Prikazivanje članaka po tagu UGS Nezavisnost

* Pred sam potkraj protekle godine, UGS NEZAVISNOST ostvario je još jedan uspeh potpisan je Kolektivni ugovor za KJP „Izvor“ Petrovac na Mlavi!

Kolektivni ugovor je potpisan tripartitno. U ime osnivača kolektivni ugovor potpisao je predsednik Skupštine opštine Petrovac na Mlavi, Milanče Aćimović, u ime poslodavca vd direktora KJP „Izvor“ Bojan Modrlanović, a u ime reprezentativnog sindikata, glavni poverenik sindikata „Nezavisnost“ Neša Milivojević.

Potpisivanje ovog kolektivnog ugovora ukazuje na kontinuirani socijalni dijalog osnivača, poslodavca i predstavnika zaposlenih, koji kao socijalni partneri modelom socijalnog dijaloga zajednički postavljaju standarde za bolji socijalno ekonomski položaj i bolje uslove rada zaposlenih u ovom preduzeću. Kroz partnerski odnos izgrađen je suštinski socijalni dijalog, pa ovo preduzeće ima kontinuitet u kolektivnom pregovaranju i potpisivanju kolektivnog ugovora kod poslodavca.

Medijska pažnja i pratnja: Novi Radio Sombor

(Sva autorska prava eventualnog daljeg objavljivanja ove rubrike i njenog celovitog sadžaja postavljeno na portalu Novog Radio Sombora bez upita i dozvole bilo koje strane ili pojedinca zaštićena i zadržana svim relevantnim pravnim mehanizmima)

Objavljeno u Sindikat

* Poštovane koleginice i kolege, dragi prijatelji,

U godini za nama proslavili smo 30 godina našeg sindikalnog rada. Uložili smo ogromne napore da u uslovima pandemije izvršimo unutrašnju reorganizaciju, održimo kongrese granskih sindikata i 23. novembra uspešno održimo 9. Kongres UGS NEZAVISNOST pod sloganom „Ponosni na prošlost osvajamo budućnost“.

Svesni svih izazova ali jedinstveni dočekujemo 2022. godinu koja će tražiti dodatno znanje i energiju da bi zaštitili interese našeg članstva na svim nivoima organizovanja unutar porodice Nezavisnosti. Svi zajedno potrudićemo se da organizujemo nove članove, naročito mlade, koji treba da u nama prepoznaju sindikat koji ima hrabrosti da rešava probleme i ne odstupa od svojih vrednosti. Zbog toga ponavljamo da ne postoji ni jedan interes sindikata koji nije u interesu Srbije.

Vama, vašim porodicama i prijateljima, želim pre svega dobro zdravlje u narednoj godini, a svima nama mudrosti, energije i uspeha u osvajanju budućnosti!

Čedanka Andrić, predsednica UGS NEZAVISNOST

Medijska pažnja i pratnja: Novi Radio Sombor

(Sva autorska prava eventualnog daljeg objavljivanja ove rubrike i njenog celovitog sadržaja postavljeno na portalu Novog Radio Sombora bez upita i dozvole bilo koje strane ili pojedinca zaštićena i zadržana svim relevantnim pravnim mehanizmima)

Objavljeno u Sindikat

UGS Nezavisnost predstavila projekat 'Ka novoj strategiji sindikata' - Bogata država, siromašni građani 

* Generička nesigurnost je glavno obeležje radnog i društvenog statusa većine radnika u Srbiji danas, ocenjuje se u istraživanju rađenom u okviru projekta UGS Nezavisnost „Ka novoj strategiji sindikata“ koji je predstavljen na skupu u Medija centru u četvrtak, 23. decembra. Otvarajući konferenciju predsednica UGS Nezavisnost Čedanka Andrić je objasnila da je ideja vodilja projekta bila da se uz pomoć stručnjaka i istraživanja stavova radnika i sindikalnog članstva obnove strateške ideje i kapaciteti Nezavisnosti za rad „u svetu u kojem svakodnevno raste prekarnost radnika, gde su radničke inicijative malobrojne a kriza radničkog pokreta očigledna“

Prema uvodnim napomenama sociologa Zorana Stojiljkovića, „iza priča o svetu nakon pandemije, digitalizacije i robotizacije i ekoloških promena stoje različite kalkulacije i interesi“ koje sindikati moraju „provaliti“ i odabrati varijantu koja i u Srbiji čini mogućim demokratiju i socijalnu pravdu. Dobitnu formulu Stojiljković vidi samo u razvijenoj platformi „koja uspešno uvezuje borbu za uslove rada i zarade, za dostojanstvo rada sa, za mnoge još ‘luksuznim’ borbama za kvalitet i održivost samog pristojnog života u zelenoj, cirkularnoj, digitalnoj i socijalnoj ekonomiji u demokratskom društvu“.

U zajedničkoj analizi stavova radnika i sindikalaca članovi projektnog tima Srećko Mihailović i Vojislav Mihailović su ukazali da sindikati u Srbiji danas deluju „u ne baš prijateljskom okruženju“. Istraživači su napomenuli da „u fokusu ciljeva sindikata više nisu samo interesi i prava zaposlenih, već prava i interesa svih onih koji pretenduju da budu zaposleni i da za to primaju platu“.

Istraživači smatraju i da „povratak sindikata u politiku (a ne borba za vlast što im se stalno podmeće) jeste put sindikalnog preživljavanja, u svakom političkom poretku sultanizma ili demokratske oligarhije“. Prema nalazima istraživanja, većina radnika (6 od 10) ne veruje sindikatima. Tačnije svaki peti radnik (21%) uopšte ne veruje sindikatima, dok gotovo dve petine (38%) uglavnom ne veruje. Nasuprot tome, svaki četvrti radnik (25%), ipak, ističe da ima poverenja u sindikate.

Gotovo identičan procenat članova sindikata ističe da ima poverenja u sindikate (46%), odnosno da nema poverenja (48%). Među onima koji imaju poverenja, svega 6% u potpunosti veruje sindikatima, dok 40% uglavnom veruje, a isto stanje je preslikano i sa druge strane - svega 9% da uopšte nema poverenja u sindikate, dok 39% navodi da uglavnom nema poverenja u sindikalne organizacije.

Među idejama za obnovu poverenja u sindikate dve su dobile najveću podršku: zastupanje prava zaposlenih kroz socijalni dijalog sa Vladom i poslodavcima (radnici 39%, članovi sindikata 50%, sindikalni rukovodioci 45%); zastupanje prava zaposlenih kroz borbu za poštovanje kolektivnih ugovora (zaposleni 16%, članovi sindikata 23%, sindikalni rukovodioci 21%).

Pri tome, zabrinjava to što skoro svaki peti sindikalni rukovodilac ne zna način kako da sindikati povrate poverenje radnika i građana. Socijalni dijalog i kolektivno pregovaranje su veoma važni sindikalni ciljevi, prema mišljenju tri petine ispitanih radnika. Njihov značaj ne umanjuje to što su radnici, u još većem postotku, naglasili važnost zaštite radničkih prava (82%) kao sindikalnog cilja, kao i zalaganje za dostojanstveni rad i život svih koji žive od svog rada (79%), za veće plate (78%), za bolje radne uslove (76%) i za sigurnost zaposlenja (75%).

Za sindikalne funkcionere najvažnija sindikalna aktivnost je kolektivno pregovaranje (29%), a zatim slede: zalaganje za dostojanstveni rad i život (23%), zalaganje za veće plate (21%), za socijalni dijalog (18%), za radnička prava (15%), za bolje radne uslove (11%) i za sigurna radna mesta (11%). Na rang listi najvećih sindikalnih problema, za većinu radnika (56%) „veoma veliki“ ili „veliki“ problem je upravo neefikasan socijalni dijalog i slabo kolektivno pregovaranje.

S druge strane, samo 9% ispitanih sindikalnih funkcionera stavilo je na prvo mesto neefikasan socijalni dijalog i slabo kolektivno pregovaranje. Za njih, veći problemi od ovog su „pasivni radnici nezainteresovani za sindikate“ (24%), „loši međusindikalni odnosi“ (13%) i „sindikalna nemoć“ (12%).

Istraživanje pokazuje veliki raskorak u stavovima radnika i sindikalnih funkcionera o savezništvu „socijalnih partnera“ - države i poslodavaca. Da je vlada na strani poslodavaca misli 10% radnika i 68% sindikalnih funkcionera, a da vlada nije na strani poslodavaca misli 53% radnika i 18% sindikalnih rukovodilaca, dok je neodlučno 37% radnika i 14% sindikalnih funkcionera. Međutim, veliki deo, gotovo trećina radnika (32%) i polovina sindikalnih funkcionera (48%) smatra da ne postoji spremnost vlade za učešće u socijalnom dijalogu; da ta spremnost vlade postoji misli tek 18% radnika i samo 10% funkcionera, dok je neodlučno 27% radnika i 30% sindikalnih funkcionera (bez odgovora 23% radnika i 12% funkcionera).

Da li je sindikat, u vašoj firmi, učinio nešto za radnike? Na ovo pitanje ispitani radnici su birali sindikalni učinak među šest mogućih. Zaključivanje povoljnog kolektivnog ugovora je kao sindikalni učinak navelo 16 % ispitanika, dok je za 13 % uspešna zaštita radnih prava. Ispred kolektivnih ugovora našli su se: dosledno zastupanje interesa zaposlenih 28 %, nabavka jeftinijih namirnica 26 % i organizacija rekreativnih odmora 17 %. Četvrtina radnika (24%) ustvrdila je da sindikat nije ništa učinio za radnike.

Istraživači navode i rezultate istraživanja agencije Ipsos iz septembra ove godine koje je pokazalo da najveće poverenje među pet najvećih sindikalnih organizacija u Srbiji uživa Nezavisnost sa 16,2 odsto, dok je u Asocijaciju slobodnih i nezavisnih sindikata poverenje imalo 14,5 procenata ispitanika. Nešto niži procenat ispitanika iskazao je poverenje Savezu samostalnih sindikata (13,2%), dok su na začelju bili Sloga (10,8%) i Konfederacija sindikata (8,3%).

Stav da „sindikat ne treba da se meša u politiku”, za radnike i članove sindikata, pre svega, znači da ne žele da prave svoju stranku, ocenjuju istraživači Mihailovići. Da direktno učešće sindikata u političkoj sferi nije dobra ideja smatra polovima radnika (47%) i članova sindikata (51%), kao i gotovo dve trećine sindikalnih rukovodilaca (64%). Nasuprot tome, stav da „sindikat treba da sarađuje sa partijama koje štite interese radnika“ podržava takođe blizu polovine radnika (46%) i članova sindikata (57%), kao i skoro dve trećine sindikalnih rukovodilaca (64%).

Ovakav nalaz se može učiniti konfuznim, ali istraživači smatraju da on zapravo navodi na zaključak da sve tri grupacije veruju da sindikati ne treba neposredno da se bave politikom, ali treba da imaju jak politički uticaj kroz saradnju sa istinskim partnerima unutar političke sfere. Takvu konstataciju potpomaže i činjenica da stav da „sindikat treba da bude opozicija svakoj vlasti“ podržava samo oko četvrtine radnika (27%) i članova sindikata (24%). Nasuprot tome, više od polovine sindikalnog rukovodstva je saglasno sa pomenutim stavom (59%), što se čini kao antisistemski stav koji je, kako ocenjuju istraživači, verovatno posledica izneverenih očekivanja koja su sindikati imali od svojih „partnera“ iz političke sfere u prethodnom periodu.

U tekstu „Skice za socijalni portret Srbije“, takođe pisanom za potrebe projekta „Ka novoj strategiji sindikata“, koautori ekonomista Mihail Arandarenko i sociolog Zoran Stojiljković zastupaju tezu da je današnja Srbija „selektivno slaba ‘lukava’ država, partokratska tvorevina zarobljena u mreže klijentelizma i političke korupcije“, i da Srbijom danas „upravlja demokratski deficitaran, hibridni režim“. „Samo na prvi pogled paradoksalno, ta država je bogata, mada njeni građani, pa i direktni uposlenici, u velikoj većini, to nisu.

Ključne karakteristike su, danas, populistička vladavina sa promenljivim (neoliberalnim, narodnjačkim, nacionalističkim) akcentima i cezaristički poredak sa kvarenjem vrlina, moralnim kolapsom i politizacijom kriminala. Na političko-kulturnoj ravni, radi se o društvu konfuzije i anomije i apatije, bez šireg konsenzusa...“

Profesori Arandarenko i Stojiljković navode da je na globalnom planu, Srbija danas „zemlja višeg srednjeg nivoa razvijenosti“, odnosno da je 2020. godine prema statistici Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke, ona zauzimala 92. mesto na listi zemalja po veličini bruto društvenog proizvoda (BDP) po stanovniku, izraženom prema paritetu kupovne moći.

Međutim, u evropskim razmerama, Srbija spada u najsiromašnije i najmanje razvijene. Otežavajuća je i činjenica da je Srbija izvan Evropske unije, „sa neizvesnim izgledima punog pridruživanja“. Dvojica autora ukazuju da postoje brojni faktori koji objašnjavaju ovakvu putanju Srbije, a da je „na prvom mestu fenomen ‘zarobljene države’, u kojoj su javne institucije pod kontrolom i uticajem krugova koji se, uglavnom, rukovode kratkoročnim interesima“.

Profesor Božo Drašković u tekstu pod naslovom „Rezultati i posledice tranzicije“ piše da je neodrživa doktrina po kojoj će slobodno, „ničim ne sputano tržište, samo po sebi rešiti sve razvojne, ekonomske i socijalne probleme u većini zemalja u tranziciji“. On navodi da se skoro tridesetogodišnja društvena i ekonomska reforma pokazala ekonomski i socijalno neefikasnom, „a jedini nivo efikasnosti je imala u preraspodeli bogatstva sa njegovom dugoročno neodrživom koncetracijom“. Profesor Drašković zaključuje da postoji dovoljno stručnih dokaza „da je neophodno: odustati od sprovođenja strategije dalje rasprodaje državnih, javnih i prirodnih dobara“, kao i da treba „preispitati i korigovati postojeći nivo ekonomske liberalizacije i deregulacije; razraditi i primeniti moguće aspekte modela socijalno-tržišne privrede sa participacijom zaposlenih“.

Iako ocenjuje da „povratak na prethodni predtranzicioni socijalistički ekonomski sistem ne bi bio moguć bez teških društvenih lomova i posledica“, Drašković primećuje da „istorija verovatno nije završila i sa mogućnostima teških socijalnih zbivanja u svetu“, naročito ukoliko se nastave trendovi bogaćenja malobrojnih i siromašenja mnogobrojnih slojeva društva.

Na skupu je najavljeno skorije objavljivanje publikacije sa rezultatima projekta čiju realizaciju je podržao Međunarodni centar Ulof Palme. Za potrebe projekta, osim istraživanja stavova radnika i sindikalnog članstva, urađeni su i dubinski intervjui sa deset stručnjaka različitih profesija (autor Svetozar Raković). Osim pomenutih autorskih tekstova Stojiljkovića, Arandarenka i Draškovića, biće objavljeni i tekstovi Marije Martinić, Čedanke Andrić, Zorana Ristića, Dragice Mišljenović i Slađane Kiković.

- Dodatak, fotografije 1 i 2: Članovi projektnog tima i učesnici konferencije u Medija centru u Beogradu -

Izvor: UGS Nezavisnost

Medijska pažnja i pratnja: Novi Radio Sombor

(Sva autorska prava eventualnog daljeg objavljivanja ove rubrike i njenog celovitog sadržaja postavljeno na portalu Novog Radio Sombora bez upita i dozvole bilo koje strane ili pojedinca zaštićena i zadržana svim relevantnim pravnim mehanizmima!)

Objavljeno u Sindikat
ponedeljak, 20 decembar 2021 00:39

SES Srbije: Reforma sistema obrazovanja

* Na osnovu zaključka Socijalno-ekonomskog saveta Republike Srbije koji je donet na 107. redovnoj sednici, održanoj 29. oktobra, a kojim je prihvaćena inicijativa Unije poslodavaca Srbije za reformu obrazovnog sistema, 16. decembra održan je sastanak socijalnih partnera sa Ministarstvom prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. Sastanku su prisustvovali predstavnici Ministarstva (državni sekretar Zoran Kasalović, poseban savetnik dr Zoran Kostić, pomoćnik ministra za srednje obrazovanje i vaspitanje i obrazovanje odraslih Miloš Blagojević i Vesna Fabijan, zamenica dr Garbrijele Grujić, pomoćnice ministra za dualno i preduzetničko obrazovanje i vaspitanje) i predstavnici obe reprezentativne sindikalne centrale i Unije poslodavaca Srbije

U ime UGS NEZAVISNOST, sastanku su prisustvovali: Slavko Derenj, potpredsednik Granskog sindikata prosvetnih radnika Srbije, Milovan Vuksanović, zamenik predsednika Granskog sindikata prosvetnih radnika Srbije i dr Marija Martinić, direktorka Centra za obrazovanje i istraživanja u UGS NEZAVISNOST. U tekstu inicijative koju je podnela Unija poslodavaca Srbije, kao i u obrazloženju učesnika sastanka iz ove organizacije, ističe se problem višegodišnjeg raskoraka koji postoji između ponude i potražnje za radnom snagom, što rezultira deficitom pojedinih zanimanja, sa jedne, a velikim brojem neupotrebljenih diploma, sa druge strane.

Inicijativa naglašava nužnost prilagođavanja sistema obrazovanja potrebama tržišta rada i podizanja ukupnog obrazovnog nivoa stanovništva, smatrajući da je ovo tema od opšteg nacionalnog interesa. Predstavnici sindikata su podržali načelno potrebu dijaloga na ovu temu, ističući pri tome neadekvatne zarade zaposlenih u prosveti kao problem koji, kao ni uslovi rada zaposlenih, ne smeju da bude izostavljen iz ovih razgovora. Takođe, istaknuta je i potreba razvoja marketinških aktivnosti koje bi motivisale mlade na stručno obrazovanje, a iznete su i ideje o razvoju kratkih fleksibilnih studijskih kurseva i reformi stručnih obrazovnih programa.

Predstavnici vlasti su se, između ostalog, osvrnuli i na probleme sa lokalnim samoupravama koje, u većini slučajeva, traže klasična zanimanja, dok su sindikati ukazali na činjenicu da problem ima i širu dimenziju: nivo zarada koji je, za zanimanja koja su deficitarna i u Republici Srbiji i u razvijenijim zapadnim zemljama, znatno niži u Srbiji, što dovodi do konstantnog odliva stručnog kadra i permanetnog deficita na domaćem tržištu rada. Svi socijalni partneri su se saglasili da konstruktivne razgovore na ovu temu treba nastaviti i da oni treba da idu u pravcu kreiranja konkretnih predloga rešenja.

Medijska pažnja i pratnja: Novi Radio Sombor

(Sva autorska prava eventualnog daljeg objavljivanja ove rubrike i njenog celovitog sadržaja postavljeno na portalu Novog Radio Sombora bez upita i dozvole bilo koje strane ili pojedinca zaštićena i zadržana svim relevantnim pravnim mehanizmima!)

Objavljeno u Sindikat

* Raspodela globalnog bogatstva u poslednje dve decenije dovela je do ogromnih nejednakosti u svetu: Siromašnija polovina svetske populacije ima samo 2% globalnog bogatstva dok je u rukama 10 odsto najbogatijih čak 76 % bogatstva, saopštio je Institut za istraživanje globalne nejednakosti (World Inequality Lab)

Do sada najobimnija analiza tokova bogatstva u protekle dve decenije Instituta za istraživanje globalne nejednakosti, objavljena prošle nedelje, rezultat je četvorogodišnjeg istraživanja u kome je učestvovalo više od sto autorki i autora, a koje su potpisali ugledni ekonomisti Tomas Piketi, Lukas Šansel, Gabriel Zucman i Emanuel Saez. Kako je objavio američki veb-asajt za finansijske i poslovne vesti Biznis inasajder a preneo portal Mašina.rs, podaci iz izveštaja još jednom pokazuju besmisao ekonomskog koncepta prelivanja bogatstva od bogatijih ka siromašnima.

- Nejednakosti u primanjima i imućnosti su gotovo svuda rasle od osamdesetih godina, nakon uvođenja serije programa deregulacije i liberalizacije koje su različito izgledale u različitim zemljama - naglašavaju autori studije o nejednakosti u svetu. Njihov zaključak je: - Nejednakost je politički izbor, a ne neminovnost.

Analiza pokazuje da je smanjena nejednakost između zemalja, ali i da je je porasla nejednakost unutar pojedinačnih država: Razlike između primanja najplaćenijih 10% i najmanje plaćenih 50% stanovništva u proseku su duplirane. Prema oceni istraživača, siromašnija polovina svetskog stanovništva jedva da išta poseduje.

U njihovim rukama je svega 2%, dok najbogatijih 10% poseduje čak dve trećine svetskog bogatstva. Rast nejednakosti nije bio ujednačen, pa se u nekim zemljama, poput SAD, Rusije i Indije, ona radikalizovala, dok je u drugima, na primer nekim evropskim zemljama i u Kini, nejednakost manje porasla. I ovaj izveštaj navodi da su globalne nejednakosti na nivou sličnom onome na početku dvadesetog veka, na vrhuncu imperijalizma zapadnog sveta.

Analiza ukazuje da je posebno važna raspodela bogatstva između javnog i privatnog sektora. - Udeo bogatstva u rukama javnih aktera je u bogatim zemljama blizak nuli ili negativan, što znači da je sve bogatstvo u privatnim rukama - upozoravaju autori.

Od početka pandemijske krize trend osiromašivanja javnog sektora je pojačan, pa su se u tom periodu vlade zadužile za između 10 i 20 procenata nacionalnih bruto društvenih proizvoda, mahom uzimajući kredite od privatnog sektora. Takvo stanje ograničava sposobnost državnih vlasti da se ubuduće pozabave ključnim problemima poput umanjivanja nejednakosti i klimatske krize.

Istraživanje, inače prvo koje razmatra rodnu nejednakost u primanjima na globalnom nivou, ukazuje i da su pozitivne promene u ovom polju previše spore: žene su 1990. godine ubirale 30% zarade od svih (plaćenih) poslova, dok danas ubiraju tek nešto više, odnosno 35%.

Institut za istraživanje globalne nejednakosti se u ovoj analizi bavi se i gorućim pitanjem klimatske krize. U istraživanju se navodi da je 10% najvećih zagađivača odgovorno za 50% svih emisija ugljen-dioksida (CO2), dok polovina najmanjih zagađivača doprinosi efektu staklene bašte sa svega 12 % emisija CO2.

Izvor: UGS Nezavisnost

Medijska pažnja i pratnja: Novi Radio Sombor

(Sva autorska prava eventualnog daljeg objavljivanja ove rubrike i njenog celovitog sadržaja postavljeno na portalu Novog Radio Sombora bez upita i dozvole bilo koje strane ili pojedinca zaštićena i zadržana svim relevantnim pravnim mehanizmima)

Objavljeno u Sindikat

* Da bi izbori bili demokratski moraju postojati demokratsko izborno zakonodavstvo i slobodni mediji. Ko god se zalaže za održiv razvoj, inkluzivan rast, pravedniji sistem oporezivanja, dostojanstven rad, socijalni dijalog krunisan kolektivnim ugovorima naš je sagovornik, kazala je za Novi magazin Čedanka Andrić i dodala da Nezavisnost nije našla pouzdanog saveznika na partijskoj sceni Srbije

Reprezentativna sindikalna centrala Ujedinjeni granski sindikati „Nezavisnost“ od pre desetak dana „kormilo“ je poverila ženi, prvi put za 30 godina postojanja. Povodom takve, na ovim prostorima još retke kadrovske afirmacije „slabijeg“ pola, sama predsednica Nezavisnosti Čedanka Andrić potvrdila je da „nema mnogo predsednica sindikata“, i ocenila da je „izazov za svakoga da u ovom momentu bude na tom mestu“. Za sindikat kojim od nedavno rukovodi, kaže, „izazovi su isti kao i u proteklih 30 godina“.

Njene sindikalne koleginice i kolege, i ne samo oni, smatraju je „prekaljenom sindikalkom“: u Nezavisnosti je od aprila 1998. Dobro je „naoružana“ znanjem - diplomirala na Fakultetu političkih nauka - a dokazala se i kao efikasna organizatorka na poslovima izvršne sekretarke Nezavisnosti.

* Prva ste žena na čelu UGS „Nezavisnost“ u tridesetogodišnjoj istoriji vašeg sindikata. Šta to znači za Vas, a šta za organizaciju kojom rukovodite?

- Za mene ogromnu odgovornost, ali i priznanje mog dosadašnjeg rada. Sindikalni rad traži veliku energiju i posvećenost, ali uspesi su uvek rezultat timskog rada. Za organizaciju to znači da je spremna da se menja, ali se nadam ne samo tako što je na čelo izabrana žena već i na način da se učešće žena u organima odlučivanja poveća na svim nivoima organizovanja sindikata - od povereništva do granskih sindikata.

* Izabrani ste za predsednicu sindikata u ovom veoma teškom trenutku za sve zaposlene. Pandemija kojoj se ne nazire kraj uzdrmala je svetsku ekonomiju a razmere krize se još procenjuju.

- Gotovo je nemoguće izdvojiti periode u kojima sindikatu nije bilo teško da deluje. U uslovima pandemije to je zaista dodatno otežano. Za ovako nešto nisu bili spremni ni zdravstveni sistemi u svetu, niti razni drugi veliki sistemi, pa tako ni svet rada, ali ni svet kapitala. Borba za zdravo i bezbedno radno mesto dobila je jednu sasvim novu dimenziju. Na strah od gubitka posla nadogradio se i strah od zarazne bolesti koja se može završiti i smrtnim ishodom, a da niste ugroženi samo vi već i vaša porodica, prijatelji. Mobilizacija članstva za bilo kakvu kolektivnu akciju u ovim uslovima je pravi poduhvat, a rad u uslovima pandemije samo je dodatno naglasio probleme u odnosima sveta rada i sveta kapitala. Sve to značilo je i dodatni angažman u servisiranju članstva, ogroman trud se ulaže a ohrabruje činenica da ne gubimo članstvo i da stalno radimo na organizovanju novog.

* Stepen razvijenosti demokratije jednog društva meri se ljudskim pravima i slobodama, u koje spadaju i radna, ekonomska, socijalna i sindikalna prava. U Srbiji decenijama traje trend urušavanja tih prava. Kako preokrenuti taj negativan proces u korist zaposlenih?

- Samo konstantnom borbom i organizovanjem. Sindikat nikada ne sme da prestane sa kampanjama za organizovanje novih članova i jačanje svojih kapaciteta. Moramo činiti vidljivim kršenje sindikalnih sloboda i prava i tražiti od institucija sistema da rade svoj posao. Kada bi sudovi bili efikasniji i kada radni sporovi ne bi trajali godinama situacija bi bila drugačija. Sindikat ne može da bude ni tužilac ni sudija. Još 2011. godine Nezavisnost je kongresnom rezolucijom inicirala uvođenje sudova rada koji postoje i u nekim zemljama Evropske unije i nikada nismo naišli na podršku ni Ministarstva pravde, niti ministarstava nadležnog za poslove rada. Sada smo tu gde smo - već nekoliko godina nas Međunarodna konfederacija sindikata u svom Indeksu globalnih prava ocenjuje kao zemlju u kojoj se sitematski krše radnička prava. A ja bih dodala i bez odgovarajuće sankcije za one koji to rade.

* Nezavisnost potpuno različito vidi socijalno-ekonomsku realnost sveta rada. Koliko je, na primer, naš radnik daleko od onoga što se zove dostojanstven rad. Ili penzioner od dostojanstvenog „trećeg doba“?

- Vlade se svuda u svetu kriju iza zvaničnih podataka a jedan od poslova sindikata jeste da razotkrije šta se iza tih podataka krije, odnosno da ih protumači. Tako da kada Vlada Srbije kaže da je smanjena nezaposlenost to jeste tačno, ali na nama je da kažemo da je nova zaposlenost u najvećem procentu u nesigurnim poslovima, na kratko vremensko trajanje i u sivoj ekonomiji. Najmanji rast zaposlenosti je kod poslova na neodređeno vreme sa platom koja omogućava pristojan život, ugovoreno i po zdravlje bezbedno radno mesto. Porast nesigurnih poslova nije doneo ništa dobro radnicima bilo gde u svetu pa tako ni u Srbiji. Nesigurnost je donela samo negativne posledice: smanjenje zarada, više povreda na radu, konstantan stres izazvan strahom od gubitka posla, otežano profesionalno napredovanje, smanjen pristup obrazovanju i zdravstvenoj zaštiti. Dakle, svet kapitala se od takve nesigurnosti dodatno obogatio jer je smanjio troškove rada a radnici su samo izgubili. Tako je i sa penzionerima - ako u Srbiji oko milion penzionera mesečno prima manje od 25 hiljada dinara o kakvom dostojanstvu „trećeg doba“ možemo da govorimo.

* Naše društvo se još nije izborilo ni sa problemima rodne diskriminacije, a puno je i diskriminacije u zapošljavanju, obrazovanju, lečenju…

- To samo govori u prilog konstataciji da nije dovoljno samo usvojiti antidiskriminatorne zakone već da ih treba i primenjivati. Kao i kod korupcije, tako i kod diskriminacije - institucije sistema su zakazale. Mnogo više se mora raditi i kroz obrazovni sistem i kroz podizanje svesti - sa diskriminacijom se ne smemo šaliti ili umanjivati njene posledice. Potrebno nam je generalno mnogo više solidarnosti i razumevanja za tuđu muku.

* Nedavno je javnost saznala za najgrublje kršenje prava stranih radnika (slučaj radnika iz Vijetnama u Zrenjaninu) što je najoštrije osudila i Nezavisnost. Kako se boriti protiv necivilizacijskog, reklo bi se i ropskog tretmana ljudi koji su ovamo došli „trbuhom za kruhom“?

- Tako što ćete primenjivati međunarodna dokumenta koja ste potpisali i zakone koje ste usvojili. Držati ljude kao robove je zločin koji se mora najstrože kažnjavati, bilo da se to radi zbog radne eksploatacije bilo da je u neke druge svrhe. Ko god ima saznanja o takvom tretmanu ljudi mora o tome javno govoriti, nemoralno je okretati glavu od takvih pojava. Mediji moraju biti slobodni da o tome izveštavaju ali i institucije moraju da deluju, i policija i tužilaštvo i razne inspekcije. Slučaj koji pominjete stavlja u fokus i nadzor nad radom agencija koje posreduju u zapošljavanju.

Izvršna vlast u Srbiji mora sama da više drži do svojih zakona, ne može samo sindikat da ukazuje na potrebu poštovanja zakona, pa valjda je i njima važno da se zakoni poštuju jer nepoštovanje zakona znači i nepoštovanje države i njenih institucija. To što je neko investirao i otvorio fabriku ne znači da može da nameće svoje zakone, ogradi prostor žicom i ne dozvoljava bilo čija legitimna pitanja o uslovima života i rada radnika, a kamoli da pokuša da sindikalno organizuje radnike. Da ne govorim o tome da je potpuno neprihvatljivo da radnicima oduzmete dokumenta i ograničite kretanje i oduzmete im pravo na slobodu govora. Na te pojave je trebalo hitno reagovati instrumentima koje državni organi imaju na raspolaganju.

* Nezavisnost je u svojstvu reprezentativnog sindikata članica Socijalno-ekonomskog saveta Republike Srbije, ali socijalni dijalog u Srbiji suštinski ne funkcioniše. Očekujete li veću i iskreniju spremnost države i poslodavaca za dijalog sa sindikatima?

- Ništa ne očekujem da se dobije a da se ne traži, niti od države, niti od poslodavaca. Nije dovoljno iskazati spremnost već treba ispuniti svoju obavezu. Kada ministarstva prave zakone iz delokruga rada Socijalno-ekonomskog saveta ona su zakonom obavezana da ih dostave na mišljenje Savetu, odnosno socijalnim partnerima, nije to stvar dobre volje. Efektivan socijalni dijalog bi značio da od početka u rad radnih grupa uključite sindikate i poslodavce i da se u javne rasprave ide sa nacrtima zakona koji su u velikom stepenu usaglašeni. A ne da nam se desi, kao pre neki dan, da iz medija saznamo da je Nacrt zakona o radnim praksama ušao u javnu raspravu a da smo imali samo dva sastanka radne grupe na kojima se nije pomerilo od početka, pa je najveći broj pitanja ostao otvoren. Javne rasprave ne mogu da budu zamena za socijalni dijalog sa reprezentativnim sindikatima. Usvajanje zakona po hitnim procedurama nikada nije dobro rešenje jer su to, po pravilu, zakoni koji imaju najviše problema u primeni.

Više od decenije ukazujemo na urušeni sistem kolektivnog pregovaranja u Srbiji jer nemate ni jedan granski kolektivni ugovor u privatnom sektoru (osim u putnoj privredi ali sa velikim problemima u primeni). Onda je normalno da se pitate pa šta mi to razgovaramo sa Unijom poslodavaca Srbije u okviru Socijalno-ekonomskog saveta kada nisu spremni ni jedan granski kolektivni ugovor da potpišu. Dakle, jedno je imati zakonski i institucionalni okvir za socijalni dijalog, a drugo i ono što je važnije su njegovi efekti. Ali naš posao je da i dalje, bez obzira na frustracije, zagovaramo dijalog, da se borimo za njegove bolje efekte i to u društvu gde se spremnost za postizanje konsenzusa pre vidi kao slabost učesnika nego kao način da se dođe do rešenja. Ipak, za nas je važno i da pošaljemo poruku da to što smo spremni na dijalog za stolom ne znači da nismo spremni ako treba i da upotrebimo mnogo radikalnije oblike sindikalne borbe.

* Odoleva li ekonomija Srbije globalnoj ekonomskoj krizi izazvanoj pandemijom kako to svakodnevno tvrde predstavnici vlasti?

- Ja bih rekla da se borimo, nekad sa manje, nekad sa više uspeha, ali nema razloga za hvalisanje, čak je i neumesno jer kriza još traje. Treba biti racionalan i oprezan, efekti pandemije će se osećati dugi niz godina i nećemo ih lakše podnositi zato što ćemo govoriti o uspesima a ignorisati probleme. Naša industrija zavisi od kretanja na tržištu pre svega zemalja Evropske unije, pa ako vam tamo fabrika automobila za koju vi u Srbiji proizvodite delove smanji proizvodnju nema načina da se to ne odrazi i na našu proizvodnju i izvoz. Ako nam lekari i medicinske sestre nastave da odlaze iz zemlje, ne možete a da ne primetite da izgradnja novih bolnica neće imati planirani efekat ma koliko to bilo pozitivno i potrebno. Koji god veliki infrastrukturni projekat da uradite on će imati koristi i sa njim ćete se hvaliti samo ako vaši građani mogu da priušte njegovo korišćenje.

* Svedoci smo svakodnevnih poskupljenja namirnica i drugih roba. Kako ocenjujete da će se to odraziti na životni standard radnika i njihovih porodica?

- Negativno, naravno, za većinu. Ako oko pola miliona ljudi radi u sivoj ekonomiji, a polovina zaposlenih zarađuje do pedeset hiljada dinara mesečno onda je jasno da svako poskupljenje znači manju kupovnu moć i urušavanje životnog standarda. Da ne pominjemo i druge potrebe osim onih osnovnih.

* Nije li odluka Vlade da privremeno limitira rast cena šest osnovnih namirnica u suprotnosti sa liberalnom ekonomskom politikom? Zašto nema intervencija iz državnih rezervi, hrane i energenata ako već Ministarstvo trgovine tvrdi da ih u rezervama ima dovoljno?

- Od izbijanja Svetske finansijske krize 2008. godine teško ćete naći države koje nisu intervenisale bilo u stabilizaciji tržišta, bilo u spašavanju određenih kompanija, to su radile i one najliberalnije. Imate državne banke koje postaju sve važnije u mnogim ekonomijama. Teško da više možemo govoriti o čistom liberalnom kapitalizmu. Šta se tiče odluke da se privremeno limitira rast cena određenih namirnica ona govori da nešto nije u redu i da postoji problem sa životnim standardom građana bez obzira kako vi tu odluku upakujete. Što ste manje transparentni u objašnjavanju razloga za takvu odluku to više stvarate prostora za nagađanja o čemu se zapravo radi. Ali ono što se ne može negirati jeste da tako odlučili jer postoji problem koji ili želite da umanjite ili eliminišete - ovakve mere se ne uvode iz čista mira i bez razloga.

* Predizborna stranačka kampanja se uveliko zahuktava. Kako će se ponašati Nezavisnost? Vidite li potencijalne saveznike sindikata među političkim partijama?

- Kampanja se zahuktava ali još nema jasno profilisanih poruka prema zaposlenima i sindikatima. Partije su te koje se bore za vlast i one treba da izađu sa svojim ponudama, odnosno da objasne zašto građanke i građani treba baš za njih da glasaju. Neki članovi sindikata, kao što znate, imaju različite partijske knjižice, neki nisu učlanjeni u partije i sve to odgovor sindikata čini složenim. Nismo našli pouzdanog saveznika na partijskoj sceni Srbije i uvek smo izlazili sa našim stavovima šaljući poruku članstvu da su dobrodošle one partije koje u našim stavovima i vrednostima prepoznaju i svoje. Sva istraživanja do sada govore da je raspoloženje članstva takvo da se ne ulazi u predizborni aranžman sa bilo kojom partijom.

Naši stavovi su jasni - da bi izbori bili demokratski moraju postojati demokratsko izborno zakonodavstvo i slobodni mediji. Ko god se zalaže za održiv razvoj, inkluzivan rast, pravedniji sistem oporezivanja, dostojanstven rad, efektivan socijalni dijalog krunisan kolektivnim ugovorima naš je sagovornik. Kada član sindikata vidi to u ponudi političkih partija neće mu trebati instrukcija za koga da glasa. I konačno, onaj ko pobedi na izborima dobija legitimitet, ali to ne znači da ima svu pamet. Onaj ko je spreman da koristi pamet i sindikata i strukovnih udruženja i akademske zajednice i nevladinog sektora treba takvu poruku da pošalje i u predizbornim kampanjama.

* Nezavisnost sarađuje sa pojedinim nevladinim organizacijama. Hoćete li zagovarati intenziviranje saradnje, pa i zajedničkog nastupa sa organizacijama civilnog društva, recimo na polju zaštite životne sredine?

- Mi smo od osnivanja prepoznatljivi kao sindikat koji ima dobru saradnju sa nevladinim sektorom. Podržali smo niz akcija - od prava na vodu, do akcija koje su promovisale potrebu zaštite životne sredine. Među prvima smo u edukaciju članstva uvezali teme bezbednosti i zdravlja na radu sa temama zaštite životne sredine i pravedne tranzicije. Na ovim aktivnostima sarađujemo i sa međunarodnim sindikalnim pokretom, nevladinim organizacijama u Srbiji i Univerzitetom u Beogradu i Nišu. U obuke uključujemo predstavnike granskih sindikata iz različitih delatnosti kao i naše stručne službe. Naši članovi žive u ovoj zemlji, ovde plaćaju porez i sa punim pravom ćemo se pitati i o problemima zagađenja i očuvanja životne sredine, bićemo saveznik onima koji su saveznici nama.

* A koje su smetnje za daleko bolju i efikasniju međusindikalnu saradnju? Na primer, u vezi sa najavljenim donošenjem novog Zakona o radu. Ili sa borbom protiv sve izraženijih nejednakosti u društvu.

- Sindikalni pluralizam znači da radnici mogu da izaberu i dobrovoljno se učlane u sindikate za koje prepoznaju da zastupaju njihove vrednosti i interese. Osnovno je da se sindikati međusobno ne napadaju i ne rade jedni protiv drugih. U takvim situacijama saradnje ima i kroz zajedničke pregovaračke timove na nivou preduzeća/institucije u procesu kolektivnog pregovaranja ili u radnim grupama kada se radi na nacrtima iz oblasti radnog i socijalnog zakonodavstva. Međutim, ima slučajeva, naročito na nivou preduzeća kada jedan sindikat radi protiv drugog i vi tada nemate pravo da namećete saradnju samo zato šta u tom trenutku dobro sarađujete na granskom ili republičkom nivou. Sindikalni aktivizam je veoma dinamičan i saradnja i sukobi se smenjuju, ne postoji niti treba da postoji sindikalni dekret kojim vi naložite da svi sarađuju.

Kada je u pitanju donošenje novog Zakona o radu, slažem se da je potreban i međusindikalni dijalog po ovom pitanju i da će jedinstveniji stav sindikata pojačati našu pregovaračku poziciju. Nadam se, takođe, ako se neki stavovi budu morali braniti na ulici kao kod izmena Zakona o radu 2014. godine da će svi sindikati izaći u punom kapacitetu a ne kao tada, jedni na ulice dok drugi gledaju iz prikrajka pa posle kažu nije dovoljno urađeno.

Izvor: Neovi magazin, UGS Nezavisnost

Medijska pažnja i pratnja: Novi Radio Sombor

(Sva autorska prava eventualnog daljeg objavljivanja ove rubrike i njenog celovitog sadržaja postavljeno na portalu Novog Radio Sombora bez upita i dozvole bilo koje strane ili pojedinca zaštićena i zadržana svim relevantnim pravnim mehanizmima)

Objavljeno u Sindikat
Strana 1 od 23

Kontakt

Venac Stepe Stepanovića 9 (kancelarija) Ivana Kosančića 19 (redakcija, sedište) 25000 Sombor, Srbija

e-mail:

office@noviradiosombor.com

Telefon: +381-25-510-16-41
Mobilni: +381-65-8-675-445

Portal:

http://noviradiosombor.com

Internet radio: Novi Radio Sombor

http://www.omiljeniradio.com/index.php/radio-uzivo-online-srbija/1130-novi-radio-sombor-uzivo-online.html 

POSTANITE SARADNICI

Svi koji želite, možete da postanete saradnici Novog Radio Sombora, bilo gde da živite i boravite.

Izaberite oblast, pošaljite vest, informaciju, fotografije.

Dobrodošli saradnici u marketingu i oglašavanju!

Javite se na e-mail:

office@noviradiosombor.com

Telefon: +381-65-8-675-445

Top
We use cookies to improve our website. By continuing to use this website, you are giving consent to cookies being used. More details…