Prikazivanje članaka po tagu UGS Nezavisnost

* Ujedinjeni granski sindikati "Nezavisnost" počeli su da sprovode veliko istraživanje stavova i iskustava vezanih za radna prava, u sklopu Projekta "Sindikati i radno zakonodavstvo u Srbiji"

Ovaj reprezentativni srpski sindikat navodi da je projekat realizovan uz podrsku Fondacije za otvoreno drustvo.

- Bez obzira da li ste zaposleni ili ne, molimo Vas da popunite kratku anonimnu anketu i time doprinesete da stavovi sindikata u predstojećim pregovorima o radnom zakonodavstvu budu istinski odraz interesa građana - navode u UGS "Nezavisnost":

https://radna-prava-upitnik.ugs-nezavisnost.blink-n.info/ - link za anketu

Medijska pažnja i pratnja: Novi Radio Sombor

(Sva autorska prava eventualnog daljeg objavljivanja ove rubrike i njenog celovitog sadržaja postavljeno na portalu Novog Radio Sombora bez upita i dozvole bilo koje strane ili pojedinca zaštićena i zadržana svim relevantnim pravnim mehanizmima)

Objavljeno u Sindikat

* Za predsednicu Ujedinjenih granskih sindikata „Nezavisnost“ danas je ne 9. Kongresu tog sindikata izabrana Čedanka Andrić

Prva žena na čelu tog reprezentativnog sindikata u njegovoj 30-godišnjoj istoriji poznata je sindikalna aktivistkinja. Do danas, od 2016. godine obavljala je funkciju izvršne sekretarke UGS Nezavisnost a bila je i članica Izvršnog odbora te sindikalne centrale. Od 2008. do 2016. godine Andrić je bila generalna sekretarka Socijalno-ekonomskog saveta Republike Srbije.

Diplomirala je na beogradskom Fakultetu političkih nauka, na smeru za Međunarodne studije. Nedavno, povodom obeležavanja 30 godina postojanja i sindikalne borbe Nezavisnosti Čedanka Andrić je izjavila da je za sindikat prioritet “zdravo i bezbedno radno mesto u ovo strašno vreme pandemije, ali se spremamo i za izazove koje će doneti novo radno i socijalno zakonodavstvo”.

Medijska pažnja i pratnja: Novi Radio Sombor

(Sva autorska prava eventualnog daljeg objavljivanja ove rubrike i njenog celovitog sadržaja postavljeno na portalu Novog Radio Sombora bez upita i dozvole bilo koje strane ili pojedinca zaštićena i zadržana svim relevantnim pravnim mehanizmima)

Objavljeno u Prva vest
subota, 16 oktobar 2021 20:55

In memoriam: Vera Kondić

* Sve nas je zatekla i potresla tužna vest o smrti naše koleginice Vere Kondić. Vera je rođena 19. septembra 1956. godine u Nišu. Diplomu psihologa stekla je 1982. godine na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Skoro osamnaest godina radila je u Fabrici gumenih proizvoda u Rakovici u Kadrovsko-opštem sektoru, baveći se poslom industrijskog psihologa ili bolje reći pomagala je ljudima da se nose sa teškoćama na poslu ali i u privatnom životu

U juju 2003. godine počela je da radi u Ujedinjenim granskim sindikatima „Nezavisnost“ odakle je krajem 2020. godine otišla u penziju ali to za Veru nije značilo i prestanak angažmana. Vera se ceo svoj radni vek profesionalno usavršavala. Tako je 2013. godine završila na Fakultetu političkih nauka specijalističke akademske studije i stekla zvanje politikologa iz oblasti medijacije.

U Nezavisnosti je punih osamnaest godina dala nemerljiv doprinos u oblasti bezbednosti i zdravlja na radu, borbi protiv mobinga i diskriminacije. Svojim koleginicama na poslu uvek je bila spremna da pruži pomoć i savet, a svoj mir tražila je u svojoj velikoj strasti - planinarenju. Nebrojeni su saveti koje je Vera pružala članstvu, nesebično pomažući ne samo svojom stručnošću, već i iskrenim toplim ljudskim pristupom. Nezavisnost je Verinom smrću izgubila velikog stručnjaka, prijatelja i odanog člana. U svakoj prilici Vera je uvek sa ponosom isticala da je deo porodice Nezavisnosti. (izvor: nezavisnost.org)

Novi Radio Sombor, naš izdavač Udruženje Podium i Kancelarija UGS Nezavisnost Sombor, izražavaju najdublje saučešće porodici drage pre svega prijateljice, koleginice, saradnice Vere Kondić čiji odlazak i za Sombor znači nemerljiv gubitak, uz zahvalnost za sve što je nezaboravna Vera svojim znanjem, strukom i solidarnošću učinila i za nas.

Neka joj je večna slava i hvala.

Novi Radio Sombor

Objavljeno u Prva vest

* Takozvana neoliberalna revolucija prouzrokovala je veoma nepovoljnu, praktično neprijateljsku klimu za sindikate, izjavio je Đorđe Pavićević, profesor Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu u razgovoru za UGS Nezavisnost

- Sindikati su u takvoj klimi viđeni kao remetilački faktor za funkcionisanje sistema i zato njihova uloga nije smela bude velika. Istovremeno imamo i efekte tehnološke revolucije. Posebno je to očigledno nakon promena Zakona o radu. Na primer, gotovo da više ne postoji koncept radnog mesta - naglasio je Pavićević.

On ukazuje na veoma težak odnos sindikata i poslodavaca:

- Kod nas veliki deo ekonomije zavisi od države, ona ih na neki način štiti. To posebno vidimo kod stranih investitora. Setimo se kada se postavljalo pitanje oko Jure i Vučićeve izjave ‘nemojte da mi plašite investitore'. Dakle, država brine za kapital a ono što su ljudski resursi je potrošno. Onima koji upravljaju velikim sistemima, kojima država izdašno pomaže, čak je dopušteno da guše sindikalni rad ili da prave svoje sindikate. Čuo sam izjave nekih poslodavaca da njima i ne treba sindikat, jer oni direktno komuniciraju s radnicima, čime se, u velikoj meri, obesmišljavaju mehanizmi zaštite prava zaposelenih.  

Govoreći o najvećim radničkim i sindikalnim problemima u Srbiji Pavićević kaže da je sve više radnika koji nemaju stabilno radno mesto.

- Najveći je problem što je izmenama Zakona o radu od 90-ih godina na ovamo uništen koncept radnog mesta koji je postojao. Zbog toga danas još ponegde može da se ostvari koncept kolektivnog ugovora ali jako teško, jer postoji neprijateljsko okruženje.... Biće potrebno sve manje klasične radne snage tako da ti ljudi verovatno nikada neće moći da se sindikalno organizuju prema sadašnjem modelu. Uz to, kapital i svojina se štite mnogo više nego rad. Uzmite, na primer, neku autobusku, železničku, metro stanicu ili aerodrom gde je sprovedena automatizacija. Tu je pre 10-15 godina radio veliki broj ljudi, od prodaje karata preko ulaza do kontrole putnika i raznih drugih poslova. Danas tu nema zaposlenih, neki ljudi i dalje putuju ali se pitanje cene i distribucije profita ne postavlja. 

Profesor je rekao da postoje čitave kategorije ljudi koji rade bez ugovora koji bi ih štitili od samovolje poslodavca:

- Danas postoje agencije koje zapošljavaju ljude a onda ih rentiraju kao radnu snagu kod drugih poslodavaca... Oni ne mogu u jednoj firmi da naprave sindikat. Pored toga, u agencijama imaju ugovore sa nultom osnovicom koja ne obavezuje poslodavca da ih plaća ukoliko u nekom periodu nisu bili angažovani. Tu ima prostora koji bi sindikati mogli da iskoriste za neke drugačije oblike organizovanja ljudi. Recimo, zakon o zadrugama dopušta da se ti ljudi samoorganizuju. Dakle treba naći razne načine da se ti ljudi na neki način povežu i tu sindikat može da ima važnu ulogu.    

Pavićević smatra da je štrajk delotvorno sredstvo borbe kojim se radnici direktno konfrontiraju sa poslodavcem.

- To je možda i jedini legalan način da pokažete da čitav sistem zapravo zavisi od vas. Jer, tako se poslodavcu može napraviti šteta koja njemu nikako ne odgovara i zbog koje može biti spreman za neki dogovor sa zaposlenima. Problem je što ovo sredstvo nije dostupno mnogima.

Izvor: UGS Nezavisnost

Medijska pažnja, podrška i pratnja: Novi Radio Sombor
(Sva autorska prava eventualnog daljeg objavljivanja ove rubrike i njenog celovitog sadržaja postavljeno na portalu Novog Radio Sombora bez upita i dozvole bilo koje strane ili pojedinca zaštićena i zadržana svim relevantnim pravnim mehanizmima!)
Objavljeno u Sindikat

* U Beogradu je u utorak, 5. oktobra održan IX Kongres GSPRS NEZAVISNOST. Kongresu je prisustvovao 61 delegat/delegatkinja kao i gosti iz zemlje i inostranstva

Za predsednika ovog srpskog sindikata je izabran je Srđan Slović, za zamenika predsednika Milovan Vuksanović.

Potpredsednici granskog sindikata prosvetara su izabrani Ružica Todić Brdarić i Slavko Derenj.

- Na fotografiji u slajdu: Čedanka Andrić, izvršna sekretarka Ujedinjenih granskih sindikata "Nezavisnost" obraća se delegatima IX Kongresa GSPRS -

Medijska pažnja, podrška i pratnja: Novi Radio Sombor
(Sva autorska prava eventualnog daljeg objavljivanja ove rubrike i njenog celovitog sadržaja postavljeno na portalu Novog Radio Sombora bez upita i dozvole bilo koje strane ili pojedinca zaštićena i zadržana svim relevantnim pravnim mehanizmima!)
Objavljeno u Sindikat

Stručni prilozi za novu strategiju sindikata Nezavisnost (4)

Šta sindikati u Srbiji treba da čine kako bi vratili izgubljeno poverenje radnika? Kako odoleti i suprotstaviti se zakonskom derogiranju radnih prava kao posledici ofanzive (neo)liberalnog kapitalizma? Šta treba menjati u socijalnom dijalogu sa državom i poslodavcima? Da li političke partije mogu biti iskreni partneri sindikata? Može li saradnja sindikata sa civilnim društvom osnažiti borbu za odbranu i unapređenje prava zaposlenih građana?

Ovo su neka od najvažnijih pitanja na koja smo odgovore tražili od desetoro stručnjaka različitog profesionalnog usmerenja, sa sličnim ali i različitim pogledima na ulogu, poziciju i uticaj sindikata u savremenom srpskom društvu. Intervjui su rađeni za potrebe istraživanja UGS Nezavisnost „Ka novoj strategiji sindikata“, koje se realizuje uz podršku švedske organizacije Međunarodni centar Ulof Palme.

Sarita Bradaš: Političkoj sceni Srbije nedostaje autentična radnička partija

* Obaveštenost i poverenje su socijalni kapital koji pokazuje koliko je sindikat u društvu izgradio norme, mreže i vrednosti koje mu olakšavaju akcije. Ako bi sindikat ostao bez članstva, članarine i prihoda, to bi bio ozbiljan problem, ali bi mu bilo još teže ako bi ostao bez socijalnog kapitala, ocenjuje Sarita Bradaš u razgovoru za UGS Nezavisnost

Sarita Bradaš je psihološkinja i autorka više radova u oblasti rada, zapošljavanja i radnih prava: „Uticaj epidemije COVID-19 na položaj i prava radnica i radnika u Srbiji“ (2020) zajedno sa Mariom Reljanovićem i Ivanom Sekulovićem, „Indikatori dostojanstvenog rada u Srbiji“ (2019) sa Mariom Reljanovićem, „Politike zapošljavanja u Srbiji“ (2018), „Statistika i dostojanstven rad“ (2017)…

Naša sagovornica, dugogodišnja istraživačica Fondacije Centar za demokratiju, kaže da su u fokusu njenog istraživačkog rada socijalna i ekonomska prava, da blisko sarađuje sa sindikalnim predstavnicama/ima, te da je o radu sindikata „obaveštena znatno više od većine građanki Srbije“.

Koliko verujete sindikatima u Srbiji?

- Ne bih govorila o verovanju nego o poverenju. Načelno imam poverenje u sindikate (naravno, ne mislim na takozvane žute sindikate koji rade u korist i za račun poslodavaca), u njihove dobre namere i opredeljenost za to da budu demokratske, nezavisane i održive organizacije koje će biti glas radnica i radnika, i zastupati ih u borbi za njihova prava i interese.

Ipak, više činjenica (veliko osipanje članstva, sistematsko smanjivanje prava zaposlenih…) ukazuju na nepoverenje u sindikate. A ono, povratno, doprinosi nemoći sindikalnih organizacija. Tako se nemoć i nepoverenje međusobno pojačavaju.

Nepoverenje, odnosno sumnja se rađa kad nema dovoljno informacija. Istraživanja pokazuju veoma nizak stepen obaveštenosti građana u Srbiji, pa i samih članova sindikata. A upravo obaveštenost i poverenje u jednu organizaciju predstavljaju kapital te organizacije. Predstavljaju socijalni kapital, odnosno koliko je sindikat svojim delovanjem u društvu izgradio norme, mreže i vrednosti koje mu olakšavaju preduzimanje akcija. Ako bi sindikat ostao bez članstva, članarine, prihoda…, bio bi to ozbiljan problem, ali bi mu bilo teže ako bi ostao bez socijalnog kapitala.

Šta bi sindikati trebalo da urade kako bi poboljšali položaj zaposlenih, nezaposlenih lica i penzionera, i tako povratili poverenje građana?

- Da bi to ostvarili sindikati treba da se promene, da kreiraju strategiju sopstvenog delovanja koja će da proizađe iz analize socijalnog i ekonomskog konteksta u kojem živimo, da identifikuju ključne probleme i formulišu ciljeve koji će predstavljati rešenje identifikovanih problema, i da odrede načine kojima će ciljeve postići.

Kako ja vidim trenutnu situaciju, neki od strateških ciljeva bi mogli da budu:

* Unapređenje funkcije sindikalnog organizovanja - zadržavanje postojećih i privlačenje novih članova. To podrazumeva: sprovođenje istraživanja zadovoljstva i potreba postojećeg članstva; izradu baze podataka o članicama/ovima (detaljni podaci o demografskoj i socijalnoj strukturi); sprovođenje istraživanja o potrebama radnica/ka koji nisu sindikalno organizovani (zaposleni i angažovani u mikro, malim i srednjim preduzeećima, prekarni radnici, mladi, zaposleni u neformalnoj ekonomiji); unapređenje kvaliteta postojećih kreiranje novih usluga članstvu; razvijanje strategije za privlačenje članstva prilagođene specifičnostima određenih ciljnih grupa.

* Jačanje organizacionih kapaciteta sindikata za ostvarenje, zaštitu i unapređenje socijalnih i ekonomskih prava radnika. Navedeno podrazumeva: analizu postojeće organizacije sindikata i u skladu sa nalazima redizajniranje organizacije, njene strukture i upravljanja; funkcionalnu analizu stručnih službi; razvijanje strategije interne i eksterne komunikacije; promovisanje i realizacija koncepta socijalne i solidarne ekonomije; umrežavanje i uspostavljanje saradnje među različitim sindikatima i sa organizacijama civilnog društva kao i akademskom zajednicom (lokalnom, nacionalnom, regionalnom, evropskom i svetskom).

* Razvijanje obrazovnih i istraživačkih kapaciteta kako bi se povećala pregovaračka moć sindikata i unapredile usluge članovima. To podrazumeva: razvoj istraživačke i obrazovne funkcije unutar sindikata; izradu programa razvoja sindikalnih rukovodilaca i poverenika; izradu programa obuka za članstvo; umrežavanje i uspostavljanje saradnje sa naučnim, istraživačkim i obrazovnim institucijama i organizacijama.

* Uspostavljanje finansijske održivosti sindikata. Navedeno podrazumeva: povećanje broja članova sindikata; analizu postojećeg načina prikupljanja članarine i raspodele prikupljenih sredstava da bi se uspostavili delotvorni mehanizmi u upravljanju finansijama; razvoj projektnog finansiranja; osnivanje socijalnih preduzeća i radničkih zadruga; stvaranje socijalno-solidarnih fondova.

Kako vidite odnos države i vlasti prema sindikatima?

- Nemam utisak da su sindikati i država ravnopravni partneri u socijalnom dijalogu, a razlog je u disproporciji moći. Za to su delom zaslužni i sami sindikati: fragmentiranost sindikalne scene, odsustvo zajedničkog i nepokolebljivog nastupa u pregovorima kao i različit stepen povezanosti sa državnim organima.

Čini mi se da je dobra ilustracija odnosa vlasti prema sindikatima (a i obrnuto) primer Fijata čiji su radnici stupili u štrajk 2017. Predsednica Vlade se tada otvoreno stavila na stranu poslodavca uslovljavajući pregovore prekidom štrajka, uz izjavu da iza štrajka „stoji politički interes i ozbiljno loša namera”. Nakon toga je Vlada pozdravila potpisivanje kolektivnog ugovora kojim se radnici odriču prava na štrajk. Ne samo da su saučesnici u kršenju Ustava i zakona već i ljudskih prava budući da je pravo na štrajk normirano u međunarodnom pravu (Pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima).

A kako komentarišete odnos poslodavaca prema sindikatima?

- Slično kao i sa državom. S tim što je taj odnos neposredniji, svakodnevan. Većina naših poslodavaca, kao i stranih investitora, ne gleda blagonaklono na postojanje sindikalne organizacije u svom preduzeću. Prisutni su pritisci, pretnje, aktivisti se mobinguju. Ne čudi me to od stranih investitora, jer njih ne interesuje razvoj ove zemlje, već samo profit. Dobili su ogromne subvencije, imaju jeftinu radnu snagu, carinske i poreske olakšice, ne snose sankcije za nepoštovanje prava radnika. Ali da naši poslodavci prate njihov primer, to ne razumem. Oni ne shvataju da je samo zadovoljan radnik produktivan radnik. Naravno, postoje i poslodavci kod kojih to nije slučaj, ali imamo problem dok god postoji i jedan radnik koji ne uživa prava.

Molim Vas da ocenite socijalni dijalog u Srbiji, posebno funkcionisanje Socijalno-ekonomskog saveta?

- Sadašnji pregovori o minimalnoj ceni rada oslikavaju stanje socijalnog dijaloga - forma bez suštine. Moć je na strani države, a ne na strani reprezentativnih sindikata i poslodavaca, predstavnici države se ne libe da to pokažu socijalnim partnerima. Ove godine se ponovila situacija iz prethodnih godina - odluku o visini minimalne cene rada donela je Vlada baš u iznosu koji je zamislio predsednik Republike.

Ono što vredi za sindikate - moć je u članstvu - vredi i za poslodavce. Unija poslodavaca Srbije kao jedino reprezentativno udruženje okuplja poslodavce kod kojih je svega četvrtina ukupnog broja zaposlenih u Srbiji. I to je jedan od razloga niskog nivoa kolektivnog pregovaranja odnosno pokazatelj kolektivne nemoći.

Da li političke stranke uvažavaju sindikate? Ako mislite da uvažavaju, na koje stranke mislite?

- Fokus stranaka je uglavnom na političkim i građanskim pravima, tako da im sindikati sa fokusom na ekonomskim i socijalnim pravima nisu zanimljivi ni korisni. Izuzetak je Partija radikalne levice, kao i pokret Ne davimo Beograd koji je svojim programom veoma blizak vrednostima sindikata.

Da li bi sindikati trebalo da budu aktivni na polju politike, recimo da učestvuju u parlamentarnim izborima?

- Ako se sindikati shvate kao autentični predstavnici interesa ključne društvene klase, radnica i radnika, i ako je političko delovanje put ka uvažavanju tih interesa, a jeste, onda je to neophodno. Već pomenute strategije sindikata treba da iznedre zajedničku strategiju sindikalne borbe za prava zaposlenih, pre svega onih prava koja su izgubljena/urušena, a onda i novih u skladu sa društvenim i ekonomskim kontekstom.

Čini mi se da na političkoj sceni Srbije nedostaje autentična radnička partija.

Koji su najveći radnički problemi? Koliko sindikati mogu da doprinesu rešavanju tih problema?

- Sindikati su nesporno u teškoj situaciji. Ali koliko god bila teška ona je i prilika za obnavljanje i ujedinjavanje. Jer, fragmentirani oni ne mogu ništa značajno učiniti. Ovo vreme mi liči na 19. vek kada su počele borbe za radnička prava. Tako su i problemi slični: zarade koje nisu adekvatne za dostojanstven život, predugo radno vreme (zaposleni u Srbiji u poređenju sa ostalim evropskim državama imaju najdužu radnu nedelju) i ponovo aktuelizacija tri osmice. Narastajuća prekarnost čija posledica su nesigurnost i neizvesnost, odsustvo zaštite u slučaju kršenja prava, zabrana /eksplicitna ili implicitna) sindikalnog organizovanja.

Pitanja socijalnog konsenzusa, dostojanstvenih plata i standarda rada, pitanja reindustrijalizacije i privrednog razvoja su testovi opstanka sindikata. Napredak u rešavanju tih pitanja doprinosi poboljšavanju statusa zaposlenih u svim sferama rada i života i znači stvaranje uslova za dostojanstven rad i život.

Sindikat industrijskih radnika sveta (IWW) najjasnije opisuje značaj globalnog sindikalizma: „Svi članovi jedne delatnosti/sektora, ili svi sektori ukoliko je to potrebno, prestaju sa radom kada je u štrajku i deo sindikata, jer napad na jednog je napad na sve nas“. Generalni sindikalizam je način da se ostvari međusektorska solidarnost i da radnici, bez obzira na sve razlike, zajedno formiraju masovni pokret.

Šta mislite o tezi da „radnici jesu nezadovoljni svojim položajem ali nisu spremni da nešto učine da im bude bolje“?

- Ne bih rekla da radnici nisu spremni da se bore iako teško žive. To je svaljivanje krivice na slabije. Sve je to znatno složenije. Ako ste vi u sitaciji da platom jedva zadovoljavate svoje potrebe za hranom budući da je minimalna zarada nedovoljna za minimalnu potrošačku korpu, pri tom, nemate sigurnost na poslu, u zdravstvenoj zaštiti, imate problem sa obezbeđenjem krova nad glavom za svoju porodicu, onda vam ne preostaje ništa do borba za goli život. Nemate ni prostora ni vremena, niti smete da učestvujete u sindikalnim akcijama koje vam ugrožavaju primanja a time i život vaše dece. Ako učestvujem u akcijama biću izložen posledicama od poslodavca. Može li me sindikat zaštititi? Ako sumnjam u to teško ću se odlučiti da se priključim borbi.

Koji su najveći sindikalni problemi?

- Pre svega, mislim da je jedan od ključnih problema sindikata smanjenje broja članova. Od početka tranzicionih procesa stopa sindikalizovanosti je naglo padala a sa njom i moć sindikata. Stopa sindikalizovanosti je pala sa 40%, koliko je iznosila 2004, na 25% u 2017. pri čemu postoji značajna razlika u sindikalizovanosti zaposlenih u javnom (60%) i privatnom (20%) sektoru. Direktna posledica smanjenja članstva je drastično smanjena članarina a time i sposobnost sindikata da se razvijaju, usavršavaju organizaciju, unapređuju znanja, obučavaju kadrove, tehnički se opremaju… Ako su socijalni partneri neuporedivo jači, osposobljeniji, opremljeniji, time i moćniji onda se i reč sindikata ne „čuje daleko“. Procena je da je u 2017. svega četvrtina zaposlenih bila pokrivena kolektivnim ugovorima.

Drugi problem je nepoverenje, koje nije samo rezultat neobaveštenosti članstva i nečlanstva. Ono je, pre svega, rezultat ogromnih promena u našem društvu u poslednje dve decenije. Proces privatizacije je bio poguban za sindikate i radništvo: stotine hiljada ljudi je ostalo bez posla, zatvorene su fabrike. Sa jedne strane, bez posla su ostali članovi sindikata i time to prestali da budu. Sa druge strane, raslo je nepoverenje u sindikat i njegovu moć da zaštiti radnika.

Pri tome, dolazi do velike fragmentacije sindikalne scene što dovodi do dodatnog slabljenja pregovaračke moći. Malobrojnije članstvo je raspršeno u više sindikata koji ne sarađuju a neretko se sukobljavaju čak i oko ključnih interesa zaposlenih.

Šta mislite o štrajku i dometima takve sindikalne borbe?

- Štrajk je legitiman način, ustavno i zakonsko pravo zaposlenih da zaštite svoja profesionalna i ekonomska prava i interese kada su im oni ugroženi. Zaposleni imaju pravo da to čine slobodno, i niko ih u tome ne sme sprečavati, ne sme im pretiti i preduzimati sankcije. A to nije redak slučaj.

Ali, štrajk je, po mom mišljenju, poslednja mera. On je dokaz da se pre toga socijalni partneri nisu mogli dogovoriti, on je dokaz poraza socijalnog dijaloga, dokaz nepomirljivih stavova. Razmere štrajka, koji i koliko sindikata u njemu učestvuje, govori o jedinstvu sindikata. Ako je to samo sindikat u tamo nekoj fabrici organizovao štrajk i nije podržan od cele sindikalne scene mali su izgledi da će uspeti u svojoj borbi.

Evo primera. Samostalni sindikat metalaca Srbije obaveštava javnost da radnici Fijat Plastika i dalje nastavljaju štrajk jer zahtevi radnika ni posle šest meseci nisu ispunjeni. Štrajk traje šest meseci i sem tu i tamo neke informacije o tome se ćuti. Šta smo mogli pročitati u saopštenju: „ne samo da zahtevi nisu ispunjeni nego su se i proširili zbog kršenja zakona od strane poslodavca, na šta su institucije države, uglavnom ostale neme“, „naišli smo na nerazumevanje, bahatost, nepoštovanje zakona i prava radnika, izostanak podrške, kako od strane šire javnosti, tako i od strane države, koja se pokazala nemoćna pred samovoljom krupnog investitora“. Sindikat upozorava da su „iscrpli sve zakonom propisane mogućnosti i iskoristili sve legitimne kanale komunikacije, bez rezultata“ i da im preostaje „da blokiraju pruge i puteve ili da seku delove tela, pošto su videli da je to izgleda jedini efikasan vid sindikalne borbe u Srbiji“!

Ovo je dijagnoza. Potpuna nemoć sindikata, nejedinstvo, rasparčanost, odsustvo radničke solidarnosti, medijska blokada, sprega ili nemoć države da reši probleme u korist svojih građana u sporu sa stranim poslodavcima. To je i mera poštovanja koju država i poslodavci imaju prema sindikatima. Na kraju, to je mera brige naše države za čoveka.

Kako vidite međusindikalnu saradnju u Srbiji?

- Sporadična i nedovoljna. Ponekad mi se čini da postoji veći antagonizam između pojedinih sindikata nego između sindikata i poslodavaca, a to je siguran put u urušavanje ionako lošeg ugleda sindikata. A to zaista ne razumem - kako je moguće, ako svi sindikati dele zajedničke vrednosti i ako su istinski posvećeni borbi za prava radništva, da izostaje zajedničko delovanje, međusindikalna solidarnost, stvaranje jedinstvenog fronta?

Koliko je važna saradnja sindikata sa civilnim društvom?

- Veoma, sindikati treba da iskoriste kapacitete civilnog društva pre svega istraživačke i zagovaračke. Postoje dobri primeri saradnje (kampanja „diži minimalac“) ali mi se čini da je saradnja najčešće inicirana od strane OCD. Do sada nisam videla reakciju ni jednog sindikata na alternativni model Zakona o radu koji je izradio Centar za dostojanstven rad kako bi se koristio u budućim pregovorima i radu radne grupe za izradu novog Zakona o radu. Model obezbeđuje argumenate pre svega sindikatima koji će biti predstavnici radnika u toj radnoj grupi.

Razgovarao: novinar, Svetozar Raković

Izvor: UGS Nezavisnost

Medijska pažnja i pratnja: Novi Radio Sombor
(Sva autorska prava eventualnog daljeg objavljivanja ove rubrike i njenog celovitog sadržaja postavljeno na portalu Novog Radio Sombora bez upita i dozvole bilo koje strane ili pojedinca zaštićena i zadržana svim relevantnim pravnim mehanizmima!)
Objavljeno u Sindikat
Strana 3 od 23

Kontakt

Venac Stepe Stepanovića 9 (kancelarija) Ivana Kosančića 19 (redakcija, sedište) 25000 Sombor, Srbija

e-mail:

office@noviradiosombor.com

Telefon: +381-25-510-16-41
Mobilni: +381-65-8-675-445

Portal:

http://noviradiosombor.com

Internet radio: Novi Radio Sombor

http://www.omiljeniradio.com/index.php/radio-uzivo-online-srbija/1130-novi-radio-sombor-uzivo-online.html 

POSTANITE SARADNICI

Svi koji želite, možete da postanete saradnici Novog Radio Sombora, bilo gde da živite i boravite.

Izaberite oblast, pošaljite vest, informaciju, fotografije.

Dobrodošli saradnici u marketingu i oglašavanju!

Javite se na e-mail:

office@noviradiosombor.com

Telefon: +381-65-8-675-445

Top
We use cookies to improve our website. By continuing to use this website, you are giving consent to cookies being used. More details…