Prikazivanje članaka po tagu kultura

četvrtak, 28 april 2022 06:52

Kompanija DDOR: Kultura na svakom koraku

* Kultura življenja obuhvata uživanje u umetnosti kao i kulturu ponašanja

Kompanija DDOR kao Zvanično osiguranje projekta Novi Sad - Evropska prestonica kulture, uključila se u programski segment Zastave budućnosti želeći da obogaćivanjem programa manifestacije pre svega ukaže na značaj kulture ponašanja u saobraćaju. Posebna pažnja biće posvećena bezbednosti ljudi, bez obzira da li se radi o vozačima automobila, biciklistima, motociklistima ili pešacima koji su i najugroženiji učesnici u saobraćaju. U toku trajanja manifestacije, u periodu od 28. od 30. aprila u Kreativnom distriktu, pored DDOR Chill out zone, posetiocima će biti na raspolaganju dva simulatora. Prvi pruža iskustvo čeonog sudara, a drugi ograničenja percepcije i refleksa na simulatoru stanja učesnika u saobraćaju pod dejstvom alkohola ili droga. Na ovaj način učesnici ovih simulacija će bolje razumeti rizike neodgovornog ponašanja i steći iskustva koja će ih podržati u poštovanju propisa i kulture u saobraćaju.

„Kultura se uglavnom vezuje za umetnost i zahvalni smo što projekat Novi Sad - Evropska prestonica kulture čini da Novi Sad zaista sa ponosom nosi ovu prestižnu titulu. Ipak, kultura se odnosi i na kulturu življenja -ddor kulturu ponašanja, kulturu odnosa prema životnoj sredini, kulturu ponašanja u saobraćaju. DDOR osiguranje je prepoznalo značaj i potencijale ovog poduhvata i pored umetnosti kojoj ćemo biti okrenuti u septembru, želimo da se na popularan način, u toku trajanja programskog segmenta Zastave budućnosti, pozabavimo kulturom ponašanja učesnika u saobraćaju. Zbog toga smo u saradnji sa Navak - Nacionalnom vozačkom akademijom obezbedili poseban simulator čeonog sudara koji će učesnicima, u sigurnom okruženju, pružiti iskustvo koje će podići svest o rizicima koje učešće u saobraćaju donosi. Uveren sam da će posetioci Kreativnog distrikta uživati u muzičkoj, vizuelnoj i kulturi pokreta kao i da će iskoristiti priliku da nauče nešto i o kulturi ponašanja u saobraćaju,“ izjavio je Frančesko Maši, predsednik Izvršnog odbora DDOR osiguranja.

Da podsetimo, DDOR osiguranje, vodeća kompanija na tržištu Srbije prisutna je već gotovo osam decenija i deo je snažne Unipol grupe, vodeće osiguravajuće kuće u Italiji, prepoznalo je značaj i potencijale projekta Novi Sad - Evropska prestonica kulture i pre titularne godine u čemu se ističu programi vizuelne umetnosti u okviru legatskog programskog luka Kaleidoskop kulture, a ta podrška će se u toku 2022. godine dodatno produbiti kroz prisustvo u drugim programskim segmentima poput aktuelnih Zastava budućnosti. Kompanija je takođe uložila više od 3 miliona evra u podizanje svesti o značaju bezbednosti u saobraćaju u poslednjih deset godina što i dalje nastavlja da čini svojim prepoznatljivim aktivnostima.

Medijska pažnja i pratnja: Novi Radio Sombor

(Sva autorska eventualnog daljeg objavljivanja ove rubrike i njenog celokupnog sadržaja postavljeno na portalu Novog Radio Sombora bez upita i dozvole bile koje strane ili pojedinca zaštićena i zadržana svim relevantnim pravnim mehanizmima)

____________________________________________________________________

DDOR osiguranje je prisutno na srpskom tržištu preko 75 godina. Od 2012. godine, deo je vodeće italijanske grupe Unipol Gruppo S.p.A, sa obračunatom premijom od više od 13 mlrd EUR u 2021. godini i sa blizu 17 miliona klijenata.

DDOR osiguranje u Srbiji, sa svojim timom od preko 1.300 zaposlenih i kroz svoju snažnu i razvijenu mrežu od 100 internih i preko 500 eksternih prodajnih mesta, uslužuje blizu 400 hiljada klijenata, sa premijom od gotovo 14 mlrd RSD. Kao društveno odgovorna kompanija, ona ulaže značajna sredstva u kulturu, umetnost, sport i bezbednost u saobraćaju. DDOR je zvanično osiguranje Olimpijskog komiteta Srbije i projekta „Novi Sad - Evropska prestonica kulture“.

Objavljeno u Prva vest

* Svetski je dan kulture, 15. april. Kao što smo najavljivali, izveštavali tako i na današnji, sam ovaj dan - najznačajniji datum kada s razlozima u čitavom svetu se veliča njena uzvišenost, gospođa kultura, posvećujemo i ovu reportažu u slici pretežno, pa i reči. Oboje, to ovaj datum, zaslužuje. Naš maestro umetničke fotografije, saradnik, solidarac - uvek, Petar Zambo, ovim setom srećnom duplom brojkom „3“, sa, dakle, 33 gotovo „nasumce“ odabrane, po ko zna koji put dokazuje da jedna slika ima, bezbroj reči kojima govori

Uživajte uz kolaž na naslovnoj, i sa svih 33 u foto slajdovima u galeriji ispod ovih reči. Na stranicama vašeg i našeg portala Novog Radio Sombora, poštovane čitateljke i čitaoci, prvo vam se zahvaljujemo na pažnji kao i na tome što sa tolikim brojem, već iznad nekoliko hiljada pregleda, jednako učestvujete sa nama u ovoj priči.

Ona nema kraja jer kultura je uvek bila, jeste i ostaće, naša svakodnevica, skupna stvarnost, taj svetli putokaz zajedničke budućnost na koju smo i ovoga puta, mi iz nekoliko zemalja, potvrdili u tom Somboru, vetrovite ali više no tople subote 9. aprila gospodnje 2022, uživali, voleli se, u zajedničkom zagrljaju ostadosmo za ono sutra na koje smo kako smo i poželeli, jednostno - "osuđeni".

I zato, podsetimo se:

-----------

*Svetski dan kulture obeležava se 15. aprila u mnogim zemljama širom sveta u znak sećanja na taj datum 1935. godine kada je u Vašingtonu potpisan Sporazum o “očuvanju umetničkih i naučnih tvorevina i istorijskih spomenika”, koji je u međunarodnoj pravnoj praksi poznat kao Rerihov pakt.

Inicijativu da se dan potpisivanja Rerihovog pakta obeležava kao Međunarodni dan kulture, koju je pokrenula 1988. godine društvena organizacija Međunarodna liga zaštite kulture, počeo je da realizuje 1996. godine Međunarodni centar “Rerih”.

U decembru 2008. godine, na inicijativu društvenih organizacija nekoliko zemalja sa svih kontinenata, osnovan je Pokret čiji je cilj da se 15. april obeležava kao Svetski dan kulture pod Zastavom sveta.

Predlog da se ustanovi Svetski dan kulture izneo je 1931. godine slikar Nikolaj Rerih u begijskom gradu Brižu na konferenciji posvećenoj postizanju međunarodnog sporazuma o očuvanju kulturnog nasledja. Rerih je smatrao da je kultura glavna pokretačka snaga na putu usavršavanja ljudskog društva, video je u njoj osnovu za zajedništvo ljudi raznih nacionalnosti i veroispovesti. Tada je i postavljen osnovni zadatak Dana kulture: široki poziv lepoti i znanju.

Nikolaj Rerih je pisao: “Odredićemo i Svetski dan kulture, kada će u svim hramovima, u svim školama i obrazovnim društvima i asocijacijama, na prosvećen način biti skrenuta pažnja na istinske riznice čovečanstva, na tvorce herojskog entuzijazma, na usvaršavanje i prolepšavanje života”.

-----------

Idući tom smernicom Reriha, usudili smo sa da 2017. godine baš na taj dan (15. april) obeležimo u Somboru, kao prvi u Srbiji, Svetski dan kulture. Tri puta uživo, u ambijentu svečane sale somborske zgrade Županije-Gradske uprave, a potom dva puta zaredom online, usled već dragom Bogu hvala, korone iza nas i eto nas ponovo, po 6. put zajedno, ko što reče Rerih, na putu multietničko-internacionalnih niti koje kroz kulturu sve čvršće vežemo poput užeta onog netaknutog, na krmi bilo kojeg broda na kojem zajedno plovimo površinama Panonskog mora bilo gde na pučini s koje se oslanjamo ne njegove somborske daleke obale i mirne luke i nasmejane rive. Onakve, kakvi smo i mi.

Muzička dama Sombora i Srbije, Škola srednje i osnovne, ove umetničke struke, beše nam ovogodišnji domaćin. Uz Gradski muzej Sombor i Gradsko udruženje penzionera Sombor, verujemo, da su naši gosti iz Republike Mađarske i Bosne i Hercegovine otišli kućama zadovoljno, da smo ćemo ih vratiti da i oni u našoj metropoli zelenili dalje razvijaju sopstveni osećaj i ulogu domaćina. Na Pecinim fotografijama, eto uverite se u to.

Hvala svima, u ime Svetog trojstva organizatora, Granskog sindikata KUM-Kultura, umetnost, mediji „Nezavisnost“, Udruženja „PODIUM“ i Novog Radio Sombora.

-----------

*Projekt Sporazuma dobio je ogroman publicitet i naišao na širok odjek u svetskoj javnosti.

Podršku Rerihovom projektu dali su svetski velikani kao što su Albert Ajnštajn, Romen Rolan, Bernar Šo.

U okviru tog sporazuma, prihvaćen je zaštitni znak koji je sam Rerih predložio i koji je trebalo da nose zaštićeni objekti kulture. Taj znak je bila Zastava sveta na kojoj su bila nacrtana tri kruga koja se dodiruju i simbolizuju prošla, sadašnja i buduća dostignuća čovečanstva okružena točkom večnosti.

U Paktu su sadržani opšti principi o značaju zaštite kulturnih dobara i poštovanja koje im treba ukazivati. Zaštita kulturnih objekata ima u Paktu Reriha obavezujući karakter i ne može biti oslabljena razlozima o vojnoj neophodnosti koja snižava efikasnost očuvanja kulturnih dobara u uslovima ratnih sukoba.

Pakt Reriha bio je iskorišćen kao osnov mnogih dokumenata o savremenoj međunarodnoj saradnji u oblasti očuvanja i zaštite kulturnog nasleđa.

Među njima su i akti UNESKO-a - Konvencija o zaštiti kultunih dobara u slučaju oružanog konflikta, usvojena u Hagu 1954, Konvencija o merama usmerenim ka zabrani i predupređenju nezakonitog uvoza, izvoza ili prenošenja prava svojine nad kulturnim dobrima, doneta u Parizu 1970, zatim Konvencija o očuvanju svetskog kulturnog i prirodnog nasleđa, proklamovana u Parizu 1972…

******

Post festum

*Kasnije su ideje Rerihovog pakta preuzete u Opštoj deklaraciji o kulturnoj raznolikosti (2001), Deklaraciji o sprečavanju namernog rušenja kulturnog nasleđa, koju je 2003. usvojio UNESKO, Konvenciji o očuvanju i podsticanju raznovrsnih formi kulturnog izražavanja UN (2005) i mnogim drugim međunarodnim dokumentima.

******

*Iz biografije Reriha

Nikolaj Rerih je rođen 9. oktobra 1874. u Sankt Peterburgu, a umro je 13. decembra 1947. u Indiji.

Bio je slikar, filosof, pisac, društveni radnik.

Stvorio je oko 7.000 slika od kojih se mnoge nalaze u poznatim galerijama i muzejima širom sveta. Napisao je i oko 30 književnih radova, a više puta je nominovan za Nobelovu nagradu.

Nosilac je više svetskih odlikovanja i priznanja, među kojima i je i Jugoslovenski orden svetog Save. Bio je vitez ruskog ordena svetog Svetislava, svete Ane i svetog Vladimira, vitez francuske Legije časti, vitez švedskog kraljevskog ordena Polarna zvezda.

*(Branko Rakočević)

Medijska pažnja i pratnja: Novi Radio Sombor

(Sva autorska prava eventualnog daljeg objavljivanja ove rubrike i njenog celovitog sadržaja postavljeno na portalu Novog Radio Sombora bez upita i dozvole bilo koje strane ili pojedinca zaštićena i zadržana svim relevantnim pravnim mehanizmima)

Objavljeno u Prva vest

Piše: Julijana Vincan (biznis.rs)

SARADNJA BEZ NAMETANJA IMENA MNOGO BOLJE REŠENJE

Kompanija Telekom Srbija odnedavno je postala novi generalni sponzor nekadašnjeg Doma sindikata, odnosno bivše Kombank dvorane, koja će u narednih pet godina nositi naziv MTS Dvorana. Ovo nije usamljeni slučaj korporativnog naslovnog sponzorstva u Srbiji, ali i šire, jer sve češće imamo priliku da se susrećemo sa ustanovama kulture koje menjaju svoja imena ili dodaju naziv sponzora u originalno ime.

Prema rečima profesorke dr Milene Dragićević Šešić, čija je jedna od glavnih oblasti istraživanja menadžment u kulturi, ovaj običaj je u polje kulture stigao iz sporta, onda kada je sport „prestao da bude aktivnost i sreća zajednice i kada su klubovi, umesto da stvaraju sportiste, počeli da ih kupuju - na svetskom tržištu“.

- Nešto kasnije i kultura je počela da se razvija kao kompetitivno polje, a kompanije, preduzeća različitih profila, počinju da pokazuju interes za sponzorstvo – i kao deo društvene odgovornosti i kao znak obrazovanja, interesovanja i statusa samih menadžera. Sponzorstvo je bilo značajna strategija marketinga privrednih preduzeća i u socijalizmu - objašnjava naša sagovornica.

Prvo istraživanje sponzorstva Dragićević Šešić je uradila 1989. godine i, kako je navela - Genex, Yugoeksport, Yugotours i brojna druga preduzeća podržavala su, bez mnogo pompe i publiciteta, umetničke projekte u najrazličitijim oblastima i stvarali svoje umetničke kolekcije i svoje politike sponzorstva.

- Međutim, preimenovanje projekata, festivala i naziva institucija počinje tek u tranziciji - Lucky strike ili Philip Morris festivale zamenjuje vremenom Beer fest, a po uzoru na fudbalske lige i sportske stadione (Kombank arena, Štark arena) i nekadašnja dvorana Doma sindikata nakon renoviranja i privatizacije postaje Kombank dvorana, a sada evo i MTS dvorana. Ustanove kulture koje će svake godine menjati svoje ime prosto će gubiti na značaju kao središta kulture, a publika će gubiti poverenje da je reč o institucijama koje imaju svoj programski profil - upozorila je profesorka Dragićević Šešić.

Ona je dodala da joj se istovremeno čini da i za sponzora koji nameće ime to nije dobro, jer izgleda kao „desperatan pokušaj kupovine ugleda“.

- Onog trenutka kada dvorana dobije bolju ponudu, javnost će logično pomisliti da je prethodni sponzor u krizi i da više ne može da plaća. Sponzorstvo bez nametanja imena mnogo je bolje rešenje u kulturi, jer pokazuje da sponzor poštuje i ceni ustanovu kulture koju sponzoriše - ocenila je Dragićević Šešić u razgovoru za Biznis.rs.

Prema rečima naše sagovornice, u slučaju naslovnog sponzorstva po pravilu dolazi do brojnih komplikacija u poslovanju - pre svega, publika se dezorijentiše, pa mora da se svaki put sa promenom imena ulaže u informisanje javnosti.

- Činjenica je i da ugled sponzora koji nameću ime nije uvek adekvatan, i da publika gubi mogućnost da se veže za instituciju. Razvoj publike, ostvarenje njene lojalnosti - postaje tako mnogo teži zadatak. Nisam sigurna da se promenama imena ide na bolje, jer se stalno gubi institucionalno pamćenje i nove generacije onemogućuju da čak i prepoznaju jednog dana, kada čitaju tekst - o čemu, odnosno o kojoj ustanovi je zapravo reč - upozorava Dragićević Šešić.

Dobročinstvo ili isključivo reklama?

Kako je naglasila naša sagovornica, danas više uopšte nije reč o dobročinstvu. Ona tvrdi da je dobročinstvo ili donatorstvo takođe moguće i ono podrazumeva „neprofitnu akciju“ - davanje podrške nekom projektu kao deo korporativne društvene odgovornosti. Kada se nameće ime to je samo reklama - direktni marketing koji, kako ističe, u stvari promašuje suštinu.

- Sponzorstvo je na neki način transakcija vezana za ugled. Vi sponzorisanjem Bitefa, Bemusa, Jugoslovenskog dramskog pozorišta ili Ateljea 212 želite da preuzmete njihov ugled, značaj koji imaju u društvu. Stoga se tu uopšte ne postavlja pitanje preimenovanja, jer bi se izgubila osnovna karakteristika sponzorskog odnosa. Naravno, očito je da je termin ‘Dom sindikata’ nažalost potpuno pogrešno vezan za socijalizam i socijalističko društvo, pa se čini da je anahron, dok je sušinski sindikat kao organizacija mnogo potrebniji u kapitalizmu za zaštitu radničkih prava. Tako su novi vlasnici odustali da čuvaju kroz ime kolektivno sećanje na jednu instituciju koja, iskreno, i nije imala mnogo toga ‘sindikalnog’, ali je imala mnogo toga popularnog - napomenula je Dragićević Šešić.

Na pitanje koliko je za kompaniju značajno jedno sponzorstvo, kao što je recimo u slučaju Telekoma Srbija, ona navodi da bi sponzorstvo moralo da bude deo ozbiljne poslovne politike da bi stvarno nešto značilo, a toga, smatra ona, nema.

- US Steel je svojevremeno imao politiku vezanu za podsticanje kulture u lokalnoj sredini, kao i Holcim u Paraćinu, ali tu je reč o preduzećima koja su, kao veliki zagađivači, morala da nađu način kako će steći poverenje lokalne zajednice. Ali, to su veliki sistemi koji grade i svoje sponzorske politike. Vidimo da to nije slučaj sa investitorima iz Turske, Kine… Pa čak ni Delhaize ne pokazuje nikakvu odgovornost da bude sponzor kulturnih događaja, pa čak ni da uredi trg u okviru kompleksa Fontana, i tako pomogne i atraktivnosti samog bioskopa i drugih sadržaja u kompleksu - istakla je naša sagovornica.

Ona dodaje da najveći broj stranih firmi posluje bez politike odgovornosti prema lokalnoj zajednici, bez savremene sponzorske politike, i bez ikakve politike donatorstva.

Ime brenda ima moć da privuče/odbije nekoga

Ljudi se vezuju za brendove i prepoznaju ih. Stoga je Coca Cola ime koje će privući mnoge, posebno mlade, a kako kaže profesorka, McDonalds već može i da ‘deli’ publiku jer su mnogi protiv brze hrane i načina ostvarivanja profita.

- Moje kolege iz Kanade ne razumeju kako neko iz kulture može da ima sponzora ili pokrovitelja iz duvanske ili alkoholne industrije, ali im je modna ili prehrambena industrija sasvim prihvatljiva. Naravno, u srpskom podeljenom društvu, i kompanije koje su bivale vezane za politiku i političare mogle su da dele publiku - naročito one čiji su direktori bili deo političke elite. Setimo se Progresa, Simpa, Yumka… A naročito negativno publika je doživljavala sponzorstvo kazina i kockarnica, pa se tako publika FEST-a ove, 2022. godine, grohotom smejala reklami i pokroviteljstvu FEST-a kladionice Mozzart i njihovom pokušaju da se predstave kao rodno osetljiva organizacija - ukazala je Dragićević Šešić.

Ona je navela da domaća publika voli domaće brendove - od Bambija iz Požarevca, preko Takova do Baninija, kao i da je naročito osetljiva na one brendove koji su trajni i koji nas podsećaju na bolju prošlost.

- Nedavno sam sa kolegom Ivanom Medenicom istraživala rad našeg akademika Dragoslava Srejovića na organizovanju velikih izložbi u Srrpskoj akademiji nauka i umetnosti. Bili smo iskreno iznenađeni kad smo videli koliko je sponzora i donatora uspeo da obezbedi za svoje projekte. Tako je za projekat „Rimski carski gradovi na tlu Srbije“ ne samo dobio generalno pokroviteljstvo i angažman NITEKS-a, koji je razvio kolekciju Roman Niteks, već su tu bili kao zlatni sponzor Duvanska industrija Niš, a kao srebrni sponzori Sartid, Credibel banka, Dunav osiguranje, Yumko, Bel Pagette, FMP trade - obrazložila je naša sagovornica.

Istakla je i da su posebno za svaku pojedinačnu izložbu - u Nišu, Zaječaru, Sremskoj Mitrovici, Beogradu, angažovani i drugi sponzori, pa je tako za izložbu u Nišu lista proširena velikim sponzorima kao što su Holding korporacija, Winner Broker i Pivara Niš, ali i nizom malih sponzora poput Metalije komerca, Sport komerca, Robne kuće Beograd, Građevinara Niš, Srpske komercijalne banke Niš, EI Niš Jugorentgen, EI Niš Televizije i Niš stana.

- Danas niti ima više te privrede, niti je ta privreda spremna da pomogne finansijski ovako ambiciozne i jedinstvene projekte. Uostalom, i trenutno najveći program u kulturi ima samo pet sponzora, ne računajući donatore/pokrovitelje iz javnog sektora i medijska sponzorstva, tu su NIS, Erste banka, DDOR osiguranje, A1 i Idea. Druge evropske prestonice kulture privlače mnogo veći broj i sponzora i donatora, ali to ne govori samo o nama iz kulture, već pre svega o našoj privredi koja će svoju sponzorsku politiku voditi preko sporta ili estrade, a u kulturu neće investirati - zaključila je Dragićević Šešić.

- Galerija ispod teksta: profesorka dr Milena Dragićević Šešić / Foto: YouTube printscreen -

Medijska pažnja i pratnja: Novi Radio Sombor

(Sva autorska prava eventualnog daljeg objavljivanja ove rubrike i preuzimanja njenog celovitog sadržaja postavljeno na portalu Novog Radio Sombora bez upita i dozvole bilo koje strane ili pojedinca zaštićena i zadržana svim relevantnim pravnim mehanizmima)

Objavljeno u Prva vest

* Sa ponosom najavljujemo da će nagradama ovenčana Muzička škola "Petar Konjović", u subotu, 9. aprila '22. biti u Somboru domaćin 6. Svetskog dana kulture koji su u Srbiji u ovom gradu, prvi pokrenuli 2017. godine Granski sindikat KUM-kultura, umetnost, mediji "Nezavisnost", Udruženje "PODIUM" i Novi Radio Sombor. Zahvaljujemo se direktorki Mileni Despotović i njenim saradnicima, dobrodošli u Sombor, grad kulture, umetnosti, multikulturalnosti, tradicije, međuuvažavanja, solidarnosti...

I ovoga puta je u centru pažnje knjiga i književnost. S velikim ponosom ćemo ugostiti pisca Evu Pap iz Segedina i predstaviti njen dosadašnji opus ali i vrlo skore i ostvarive planove, kao glavnu temu ovogodišnjeg događaja.

Upoznavanje sa autorkom 

Rođena je u Segedinu, gde i danas živi. U Mađarskoj se početkom devedesetih godina srela sa jednom grupom Jugoslovena, koju su činili Srbi, Hrvati, Bošnjaci, i sa njima uspostavila prijateljske veze. Uz njih je upoznala i zavolela kulturu njoj susedne zemlje. Ona će kasnije biti nazvana južnoslovenskom kulturom. U pomenutoj grupi Jugoslovena upoznala je i svog sadašnjeg supruga. Upravo zahvaljujući tome, Eva Pap Suboticu, kao i u čitavu Vojvodinu smatra jednako svojom kućom. Stoga stalno ističe da se sama vidi kao ambasadorka kulture naše zemlje.

Spisateljsku karijeru je počela kao autorka pripovedaka, koje je objavljivala u književnim časopisima Pannon Tükör i Irodalmi Jelen (Panonsko ogledalo i Književna sadašnjost). Prvi roman objavljuje u proleće 2020. godine. To je delo „I ponovo sviće“ - postalo izrazito čitano i popularno ne samo u Mađarskoj, nego i kod nas u Vojvodini, s obzirom da je radnja romana, ljubavni trougao uoči Drugog svetskog rata, smeštena u Suboticu. Eva Pap do sada nije prevođena u Srbiji pa u njenom stvaralaštvu mogu trenutno uživati samo oni koji vladaju mađarskim jezikom.

Potom, 2021. godine izlazi njen drugi roman - „Pre no što sunce zađe“. Događaji u ovom romanu dešavaju se delom u Titovoj Jugoslaviji, preciznije u Subotici i u Sarajevu.

Eva Pap ima jasan plan za svoj sledeći, treći roman. Objaviće ga početkom juna ove godine, a naslovila ga je, „Opraštanje“. Pozornica novog romana biće Novi Sad, i govoriće o sadašnjem trenutku.

Za sve posetioce biće obezbeđen simultani prevod, a o daljim detaljima u vezi sa obeležavanjem Svetskog dana kulture u Somboru, donosićemo pojedinosti u našim rubrikama koje slede.

Medijska pažnja i pratnja: Novi Radio Sombor

(Sva autorska prava eventualnog daljeg objavljivanja ove rubrike i njenog celovitog sadržaja postavljeno na portalu Novog Radio Sombora bez upita i dozvole bilo koje strane ili pojedinca zaštićena i zadržana svim relevantnim pravnim mehanizmima)

Objavljeno u Prva vest

- Godinama sam sanjala ovaj trenutak, da imam koncert na ovoj pozornici, a onda sam prestala da maštam, misleći da nema šanse da se to desi. Ali, eto, ostvarilo se nakon svega, dugačka je to priča, glavno da se dogodilo. Sanjam svoj san na javi na ovoj istoj sceni, sada zajedno sa vama, hvala vam dragi moji što ste večeras sa mnom - s puno senzibilnosti u samom uvodu obratila sa probranoj publici Beti Đorđević. Odmah je zapevala evegrin 'Mona Lisa' Reja Evansa i Džeja Livingstona iz filma Kapetan Keri 1950. godine, snimljenog za najglasovitiju Američku kuću Paramunt Pikčers (Ray Evans and Jay Livingston for the Paramount Pictures film Captain Carey, U.S.A. (1950), tadašnjeg pobednika Filmske Akademije za najbolju originalnu pesmu, te godine. Beti je tada imala samo četiri, ali je već na samom startu ovog čudesnog više bismo rekli resitala - nadkoncertom, dala po ko zna put do znanja da nikada nije niti će odstupati od svojeg najranijeg muzičkog izbora, a koju je prvi izvodlio jedan od Betinih uzora iz prve mladosti, legenda američkog džeza Net King Kol

A odmah nakon prve pesme, nije propustila da kao i nekoliko puta tokom koncerta, oduševljeno predstavi svoj već odavno dobro uigrani bend u apsolutnom skladu s njenom interpretacijom, pa su aplauze odmah dobili vrsni muzičari, Nemanja Banović, na trubi, Uroš Stamenković za bubnjevima, naš mlađahni kako je rekla, Milovan Pavlović za klavirom i naravno, prekaljeni as kontrabasa, Branko Bane Marković...

To je jedan od onih doživljaja koji ne samo da ostaju u pamćenju trajno, već koji otvaraju nova vrata vaskolikom kvalitetu muzičke umetnosti u njenom širem dijapazonu: upravo takvom kakav je i glas Beti Đorđević. Poštujući i diveći se njegovom rasponu i naročitoj obojenosti, tokom evo već pola veka te, mnogo po čemu specifične, ali ponajpre univerzalne karijere.

Ne, to nije bio "običan" koncert. U ispunjenoj Velikoj sali Kombank Dvorane kao što to čine retki umetnici u najpopularnijim salama širom sveta, miljenica više pravaca muzike a istovremeno s osobenim, jedinstvenim stilom, pobrinula se za program satkan od prepuno iznenađenja: od specijalnih gostiju, posebno svetski rangiranog džez muzičara Jovana Maljokovića kao i umetničkog ansambla Ministarstva odbrane "Stanislav Binički", do posvuda cenjenog višestranog dramskog umetnika Vitomira Vice Dardića.

Koncert je održan pod sloganom "Neka srce kuca jače'', po jednom od njenih najvećih hitova iz zlatnog doba zabavne muzike, 1975. godine. Beti je ujedno proslavila i svoj 76. rođendan, što je uz puno pažnje i sentimenta posetilaca, obeleženo darovima, ružama, cvećem koje su spontano donosili na pozornicu - koja je bila bez nepotrebnih dodatnih već prevaziđenih uobičajenih aranžmana ali zato, posebno efektno naizmenično svetlucavo zvezdanim zracima koji su u raznim bojama kroz dim-prašinu na koju ne pada patina, simbolično padali poput latica mira, ljubavi i pozitive kojom umetnica u svojim biće diše i na publiku prenosi.

Program je bio krcat u prvom delu čuvenim džez klasicima, "Love me or Leave Me" (1928), poznati po izvođenju Nine Simon, a čuli smo i Binga Krozbika, Semi Dejvisa, fragmente američkog filma 1955. istog naziva, gde su igrali Doris Dej i Džejms Kegni. Najveće svetske hitove nizala je sve raspoloženija Beti, "Fly me to the Moon" Frenka Sinatre (iz 1954), "Historia de un amour" (1956), poznato po vokalima Luz Kasal ili Hulija Iglesiasa (snimljen je podsetimo i meksički film pod tim nazivom i sa tom pesmom), "Quisaz" (1947) Osvalda Faresa, kubanskog autora, koju su pevali najveći (Bing Krozbi, Doris Dej, Net King Kol, duet Andrea Bočeli i Dženifer Lopez, sastav "Il Divo").

Harizmatičnost za lekciju

Pop pesmu "My Heart Belongs to Daddy" (1938) američkog kompozitora Kola Portera, Beti je sa posebnim uživanjem dočarala, povremeno improvizujući vešto (kao i tokom čitavog koncerta), u varijacijama ne samo melodija već i promenama u tekstu, kada izgovara svoje ime umesto reči "daddy". Čusmo komentare u publici, poput, “kao da je na početku karijere”… od stajling elegantne džez-bluz primadone u crnoj haljini sa ‘opravdano’ disrektnim šlicem čime je dala do znanja, usuđujemo se reći: “mlade, nadolazeće snage, izvolite, lekcija iz nastupa”, da bi pauzu iskoristila za još jedno poštovanje naspram publike, stigavši u nastavak programa u sebi isto tako stvojstvenom, retro-izdanju s daljim izražajem lične harizmatičnosti u, za ovu priliku drugoj specijalno za nju pravljenoj, ovoga puta crvenoj haljini sa novim asocijacama na njoj najdražu reč, ljubav.

No pauze ustvari i nije bilo, s obzirom da su odmah na scenu stupili vrsni muzičari Ansambla Ministarstva odbrane "Stanislav Binički", pod dirigenstrskom palicom mlade talentovane Katarine Božić. Čuli smo instrumentalne verzije velikih klasika, nenadmašne grupe ABBA sa hitovima "Dancing Queen", "Mamma Mia", "Fernando", "The Winner Takes it All", ali i čuveni domaći šlager "Devojko mala"….

Kada je potom zvezda večeri zapevala jedan od od svojih najvećih hitova, "Kraj moje tuge" (možete čuti klikom na strelicu gore u okviru naslovne fotografije), sa Pop parade 1974, usledili su novi dugotrajni aplauzi. Baladom "Kaži zašto me ostavi" Beti je setno podsetila da je numeru komponovao nedavno (2020) preminuli višestrtuko nagrađivani kompozitor, aranđer, dirigent, Vojkan Borisavljević. Omaž velikom umetniku bio je i u smislu njegovog hita "Ime mi je Ljubav", na koji je Beti podsetila u zenitu emocija.

Dramski umetnik Vitomir Vico Dardić s puno nadahnuća kazivao je potom uz klavirsku pratnju, srpsku poeziju, najpre Desanku Maksimović, pa Miloša Crnjanskog.... To je zapravo bio i ponajbolji “kliše” za početak proslave, čestitanje Betinog rođendana, izrazito emotivnih momenata i spontanog darivanja publike, a što je dama naše scene prelila u još jedan svoj hit-klasik, "Zbog poljubaca tvojih" (iz 1974. kada joj je “za pedalj” izmakao odlazak na Pesmu Evrovizije, sa tadašnjih domaćih, jugoslovenskih izbora sa festivala u Opatiji).

Nakon zahvaljivanja na ružama koje je osim ostalih poklona dobila, baš kroz još jedan hit, "Hvala ti za ruže", nastupa novi  emotivan trenutak. Najavila je izvedbu naravno u svom maniru, nezaboravne balade "O mladosti" kako je rekla, s najvećim pijetetom sećajući se dugogodišnjeg kolege i prijatelja, Arsena Dedića. Dirnuta je bila publika, posebno...

Počnimo zajedno ljubav ispočetka

- Veoma sam počastvovan što sam večeras ovde sa Beti i čestitam joj rođendan - rekao je naredni gost Jovan Maljoković, svetski priznati džez muzičar i umetnik na saksofonu, pa su njih dvoje izveli noviju zajedničku numeru "Jedan pogled", iz pretrpošle godine. Pesma "Živiš u oblacima, dragi", kao adaptacija hita "Živiš u oblacima, mala" koja je osim ostalih mu hitova na samom početku karijere - proslavila Zdravka Čolića, novo je iznenađenje za publiku. A za nas iz Sombora, posebno ganuti, i ponosni što smo zajedno s beogradskom publikom i ljudima iz mnogidh drugih gradova, uživali kada su procvetale u njenj raskoši glasa “Somborske ruže”… na zaista, opšte oduševljenje te jedne od 36 pesama, kojima je Sombor opevan a koju je Beti odabrala da izvede kao i na svom lanskom letnjem koncertu u Somboru gde je podsetimo, i tom prilikom, bila zvezda “Somborskog leta” na popularnoj manifestaciji Veče uličnih svirača.

- Slogan koncerta je "Neka srce kuca jače" - eto prilike da se sa ovom pesmom oprostim od vas - izgovorila je "odjednom" pomalo i duhovito, Beti, hm :-) no, svima je bilo posve kristalno jasno da ne može tu još uvek biti kraja, kraja ovom čarobnom dvoipočasovnom gala-koncertu.

I, naravno, usledio je bis. Publika nije mrdala sa 1400 stolica najveće (od četiri) sale Kombank Dvorane srpske prestonice. A ono - po čemu sve generacije prepoznaju Beti pa sve dalje njene hitove - "Počnimo ljubav ispočetka", na šta je Beti odmah rekla "ovo pevamo svi zajedno". Tako i bi…. I opet, skandiranje, publika ne pušta ljubimicu sa scene…. Na šta ni sama nije mogla da izdrži pa se rasplakala… Stoga neizbežno, nastavak a da “sve opet počinje ispočetka”, čak dvanaestominutno grupno pevanje čuvene pesme. Uz zajednički zagrljaj publike koja ju je ispratila burnim gotovo polusatnim ovacijama…

Beti Đorđević, inače zvezda ranije dugogodišnjih festivala "Beogradsko proleće" od pre nekoliko decenija, doživeće uskoro još jednu čast. Jer, obnovljeni festival "Beogradsko proleće" isplaniran za 29. april u istoj ovoj Velikoj sali Kombank Dvorane, nekadašnjem Domu sindikata koji je okupljao najveće domaće i inostrane zvezde, a sada jedna zvezda ostaje da baš po njenom hitu “Počnimo ljubav ispočetka” i bude pod tim sloganom naslovljeno staro-novo popularno “Beogradsko proleće”.

I tako... prepuni utisaka ostajemo, jer Beti vas jednostavno, napuni energijom. Osećate se bolje i postajete prijatelji. Hvala, Beti.

Još dodajemo: draga Beti, čekamo Vas ponovo u Vašem i našem u tom Somboru!

- Pogledajte u dodatku: galerija fotografija -

Pratili: Siniša Stričević (tekst), Siniša Mijić (fotografije).

Medijska pažnja i pratnja: Novi Radio Sombor

(Sva autorska prava eventualnog daljeg objavljivanja ove rubrike i njenog celovitog sadžaja postavljeno na portalu Novog Radio Sombora bez upita i dozvole bilo koje strane ili pojedinca zaštićena i zadržana svim relevantnim pravnim mehanizmima)

Objavljeno u Prva vest
četvrtak, 27 januar 2022 19:22

Aleksandra Bosnić Đurić: Skupa dokolica

* Neposredno pre pisanja ovog teksta, sa koleginicama i kolegama iz institucije kulture u kojoj radim sprovela sam neku vrstu malog, primenjenog istraživanja. Njihovi odgovori na moje pitanje „da li i koliko u strukturi svog slobodnog vremena imate prostor za učestvovanje u ponuđenim kulturnim sadržajima ili u njihovom kreiranju?“, upućivali su na nekoliko prilično neveselih činjenica: da, naime, poslednjih desetak godina praćenje kulturnih sadržaja nakon radnog vremena za njih uglavnom predstavlja problem (jer su previše umorni zbog toga što moraju da rade i po nekoliko dodatnih poslova izvan angažmana u instituciji da bi mogli da „prežive“); da se osećaju sve manje kao kreatori sopstvenih egzistencija i društva u kojem žive a sve više kao oskudno plaćeni izvođači radova i da, čak i kada bi prethodne dve prepreke uspešno prebrodili, nemaju dovoljno novca za periodično posećivanje pozorišnih predstava, koncerata, festivala…

Ovi prilično apatični odgovori, koji su upućivali na trijadu koju prepoznajemo u nezdravim društvima, a u kojoj jedno izaziva drugo i dovodi do trećeg - nedostatak vremena, nedostatak novca, nedostatak volje ili motivacije, upućuju na razmišljanje o socijalnom stanju koje su, svojevremeno, sociolozi Emil Dirkem i Robert Merton nazvali anomijom, a u kojem se dešava dezintegracija ili nestanak nekadašnjih normi i vrednosti, najčešće tokom „drastičnih i brzih promena, ekonomskih ili političkih struktura društva“. Prema Dirkemu, reč je o tranzicionoj fazi „negde između“, onoj u kojoj vrednosti i norme, koje su bile uobičajene u jednom vremenskom periodu, više nisu ni dobre ni poželjne, a nove se još uvek nisu razvile da bi zauzele njihovo mesto.

Protagonisti društva koje prolazi period anomije osećaju se od njega odvojenim, više ne prepoznaju vrednosti i norme, imaju osećaj da nikome ne pripadaju, da nisu bitno povezani sa drugima, da njihove profesionalne uloge ili njihove individualne identitete društvo više ne prepoznaje i ne vrednuje, da im nedostaje svrha, da su često beznadežni i često, nažalost, podstaknuti na devijantna ponašanja kako bi ovu tenziju ili agoniju na relaciji društvo-priznanje-profesionalni identitet, ostvarenost i uspeh - ukinuli. Periode anomije Dirkem prepoznaje kao nestabilne, haotične i opterećene konfliktima, upravo zbog toga što je „društvena sila normi i vrednosti, koja inače obezbeđuje stabilnost, oslabljena ili nedostaje“.

I za Roberta Mertona stanje anomije, kao nesklada između opšteprihvaćenih društvenih ciljeva i raspoloživih načina da se ti ciljevi dostignu, uzrokuje niz socijalnih poremećaja - tamo gde izostaju neophodna legitimna sredstva koja ljudima omogućavaju da postignu opšte prihvaćene društvene ciljeve, oni traže alternativne načine u kojima se ili odriču normi, ili se često odriču ciljeva. Važno je napomenuti da ovi društveno prihvaćeni ciljevi nisu, zapravo, ništa drugo nego osnovne ljudske potrebe.

Svoju, sada već čuvenu, teoriju o hijerarhiji potreba američki psiholog Abraham Maslov prvi put je formulisao u tekstu Teorija ljudske motivacije, daleke 1943. godine. Njegova hijerarhija ljudskih potreba, ilustrovana piramidom, sastoji se od pet nivoa (grupa) potreba: u osnovi piramide nalaze se fiziološke potrebe (potreba za hranom, vodom, vazduhom, snom, seksom), a za njima, prema vrhu, slede potrebe za sigurnošću (neugroženost života, stalan posao, sigurnost porodice, zdravlja, imovine), potrebe za pripadnošću (prijateljstvo, porodica, seksualna intimnost), potreba za uvažavanjem (samopoštovanje, uspeh, poštovanje drugih, priznanja svojih uspeha) i, najzad, potreba za samoostvarenjem (moralnost, kreativnost, spontanost, rešavanje problema, manjak predrasuda, prihvatanje činjenica). Prema Maslovljevoj teoriji, fiziološke potrebe, sigurnost, pripadnost i poštovanje, grupisane kao „potrebe nedostatka“, odnose se primarno na fizičke potrebe, a tek njihovo zadovoljenje pomaže osobi da raste i da se razvija kao ljudsko biće. Ove potrebe se moraju zadovoljiti da bi se, zatim, zadovoljile i „potrebe rasta“ manifestovane u samoostvarenju. Ukoliko, međutim, „potrebe nedostatka“ nisu zadovoljene osoba će se razviti u psihičiki i(li) fizički nezdravu osobu.

Samo po sebi, ovde se nameće tumačenje po kojem, u društvu koje nazivamo dobro konsolidovanim i zdravim, ostvarenje ljudskih potreba od najelementarnijih do, uslovno rečeno, najsofisticiranijih, za većinu njihovih građana ne bi trebalo da predstavlja problem. U nešto slobodnijem tumačenju, „potrebe rasta“ lako bi se mogle dovesti u vezu sa kulturnim potrebama ili pravom na njihovo ostvarenje. U članu 27. Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima, navodi se da svako ima pravo da slobodno učestvuje u kulturnom životu zajednice, da uživa u umetnosti i da učestvuje u naučnom napretku i njegovim koristima. I Deklaracija o kulturnim pravima iz Frajburga 2007. godine, govori o participativnom pravu kao odnosu prema kulturi, pa se tako u članu 5. eksplicira da svaki pojedinac ima pravo da slobodno učestvuje u kulturnom životu kroz aktivnosti po sopstvenom izboru. Pravo na kulturu eksplicirano je i 2010. godine, u formulaciji Nezavisnog eksperta Ujedinjenih nacija u oblasti kulturnih prava, koji je upravo njihovo ostvarenje prepoznao kao ključno za „priznavanje i poštovanje ljudskog dostojanstva“, koje se odnosi na „važne slobode povezane sa pitanjima identiteta“.

I prema nekim domaćim autorima, „kulturne potrebe su potrebe kojima se čovek ostvaruje kao biće različito od svih ostalih i pomoću kojih čovek razvija svoju ličnost“ (Dragičević-Šešić i Stojković) te kao težnje koje se zadovoljavaju kroz simboličku komunikaciju „predstavljaju deo ljudske motivacione strukture“ (Cvetičanin i Milankov). Prema istraživanju Cvetičanina i Milankova iz 2011. godine, veliki broj građana Srbije veoma retko ili nikada ne učestvuje u kulturnom životu zajednice, raspolaže oskudnim znanjima o umetnicima i umetničkim delima, a pasioniranih učesnika u kulturnom životu ima svega 1-2% za većinu posmatranih kulturnih aktivnosti.

Ukoliko se za trenutak vratimo improvizovanom istraživanju navedenom na početku teksta, mogli bismo primetiti i da se upravo u ometajućoj trijadi, dakle onoj koja građane sprečava da ostvaruju svoje kulturne potrebe, krije uzročno-posledični niz: naime, da bi imali dovoljno novca za „preživljavanje“ građani najčešće moraju da rade dva ili više paralelna posla uz slabo plaćene poslove u državnim institucijama (paradoksalno ovo se najviše odnosi na područje kulture i obrazovanja), a ova nemogućnost da lako zadovolje svoje bazične potrebe, ili kako ih je Maslov nazvao „potrebe nedostatka“, čini ih hronično demotivisanima da participiraju u ostvarenju kulturnog života zajednice, da ostvaruju svoje pravo na kulturu, jer za nju, nažalost, u njihovim svakodnevnicama ne preostaje dovoljno vremena.

Slobodno vreme ili kreativna dokolica, i prema sociologu kulture Ratku Božoviću, najdragocenija je čovekova imovina, jer je upravo dokolica „vreme u kome smo najbliži svojim potencijalima, vreme u kojem postajemo ono što jesmo - sa stanovišta naših potencijala, naše kreativnosti i naših najboljih mogućnosti“. Otud je, nalazi Božović, neophodno da se „zaštiti čovekova najvrednija imovina, čovekovo vreme, kao onaj specifični prostor lične slobode rezervisane ne samo za odmor i razonodu, već i za razvitak ličnosti“.

U Srbiji danas, paradoksalno ili ne, kulturna politika se najmanje bavi upravo mogućnošću ostvarenja kulturnih prava i kulturnih potreba svojih građana. Društvo u Srbiji sve više liči na simplifikovanu verziju predatorskog društva iz teorije Torstena Veblena, u kojem samo jedan sloj, onaj koji ima više nego dovoljnu količinu sredstava za život, a mogao bi se definisati upravo kao „dokoličarska klasa“, može da se posveti blagodetima slobodnog vremena.

Negde na imaginarnoj granici između anomije i distopije, dokolica u Srbiji (p)ostaje previše skupa da bi u njoj mogla da uživa većina.

Piše: Aleksandra Bosnić Đurić

Medijska pažnja i pratnja: Novi Radio Sombor

(Sva autorska prava eventualnog daljeg objavljivanja ove rubrike i njenog celovitog sadžaja postavljeno na portalu Novog Radio Sombora bez upita i dozvole bilo koje strane ili pojedinca zaštićena i zadržana svim relevantnim pravnim mehanizmima)

Objavljeno u Sindikat
Strana 1 od 8

       

Kontakt

Venac Stepe Stepanovića 9 (kancelarija) Ivana Kosančića 19 (redakcija, sedište) 25000 Sombor, Srbija

e-mail:

office@noviradiosombor.com

Telefon: +381-25-510-16-41
Mobilni: +381-65-8-675-445

Portal:

http://noviradiosombor.com

Internet radio: Novi Radio Sombor

http://www.omiljeniradio.com/index.php/radio-uzivo-online-srbija/1130-novi-radio-sombor-uzivo-online.html 

POSTANITE SARADNICI

Svi koji želite, možete da postanete saradnici Novog Radio Sombora, bilo gde da živite i boravite.

Izaberite oblast, pošaljite vest, informaciju, fotografije.

Dobrodošli saradnici u marketingu i oglašavanju!

Javite se na e-mail:

office@noviradiosombor.com

Telefon: +381-65-8-675-445

Top
We use cookies to improve our website. By continuing to use this website, you are giving consent to cookies being used. More details…