* У уторак, 23. априла, у амфитеатру Педагошког факултета у Сомбору поводом 90 година од смрти Арчибалда Рајса биће одржана пројекција документарно-играног филма "Чујте, Срби - Арчибалд Рајс".

Филм представља сведочанство о животу швајцарског професора универзитета и публицисте, који је био велики пријатељ српског народа у најтежим временима ратних искушења од 1914. до 1918. године.

Након пројекције уследиће разговор са редитељем филма Гораном Вукчевићем. Почетак је у 19 часова, а улаз је слободан.

Добро дошли!

Данка Ивошевић

Медијска пажња и пратња: Нови Радио Сомбор

* U sklopu 7. sednice Parlamenta privrednika Regionalne privredne komore Sombor, organizovana je prezentacija aktuelni programa i poziva Fonda za razvoj i Razvojne agencije Srbije

Milan Ljušić, direktor filijale Fonda za razvoj u Beogradu i Milan Đekić, predstavnik Razvojne agencije Srbije predstavili su privrednicima Zapadnobačkog upravnog okruga mogućnosti i načine apliciranja za sredstva namenjana investicijama, nabavku osnovnih sredstava kao i najpovoljnija sredstva namenjena početnicima u biznisu.

Sednici parlamenta prisustvovao je i Branimir Stojanović, državni sekretar u Ministarstvu privrede Republike Srbije koji je privrednike upoznao sa najnovijim merama koje Vlada Srbije primenjuje u podršci privredi. Sednicom parlamenta predsedavao je direktor RPK Sombor Zoran Bulatović koji je sumirajući rezultate za prethodnu godinu istakao da je u Okrugu tokom protekle godine zabeležena dobra investiciona aktivnost: Sinagoga je kupila Poljostroj Odžaci, otvorila magacin veleprodaje površine 4500m2, kompanija "Fiorano" je otvorila poslovnu halu u Kuli za 300 radnika, Kompanija Sošped gradi kompleks teretnog terminala pored carine, otvoren je MB Šoping centar u Kuli, dok je Agro plus izgradio objekat po nemačkoj tehnologiji energetsko postrojenje na bio gas od stajskog đubriva i zelene mase.

Sednici Parlamenta privrednika prusustvovale su i Olivera Simović, direktorica Rregionalne privredne komore Novi Sad i Nermina Ljubović, savetnica predsednika Privredne komore Srbije.

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor

* Na Lazarevu subotu, 20. aprila gospodnje 2019, praznovalo se tradicionalno u Čonoplji i Kljajićevu, sa predstavnicama somborske humanitarne organizacije, Kolo srpskih sestara. One su i ovoga puta darivale i sve je proteklo u najlepšem tonu što ćemo pokušati da vam dočaramo rečju i slikom...

Marljive predstavnice ove dugogodišnje somborske društveno-humanitarne organizacije koje inače već više od deceniju i po poštuju ovaj pravoslavni običaj, u nardou popularno Vrbica, dan dečje radosti, obradovale su po ko zna koji put najmlađe žitelje najpre u Čonoplji pa odmah potom u Kljajićevu.

Donele su im slatkiše, ali i jedan od svakako neizostavnih simbola ovog pravoslavnog sveca u kojem mališani dolaze u hramove u pratnji svojih roditelja, ali i baka i deka, tradicionalne zvončiće kojima su se najviše i radovali. Od beba, do onih starijih...

U oba hrama liturgiju je držao Otac Branislav Spasojev, novonamešteni i unapređeni protonamesnik za parohiju Čonoplja, Kljajićevo i Telečka. Pričao je nadahnuto, svakodnevno, praznično i ljudski...

On je, govoreći tako iz duše, još više približio Sveti događaj svima i zamolio u oba hrama, Svete Trojice u Kljajićevu  a zatim i u crkvi u Čonoplji, narod koji je sa svojim najmlađim naslednicima izašao u velikom broju, da mu pomognu u daljem radu kako bi hramovi bili još sjajniji i dovršeni... kao i nastojanju kako je rekao, da svi živimo svakim danom kao na Vrbicu u slozi i zajedništvu, jer, reče Otac Branislav - budimo svi jedno. 

Ostaće upamćena i dostojanstvena litija izvan hramova pa su Čonoplja i Kljajićevo, odjednom čudesno zasvetlucali u to lepo subotnje popodne 20. aprila, Suncem obasjano u oba divno uređena sela.

Litiju su predvodila sa Ocem deca noseći u rukama već osvećene vrbove grančice ali i ikone, kao i druge pravoslavne simbole, uz svoje najbližnje, starije...

Ono što smo kao medij opet - posebno zapazili, jeste izuzetno vaspitanje dece sa sela. Najmlađi Kljajićevčani i Čonopljanci, uglavnom u pratnji jednog ili oboje svojih roditelja, veoma su mirno, učtivo, dostojanstveno, stupali u crkvu, a kad bi ih Sestre iz Kola somborskog, ponudile posluženjem, pomalo stidljivo su deca prilazila uz reči hvala i neizbežne osmehe.

Tek po neka suzica onih, još uvek beba što je i razumljivo, u njihovom prvom ovakvom – za njih novom životnom susretu i iskustvu, sasvim je razumljiva ali suzica je ubrzo bila zamenjena osmehom uz poljubac mame ili tate… i naravno, sestara i itekako prilježnog Oca Branislava...

U oba sela, najlepše na kraju: dečica su zaigrala kola, u Čonoplji mališani Srpskog kulturno umetničkog društva "Vuk Karadžić", a u Kljajićevu, Srpskog kulturno umetničkog društva "Đurđevak" - koje ujedno najavljuje svoj već tradicionalni takođe, sveopšte popularni Đurđevdanski festival folklora, 11. maja.

~ . ~

~ . ~

VRBICA - LAZAREVA SUBOTA ili Subota pravednog Lazara, uoči Cveti, posvećena je vaskrsenju Lazara iz Vitinije, koga je Isus Hristos vaskrsao iz mrtvih posle četvorodnevnog prebivanja u grobu. Ovaj praznik je ustanovljen u Jerusalimu krajem četvrtog veka. Posle vaskrsenja, Lazar je bio Episkop na Kipru. Ovaj praznik Srbi, a mnoge porodice slave Lazarevu subotu kao Krsnu slavu.

Ubrane vrbove grančice na Lazarevu subotu nose se i blagosiljaju u crkvi, pa se potom čuvaju u kućama.

~ . ~

Medijska pažnja i pratnja: Novi Radio Sombor (U meniju GALERIJA postavljamo poseban album fotografija sa ovog događaja, u ovoj rubrici dodajemo još nekoliko):

~ . ~ * ~ . ~

*U poslednjem kolu ove sezone naša ekipa igra protiv Apatinske pivare 22. aprila

Novinar, dipl. turizmolog Srđan Ačanski

POVRATAK OTPISANIH

Poštovane koleginice i kolege, građani Srbije !

Godinama unazad prvomajska protestna šetnja ne uspeva da izađe iz rutine održavanja tradicije i postavljanja manje-više istih zahteva vlastima koje na njih reaguju tako što ih saslušaju i ignorišu. Istovremeno, oni prave svoje sindikate i zaposlene. Neće stati dok se ne ograniči partijsko zapošljavanje i zakonski ne zabrani prinudno izvođenje na skupove i manifestacije. Obraćamo se političkim akterima, pre svega onima iz vlasti a njima su, bez obzira na programe i predizborna obećanja, interesi kapitala i sopstvenog profitiranja od vlasti uvek bili jači od interesa zaposlenih i građana Srbije. Ništa se neće promeniti sve dok zaposleni i sindikati, građanke i građani i njihove organizacije i profesionalna udruženja udruženi ne počnu da prozivaju, oročavaju zahteve i mere učinke i traže odgovore i odgovornost. Da parafraziram Radoja Domanovića postali smo mrtvo more a vođe ostavili van svake kontrole. U međuvremenu, tri decenije tranzicionog lutanja i posrtanja ostavile su ogromnoj većini nas građanki i građana Srbije siromašenje i radnu i životnu nesigurnost i odsustvo nade i perspektive kao posledice.

I pred ovaj 1. maj, dan borbe za prava radnika, možemo konstatovati da niko ko je ovde u međuvremenu vladao ne može se pozvati na pozitivan rezultat, barem ne kada su u pitanju socijalna pravda i solidarnost. Razvojno, nismo još dostigli društveni proizvod iz daleke 1989. godine. Politike koje su se ovde vodile i nakon 5. oktobra bile su razorna mešavina servilnog ponašanja prema interesima korporativnog kapitala i „burazerske ekonomije" u korist svojih tajkuna, partijskih prijatelja i rođaka.

Umesto obećane razvojno uspešne privatizacije, uređenog tržišta i čvrstih antimonopolskih pravila igre širio se politički klijentelizam, partijsko zapošljavanje i sistemska korupcija u kojoj je sve – firme, presude, istina i čast i savest na prodaju.

Odsustvo razvijene socijalne politike i progresivnih poreza dovelo je do nejednakosti dvostruko većih od evropskog proseka. Iza povremenih privrednih uzleta sledile su nove krize i padovi. Propagandni rat saopštenjima i podacima o „Srbiji kao lideru u regionu“ prepokriva nevešto činjenicu o platama i penzijama od kojih se ne da pristojno živeti i koje su pri dnu u regionu koji i sam zaostaje. Ni mnogo hvaljena aktuelna makroekonomska stabilizacija nije dovela do značajnog porasta proizvodnje i rasta standarda. I kada do rasta dođe on je, zbog korupcije, odsustva pravila igre i nedovoljnog i neefikasnog javnog investiranja i jasne razvojne strategije, ispod mogućeg i razvojno održivog nivoa. Umesto pristojne zaposlenosti i dostojanstvenog rada rasla je nesigurna, prekarna (povremena ) radna angažovanost.

Da li još kome treba dokazivati da se niko još nije razvio (samo) na stranim investicijama? Da li je i za koga više tajna da brojni strani investitori dolaze i dobijaju subvencije oslobođeni brojnih obaveza i plaćanja koja važe za „obične“ domaće poslodavce?

Ostaje takođe pitanje u kojoj meri strane investicije doprinose transferu novih tehnologija u Srbiji? Sve govori da se jeftina radna snaga koristi da se doda vrednost u globalnom lancu proizvodnje, dok poslovne operacije za visoko obrazovani kadar ostaju van Srbije.

Istovremeno, dok nam mladi i obrazovani odlaze i Srbija se opasno prazni, javnim preduzećima i ustanovama upravljaju partijski komesari i komesarke sa sumljivim diplomama. Brojne afere pokazuju da je interes profita važniji od očuvanja javnih dobara i eko-ravnoteže.

U međuvremenu, vlasti su se izveštile u maniru da pozivaju zaposlene i penzionere na žrtvovanje pri čemu se desetak uzima jednokratnom odlukom a onda uzeto vraća kašičicom na rate. Jadno je i cinično što se pritom služe pozivom na podršku onih najsiromašnijih kojima se baš ništa ne može uzeti a da se ne dovedu na ivicu gladi.

U evropskom maniru i ruhu hvali se socijalni dijalog i vrednosti socijalne pravde i kohezije a kada se veo razgrne ostaju sve po radnike i građane nepovoljnije radno i socijalno zakonodavstvo. Gde smo danas, uključiv i socijalni dijalog i kolektivno pregovaranje, najbolje govore pokazatelji stepena demokratije, slobode medija ili globalni indeksi prava zaposlenih i sindikalnih sloboda i prava. Gotovo dve decenije posle 5. oktobra Srbija ima status poluslobodne zemlje sa zarobljenim medijima i institucijama u kojoj se sistematski krše radna i sindikalna prava.

Šta da se radi

Uloga sindikata poput Nezavisnosti nije da jadikuje nad zlosretnom sudbinom već da obrazuje, informiše, opominje, upozorava i, pre svega, da na delu pokaže borbenost i solidarnost. Zato svima onima koji s pravom kritikuju sindikate kao i same zaposlene što nisu (do sada) uspeli da solidarno odbrane svoje vitalne interese postavljamo pitanje gde su oni bili u toj priči i koji su rizik preuzeli?

U situaciji u kojoj smo ni prepucavanja, ni žalopojke nemaju smisla. Smisla ima samo solidarnost na delu i veština da se za ciljeve zaboravljene siromašne većine ali i mladih i svih profesionalno uniženih stručnih i obrazovanih, izborimo u komunikaciji u politikom impregniranoj javnosti, prenaseljenoj samozabavljenim i samozaljubljenim političarima. Promena neće biti sve dok ne shvatimo da nas se tiču i opravdani zahtevi drugih i ne podržimo ih.

Tražiimo podršku sopstvenim zahtevima ali podržavamo, primera radi, proteste lokalnog stanovništva i predstavnika ekoloških organizacija protiv izgradnje mini hidroelektrana u Srbiji (NE ZA MHE), proteste majki protiv nepovoljnih zakonskih rešenja vezanih za nadoknadu porodiljskog odsustva (Mame su zakon) ili pak inicijative usmerene protiv neprimerenog delovanja javnih izvršitelja (Združena akcija Krov nad glavom).

Protesti neće sami po sebi dovesti do promena ali nadu i energiju drže budnim ukazujući na korumpiranost elita, neefikasnost javnih usluga, pogubnost mera štednje, rastuće socijalne nejednakosti, na nedostatak solidarnosti i socijalne pravde i uniženo ljudsko dostojanstvo. Naše je da uporno i argumentovano pregovaramo a kada ostanu gluvi na naše argumente jednako uporno štrajkujemo i protestvujemo. I da u toj borbi tražimo i nalazimo saveznike i mobilišemo nove pristalice i članove.

Naš cilj staje u jednu rečenicu: da dostojanstveno živimo i radimo u normalnom i pristojnom demokratskom društvu. Društvu u kome se položaj stiče zahvaljući marljivosti, talentu, znanju i celoživotnom učenju a ne koruptivnim muljanjem i preletanjima u tabore pobednika.

Da bismo do takvog društva došli moramo odbraniti javna dobra i interes u koji spada i pravo na socijalnu sigurnost i pristup kvalitetnom obrazovanju bez koga se pada u digitalno ropstvo.

Ekonomija zasnovana na znanju i inovacijama, pametni rast je deo „svetog trojstva" u koje spadaju i održivi rast (podsticanjem konkurentnosti i proizvodnjom koja se efikasnije odnosi prema resursima) i za nas u sindikatima posebno važan inkluzivni rast (boljim i sigurnijim učešćem na tržištu rada, borbom protiv siromaštva i socijalnom kohezijom).

Međutim, digitalizacija i investicije u informaciono-komunikacionu infrastrukturu ne znače mnogo bez obrazovane i obučene radne snage, ali i razvijenih organizacionih i upravljačkih struktura. To su ujedno i glavni izazovi sa kojima se Srbija suočava. Rešenje je po nama u socijalnom paktu o razvoju i zapošljavanju do koga se dolazi kroz institucije i praksu socijalnog dijaloga i partnerstvo za demokratske promene sa svima koji dele naša uverenja.

Poučeni dosadašnjim iskustvima nikome ne treba verovati na reč i treba lično preuzeti deo odgovornosti za ostvarenje ovih ciljeva.
Šta ćemo, kako ćemo i sa kim ćemo odlučićemo 1. maja u podne na protesnoj šetnji od Trga Nikole Pašića do Slavije kod spomenika našem Dimitriju Tucoviću.
Pridružite nam se.

Zoran Stojiljković, predsednik UGS NEZAVISNOST

* Udruženje građana "Bunjevačko kolo" Sombor organizovalo je tradicionalnu "Uskršnju tribinu i izložbu" u četvrtak, 18 aprila u Srpskoj čitaonici "Laza Kostić"

~ . ~

U sklopu programa bila je i izložba radova rađenih u tehnici slame, kao i crteža i šarenih jaja, likovne sekcije Udružnja. Nije izostao i ovom prilikom bogat kulturno umetnički program.

Prepuna dvornica Srpske čitaonice "Laza Kostić" 

~ . ~

Prenosimo vam u celosti i u izvornom značenju Bunjevačke uskršnje običaje

KORIZMA

Oma posli Poklada, vrimena veselja i opuštenosti, ulazi se u vrime Korizme. Vrime u kojem se sve umiri, kad se sav svit kršćanski pripravlja za duovno i tilesno iskupljenje.

Sveta korizma – počima se čistom sridom kad sv. crkva pepela i opominje nas „da smo prah i u prah se imamo opet pritvorit, zato da osobito zauzmemo se za umrlu dušu svoju, za koju je Isus krst život svoj žrtvovao.

Vrime korizme je vrime od 40 dana kad se svi krišćani pripremaje za duovno pročišćenje i otkupljenje kroz veliku post, u znak sićanja na Isusove muke u pustinji. Korizma traje od Ciste sride – pepelnice do Velikog četvrtka prid Uskrs, odnosno poslidnje Isusove večere.

Lipi dani dopuštaje, a i priroda čovika je da pokaže veću marljivost, u svakom poslu a posebno u polju na njivi i imanjima, u vrime Korizme i priprave prid Uskrs. Porid veliki poslova i marljivosti u Korizmi se posti, pa se jedared smi do sitosti najist, i to samo posnim ilom. Ono šta se zaštedi triba podilit ko milostinju, iđe se na put križa i moli se za oprost grija. Svatkovanje, veselje, igranje i bučna skupljanja u vrime Korizme „su zabranjena”. Najveću snagu vire pokažu oni koji se odreknu najveći poroka: pušenja
i pića, kartanja, el čega još goreg. Za oslobađanje grija važno je redovno ić na sv. mise, ispovidat se i pričestit se na Uskrs.

U korizmenom postu oduvik se znalo kad se šta mož ist, jedared na dan smi se do sitosti naist, i to posnim ilom, a ujtru i uveče pomalo. Dok se nediljom, ponediljkom, utorkom i četvrtkom obično kuvala kaka suparna čorba (s paradičkom il zeljem), zapržena sa zdravo malo masla, razne vrste nasuva, kolači od dizanog tista (lakumići, pogačice, kiflice, pogače), jaja, mliko, kiselna, sir, skorupaca. Sridom, petkom i subatom ide se skroz šupama čorba, kuva se krumpir u kori, suva pogača, kišo kupus, kadgod se dicama mazalo na kruv: pekmeza, meda i sa šećerom se posipalo. Na Velik petak stariji ne idu ništa, neg skroz „suše” smile su se samo pucat kokice.

I nediljom u Korizmi ilo se kokica, kad su se mladi skupljali na divan, sigre, loptanje. Sve je bilo brez posebne vike i larme, niše smilo čak ni zviždit. Kadgod se pazilo da se oblače i tamnije boje ruva sa skromnijim detaljima.

Kadgod su naši Bunjevci na salašima, rasutim po panonskoj ravnici, daleko od crkava, bili prinuđeni sebi pravit misto di bi se Bogu molili. Kadgod su i drevni Sloveni dizali kipove od kamena il drveta svojim bogovima Perunu i Svetovidu. Tako su imućniji Bunjevci na većim putovima podizali križove, posvićivali ji Bogu il kakom drugom svecu. Pod križ išlo se sa svi okolni salaša, da se mole, ispovidaju i poštuju viru u Boga. Do danas su sačuvani ovi križovi, prid kojima se Bunjevci mole. Stari križovi se čuvaje i poštuju na staro vrime. Vrimenom, kod niki križova napravilo se više kuća, manja sela, koja sad imadu svoj svetac, po kojim je križ podignut. Na taj svetac, zdravo je svečano, ide se na misu pod križ, održava se proštenje, igranke i veselja.

Prid Korizmu se spremaju i uređuju križovi, kite prolićnim cvićom (jorgovanom, zumbulom, lalama, jacintima). Ne srni se zaboravit očistit i okitit grobovi pridaka.

U korizmene i uskršnje običaje spadaje:

Čista srida – pepelnica
Sv. Joso -19. mart
Blagovist – 25. mart
Cvitna nedilja
Velik četvrtak
Velik petak
Velika subata
Uskrs
Vodeni ponediljak

Svi ovi veliki sveci po Gregorijanskom kalendaru, sem Blagovisti, su pokretni sveci, pa često čujemo da stari kažu kako je ove godine Uskrs „dosta rano” el „zdravo kasno”.

ČISTA SRIDA – PEPELNICA

Prvi dan Korizme – Čista srida je svetac koji se kod Bunjevaca vrlo poštiva i posebno iščekiva, kako zbog virski, tako i narodni običaja, koji su vezani za ovaj dan i čilo vrime Korizme.

Crkveni običaji i vira na Čistu sridu nalažu da se ide na pepeljanje u Crkvu i Put Križa na Kalvariju. Na Kalvariju se ide čile Korizme, sridom i petkom (u Somboru se iđe nediljom) obično u 3 sata posli podne.

U bunjevačkim kućama na Čistu sridu se pamti običaj da su žene domaćice iskuvavale u lušiji i šikarile sve sude, tako da ni slučajno na njima ne ostane nikake masnoće. Zato što se u pokladno vrime, koje je prid Korizmu, puno klalo, pravili su se disnotori (karbinjanje u Somboru) i prela, di se pripravljalo puno mrsnog i masnog ila. Sve mora bit posno, pa i sami sudi, koji su se kadkad i u pepelu prali.

Na Čistu sridu panti se običaj „vučenje panja”. Stariji momci koji se nisu bili vridni oženit, u vrime poklada se skupe, zavežu panj pa ga vuku po ataru el selu. Kad naiđu na stariju divojku koja se nije udala, u vrime poklada, natiraju je da poljubi panj.

Ovaj običaj se održava još samo u Ljutovu kraj Subotice.

BLAGOVIST – 25. mart

To je svetac po kojem se poštuje sićanje na dan kad je bili anđo dono sv. Mariji „blagu vist” da će ona porodit obećanog otkupitelja i da će njegovo ime bit Isus. Tumači se da je na ovaj dan sv. Marija odpuštena iz Solomonovog hrama i data na čuvanje Josipu iz roda Davidova.

Kod Bunjevaca stari običaj je da triba ujtru „prija zore” popit bar jednu čašu crvenog vina. Viruje se da će se vino pritvorit u krv, kažu „vaća se krv”. Često je ovaj dan poslidnji s postom, pogotovo onima koji prikrše strogu korizmenu post.

VELIKA NEDILJA

Velika nedilja se zove jel se ponavlja uspomena na najveća krišćanska događanja, sićanje na smrt Isusa-čovika, koji je umro radi otkupljenja ljudskog roda.

CVITNA NEDILJA

“Danas unigje Isus svečano u Jeruzalim, narod ga rado čeka i prati, grančice palmove držeći u rukama; bacajuć prid njeg i klicajuć: Hosana Sinu Davidovu. Na spomen toga drži se prošijun." Tako je narod jeruzalimski dočeko Isusa, mašuć s palminim i maslinovim grančicama staje simbol dobrodošlice. Simbol Cvitne nedilje, našeg podneblja, od pantivika je vrba. Bunjevci koriste vrbu koja procvita u vrime Uskrsa, u narodu nazvana cica-maca. Kadgodašnje močvarno zemljište pogodovalo joj je za opstanak.

Bunjevci na Cvitnu nedilju sačuvali su lip običaj koji je vezan od pantivika kroz prirodni slid života i smrti.

Proliće, život se budi, rađa se novo žito, a Bunjevci ga u subotu pridveče čupaje kako bi se u nedilju ujtru prija sunca potopilo u lavor s vodom. Svi koji će se „umivat u žitu” ne taru se, već se mora samo osušit. Viruje se da će tako ostat vično mladi i lipi, isto ko mlado i lipo zeleno žito. U ovom običaju pripoznaje se poštivanje običaja vezani za prirodne pojave: proliće, sunce, rast nove biljke i vodu.

Za Cvitnu nedilju kadgod su divojke obično dobijale novo ruvo (sukno el brokat), u kojem su išle na veliku misu. U Subotici, posli mise u Velikoj crkvi, mladi su išli prošetat na Korzu. Lipo obučeni cura i momaka bilo je od Gradske kuće do bioskopa “Jadran” u dva reda, pa lagacko šetaje u krug, da ji svi vide. Obadu dva-tri kruga pa se iđe kući na užnu. Ovo se moglo vidit do pedeseti godina prošlog vika, posli sve manje, a danas tog i nema.

Na misu se nosi cica-maca da se posveti, koja se poslipodne nosi i na groblje pokojnima.

Put križa na Kalvariji obavlja se poslipodne od 3 sata.

Put križa:

“Bogoljubni kršćani uvik su štovali ona sveta mista gdi nas je Gospodin naš spasio od vične smrti. Buduć pako ne mogu svi pohoditi sv. Misto u Jeruzalimu, majka crkva dopustilaje, da oni, koji pobožno obave put križa, dobiju sva proštenja, koja su podiljena virnicima, koji osobno pohagjaju sv. Mista u Jeruzalimu, sva se ta proštenja mogu naminiti pokojnicima. Al je potribno da imaš nakanu zadobiti proštenja, da ti duša ne bude u smrtnom grihu, da promišljaš o muki Isusovoj, da obagješ svih 14 postaja ne ispustivši ni jedno, brez prikidanja, i to ne sideć ni klečeć, već idući od jedne do druge. Priporuča se, al nije skroz potribno, da se kod svake postaje izmoli “Oče naš “i “Zdravo Marijo”.

Postaje:

I postaja - Isusa osuđuju na smrt
II postaja - Isus uzima na leđa križ
III postaja - Isus pade prvi put na zemlju
IV postaja - Isus sustrio svoju svetu Majku
V postaja - Simun Cirenejac pomaže Isusu križ nositi
VI postaja - Veronika daje Isusu otarak
VII postaja - Isus pada drugi put pod križ
VIII postaja - Isus tiši žene jeruzalimske
IX postaja - Isus pada treći put pod križ
X postaja - Isusa svlače i daju mu žuči da pije
XI postaja - Isusa pribijaju na križ
XII postaja - Isusa uzdigoše na križ i umire
XIII postaja - Isusa skidaju s križa u krilo sv. Majke
XIV postaja - Isusa polažu u grob "

VELIK ČETVRTAK

Ovaj dan nas opominje i podsića na poslidnju večeru, na kojoj nam je Isus ostavio puno poruka, a posebno svoju zapovist: „Ljubi bližnjeg svog”. Poslidnja večera je slika koja se isto tako izrađuje u svim umetničkim tehnikama i rasprostranjena po čilom hrišćanskom svitu, ko i sam lik Isusov.

Posli večere ode Isus sa učenicima na Maslinsku goru na molitvu, di ga Čivuti uvate i u jedan sat posli ponoći odvedu prid svećenike, ujtru u šest sat prid Pilata. Herod ga je ismijo, Čivuti su ga okrutno bičovali, trnjem okrunili. Posli tog Pilat ga na smrt osudio.

Na Velik četvrtak sv. misa se služi u bilom. Da se ova radost Slave navisti svima (Gloria in excelsis), da „zazvone sva crkvena zvona”. Posli tog zvona se zavežu, do Velike subate i sa oltara se poskida svaki nakit, jel se počima žalost na muke Isusove. Pokriva se oltar crnim.

U narodu bunjevačkom često se mož vidit velika prilika poslidnje večere koja nas podsića na Velik četvrtak.

Ovog dana mož se sve radit.

VELIK PETAK

Najžalosniji dan, koji nas podsića na muke Isusove.

Gospodin Isuskrist bio je propet oko dvanajst sati i na križu izdanio u tri sata poslipodne. Oko pet sati skinut je s križa i saranjen u grob od kamena. Židovi zapečate grob i stražu postave.

Novi zavit tumači da je na ovaj dan umro Isus za naše spasenje. Pravi kršćani na Velik petak provedu u razmatranju muke i smrti Isusove u tugi, moleć se, dobra dila čineć, u crkvi mole i klanjaju se sv. grobu Isusovim.

Bunjevački momci sa najmanje 16 godina vrlo rado idu u crkvu čuvat Isusov grob. Ode postoji pravilo da čuvar Isusovog groba mora bit svečano obučen u crnom odilu, u bunjevačkim čakširama i čizmama, u bilim rukavicama sa bilom pantlikom na rukavu.

Kadgod, oni koji su živili na salašima, molili su se pod krizom, čak su tu obavljali i put križa. Nije bilo divana pod križom, kad se svi skupe zajedno, moli se krunica. Kad se izmoli, križ se poškropi sv. vodicom i poljubi. Tek onda se moglo tiše divanit o koječemu.

Na Velik petak se posti – suši, ne ide se ništa, ne radi na njivi i ne loži se vatra nakon izlaska sunca. Žene rano ustaju da napucaju kokica za čitav dan, samo se to ilo, el možda malo pekmezom kruva il krumpira u kori. Prijapodne iđe se na misu i na Kalvariju, a poslipodne kolje se jagnje, žene spremaju kuću, čupaju kokoške i pripravljaju ilo za Uskrs.

VELIKA SUBATA

U subatu ujtru spremalo se ilo za „posvetilište”. Rano ujtru pekli su se pleteni kolači, jagnje, kuvala se šunka, divenica i jaja. Sve se nosilo kadgod u košuljnom košaru, kasnije i danas u lipim kotaricama u koje se prostire bili šlingovan lipo uštirkan i izroljan čaršap. U njeg se poslaže spremljeno ilo, pleten kolač, jagnjeća pečenica, kuvana šunka, divenica, jaja, ren, zelen luk, so, sv. vode, a digod ima bočica rakije. Slatko se ne nosi svetit. Posebno se sprema ono šta će se dat prosjakima prid crkvom.

Na posvetilište obično se iđe na dva el tri sata poslipodne.

Velika subata je vrime kad se zgotovljaje poslidnje priprave za Uskrs. Sve u kući mora bit spremljeno, izglancano i zategnuto. Ni trunka ne smi da ostane.

USKRŠNJE ŠARENO JAJE

Bunjevci su prvi narod koji je osmislio lipe uskršnje običaje što su i' i druge komšije rado privatili

Ono je simbol Uskrsa. Stari su kazali da je jaje simbol „pobide života nad smrti”, ovaj izraz sačuvan je od prastari vrimena, jer proliće je vrime kad se sve iznova rađa „samo po sebi”. Bujaje biljke, trava i cvića, a insekti, bube i leptiri, pa i tiče legu se iz jajeta, pa otale simbolika na uskršnje jaje.

Ono je simbol „Isusove pobede vičnim životom nad smrti”. Uskršnje jaje posebno se poštiva kod svi kršćanski naroda.

Jaja su se farbala i ukrašavala od pantivika. Kod Bunjevaca u bogatijim familijama poklanjala su se jaja od porcelana i ukrašena zlatom, kod običnog bunjevačkog naroda stvarale su se prilipe tehnike koje su, danas se sa ponosom mož kast da su nastale kod Bunjevaca. Od kadgodašnjeg šaranja u lukovini i kojekakim travama i simenima, crtani voskom – pisanice. Danas su nadaleko poznata uskršnja jaja ukrašena slamom, kuruznom ljuskurom, bušena ili šlingovana, te crtana u svim tehnikama. Sve su to mala remek dila koje su izmislili Bunjevci.

U kućama se farbaje jaja za Uskrs, to su radile žene sa dicama, uglavnom uveče kad već mrak padne. Dica ovo iščekivaje čili dan jel se to radi sa velikim zadovoljstvom.

Dica na Veliku subatu poslipodne moraje načupat punu kotaricu zelenog žita el trave, da naprave gnjizdo gdi će njim zec donet poklon za Uskrs. Nije kod svi krišćanski naroda zec taj koji donosi poklone, ima di je lisica, medvid, čak ima i tiče. Zavisi gdi je kako rasprostranjena koja životinja.

USKRS

„U nedilju prije zore Isusova duša sjedini se s tilom njegovim u grobu, i tako Isus svojom snagom, kao pridobitelj smrti, griha i djavala, slavno uskrsne i sjajno posvidoči svoje Božanstvo.”

Uskrs ima svoje simbole koji imaje slideće značenje: jagnje pridstavlja samog Isusa, jel on je po ričima sv. Ivana Krstitelja onaj jaganjac koji je odno grije svita; jaja šarena el očišćena, pridstavljaje moć kad pile iznutra, brez tuđe pomoći polomi lupinju i živo izađe napolje, tako je Isus brez ičije pomoći probijo kameni grob i živ uskrsnio; ren ima svu gorčinu Isusovi muka, koji se s posvićenim ilom ublaži.

Posli 40 dana posta, prvi masni zalogaji koje uzme čovik su posvećeni i blagoslovljeni u crkvi na posvetilištu.

Na Uskrs, rano ujtru na 3 sata se u tišini ide na Put križa na Kalvariju, koji se obađe u molitvi, onda se ide na ranu misu i na kraju se vraća kući. Pozdravljalo se usput i cio dan sa: „Falien Isus’ Srican Uskrs!”

Zdravo svečano pripravlja se astal za uskršnju užnu. Za astalom se počima molitvom, zatim sičenjem uskršnjeg pletenog kolača, nožom se od doli usiče prvo križ a onda lomi na komade. Svako mora uzet najprije malo rena pa onda sve redom od svakog ila. Obaško se pazi na mrvice da ne padnu na zemlju el da se, ne daj Bože, zgaze, jel su svete. Mrvice se smidu dat malim pilićima. Kosti se ne bacaje kerovima, neg se zakopaje na njivu, u bašču el založe u vatru.

Mala dica ne iđu ujtru na misu, al kad ustanu prvo gledaje u gnjizdo šta njim je dono zec. Obično su dobijali čorape, maramicu, lipa šarena jaja, šećera. Danas su pokloni bogatiji.

Cure su obično za Uskrs dobijale rađene papuče, a momci lipe šešire.

Na Uskrs svi iđu na veliku misu u crkvu, pa čak i oni koji su daleko na salašima iđu u najbližu crkvu u selu el varoši. Kadgod je s konjima tribalo 2-3 sata do varoši, al se to obaško pripravljalo i dotiravalo ko je šta imo: haptike, fijakere, kola, karuce... A sva lipo oprana izglancana, konji očešani i očešljani, amovi uglancani. Ako su dolazili iz daleka svraćali su u kuće di su se mogli prisvuć u svečano ruvo da bi išli na bunjevačku veliku misu. Znalo je bit u avlijama po desetak kola i ko zna koliko konja. Sve su u
prošijunu dolazili. Posli mise iđe se kućama na užnu.

Užna je bogata i svečana. Nakon molitve služi se redom: friška čorba, kuvano meso sa sosom il pirinčom, jagnjeće pečenje s duncom od višanja, zerdelija i brisaka, pa onda otezane pogače, torte i sitni kolača bilo je uvik dosta za dva-tri dana. Pripravi se i fajin vina i rakije.

Prvi dan Uskrsa, a ni na druge velike svece, Bunjevci nikad ne iđu nigdi u goste. Udata cura obično je dolazila kod roditelja na užnu.

VODENI PONEDILJAK

Postoji više virovanja za običaj na Voden ponediljak. Polivanje na Voden ponediljak potiče od tog da se u staro vrime samo na ovaj svetac i na Dove bunar krstio, a posli svetio kršten bunar. Zato polivanje sića svakog da se za uskrsno vrime od grija opere.

Dida je meni kadgod divanio da su stari pripovidali kako je ovaj običaj napravljen ko pripovitka iz Svetog pisma: „Kad je Isus uskrsnio i nešto iz groba, Marija Magdalena, mater Isusova Marija i Jakovljeva mater i druge žene koje su se našle tu, ukazala im se dva anđela i naviste im uskrsnuće Isusovo. One se friško vrate u selo da obaveste apostole i sve druge. Kad je to čuo Herod naredi nek se one rastiraje, a kad i to nije uspilo, naredi da ji poliju vodom da dođu sebi i da ji ućutkaje."  Dida je uvik, kad je to pripovido, na kraju kazo: ,,E, ja sad ne znam esul ji ućutkali el nisu. To sad vidi ti sam.” Ja mislim da nisu.

U svakom slučaju, polivači na Voden ponediljak je samo bunjevački običaj, po svim kroničarima i istoričarima nigdi više nije zabilužen. Privatili su ga drugi narodi koji žive s Bunjevcima. Običaj je naminjen mladima, a do danas je sačuvan i vrlo rado se održava.

Kadgod je bio običaj da svaka kuća u kojoj ima makar jedna divojka čeka polivače. I porid zdravo strogog i patrijarhalnog poštivanja u familiji, na ovaj dan u kuću su mogli uć momci, al samo poznati. Red je bio dočekat, počastit i darivat polivače. Za nji se pripravljalo ila, pića, kolača, šareni jaja, koja maramica i prolićnog cvića.

Momci su obično išli u grupama od 3-4, u početku s gajdašom, jel frulašom, posli s bandom tamburaša. Ima koji su išli pišice el na konjima, koji fijakerom i kolima. Svi su lipo bunjevački svečano obučeni, bećarski. U kuću kad bi ulazili pozdravljali bi: „Faljen Bog domaćini, jel primate polivače?” Mater bi većinom odgovorila: „Ako su momci, takima smo radi.” 

Pa kad uđu uz pristojan pozdrav roditeljima, cura se izvodi na bunar i poliva vodom. Nije se otimala, ako su polivači bili pažljivi, čak se zafaljivala. Često su polivači bili huncuti, pa su je skroz ispolivali. One bi se svaki put prisvlačile i sterale ruvo na štrangu da svi vide da je imala tušta polivača.

Danas se polivači polivaju kojekakim mirišljivim vodama i sa skupim parfinjima, a idu sa kolima (autima).

Posli polivanja polivači se počaste. Domaćin ji je častio rakijom i vinom, domaćica ilom i kolačima, a cura darivala maramicu, s cvićem kitila revere i šešire, a pored tog najvažnije je bilo šareno uskršnje jaje. Danas je to malo drugčije jel su mladi puno slobodniji, al šareno jaje se i dalje poklanja.

Mala dica, pogotovo muška, poslipodne na Voden ponediljak u sigri su jedan drugom kuckali jaja. Mada to nije bio običaj kod bunjevačkog naroda, međutim, dica u sigri i druženju sa dicama koji drže pravoslavni Uskrs vidila su, pa njim se zasviđalo...

~ . ~

Zabiležiio: Novinar, dipl. turizmolog Srđan Ačanski

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor