Prikazivanje članaka po tagu UGS Nezavisnost

* U Vrnjačkoj Banji je 1. oktobra održan 5. redovni kongres Granskog sindikata saobraćaja i telekomunikacija „Nezavisnost“. Ovom prilikom obeleženo je i dvadeset godina postojanja i rada ovog granskog sindikata. Na Kongresu je usvojen Izveštaj o radu između dva kongresa i Statut. Takođe, održana je Konsitutivna sednica Glavnog i Nadzornog odbora

Za predsednika Glavnog odbora GS SITEL NEZAVISNOST na petogodišnji mandat izabran je kolega Aleksandar Titović, za zamenika koleginica Snežana Marković

Delegati Kongresa usvojili su i Programsku deklaraciju u kojoj se između ostalog ističe da će GS SITEL NEZAVISNOST i ubuduće sve svoje aktivnosti zasnivati na principima sindikalne solidarnosti. U cilju zaštite interesa zaposlenih u delatnostima koje obuhvata granski sindikat (pošta, saobraćaj drumski, avio i železnički, telekomunikacije i logistike - transport i špedicija) GS SITEL NEZAVISNOST će nastaviti praksu socijalnog dijaloga na svim nivoima, boriti se i zalagati za bolji ekonomski i socijalni položaj zaposlenih, za zarade koje omogućavaju dostojanstven život, zaštitu prava radnika i sindikalnih članova, unapređenje kolektivnog pregovaranja, osiguranje zaposlenih, te za uslove za bezbedan i zdrav rad. 

- Koleginicama i kolegama želimo uspešan sindikalni rad u okviru porodice Nezavisnosti - čestitaju u Centrali ovog reprezentativnog srpskog sindikata.

Medijska pažnja i pratnja: Novi Radio Sombor
(Sva autorska prava eventualnog daljeg objavljivanja ove rubrike i njenog celovitog sadržaja postavljeno na portalu Novog Radio Sombora bez upita i dozvole bilo koje strane ili pojedinca zaštićena i zadržana svim relevantnim pravnim mehanizmima!)
Objavljeno u Sindikat

Stručni prilozi za novu strategiju sindikata Nezavisnost (2)

Šta sindikati u Srbiji treba da čine kako bi vratili izgubljeno poverenje radnika? Kako odoleti i suprotstaviti se zakonskom derogiranju radnih prava kao posledici ofanzive (neo)liberalnog kapitalizma? Šta treba menjati u socijalnom dijalogu sa državom i poslodavcima? Da li političke partije mogu biti iskreni partneri sindikata? Može li saradnja sindikata sa civilnim društvom osnažiti borbu za odbranu i unapređenje prava zaposlenih građana?

Ovo su neka od najvažnijih pitanja na koja smo odgovore tražili od desetoro stručnjaka različitog profesionalnog usmerenja, sa sličnim ali i različitim pogledima na ulogu, poziciju i uticaj sindikata u savremenom srpskom društvu. Intervjui su rađeni za potrebe istraživanja UGS Nezavisnost „Ka novoj strategiji sindikata“, koje se realizuje uz podršku švedske organizacije Međunarodni centar Ulof Palme.

Petar Đukić: Socijalni dijalog mnogo kasni za novom radnom praksom

Sindikati su bili i ostali poprišta političkih sučeljavanja i borbi za uticaj političkih partija. Da bi menjali društvo, sindikati prvo moraju da se transformišu i zauzmu odgovarajuću ulogu u modernom postindustrijskom društvu, kao nezavisna institucija koja treba da se postavi iznad države i vlasti, izjavio je profesor Petar Đukić za UGS Nezavisnost.

Petar Đukić, redovni profesor Tehnološko-metalurškog fakulteta Univerziteta u Beogradu, ekspert je u oblastima teorijske ekonomije, inženjerske ekonomije, mikro i makroekonomije i održivog razvoja.

Neposredno je učestvovao u osnivanju i programskom profilisanju Ujedinjenih granskih sindikata Nezavisnost. Osim na Univerzitetu, bio je ili je još angažovan u Naučnom društvu ekonomista Jugoslavije i Srbije, Društvu ekonomista Beograda, Naučnom veću Instituta ekonomskih nauka i Ekonomsko-političkom i socijalnom savetu UGS Nezavisnost. Profesor Đukić je predavao na univerzitetima i naučnim institutima u Nemačkoj, Engleskoj, Rusiji… a kao ekspert Instituta IFL CIO Solidarity Center-a iz Vašingtona držao je seminare o ekonomskim i socijalnim reformama i privatizaciji u Alžiru i Kuvajtu. Kao tim lider i ekspert učestvovao je u izradi tri nacionalne strategije Republike Srbije.

U razgovoru za UGS Nezavisnost profesor Petar Đukić ukazuje na velike društveno-ekonomske i tehnološke promene koje zahtevaju i „odgovarajuće promene sindikata, koje značajno kasne“.

Koliko ste obavešteni o radu sindikata u Srbiji?

- Relativno dobro u odnosu na prosečno obaveštenog građanina, ali nedovoljno u odnosu na potrebe sindikata da bude prepoznatljiv, uticajan, kreativan i stvarno delatan u savremenom srpskom društvu i okruženju. Bez obzira što živimo u „informatičkom društvu“ sa neslućenom razmenom informacija, o sindikatima se u Srbiji ne zna dovoljno, niti su uvek dostupne prave informacije o tome ko su i šta konkretno rade. Njihov identitet nije uvek prepoznatljiv, pa se često može i za njih čuti paušalna ocena da su svi isti, sa čime se ja uglavnom ne slažem, iako potpuno razumem takvu preovlađujuću ocenu javnosti.

Koliko verujete sindikatima u Srbiji?

- Ne mnogo, jer su sindikati na neki način bili i ostali poprišta političkih sučeljavanja, borbi za uticaj u društvu kakav imaju i političke partije. Oni, na rukovodećem nivou, obično tu činjenicu pokušavaju da prikriju predstavljajući se kao zastupnici opšteg ili “klasnog”, odnosno profesionalnog interesa društvenih grupa kao što su zaposleni po sektorima, pa i nezaposleni, te penzionisani - bivši radnici, ali im to ne uspeva u dovoljnoj meri. Većina posmatrača, članova ili potencijalnih članova sindikata zna da se sindikalni aktivisti bore i za sopstvenu promociju i liderstvo od kojeg imaju lične koristi. To nije uvek loše, jer podrazumeva povećanu motivaciju za uspeh, ali može da bude i kontraproduktivno jer potencijalno članstvo često rezonuje po principu - šta ću ja tamo kad je to samo delovanje u interesu rukovodilaca.

Šta bi sindikati trebalo da urade kako bi poboljšali položaj zaposlenih, nezaposlenih i penzionera, i tako povratili poverenje građana?

- Prvo treba da izmene sebe, da bi menjali društvo. Da biste se izborili za nesporni društveni autoritet, bez obzira da li ste udruženje poslodavaca, radnika, stručnjaka, eksperata ili umetnika, treba da nastupate kao društveno odgovoran, integrativni i konstruktivni razvojni faktor. To nije lako, jer je potrebno da definišete koordinate održivog razvoja ekonomije, društva, prirodnog okruženja, kulture… pa tek onda da pristupite nekakvom programu čisto sindikalnih, ili cehovskih pitanja i interesa.

Kako vidite odnos države i vlasti prema sindikatima?

- Kao i što to uglavnom biva, država je sistem, aparat zadužen za javnu upravu, red, poredak, sprovođenja pravila igre, i uglavnom ima konzervativan pristup društvenim procesima i životu. Vlast je nešto sasvim drugo jer ona je privremeno vladajuća društveno-politička struktura, koja je nametnuta državi i prilagođava je sopstvenom načinu vladanja, pa i interesima partije ili koalicije koja čini tu vlast. U pojedinim slučajevima, usled slabih institucija ili apatične građanske inicijative i javnosti, vlast može da zarobi državu, kao što je to danas u nas, ali i širom sveta. Nalazimo se u takvoj fazi kriznih tokova globalnog razvoja, da vladajuće strukture, jedna drugoj sliče kao jaje jajetu, i u velikom delu sveta uspevaju da zarobe državu i obesmisle njene i druge nezavisne institucije.

Sindikat je jedna važna institucija, kao što su to crkva, mediji, akademija, nauka, kultura… U tom pogledu, njegovo delovanje ne bi trebalo da zavisi od aktuelne vlasti, pa ni od (zarobljane) države. Sitni ustupci kojim vlasti preko države ili paradržavnih ustanova potkupljuju sindikat i njegove lidere nikako ne mogu da budu kompenzacija za autonomnu i kritičku poziciju sindikata, koji bi trebalo da ostane jedna univerzalna vrednost i nezavisna društvena institucija koja prevladava trajanje ove ili one strukture vlasti, pa i same države. Sindikat nije deo države, ni emanacija bilo koje vlasti, ali jeste deo modernog društva, koji bi trebalo da se postavi i ostane iznad države i vlasti.

A kako komentarišete odnos poslodavaca prema sindikatima?

- Ništa izuzetno. Kao i svuda po svetu, poslodavci imaju poslovni interes koji se često pogrešno pojednostavljuje samo kao profit. Nekad su to investicije, katkad tehnološki progres, nekad obrazovanje pa i kultura zaposlenih, nekad i bolja ekološka slika zajednice. Ali uvek je to interes kompanije ili ustanove.

Pod poslodavcima se podrazumeva i država, njena uprava ili vlada, pa i sam sindikat je poslodavac. Prilično su velike pokude zaposlenih u samim sindikatima, na radni status i poštovanja prava zaposlenih. Jedna ista osoba kao zaposleni i kao poslodavac, što se nekad može i poklapati, ima sasvim drugačiji pristup „radnom odnosu“. I to je prirodno. Upravo zato postoje zakoni, radni standardi, institucije, pravila dobre prakse.

E sada, naše slike i prilike u tom pogledu, kao uostalom i stanje zarobljene države, nikako ne mogu biti za pohvalu. Svaka moć bez kontrole, pretvara se u nadmoć zloupotreba, koje su, bar latentno, prisutne svuda. Privatni, kompanijski poslodavac nastojaće da obezbedi veći radni angažman zaposlenog, ne samo u pogledu produženog i neplaćenog radnog vremena, već i po osnovu povišenog intenziteta rada. Pandemijski uslovi poslovanja idu na ruku velikom delu poslodavaca, među kojima je i država, tako što radom na daljinu drastično smanjuju troškove rada. Nema troškova putovanja na posao, grejanja radnog prostora, pa ni pauza za kafu ili doručak, zaposleni je dostupan preko neta, svaki dokument dobija brže i u bilo koje vreme može da odradi obavezu.

Molim Vas da ocenite socijalni dijalog u Srbiji, posebno funkcionisanje Socijalno-ekonomskog saveta?

- Prema mojim saznanjima to je samo formalno zadovoljavajuće, a suštinski i sadržajno veoma loše. Socijalni dijalog nije samo jedno telo niti njegov formalni rad - sastanci i saopštenja. Socijalni dijalog, takođe, nije samo u interesu sindikata, kako se obično pogrešno tumači, niti način da se udovolji svetu rada. To je jedna društvena institucija u kojoj poslodavci, zaposleni i vlada treba da traže društveno prihvatljive i efikasne odgovore na protivrečnosti ukupnog društvenog razvoja.

On se vodi i van tog evidentno paradržavnog tela, u javnosti, na stručnim skupovima, u kulturi, na televiziji… Toga je sve manje. Sudeći po javnosti, kao da nemamo nikakvih radnih, industrijskih ili opšterazvojnih pitanja i problema za socijalni dijalog. Eto, na primer, pomenuta pitanja digitalne ekonomije i rada na distanci, još ni jednom nisu tretirana, ne samo na sednicama Socijalno-ekonomskog saveta, već ni u javnom medijskom dijalogu predstavnika sindikata, poslodavaca i vlade.

Da li političke stranke uvažavaju sindikate? Ako mislite da uvažavaju, na koje stranke mislite?

- Uglavnom ne, jer vide koliko su uticajne sindikalne preporuke, disciplina i aktivnosti. Njihov odnos prema sindikatima, kao da nema veze sa onom transparentnom ideologijom koju su stavile u svoje programe. Recimo, ni jedna stranka zvanično socijaldemokratske ili socijalističke ideologije nije napravila neki izborni pakt sa sindikatima u poslednje vreme. Izuzetak su, ali još u Miloševićevo vreme, bile saradnje Nezavisnosti i ASNS sa pokretima kao što su bili DEPOS, DOS ili Savez za promene. To je imalo smisla, da bi se uspostavili uslovi za demokratsku infrastrukturu koja pogoduje sindikatima.

Ovim ne želim da poreknem moguće činjenice da pojedine stranke i danas poštuju sindikalne faktore i njihov glasački potencijal, u kontekstu partijskih dosledno ekoloških, građanskih ili levih programa. Tu vidim, na neki način prosindikalno angažovanje pokreta „Ne davimo Beograd“.

Da li bi sindikati trebalo da budu aktivni na polju politike, recimo da učestvuju u parlamentarnim izborima?

- Da, iako ne u direktnoj političkoj i partijskoj borbi za vlast. Oni treba dobro da prouče aktuelnu političku scenu i njene aktere, da prepoznaju formalno ili falsifikovano radničko ili sindikalno usmerenje raznih „socijalista“ i „socijaldemokrata“ i da razgovaraju sa liderima onih političkih pokreta i partija koje smatraju iskrenim i doslednim svojim programima. Onda bi se, na osnovu izvesnih protokola o saradnji, moglo postići akciono jedinstvo, ne samo u pogledu izbora, već i postizbornih strategija demokratizacije i društvenih reformi.

Koji su najveći radnički problemi? Koliko sindikati mogu da doprinesu rešavanju tih problema?

- Ovo pitanje je polazno, najteže i krucijalno, i kao takvo trebalo je da stoji na početku. Na veliki deo tog pitanja odgovorio sam misleći da se neće pojaviti u direktnom obliku.

Zato samo kratko:

  1. Globalni izazovi kao što su klimatske promene, demografski tokovi, migracije, rizici sajber kriminala, zagađenja vazduha i vodosnabdevanja, terorizam i oružje za masovno uništenje…
  2. Deo radničkih problema su opšti društveni a po formi nacionalni - ekonomski napredak zemlje, održivi rast i razvoj, zelene investicije, zaposlenost, zarade i standard…
  3. Demokratske institucije, vladavina zakona, (politička) korupcija, naročito ona pri zapošljavanju, kriminal…
  4. Kulturno i ekološko stanje i perspektive društva…
  5. Standardi i radna prava u praksi - poštovanje zakona, unapređenje socijalnog dijaloga…
  6. Izazovi novih tehnologija, promene i rizici po radnike u Srbiji.

Šta mislite o tezi da „radnici jesu nezadovoljni svojim položajem ali nisu spremni da nešto učine da im bude bolje“?

- Ne mislim da je to dobra teza. Možda nisu spremni da se angažuju, jer se ne osećaju dovoljno jedinstveni u tom opštem nastojanju (nisu svi „u istom sosu“), ili nemaju dovoljno poverenja u dostupne instrumente društvenog delovanja (sindikati, partije, strukovna udruženja…). A bili bi spremni kada bi videli da je perspektiva tog nastojanja bolja nego što im to nudi individualna borba.

Koji su najveći sindikalni problemi?

- Pitanje je slično onom o najvećim radničkim problemima. Svi problemi i rizici društva, od globalnih do lokalnih, koji se tiču održivog funkcionisanja ljudske zajednice su i sindikalni problemi, ali oni još uključuju i urušene instrumentalizovane demokratske institucije, loše posledice pojedinih tehnoloških promena, raslojavanje radničke klase, individualizaciju nastupa na tržištu rada, praksu zarobljavanja države… Sindikalni problemi se tiču i sindikalnog karijerizma, birokratizacije i korupcije, kao i nelojalne međusindikalne borbe i nedostatka solidarnosti i dijaloga u društvu.

Šta mislite o štrajku i dometima takve sindikalne borbe?

- Ništa dobro. Štrajku se raduju jedino konkurenti poslodavca, bilo da je on druga kompanija, rivalski sindikat, druga lokalna zajednica ili država. Razlog je prost, štrajk izaziva ogromne gubitke i tek eventualne sporadične i kratkoročne koristi štrajkača. Sve drugo je bolje, nego štrajk. Posredovanje između „zaraćenih“ strana pred štrajk je dobra stvar, institucija koja se u svetu mnogo više koristi nego kod nas, ne znam iz kojih razloga.

Kako vidite međusindikalnu saradnju u Srbiji?

- Ta saradnja je prilično slaba, izuzev na čisto teorijskom planu, kada se organizuju tribine, savetovanja i okrugli stolovi. To nije dovoljno. Bilo bi interesantno ispitati relavantne stavove sociologa, ekonomista, politikologa, pa i istoričara koji nemaju nikakva iskustva sa sindikatima.

Koliko je važna saradnja sindikata sa civilnim društvom?

- I sindikat je deo institucija civilnog (građanskog) društva. Ako se ljudi u svojstvu građana organizuju u bilo kakvo udruženje, to znači i nešto posebno, po mom mišljenju daleko više, nego što je njihovo pripadništvo naciji, veri, lokal-partiotskoj sredini ili klubu za koji navijaju. Značaj nevladinog sektora vidim u društvenoj integraciji i inkluziji, aktivnom uključivanju ljudi u društvene tokove, kako bi društvo kao organizovana zajednica ljudi prevazišlo krize i probleme u koje zapadaju ova ili ona struktura vlasti, pa i država. Kontinuitet organizovanog delovanja i trajanja jednog tolerantnog, građanski utemeljenog društva, najteži je zadatak, i tek samo u pokušaju ostvarena tekovina demokratskog delovanja društvenih institucija, pa i sindikata.

Razgovarao: novinar, Svetozar Raković

Medijska pažnja i pratnja: Novi Radio Sombor
(Sva autorska prava eventualnog daljeg objavljivanja ove rubrike i njenog celovitog sadržaja postavljeno na portalu Novog Radio Sombora bez upita i dozvole bilo koje strane ili pojedinca zaštićena i zadržana svim relevantnim pravnim mehanizmima!)
Objavljeno u Sindikat

Stručni prilozi za novu strategiju sindikata Nezavisnost (3)

Šta sindikati u Srbiji treba da čine kako bi vratili izgubljeno poverenje radnika? Kako odoleti i suprotstaviti se zakonskom derogiranju radnih prava kao posledici ofanzive (neo)liberalnog kapitalizma? Šta treba menjati u socijalnom dijalogu sa državom i poslodavcima? Da li političke partije mogu biti iskreni partneri sindikata? Može li saradnja sindikata sa civilnim društvom osnažiti borbu za odbranu i unapređenje prava zaposlenih građana?

Ovo su neka od najvažnijih pitanja na koja smo odgovore tražili od desetoro stručnjaka različitog profesionalnog usmerenja, sa sličnim ali i različitim pogledima na ulogu, poziciju i uticaj sindikata u savremenom srpskom društvu. Intervjui su rađeni za potrebe istraživanja UGS Nezavisnost „Ka novoj strategiji sindikata“, koje se realizuje uz podršku švedske organizacije Međunarodni centar Ulof Palme.

Inicijativa A11: Sindikati moraju biti glasniji u borbi za pravednije društvo

Intervju: Danilo Ćurčić i Milica Marinković 

Sindikati treba da dokažu da investicije mogu doći i ako se poštuju domaći propisi, ne zagađuju vazduh, voda i zemlja, a radnici ne tretiraju kao jeftina radna snaga koja treba da bude srećna što uopšte ima posao, kažu u Inicijativi A11 u razgovoru za UGS Nezavisnost

Inicijativa A11 je neprofitna, nestranačka i nevladina organizacija koja se bavi promocijom, unapređenjem i zaštitom ljudskih prava pripadnika ranjivih, marginalizovanih i diskriminisanih grupa, sa posebnim fokusom na njihova socijalna i ekonomska prava.

Na pitanja za potrebe istraživanja “Ka novoj strategiji sindikata” zajedno su odgovarali programski koordinator Inicijative A11 Danilo Ćurčić i viša savetnica u toj nevladinoj organizaciji Milica Marinković.

Koliko ste obavešteni o radu sindikata u Srbiji?

- Može se reći da smo donekle obavešteni, ne iz razloga što to ne želimo da budemo, već zbog toga što je vidljiv i problem u komunikaciji između sindikata, udruženja i drugih aktera koji su zainteresovani i bave se pitanjima radničkih prava i socijalne pravde. Mi se obaveštavamo preko stručnih skupova, mejling lista, publikacija i na druge načine. Osim toga, pratimo i medijsko izveštavanje o socijalnim i ekonomskim pravima, te u tom smislu imamo saznanja i iz medija, ali nam nedostaje suštinski razgovor sindikata sa ostalim akterima.

Koliko verujete sindikatima u Srbiji?

- Imajući u vidu da ima dosta sindikata koji se razlikuju po načinu delovanja i političkog istupanja, poklanjamo poverenje u odnosu na to odakle dolaze informacije. Stoga imamo veći stepen poverenja u određene sindikate koji su se prema našem mišljenju pokazali kao nezavisniji u radu i kojima je cilj poboljšanje položaja radnika. Smatramo da je poverenje u njihov rad veoma značajno, ne samo za nas koji posmatramo sa strane već i za članstvo. U pogledu poverenja u sindikate, verovatno je to jedno od osnovnih pitanja kojima i UGS Nezavisnost i drugi sindikati treba da se pozabave kako bi popravili i stanje u oblastima u kojima deluju. Prečesto čujemo „sindikati ne mogu ništa“, iako je, uz sva ograničenja koja i sindikati i drugi akteri imaju u svom delovanju, sasvim sigurno da povezivanje sa sindikatima zasnovano na zajedničkim vrednostima, može da ima blagotvorne efekte i da dovede do promena koje želimo da vidimo u domenu socijalnih i radničkih prava u zemlji.

Šta bi sindikati trebalo da urade kako bi poboljšali položaj zaposlenih, nezaposlenih lica i penzionera, i tako povratili poverenje građana?

- Ovaj odgovor zahteva nekoliko strategija.

Što se tiče zaposlenih, problem njihovog položaja jeste sa jedne strane u nepoštovanju propisa. Zakoni na snazi pružaju neki nivo zaštite prava, ali ih odlikuje slaba ili loša primena, kao i okolnost da Inspektorat za rad ne uživa poverenje zaposlenih. Stoga, ključ u poboljšanju njihovog položaja jeste veće poštovanje zakona. Obezbeđivanjem primene propisa došlo bi se do bolje zaštite zaposlenih. Sa druge strane, problem leži u načinu na koji se privlače strane direktne investicije i tome kako su radnici često primorani da se o njima govori kao o vosokoobrazovanim i nisko plaćenim, kao u onoj čuvenoj reklami Privredne komore Srbije. Problem je u tom smislu i u tome što je alternativa uvek sve gora i gora i nama se čini da je tu prostor u kom sindikati treba da deluju. Da pokažu da je alternativa moguća i da investicije mogu doći i ako se poštuju ili ne srozavaju domaći propisi, ako se ne zagađuju vazduh, voda i zemlja, i ako se radnici ne tretiraju kao jeftina radna snaga koja treba da bude srećna što uopšte ima posao.

Kada govorimo o penzionerima i nezaposlenima, tu je situacija malo kompleksnija s obzirom na prirodu samih sindikata i njihovog delokruga rada. Ipak, verujemo da bi se glasnijim i aktivnijim radom i reakcijama sindikata u oblastima u kojima se tiču ne samo položaja radnika, već i drugih građana, dakle u svim onim oblastima u kojima je u pitanju borba za osnovne vrednosti socijalne pravde i solidarnosti, poraslo i poverenje ne samo nezaposlenih i penzonera, već i mnogih drugih u sindikalne ideje i sindikate.

Kako vidite odnos države i vlasti prema sindikatima?

- Država je učinila brojne korake kako bi umanjila i omalovažila ulogu sindikata. Trenutno imamo utisak da postoji veliki broj sindikata koji imaju za cilj da se ne suprotstavljaju odlukama države i poslodavaca i da pokušavaju na neki način da održe glavu iznad vode. Na ovaj način je umnogome oslabljena uloga sindikata, kako u očima javnosti tako i kod članstva.

Iako još postoji poštovanje obaveza države prema sindikatima, u smislu pozivanja u radne grupe za izradu relevantnih propisa, i drugim segmentima gde je prisustvo sindikata poželjno, međutim, stiče se utisak da je takav odnos isključivo radi notiranja prisustva i učešća sindikata bez stvarne volje da su oni značajan činilac u pripremama propisa, javnih politika ili u dijalogu o tome u kom pravcu želimo da se društvo razvija.

Suštinski, sindikalna pozicija je kao između čekića i nakovnja. Ova pozicija, iako teška, mogla bi da se preokrene aktivnijim radom sindikata „na terenu“, uključivanjem mladih koji su, kako sada stvari stoje osuđeni zauvek na nesigurne poslove, kao i glasnijom borbom za pravednije društvo.

A kako komentarišete odnos poslodavaca prema sindikatima?

- Poslodavci na sindikate uglavnom gledaju kao na pretnju u poslovanju. Stiče se utisak da su više spremni na sabotažu i opstrukciju sindikalnog delovanja i rada, nego na saradnju. Ove sabotaže se pre svega odnose na razne vrste pritisaka kako ne bi došlo do formiranja sindikata, u smislu osipanja članstva da ne bi došlo do reprezentativnosti kao i u pritiscima na sindikalne predstavnike. Čini nam se da na nekim mestima postoji i tendencija da poslodavci nude određene „benefite“ tokom rada, kako bi se kroz različite forme nagrađivanja umanjio značaj sindikalnog organizovanja. Ti benefiti se odnose na neke sportske ili društvene aktvnosti i uglavnom nisu u sprezi sa radnim pravima, ali nekad budu dobar pokazatelj kako je poslodavac dobar i brine o radnicima, dok istovremeno ne ispunjava svoje osnovne obaveze po Zakonu o radu ili ne plaća dovoljno zaposlene. Naš je utisak da ove prakse, pre svega, postoje u privatnom sektoru, dok je u javnom sektoru i dalje primetno postojanje velikih granskih sindikata koji mogu iz drugačije pozicije da nastupaju.

Molim Vas da ocenite socijalni dijalog u Srbiji, posebno funkcionisanje Socijalno-ekonomskog saveta?

- Socijalni dijalog u Srbiji je nerazvijen, i pre je utisak da je to neka vrsta obaveze koju država na neki način ispunjava, nego što je istinski mehanizam za postizanje sporazuma o temama koje se tiču radničkih prava. Tako svake godine znamo unapred koja će biti minimalna cena rada, kako će porasti ovoliko ili onoliko, a da te informacije dolaze od onih koji i nisu učesnici u socijalnom dijalogu. S druge strane, utisak nam je da je u poslednje vreme došlo do povećanja broja propisa o kojima se izjašnjava Socijalno-ekonomski savet, ali da to ponekad i nisu propisi koji su u domenu rada ili imaju uticaj na radna prava. Na kraju, čini nam se da bi tešnja saradnja udruženja, sindikata i drugih aktera koji su zainteresovani za unapređenje radničkih prava i socijalne pravde mogla da se uspostavi upravo u domenu unapređenja rada Socijalno-ekonomskog saveta.

Da li političke stranke uvažavaju sindikate? Ako mislite da uvažavaju, na koje stranke mislite?

- Ne, nemamo utisak da uopšte postoji jasna komunikacija između sindikata i političkih partija, makar ne javno vidljiva. Političke partije sindikate ne gledaju kao partnera, ne spominju ni radnička prava, a ni sindikate u programima, niti na smislen način ukazuju na trenutno stanje u pogledu ostvarivanja radnih prava.

Da li bi sindikati trebalo da budu aktivni na polju politike, recimo da učestvuju u parlamentarnim izborima?

- U ovakvim uslovima, ta ideja verovarno ne bi bila dobro rešenje, jer bi došlo i do mešanja političkih interesa, pa i potencijalne konfuzije oko svega toga šta sindikati rade i kako utiču na bolju zaštitu radničkih prava. Ovo, naravno ne znači da sindikati ne treba da budu aktivni tokom donošenja javnih politka i tokom različitih situacija u kojima je važno ukazati na to da se urušavaju socijalna prava ili da dolazi do daljeg slabljenja pozicije radnika i svih onih koji su obespravljeni. S druge strane, ni političke stranke ne vide sindikate kao značajne političke činioce pa je pitanje šta bi istupanje nekog sindikata u ovaj domen svakodnevne politike, pa i kampanja za parlamentarne izbore donelo u nekim kasnijim razgovorima o saradnji i zajedničkom delovanju u parlamentu.

Koji su najveći radnički problemi? Koliko sindikati mogu da doprinesu rešavanju tih problema?

- Najveći problemi su nizak iznos minimalne zarade, nepoštovanje pravila o bezbednosti i zdravlju na radu, kao i zlostavljanje na radu. Neki problemi su vidljiviji u određenim delatnostima, kao što je pitanje bezbednosti kod radnika na građevini, primera radi. Sindikati tu mogu značajno doprineti da se situacija promeni. Tu pre svega mislimo na vršenje pritiska na poslodavce i držanje ove teme konstantno aktuelnom.

Osim toga, jedan dodatni problem koji godinama imamo prilike da vidimo je fragmentacija radnog prava i konstantno iznalaženje novih i novih mehanizama da se određeni oblici rada ne nazovu radom, da se sve svede na nekakve moje prve plate, platformske poslove, sezonske poslove i poslove koji nemaju zaštitu u skladu sa Zakonom o radu. To je opasna pojava koja dodatno slabi sindikate i mislimo da je zbog toga potrebno da sindikati što pre iskorače u taj kvazi regulisani prostor, da ponude platformu prekarnim radnicima koji nemaju ni minimum zaštite i da na toj energiji takođe grade dalje svoju poziciju u društvu.

Šta mislite o tezi da „radnici jesu nezadovoljni svojim položajem ali nisu spremni da nešto učine da im bude bolje“?

- Radnici jesu nezadovoljni svojim položajem, ali nisu dovoljno osnaženi da nešto učine da im bude bolje, to je suština svih problema i zaključak svih razgovora o tome zašto se radnici sami ne organizuju i sami ne štite svoja prava.

S druge strane, u društvu je ogromno nepoverenje u institucije koje bi trebalo da štite radnike. Iako je jasno da mehanizmi zaštite neće raditi ukoliko ih niko ne koristi, neće ih niko ni koristiti ako vidi da sudski postupci traju predugo, da nema izgleda na uspeh jer sudovi pogrešno tumače zakon i slično.

Ono što sindikati mogu da urade povodom svega toga jeste da pomognu članstvu u prikupljanju dokaza za kršenje prava, da ti dokazi budu obimniji, da pružaju efikasnu podršku članstvu i da osim pravne podrške, razmotre i pružanje drugih vrsta podrške za vreme trajanja postupaka za zaštitu prava. Sem toga, u onim situacijama kada je postupak pokrenut, bolja saradnja sa medijima ponekad može da pomogne da se stvari pomere sa mrtve tačke i da dobijamo sve više situacija u kojima je napor da se preduzme nešto povodom lošeg položaja rezultirao i promenom tog položaja radnika i radnica na bolje.

Koji su najveći sindikalni problemi?

- Kada se sagleda situacija sa sindikalnim delovanjem u poslednjih nekoliko godina, može se zaključiti da se problemi radnika umnožavaju, a da moć sindikata slabi. Brojni su uzroci takve situacije. Kao jedna od najuočljivijih može se navesti velika moć poslodavaca (posebno inostranog kapitala) i politička zloupotreba sindikata.

Često smo bili svedoci toga da nosioci najviših državnih funkcija otvoreno govore o tome kako su zahtevi za boljom zaštitom radničkih prava nekakvi ludistički pokreti, kako je njima cilj da se rasteraju investitori i da se zemlja vrati u nekakvo mračno doba. Zbog ogromnog uticaja investitora, sindikati ne uspevaju da se postave kao ravnopravan partner i gube pregovaračku poziciju.

Osim toga, fleksibilizacija radnih odnosa bi trebalo da bude praćena u stopu u fleksibilizacijom rada sindikata kako bi oni pružili podršku i zaštitu svim onim radnicima i radnicama koji nemaju ni minimum zaštite. Možda deo problema leži u toj sporijoj reakciji sindikata na ovu fleksibilizaciju.

Šta mislite o štrajku i dometima takve sindikalne borbe?

- Smatramo da štrajk može biti upotrebljen kao jedno od sredstava borbe ali da on u našim okolnostima ne može biti jedino sredstvo te borbe. Ukoliko se koristi kao deo koraka ka postizanju cilja, ukoliko je deo šire koalicije, fronta ili borbe za ispunjenje nekog zahteva, što naravno podrazumeva i podršku drugih aktera, onda se čini da bi mogao biti mnogo efikasniji nego što se u skorije vreme pokazalo. Naravno, ovo je sve uopšteno i ovim odgovorom ne tvrdimo da nema uspešnih štrajkova, već da mnogo malih štrajkova, makar i bili uspešni, na širem planu ne uspevaju da promene sliku stvari. Problemi sa kojima se suočavamo su dubinske prirode, a sindikati nemaju snagu niti podršku da mogu trenutno njima da se bave.

Kako vidite međusindikalnu saradnju u Srbiji?

- Kao okupljanje po sektorskim pitanjima, organizovanje zajedničkih akcija kada su u pitanju opasnosti od većeg kršenja prava, ali i organizovanje štrajkova i/ili protesta koji bi imali upravo malopre pomenuti dubinski karakter. Svakako da udruženo delovanje dovodi do veće pregovaračke moći, te se čini da jedan od odgovora na pitanje zašto je ovakvo stanje u oblasti sindikalnog rada i zašto je osnovna percepcija ljudi da sindikati nemaju nikakvu moć leži u nedovoljnoj međusindikalnoj saradnji u Srbiji.

Koliko je važna saradnja sindikata sa civilnim društvom?

- Veoma je značajna, jer se mogu razmeniti iskustva i pogledi na situaciju i u zajedničkoj saradnji lakše je uticati ne promene stvari koje nas zajedno muče. Takođe, civilno drustvo ima kontakte i metode rada koje nemaju sindikati i obrnuto, a sve to zajedno u sinergiji može da utiče na popravljanje situacije u kojoj se nalazimo. Zaista mislimo da je dublje povezivanje i bolja saradnja sindikata i organizacija civilnog društva deo odgovora na nagomilane probleme o kojima pričamo i da je u tom polju naša zajednička odgovornost da uspostavimo saradnju kako bismo na bolje menjali stvari u domenu radničkih i socijalnih prava.

Razgovarao, novinar: Svetozar Raković

Izvor: UGS Nezavisnost

Medijska pažnja i pratnja: Novi Radio Sombor
(Sva autorska prava eventualnog daljeg objavljivanja ove rubrike i njenog celovitog sadržaja postavljeno na portalu Novog Radio Sombora bez upita i dozvole bilo koje strane ili pojedinca zaštićena i zadržana svim relevantnim pravnim mehanizmima) 
Objavljeno u Sindikat

* Šesti redovni kongres GS UPOIP NEZAVISNOST održan je 25. septembra u Bajinoj Bašti. Na Kongresu su usvojeni Izveštaj o radu između dva kongresa, Statut i Programska platforma, te održana Konstitutivna sednica Glavnog odbora na kojoj je izabrano rukovodstvo ovog sindikata za naredni petogodišnji mandatni period

Za predsednika je izabran Dragan Čabrić koji je ovu funkciju obavljao i u prethodnom periodu, za potpredsednike Dragan Marjanović (Odbor MO i VS), Zoran Blagojević (Odbor zavoda), Janko Stanišić (Odbor UIKS), Marko Janjić (Odbor uprave) i Nebojša Pejčinović za izvršnog sekretara. 

Programskom platformom definisani su ciljevi GS UPOIP NEZAVISNOST u narednom periodu, između ostalog:

  • Podrška razvoju demokratskih odnosa u društvu, ubrzanje procesa harmonizacije sa propisima EU, očuvanje instituta štrajka i kolektivnog pregovaranja, kao i prava na slobodu sindikalnog organizovanja…
  • Aktivno učešće u reformama radnog i socijalnog zakonodavstva, uključujući bezbednost i zdravlje na radu, posebno u sektorima policije i vojske…
  • Aktivno učešće u reorganizaciji i reformisanju državne uprave i pravosuđa, decentralizaciji i depolitizaciji…
  • Organizaciono i kadrovsko jačanje GS UPOIP NEZAVISNOST, širenje mreže i povećanje broja članova i zaštite prava članstva…
  • Poštovanje Statuta UGS NEZAVISNOST u svim njegovim delovima…
  • Iniciranje neophodnih promena i reformi sindikata na svim nivoima u skladu sa aktuelnim dešavanjima na unutrašnjem i globalnom planu…
  • Odbrana prava na dostojanstven rad i borba protiv mobinga, diskriminacije…
  • Stvaranje uslova za značajniji prijem mladih i stručnih kadrova kao jednog od najznačajnijih faktora u procesu uspostavljanja efikasnije i funkcionalnije javne uprave.
  • Organizovanje lica koja su u neformalnom radnom statusu…
  • Intenziviranje saradnje sa sindikatima iz regiona i EU…
  • Obezbeđivanje efikasnog funkcionisanja svih organa i radnih tela GS UPOIP NEZAVISNOST…

U narednom periodu organi sindikata će planirati i usvajati operativne programe/akcione planove sa utvrđenim rokovima i nosiocima poslova.

Koleginicama i kolegama iz GS UPOIP NEZAVISNOST želimo mnogo uspeha u budućem sindikalnom radu u okviru porodice Ujedinjenih granskih sindikata „Nezavisnost“ - poručili iz Centrale ovog reprezentativnog srpskog sindikata.

Medijska pažnja, podrška i pratnja: Novi Radio Sombor
(Sva autorska prava eventualnog daljeg objavljivanja ove rubrike i njenog celovitog sadržaja postavljeno na portalu Novog Radio Sombora bez upita i dozvole bilo koje strane ili pojedinca zaštićena i zadržana svim relevantnim pravnim mehanizmima) 
Objavljeno u Sindikat

Stručni prilozi za novu strategiju sindikata Nezavisnost (1)

* Šta sindikati u Srbiji treba da čine kako bi vratili izgubljeno poverenje radnika? Kako odoleti i suprotstaviti se zakonskom derogiranju radnih prava kao posledici ofanzive (neo)liberalnog kapitalizma? Šta treba menjati u socijalnom dijalogu sa državom i poslodavcima? Da li političke partije mogu biti iskreni partneri sindikata? Može li saradnja sindikata sa civilnim društvom osnažiti borbu za odbranu i unapređenje prava zaposlenih građana?

Ovo su neka od najvažnijih pitanja na koja smo odgovore tražili od desetoro stručnjaka različitog profesionalnog usmerenja, sa sličnim ali i različitim pogledima na ulogu, poziciju i uticaj sindikata u savremenom srpskom društvu. Intervjui su rađeni za potrebe istraživanja UGS Nezavisnost „Ka novoj strategiji sindikata“, koje se realizuje uz podršku švedske organizacije Međunarodni centar Ulof Palme. Razgovore sa uglednim  pravnicima, ekonomistima, novinarima, psiholozima, filozofima, sociolozima… objavljivaćemo sukcesivno na portalu i socijalnim mrežama Nezavisnosti - kažu u dopisu koji nam je upućen, u ovom reprezentativnom srpskom sindikatu.

Branko Pavlović: Sindikalni rukovodioci moraju biti bolji od političara

Siromašniji slojevi nemaju svoje predstavnike na političkoj sceni i zato sindikati kao njihovi zastupnici treba da imaju svoju političku opciju na izborima. Nisu sindikati ništa gori od političkih stranaka, ali vrhovi sindikalnih organizacija moraju biti znatno bolji od političara koji zastupaju krupni kapital i imaju sve medije ovog sveta, izjavio je advokat Branko Pavlović za UGS Nezavisnost.

Branko Pavlović je bio narodni poslanik i član Odbora za pravosuđe i upravu Narodne skupštine Republike Srbije (2001 - 2003). Bio je blisko angažovan u upravi i restrukturiranju JP NIS (2001 - 2003). Kaže da šira javnost ne zna da je tada definisana celokupna reorganizacija NIS-a sa ciljem da postane visokoprofitabilan sistem u državnom vlasništvu, uz punu primenu socijalnog dijaloga u procesu odlučivanja. Samo četiri meseca nakon usvajanja programa Pavlović je smenjen u UO NIS, a reorganizacija koja je trebalo da se završi do kraja 2006. nikada nije sprovedena. Umesto toga, prema rečima Pavlovića, NIS je namerno urušavan i na kraju potpuno nepotrebno prodat za besmisleno mali iznos novca (400 miliona EUR).

Naš sagovornik, advokat od 1989. godine, bio je direktor Agencije za privatizaciju, kao nestranačka ličnost, od 15. aprila do 15. jula 2004. godine, kada je, kako navodi, potpuno zaustavljena krupna korupcija i napravljen koncept reorganizacije svih javnih preduzeća. Međutim, Pavlović je smenjen, sve je zatim obavljeno po modelu u najširoj javnosti označenom kao „pljačkaška privatizacija“.

U kasnijim godinama, Pavlović je bio angažovan kao konsultant akcionara u brojnim preduzećima, kao što su C-market, Putnik, Politika A.D, BIP, Robne kuće Beograd, Jugoremedija, Poštanska štedionica, Optika, Energoprojekt. Takođe, bio je i konsultant sindikata velikih javnih preduzeća NIS, PTT i EPS. Bio je inicijator i koautor više zakonskih predloga o podeli besplatnih akcija u javnom sektoru, o korporativizaciji i privatizaciji javnih preduzeća i privatizacionom fondu.

Jedan je od osnivača Građanskog saveza, da bi nakon podele unutar te stranke učestvovao u osnivanju Socijaldemokratske unije (1996). Kada je napustio SDU (2003.) formirao je Inicijativu za normalnu Srbiju. Od 2007. nije angažovan ni u jednoj partiji, a po političkom ubeđenju, kaže, najbliži je levim socijal-demokratama.

* Koliko ste obavešteni o radu sindikata u Srbiji?

- Ako izuzmem periode kada sam bio profesionalno povezan sa nekim sindikatima, čak sam i ja koji dosta znam o sindikatima loše informisan o njihovom radu.

Mislim da sindikati imaju problem informisanosti i svojih članova. Takođe, sindikati bi morali da se izbore kod države da imaju svoje budžetski finansirane sindikalne škole i da se u okviru obrazovnog srednješkolskog sistema uči o sindikalnoj organizovanosti.

Veoma nedostaje rad sindikata u glavnim informativnim emisijama, pa čak i u štampanim nedijima. Sve su to oblasti u kojima bi sindikati morali znatno više da urade kako bi njihov rad uopšte bio poznat javnosti.

* Koliko verujete sindikatima u Srbiji?

- Nisu sindikati ništa gori od političke scene u Srbiji. Problem je u tome što vrhovi sindikalnih organizacija moraju biti znatno bolji od političara, zato što zastupaju inerese donje polovine građana, mereno stepenom društvene moći, pa je lični primer u tim uslovima neophodan. Političari zastupaju krupni kapital i imaju sve medije ovog sveta da se u predizbornoj kampanji prikažu u kom god svetlu požele, tako da njima nedoslednost nije ni izbliza takav problem kao sindikalnim liderima.

* Šta bi sindikati trebalo da urade kako bi poboljšali položaj zaposlenih, nezaposlenih lica i penzionera, i tako povratili poverenje građana?

- Poverenje se stiče kroz akciju. Naravno, nije moguće jednom akcijom preokrenuti stvari, ali serijom akcija je to moguće.

Sindikat treba da definiše tri vrste svojih akcija: kada je neka tema nezavisno od sindikata već aktuelna, kada je reč o temama koje pogađaju većinu radnika, i kada sindikat sam kreira akcije sa uže utvrđenim ciljem. Primer akcija koje si tiču svih zaposlenih su rezolutni zahtevi da se mora poštovati pravilo „tri osmice“ i da se moraju poštovati prava na godišnji odmor i prekovremeni rad. Ja bih krenuo od toga.

* Kako vidite odnos države i vlasti prema sindikatima?

- Oni rade pametno. To nije dobro, ali je sa njihove strane pametno, tako da nema mnogo smisla kritikovati vlast zbog odnosa prema sindikatima.

* A kako komentarišete odnos poslodavaca prema sindikatima?

- Imamo tri vrste poslodavaca i njihov odnos je različit. Državni poslodavci vode računa o zaposlenima na nivou da „nema talasanja“. Stranci vode računa u meri da ne ugroze silne subvencije i lukrativne dogovore koje imaju sa državom. Domaći privatnici, opet, dele se u dve grupe: oni koji zapošljavaju više ljudi uglavnom poštuju prava zaposlenih, dok se oni u malim i mikro preduzećima uglavnom ponašaju kao da su vlasnici i zaposlenih.

* Ocenite socijalni dijalog u Srbiji, posebno funkcionisanje Socijalno-ekonomskog saveta?

- Socijalni dijalog na nivou većih kompanija u Srbiji je, koliko vidim, prestao da postoji. To su razgovori interesnih grupa između poslovodstva i vrha sindikata, a to nije socijalni dijalog.

Što se Saveta tiče, tu ponekad i dođe do nekog pomaka, ali je problem što se ne vidi kontinuitet rada tog tela. Uopšte nema u pripremi sastanaka javnih debata o temama o kojima će se raspravljati na samom Savetu, niti ima značajnih analiza onoga što jeste ili nije dogovoreno. Naravno, veliki problem su zakoni koji zadiru u temeljna pitanja o kojima se Savet prethodno uopšte nije izjašnjavao.

* Da li političke stranke uvažavaju sindikate? Ako mislite da uvažavaju, na koje stranke mislite?

- Ne. Stranke se bave samo ovladavanjem sindikata. Njih partnerski odnos uopšte ne interesuje. I moram da kažem da su prilično uspešne u tome, naročito delujući preko direktora velikih sistema.

* Da li bi sindikati trebalo da budu aktivni na polju politike, recimo da učestvuju u parlamentarnim izborima?

- Obavezno! Donji slojevi društva, gledajući materijalno i po društvenoj moći, nemaju svoje predstavnike na političkoj sceni. To u potpunosti opravdava potrebu sindikalne političke opcije u ponudi na izborima.

* Koji su najveći radnički problemi? Koliko sindikati mogu da doprinesu rešavanju tih problema?

- Najveći problemi društva su ujedno i najveći radnički problemi. Uvek treba poći od makro-ekonomskog modela koji Srbija primenjuje, a koji je 100 posto u interesu stranog kapitala. Loša monetarna politika sa stanovišta interesa Srbije, loše strukturiran bankarski sektor, favorizovanje stranih investicija kao „motora razvoja“ naše privrede i slično, za posledicu (u drugoj i trećoj aproksimaciji, dakle ne direktno vidljivo) imaju nužno loš položaj radnika. Prema tome, ako se ta pitanja ostave kao nesporna, onda je manevarski prostor sindikata da poboljša uslove radnika minimalan, ili približno onakav kakav je i sada.

* Šta mislite o tezi da „radnici jesu nezadovoljni svojim položajem ali nisu spremni da nešto učine da im bude bolje“?

- A šta mislite o tezi „Ja sam divan samo me članstvo ne želi“? Nema pokreta koji bi bez liderstva imao snagu za kvalitativne promene. I odatle treba početi. Uz punu svest da i kada se radi odlično, potrebno je vreme da bi se takvim radom emotivno pokrenulo članostvo u većem obimu. Prosto, tako stvari funkcionišu.

* Šta mislite o štrajku i dometima takve sindikalne borbe?

- Štrajk je neophodan metod borbe. Ali, mora biti dobro osmišljen, logistički obezbeđen i naročito sa izlaznom strategijom. Nije dobro „srljati“ u štrajk.

* Kako vidite međusindikalnu saradnju u Srbiji?

- Nije dobra. A može biti bolja samo kroz zajedničke akcije.

* Koliko je važna saradnja sindikata sa civilnim društvom?

- Sindikat treba da sarađuje sa svima - i sa državom i sa civilnim društvom, držeći se svojih principa. U civilnom sektoru za sindikat su najznačajniji mediji. Ostale organizacije treba testirati - da li su za očuvanje nacionalnih interesa Srbije ili nisu. Pa ako jesu, onda tek videti koje su to teme koje su zajedničke. Na primer, da li treba omogućiti Albancima stolicu u UN i da li je zločin u Srebrenici genocid? Pa ako je za njih odgovor pozitivan na bilo koje od ova dva pitanja, onda saradnja nije moguća.

Kao što političari osluškuju javno mnjenje, tako ni sindikati ne mogu ići suprotno temeljnim opredeljenjima svog članstva. Suprotno postupanje bi sigurno vodilo do nestajanja sindikata.

Razgovarao, novinar: Svetozar Raković

Izvor: UGS Nezavisnost

Medijska pažnja i pratnja: Novi Radio Sombor
(Sva autorska prava eventualnog daljeg objavljivanja ove rubrike i njenog celovitog sadržaja postavljeno na portalu Novog Radio Sombora bez upita i dozvole bilo koje strane ili pojedinca zaštićena i zadržana svim relevantnim pravnim mehanizmima!)
Objavljeno u Sindikat

* Osnivački kongres Granskog sindikata poljoprivrede i prerađivačke industrije „Nezavisnost“ održan je 18. septembra 2021. godine u Vrnjačkoj Banji pod sloganom JAČAMO PORODICU. Kongresom je predsedavao predsednik UGS NEZAVISNOST, Zoran Stojiljković. Delegati Kongresa usvojili su Statut organizacije i Programsku orijentaciju. Glavni odbor će u narednom periodu, poštojući Statut i programske ciljeve UGS NEZAVISNOST doneti Godišnji akcioni plan kojim će se rukovoditi povereništva i rukovodstvo ovog granskog sindikata

Delegati Kongresa verifikovali su izbor članova Glavnog i Nadzornog odbora. Na Konstitutivnoj sednici Glavnog odbora za predsednika je jednoglasno izabran kolega Dejan Titović (povereništvo BAMBI a.d. Požarevac). Za zamenika je izabran kolega Milojica Živković (povereništvo CARNEX d.o.o. Vrbas), za izvršnu sekretarku koleginica Aleksandra Marković. Na sednici je konstituisan i Izvršni odbor GS PPI NEZAVISNOST.

Za predsednika Odbora delatnosti poljoprivrede izabran je kolega Radoje Milašinović (povereništvo BAČKA a.d. Sivac); za predsednika Odbora delatnosti prerađivačke industrije kolega Vladimir Stojanović (povereništvo ZDRAVLJE Leskovac); za predsednika Odbora uslužnih delatnosti (turizam, ugostiteljstvo i trgovina) kolega Dejan Ramadanović (povereništvo ŠTAMPA SISTEM d.o.o.) i za predsednika zaduženog za koordinaciju delatnosti kolega Dragan Kozarac (povereništvo HEINEKEN Srbija d.o.o.). Predsednici odbora delatnosti su po funkciji potpredsednici GS PPI NEZAVISNOST.

Koleginicama i kolegama čestitamo na sprovedenim izborima u povereništvima i odlično organizovanom Kongresu i želimo im uspešan sindikalni rad u okviru porodice Nezavisnosti!

- U slajdu dodatku: Dejan Titović, novoizabrani predsednik GS PPI NEZAVISNOST -

Medijska pažnja i pratnja: Novi Radio Sombor
(Sva autorska prava eventualnog daljeg objavljivanja ove rubrike i njenog celovitog sadržaja postavljeno na portalu Novog Radio Sombora bez upita i dozvole bilo koje strane ili pojedinca zaštićena i zadržana svim relevantnim pravnim mehanizmima) 
Objavljeno u Sindikat
Strana 9 od 28

       

Kontakt

Venac Stepe Stepanovića 9 (kancelarija) Ivana Kosančića 19 (redakcija, sedište) 25000 Sombor, Srbija

e-mail:

office@noviradiosombor.com

Telefon: +381-25-510-16-41
Mobilni: +381-65-8-675-445

Portal:

http://noviradiosombor.com

Internet radio: Novi Radio Sombor

http://www.omiljeniradio.com/index.php/radio-uzivo-online-srbija/1130-novi-radio-sombor-uzivo-online.html 

POSTANITE SARADNICI

Svi koji želite, možete da postanete saradnici Novog Radio Sombora, bilo gde da živite i boravite.

Izaberite oblast, pošaljite vest, informaciju, fotografije.

Dobrodošli saradnici u marketingu i oglašavanju!

Javite se na e-mail:

office@noviradiosombor.com

Telefon: +381-65-8-675-445

Top
We use cookies to improve our website. By continuing to use this website, you are giving consent to cookies being used. More details…