbije, formirati Ujedinjene granske sindikate “Nezavisnost”. U rešenju od 26. avgusta 1991, “Nezavisnost” je upisana u Registar sindikalnih organizacija, a prvi zastupnik bio je Slobodan Stupar.

Ispostaviće se vrlo brzo da će spisak osnivača postati i spisak otpuštenih novinara i urednika koji su se suprotstavili nacionalističkoj uređivačkoj politici, sa spiska koji je u ime vlasti pročitao Vojislav Šešelj, omiljeni “opozicionar”  Slobodana Miloševića

Bilo je to vreme širenja ratnog požara, vreme u kojem se radnici u Srbiji, a i u bivšoj Jugoslaviji, odlučuju se za tobožnju zaštitu nacionalnih, a ne vlastitih interesa. Tom konstatacijom počinjemo razgovor u kojem Slobodan Stupar najpre odgovara na pitanje zašto su radnici dozvolili da se odreknu relativno pristojnog društvenog položaja i zaštite koja uopšte nije bila za potcenjivanje, pogotovu gledana iz današnje perspective?

- Srbija je, kada se pojavio Slobodan Milošević, rekla “sad se narod pita”; i on sam ponavljao je tu frazu, govoreći i to da je narod uvek u pravu. Bilo je to u vreme kada smo imali zakon koji je ne kažem savršen - govorim o Zakonu o radu - ali bio je dobar. Značio je brigu o ljudima i zaštiti njihovih prava. Danas je teško naći sličan zakon. Čak je imao i svoju krajnost u onoj poznatoj rečenici “ne može mene niko toliko malo da plati, koliko mogu malo da radim”.

Bilo je to i vreme kada se radnik zaposli i - odmah je zaposlen do penzije. Ukoliko, naravno, ne poželi da promeni preduzeće ili ustanovu. Bilo je takvih regula, kakva je i zaštita od otkaza, podsetimo se i toga da niko nije mogao da otpusti radnika. Bio je zaštićen, postojali su i sudovi udruženog rada koji su sve vraćali na posao. Drugim rečima, do pojave Miloševića imamo zakon koji je ne samo slovo na papiru, nego je i primenjiv i primenjivan. Zaštita zaposlenih bila je izuzetna, plate vrlo solidne, u poređenju sa današnjim - neverovatne.

I šta se dogodi. Taj koji je rekao da je narod u pravu, kaže i to da su Srbi obespravljeni u tadašnjoj Jugoslaviji, da moraju da dignu svoj glas, da je Srbija podeljena na republiku i dve pokrajine. I da to mora da se promeni. Tako dolazimo do jednog, rekao bih, revolucionarnog perioda, u kojem više nisu važni zakon i njegova primena, nego to ko je jači. Radnici su sa oduševljenjem, kao Hitlera u Nemačkoj, dočekali Miloševića u Srbiji. I kreće, ne preterujem kad to kažem, nacionalsocijalizam.

* Kao da većina tada nije uvidela opasnost da bude uvučena u opasne međunacionalne sukobe?

- Da. Pitao sam tada stalno kolege iz Radio Beograda u kojem sam radio da li su svesni kako Miloševićeva politika vodi u rat u kojem može sve da ode u nepovrat, da posle opasnih sukoba više nema povratka. Govorili su mi da nisam u pravu, da izmišljam. A onda smo videli miting na Gazimestanu - kao film i fašističku estetiku Leni Rifenštal. Tada su mi kolege govorile da sam antisrbin. Tu gledamo kako nestaje zakon o radu o kojem govorimo, i to nije uradio Milošević, radnici su ga zgazili. Drugim rečima, jedna vrsta ludila je ušla u ljude.

* U socijalnom smislu to je bilo samoubistvo?

- Apsolutno. Posle tri-četiri godine Miloševićeve vladavine, ulazimo u hiperinflaciju kakva nije zabeležena u svetu. Ako odmah ne zamenite u marke nešto što se nazivalo plata, potpuno izgubi vrednost.

* Od Miloševićeve pojave, dakle, imamo potpuno menjanje socijalnog položaja zaposlenih, drastični pad zarada, ali i potpuno odsustvo zaštite temeljnih radničkih prava?

- Zakon više nije bio primenjiv, fabrike su prestajale da rade, sve zbog borbe za srpstvo. Da preskočimo jedan period, poslednje izmene zakona koji reguliše ono što nazivamo pravima radnika dogodile su se u vreme Aleksandra Vučića i dolaska takozvanog stranog kapitala, stranih investitora. Koji su - je l - otvarali fabrike za namotavanje žice. Lon poslovi.

Novi poslodavci uslovljavaju državu, traže da radnici nemaju nikakva prava, što Vučić, bez ikakvog gunđanja, prihvata. Kaže, čak, da će zakonska regulativa biti još povoljnija za ulagače, daje im budžetski novac za otvaranje radnih mesta. Tako dobijamo zakon za privatne firme i vlasnike, Oni se oslobađaju bilo kakvih obaveza i mogu sa radnicima da rade, maltene, šta im padne na pamet. Danas da primi radnika, sutra da ga otpusti, nema nikakve garancije za bilo šta.

A ostao je nepromenjen zakon koji reguliše prava zaposlenih u javnim preduzećima i u onima koji imaju državni kapital. Evo, recimo, Politika, Večernje novosti, firme u strašnim problemima, a ne mogu nikoga da otpuste. Država donira. I nikom ne pada na pamet da tu nešto menja.

* Ponovo dolazimo do uzroka?

- Nas su upropastili nacionalizam, ratovi, pljačka, ne znam da li je i u staroj, predratnoj Jugoslaviji bio ovako nezavidan položaj radnika. Sve je propalo i kad ovo jednoga dana prođe, kad Srbija, eventualno, malo ojača, moraće jedan deo radnog prava da prenese iz zapadnih demokratija i kapitalizma koji je daleko humaniji i bolje organizovan, kako bi se vratila izvesna radnička prava.

* Činjenica je, s druge strane, da nema pobune protiv takvog položaja; nema vriska, makar on bio i neartikulisan. Anestezija i odsustvo pokušaja da se bilo šta menja?

- Kriza u Srbiji traje trideset godina, ratovi, beda, siromaštvo; došli su ovi “trange-frange” investitori, ljudi jesu anestezirani. Drugo, ljudi su kukavice. Prosto je tužno gledati tu količinu kukavičluka. Došao neki investitor, Južnokorejac, ne da im da idu u toalet, naterao radnike da nose pelene. I šta biva - niko se ne buni. Je li to taj hrabri srpski narod. U kojoj smo to fazi kad svako nad nama može da se iživljava. A mi jedino molimo boga da ne bude previše bolno.

Tako to biva kad izgubiš te silne ratove. Pre svega kad ih vodiš.

* Vidite li način na koji sindikat treba da postupa ubuduće, kako da se za nešto izbori?

- Kao prvo, ne vidim inicijativu. Upravo zbog tog kukavičluka. Ljudi treba da znaju da se udruživanje radnika ne može zabraniti, da je to tekovina savremene civilizacije. I ne treba da se plaše udruživanja i isticanja svojih zahteva. Sada imamo položaj radnika kao u prvobitnoj akumulaciji kapitala, zaposleni su postali najamna radna snaga bez ikakvih prava.

I još nešto: sindikat, pre svega znači silu! Nemamo nikakva prava - u redu, naše legitno pravo je da posegnemo za silom. Pa da zaustavimo proizvodnju. Ne daje nikakve rezultate?! U redu, doći ćemo do upravne zgrade i zapalićemo je!

Onda nas gazda pozove i kaže, gospodo, nemojmo - šta, pravo na osam sati rada, na pauzu, na godišnji odmor? Pa, naravno, hajde da razgovaramo, mogli smo to i bez ove incidentne situacije. A mi kažemo - nismo, jer nisi hteo da razgovaraš i kad god nećeš da razgovaraš - desiće se isto.  

* Došli smo do zakonske regulative koja dodatno obespravljuje radnike, kao mogućnost iznajmljivanja radnika na lizing? 

- Odlično. Nas petorica zapalićemo nekoliko agencija koje iznajmljuju radnu snagu. Druga petorica zapaliće upravne zgrade firmi koje zapošljavaju radnike preko takvih agencija. Pokazaćemo snagu, jer ovakav položaj zaposlenih danas postoji jedino u krajnje zaostalim afričkim državama, a u nekim naprednijim je čak i bolji nego u Srbiji. Zbog toga je, naglašavam, upotreba sile legitimna.

* Za medije u Srbiji kao da ne postoje radnička prava - interesantna su jedino kada dođe do nekog incidenta, kakav je stradanje radnika?  

- I to mogu da razumem, ali sam uveren da se može promeniti. I to kontinuiranim akcijama koje bi privukle javnost.

* Gde vidite ulogu sindikata, šta treba da radi?

- Imamo, nažalost, mnogo korupcije u sindikalnim vrhovima, u rukovodstvima. Jer, vlasnici će uvek pokušavati da prođu jeftinije i posezaće za korupcijom sindikalnih lidera koja im se više isplati. Zato radnici moraju da biraju nekorumpirane ljude, nije moguće da makar petorica ljudi ne mogu da među sobom pronađu jednog takvog.

* Kako vidite budućnost UGS Nezavisnost u čijem ste osnivanju učestvovali? Šta treba da radi, kako da se pozicionira? 

- Akcije Nezavisnosti sam registrovao, ali ne i nekakav krajnji efekat. Ako ja kao novinar nisam čuo uspešnost sindikalnih akcija, ljudi koji manje prate medije nisu uopšte.

Sindikat treba da se resetuje, da promeni strategiju i da odluči hoće li biti sindikat koji se bori za radnička prava, ili nevladina organizacija. Nema prostora za nova predavanja i seminare, za političke sindikalne škole, uputstva o pregovaranju, smernice. Ili jesi, ili nisi sindikat! Nema proslave Prvog maja, ljudi treba da znaju da su se Prvog maja radnici u Americi 1886. pobunili, da je pobuna jedini način da se za nešto izbore. U Francuskoj, u Velikoj Britaniji, sindikati stanu, staje sve, cela država.

U Srbiji ljudi treba da shvate da je ljudski pobuniti se. Ili nas neće ostati ni za pod onu Tarabićevu šljivu. Ostaće nas za pod ovaj astal.

Bojan Tončić

Izvor: UGS Nezavisnost (https://nezavisnost.org/)

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor

Objavljeno u Sindikat

* Predstavnici sindikata i poslodavaca ni na današnjem sastanku (utorak, 8. septembar) pregovaračkih timova nisu uspeli da približe stavove u pogledu visine minimalca u idućoj godini

Oni su ostali pri svojim, ranije iznetim predlozima.

Čedanka Andrić, izvršna sekretarka Ujedinjenih granskih sindikata "Nezavisnost" kaže da su predlozi države i poslodavaca za sindikate neprihvatljivi i da insistiraju na tome da se minimalac izjednači sa minimalnom potrošačkom korpom.

- Videćemo da li će biti pomaka na kolegijumu Socijalno-ekonomskog saveta - rekla je Andrićeva.

Duško Vuković iz Saveza samostalnih sindikata Srbije rekao je Tanjugu nakon sastanka da su predstavnici Vlade, odnosno resornih ministarstava ostali pri stavu da minimalna zarada može da raste četiri do šest procenata, a taj stav dele i poslodavci.

- Unija poslodavaca dala je predlog da su spremni da povećanje bude i 10 odsto, ali traže za to ustupke u pogledu povećanja neoporezivog dela zarade - govori Vuković.

Dopunjuje da u sindikatima smatraju da bi minimalna cena rada trebalo da prati visinu minimalne potročaške korpe, koja iznosi oko 37.000 dinara:

- Možda bismo i pristali na povećanje koje bi bilo dve ili tri hiljade ispod tog iznosa i tako pošaljemo poruku vladi i poslodavcima da razumemo ekonomsku situaciju i da se izjednačenje minimalca i potrošačke korpe prolongira za 2022. godinu,

Ističe da svako prihvatanje povećanja ispod tog iznosa daje osnovu da se nastavi sa politikom jeftine radne snage i daljeg povećanja društvenih nejednakosti.

Vuković kaže da je ovo poslednji sastanak pregovaračkih timova i da preostaje da se održi kolegijum SES-a i sednica.

Ističe da je teško da će članovi SES-a nešto više postići i da će doći do konsenzusa, ali da bi ipak voleli da dođe do nekih pomaka i približavanja stavova.

 

Počasni predsednik Unije poslodavaca Srbije Nebojša Atanacković navodi kako kaže, da u privredi nisu stečeni uslovi da bi došlo do povećanja minimalca za više od četiri do šest procenata i da očekivanja da on raste više nisu realna.

Ističe da su poslodavci za kompromisno rešenje, ali održivo, odnosno da ne dođe do ugrožavanja poslovanja većeg broja preduzeća.

Precizira, sa svoje strane, da se ne može više od toga povećati minimalna zarada jer se time povećavaju sve ostale zarade za sličan procenat iako privreda ne napreduje nekim većim skokovima.

- Ako bi povećanje išlo više od realnog, morali bismo da tražimo kompenzaciju za tu razliku, kako to ne bi išlo samo na teret privrede i ona bila najveći gubitnik već i uz pomoć državnih fondova - rekao je Atanacković.

Uslov poslodavaca je da se istovremeno usvoji paket mera koji bi smanjio troškove poslovanja.

U te mere spada pre svega smanjenje poreza i doprinosa za najmanje jedan procenat, povećanje neoporezivog dela dohotka, kao i ukidanje parafiskalnih nameta koji predstavljaju veliki trošak za preduzeće.

Završni razgovori o minimalcu biće nastavljeni 14. septembra na sednici Socijalno-ekonomskog saveta.

Minimalnu zaradu prima oko 350.000 ljudi u Srbiji. Vlada je prošle godine povećala minimalac sa 27.000 dinara na oko 30.000 dinara u 2020.

Izvor: Tanjug

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor

Objavljeno u Sindikat

* Oko 350.000 radnika prima oko 30.000 dinara mesečno, a opseg delatnosti gde se sada isplaćuje minimalna zarada proširen je zbog virusa korona, pa se sve češće govori i o pola miliona radnika koji su na minimalcu

Minimalna zarada, koja bi trebalo da se isplaćuje radnicima angažovanim na najjednostavnijim poslovima, a prevashodno u periodu kada firma loše posluje, u Srbiji se veoma često zloupotrebljava. Za minimalac od trenutnih 30.000 dinara danas se neretko radi i u preduzećima koja sasvim dobro funkcionišu, a prema procenama sindikalnih organizacija, oko 350.000 radnika, to jest oko 15 odsto svih zaposlenih u zemlji, prima minimalac. Od tog broja, nešto manje od 30.000 zaposlenih u javnom sektoru takođe radi za minimalnu platu, a ima i onih koji u Srbiji rade za iznos niži od minimalca. Da je ukupan broj onih koji primaju minimalnu zaradu potcenjen, kao i da minimalac postaje pravilo, ne izuzetak, potvrđuje Zoran Ristić, savetnik za ekonomska pitanja u Ujedinjenim granskim sidnikatima „Nezavisnost”.

- To što minimalnoj zaradi pribegava sve veći broj poslodavaca suprotno je Zakonu o radu, koji propisuje minimalac kao vrstu sigurnosti za zaposlene kada firma jedva opstaje. Nažalost, Srbija sebe promoviše kao zemlju jeftine i kvalitetne radne snage u koju je veliki broj investitora zato i došao, jer im se isplatilo da izvlače profit na račun upravo te jeftine radne snage. To svakako utiče i na prihode u budžetu. Ranije je možda i postojalo opravdanje za takav imidž Srbije, kada je bilo bolje da zemlja dobija prihode i po osnovu uplaćenih poreza i doprinosa na minimalnu zaradu nego da joj se ništa ne uliva u državnu kasu. Sada je ipak vreme da se odustane od takve slike Srbije kao zemlje sa jeftinom radnom snagom - smatra Ristić, podsećajući da za 176 sati rada u mesecu bruto minimalac iznosi 47.819 dinara, a neto 30.367 dinara, što je cena od 172,5 dinara po času rada. Ta razlika od oko 17.000 dinara zapravo predstavlja trošak za poslodavce po radniku, što znači da se na ime uplate poreza i doprinosa za minimalac za oko 350.000 radnika u državnu kasu svakog meseca slije oko šest milijardi dinara. Ukoliko bi minimalna zarada bila veća, dodaje Ristić, što bi svakako trebalo da bude, i čemu neprestano teže sindikati, logično je i da bi se više novca uplaćivalo u budžet, što bi bilo od veće koristi i za samu državu.

Da nizak minimalac i te kako šteti budžetu, jer se manje novca po osnovu poreza i doprinosa uplaćuje u državnu kasu, smatra i Ranka Savić, predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata.

- Osim za državu, tu je i šteta za zaposlene, koji od minimalca ne mogu da pokriju ni osnovne troškove za život. Iako svi znamo da bi poslodavac trebalo da isplaćuje minimalac samo ako je u poslovnim problemima, i to samo na ograničeni vremenski period, to ipak nije praksa u Srbiji. Niko se ne buni što je to tako. Država ne reaguje, kao ni radnici, pa čak ni inspekcije, a broj onih koji su na minimalcu drastično se povećava. Tome kumuje i kriza izazvana virusom korona, pa se proširio i opseg delatnosti gde se sada isplaćuje minimalna zarada, a to su turizam, ugostiteljstvo, samostalne delatnosti... Zato već sada možemo da kažemo da oko pola miliona ljudi živi sa 30.000 dinara mesečno – ističe Ranka Savić.

Na minimalcu su uglavnom zaposleni u školstvu i zdravstvu koji rade na održavanju higijene, kao i radnici u nekim buticima, kafićima, prodavnicama, u niskoproduktivnim granama kao što je tekstilna industrija, ali i oni u mikropreduzećima koja ne isplaćuju veću zaradu od minimalne ne zato što neće, nego zato što nemaju.

- Minimalna zarada prisutna je u svim delatnostima, pa čak i u visokoprofitabilnim sektorima kao što je IT, gde poslodavci uplaćuju poreze i doprinose na minimalac, a preostali deo koji bi trebalo da daju državi dele sa zaposlenim. To je kršenje zakona, ali ja nisam imao prilike da čujem da je ijedan zaposleni tužio poslodavca zbog takve situacije - podseća dr Zoran Ristić.

Problem je što je tržište rada takvo da su ljudi prinuđeni da prihvate bilo kakav posao da bi sebi obezbedili kakvu-takvu egzistenciju. Kada treba da izaberu između posla za koji će biti minimalno plaćeni ili da tuže poslodavca, veoma malo njih će se odlučiti na ovo drugo, dodaje Ristić. Iznos minimalne zarade za sledeću godinu biće poznat javnosti do sredine septembra. Međutim, iako pregovori Socijalno-ekonomskog saveta uveliko traju, već sada je poznato da će iznos minimalca biti manji od minimalne potrošačke korpe, koja iznosi oko 37.500 dinara, što je inače glavna okosnica sindikalne borbe.

Izvor: Politika (Marija Brakočević)

Medijska pratnja: Novi Radio Somborr

Objavljeno u Prva vest

* Šta to beše samostalni umetnik? Kako ga prepoznati? Šta sa njim činiti? Ima li ko da ga štiti?

Odgovor nije jednostavan.

Najpre, to nije svako ko se bavi nekom umetnošću.

To je onaj umetnik koji nije zaposlen, nije preduzetnik, nije penzioner ili poljoprivrednik.

To je onaj umetnik kome nadležno reprezentativno udruženje dodeli status samostalnog umetnika.

Dakle, samostalni umetnik nije a jeste.

Samostalan je jer nije u radnom odnosu. Kada radi za nekog, radi po autorskom ugovoru ili ugovoru o delu, često i bez ikakvih papira koji bi mu dali kakvo-takvo pravno utemeljenje i kakvu-takvu pravnu zaštitu u državi u kojoj nekakvo pravo istina postoji ali se ustručava da deluje, moglo bi da uznemiri one koje nije preporučljivo uznemiravati.

Dakle, samostalni umetnik, nema gazdu nad sobom i raspolaže sopstvenim vremenom. To nikako nije malo.

Tu je u plusu.

Minusi su brojniji.

Samostalni umetnik živi u egzistencijalnoj nesigurnosti. Nema stalne prihode. Zarađuje od posla do posla i od angažmana do angažmana. Uglavnom je slabo ili veoma slabo plaćen.

Tretira se kao poreski obveznik koga država tereti za doprinose za penzijsko i zdravstveno osiguranje. Onaj ko ga angažuje nije dužan da ih plati.

Po zakonu, lokalna samouprava može, ali i ne mora da plaća ove doprinose. Mnoge samouprave koriste ovu zakonsku nedorečenost. Ako doprinose ne plati ni lokalna samouprava, a nije ih platio ni naručilac posla, moraće da ih izmiri samostalni umetnik. Stavka nije mala.

Čak i u onim slučajevima kada je lokalna samouprava spremna da štogod štrpne iz budžeta, čini to škrto: doprinose plaća na minimalnu osnovicu. Da se kojim slučajem ne pretrgne.

Doprinosi su, i onda kada bivaju uplaćeni, minimalni, minimalna će biti i penzija.

Zaradi li, slučajno, samostalni umetnik koji crkavicu iznad minimalne osnove, razliku u visini doprinosa će podmiriti sam. Da mu ne pozli od prevelikih prihoda.

I ne samo to, ako lokalna samouprava kasni sa uplatom doprinosa, poreznici zatezne kamate računaju samostalnom umetniku, ništa krivom a ipak dužnom.

Ako se lokalne samouprave nerado, i preko volje, bave samostalnim umetnicima, poreznici na njima treniraju strogoću. Kad već nad moćnijima ne smeju.

Da podsetimo, srpski poreznik je obrnuti Rob Hud koji otima onima koji imaju malo da bi dao onima koji imaju mnogo, bogatijima više treba a sirotinja je i Bogu teška.

Deluje zamršeno? I jeste zamršeno.

Društveno, samostalni umetnik ne postoji. Nema ga u onim bezbrojnim obrascima hiperbirokratizovanog sistema koje vam svaki čas poturaju ako želite da završite bilo kakav posao ili ostvarite neko pravo. Možete biti zaposleni, nezaposleni, preduzetnik, penzioner… ali samostalni umetnik? Ne, kao samostalni umetnik ne postojite. Jeste a niste.

Za razliku od poslodavca, naručilac posla nema nikakvih obaveza prema samostalnom umetniku. Nije obavezan da mu plati prevoz, obezbedi radni prostor, opremu i materijal za rad. О svemu tome samostalni umetnik mora sam da se postara. Ne sleduje mu ni plaćeni godišnji odmor.

Šta ako se razboli? Ko će mu platiti bolovanje?

Šta je sa samostalnim umenticama - trudnicama i porodiljama?

Kako je samostalni umetnik poslednji u lancu ishrane, do honorara će možda stići, a možda i neće. Zavisi da li će i za njega ostati koja mrvica kada se svi pre njega namire.

U književnosti to znači da će se pre autora namiriti i država, i distributeri, i knjižare, i izdavači.

Mnogi izdavači zloupotrebljavaju svoju poziciju tako da očekuju da autor sve završi: napiše knjigu, nađe novac, postara se za promociju i prodaju. Sav rizik i sav posao je na autoru, takav izdavač radi sa nultim rizikom, bez prevelikog zalaganja i bez ikakvih ulaganja, valjda ih zato i ima toliko. Ovo je posebno pogubno za samostalne umetnike koji bi da nekako prežive od svog rada i honorara tim radom zasluženih.

Veoma udobno za naručioca posla. I veoma neudobno za samostalnog umetnika.

Tržište je krajnje haotično. Ne postoji ništa što bi bilo makar blisko minimalnoj ceni rada.

Samostalni umetnik je bespomoćan i obespravljen pred naručiocem posla.

Država sa svoje strane ne čini ništa da poboljša položaj samostalnih umetnika a mogla bi i to nekim krajnje jednostavnim i lako primenjivim merama. O tome drugom prilikom.

Sa druge strane, samostalni umetnik je umetnik. To znači da ulaže stvaralačku, ne tek radnu energiju. I da je ulaže u ono za šta se opredelio. To je više od posla, to je poziv. Oaza slobode u carstvu nužnosti koju obično podrazumeva turobni svet najamnog rada.

I umetnik je, međutim, čovek koji plaća račune i sve životne potrepštine.

Samostalni umetnik je biće bez zaštite sa sumnjivim pravom na postojanje.

Kako stvoriti uslove za dostojanstven rad i na tom radu zasnovanu egzistenciju samostalnih umetnika?

Šta sindikat i umetnička udruženja mogu da učine u veoma nepovoljnom i prema kulturi (pa i radu uopšte) neprijateljski nastrojenom društvemom okruženju?

Autor je književnik, samostalni umetnik, i sekretar Srpskog književnog društva

Objavljeno u Sindikat

* Uoči sednice kojom će Apelacioni sud 7. jula početi proces donošenja odluke o presudi Odeljenja za organizovani kriminal Višeg suda u Beogradu, Slavko Ćuruvija fondacija očekuje da će apelacija potvrditi odluku prvostepenog sudskog veća, kojom su četvorica pripadnika Resora državne bezbednosti za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije osuđeni na ukupno 100 godina zatvora - javljaju iz Fondacije 

Nadamo se da će sudsko veće Apelacionog suda imati snage da nakon 21 godine od ubistva Slavka Ćuruvije stavi tačku na ovaj slučaj.

Pozivamo Veće, dopunjuju u Fonadicji, da ne vraća četvorogodišnje suđenje na početak, uprkos žalbama odbrane optuženih, ali i uprkos začuđujućoj žalbi zamenika tužioca za organizovani kriminal, koji je takođe tražio da presuda bude odbačena. Prvostepenom presudom zamenik tužioca praktično je dobio sve što je i tražio u optužnici, pa nije jasno zbog čega traži ponovno suđenje.

- Podsećamo da se samo jedan od četvorice osuđenih prvostepenom presudom nalazi u zatvoru - bivši načelnik RDB-a Radomir Marković, i to zbog zločina na Ibarskoj magistrali i ubistva Ivana Stambolića. Milan Radonjić i Ratko Romić su, i pored toga što su osuđeni i što su im izrečene teške zatvorske kazne, i dalje tek u kućnom pritvoru. Prolongiranjem donošenja pravosnažne presude, ubice Slavka Ćuruvije dobile bi priliku da u kućnom pritvoru provedu veći deo kazni na koje su osuđeni - podvlače posebno značajnim u Slavko Ćuruvija fondaciji.

Podsećamo, napominju, i da je Miroslav Kurak i dalje u bekstvu i da ništa ne ukazuje na to da državni organi rade na njegovom izručenju po poternici koja je za njim raspisana.

Nakon opstruiranja istraga za ubistvo, pretnji istražiteljima i svedocima, nakon kontroverznih odluka sudskog veća, koje je upravo Apelacioni sud u više navrata odbacivao, SĆF izražava snažno uverenje da će sudsko veće Apelacionog suda na najbolji način razmotriti sve dokaze iznesene tokom procesa koji je trajao četiri godine i doneti pravednu presudu, te da će se oni koji su naredili, organizovali i izvršili zločin na kraju naći u zatvoru. Svaka drugačija odluka pokazala bi da Srbija nema snage da se do kraja suoči sa zločinima koje je organizovala država i da prvi put donese pravosnažnu presudu za ubistvo jednog novinara.

Izvor: Slavko Ćuruvija fondacija

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor

Objavljeno u Prva vest
* Granski sindikat građevinarstva IGMDIPP "Nezavisnost" i Samostalni sindikat građevinarstva i IGM Srbije potpisali su u petak, 26. juna Sporazum o zajedničkom pregovaračkom tim, i principima po kojima će se pregovarati o Granskom Kolektivnom ugovoru za građevinarstvo i IGM, sa Unijom poslodavaca Srbije
 
Takodje, u okviru radionice posvećene COVIDU 19, gde je uvod dala dr Dragana Petković Gajić održana je i kvalitetna diskusija o dosadašnjem uticaju Pandemije na svet rada, ekonomiju, radnice i mlade radnike.

Ukazano je da su najveći teret krize do sada podneli radnici angažovani na fleksibilnim oblicima rada, kao i da se očekuje još veći udar na status zaposlenih u nastupajućoj recesiji. Učesnici su se saglasili da je neophodno očuvati postojeće kolektivne ugovore kod poslodavaca, apelovati na državu za nastavak pomoći kao i posebno insistirati na boljoj zdravstvenoj zaštiti radnika i sprovođenju mera za BZR.

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor 

/pogledajte i galeriju slika/

Objavljeno u Sindikat
Strana 1 od 2

Kontakt

Venac Stepe Stepanovića 9
Sombor 25000
e-mail: office@noviradiosombor.com
Tel: +381-25-442-442
Mob: +381-65-8-675-445
http://noviradiosombor.com

Linkovi

POSTANITE SARADNICI

Svi koji želite, možete da postanete saradnici Novog Radio Sombora, bilo gde da živite i boravite.

Javite se na e-mail: office@noviradiosombor.com
Telefon: +381-65-8-675-445

Top
We use cookies to improve our website. By continuing to use this website, you are giving consent to cookies being used. More details…