Prikazivanje članaka po tagu UGS Nezavisnost

subota, 16 oktobar 2021 20:55

In memoriam: Vera Kondić

* Sve nas je zatekla i potresla tužna vest o smrti naše koleginice Vere Kondić. Vera je rođena 19. septembra 1956. godine u Nišu. Diplomu psihologa stekla je 1982. godine na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Skoro osamnaest godina radila je u Fabrici gumenih proizvoda u Rakovici u Kadrovsko-opštem sektoru, baveći se poslom industrijskog psihologa ili bolje reći pomagala je ljudima da se nose sa teškoćama na poslu ali i u privatnom životu

U juju 2003. godine počela je da radi u Ujedinjenim granskim sindikatima „Nezavisnost“ odakle je krajem 2020. godine otišla u penziju ali to za Veru nije značilo i prestanak angažmana. Vera se ceo svoj radni vek profesionalno usavršavala. Tako je 2013. godine završila na Fakultetu političkih nauka specijalističke akademske studije i stekla zvanje politikologa iz oblasti medijacije.

U Nezavisnosti je punih osamnaest godina dala nemerljiv doprinos u oblasti bezbednosti i zdravlja na radu, borbi protiv mobinga i diskriminacije. Svojim koleginicama na poslu uvek je bila spremna da pruži pomoć i savet, a svoj mir tražila je u svojoj velikoj strasti - planinarenju. Nebrojeni su saveti koje je Vera pružala članstvu, nesebično pomažući ne samo svojom stručnošću, već i iskrenim toplim ljudskim pristupom. Nezavisnost je Verinom smrću izgubila velikog stručnjaka, prijatelja i odanog člana. U svakoj prilici Vera je uvek sa ponosom isticala da je deo porodice Nezavisnosti. (izvor: nezavisnost.org)

Novi Radio Sombor, naš izdavač Udruženje Podium i Kancelarija UGS Nezavisnost Sombor, izražavaju najdublje saučešće porodici drage pre svega prijateljice, koleginice, saradnice Vere Kondić čiji odlazak i za Sombor znači nemerljiv gubitak, uz zahvalnost za sve što je nezaboravna Vera svojim znanjem, strukom i solidarnošću učinila i za nas.

Neka joj je večna slava i hvala.

Novi Radio Sombor

Objavljeno u Prva vest

* Takozvana neoliberalna revolucija prouzrokovala je veoma nepovoljnu, praktično neprijateljsku klimu za sindikate, izjavio je Đorđe Pavićević, profesor Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu u razgovoru za UGS Nezavisnost

- Sindikati su u takvoj klimi viđeni kao remetilački faktor za funkcionisanje sistema i zato njihova uloga nije smela bude velika. Istovremeno imamo i efekte tehnološke revolucije. Posebno je to očigledno nakon promena Zakona o radu. Na primer, gotovo da više ne postoji koncept radnog mesta - naglasio je Pavićević.

On ukazuje na veoma težak odnos sindikata i poslodavaca:

- Kod nas veliki deo ekonomije zavisi od države, ona ih na neki način štiti. To posebno vidimo kod stranih investitora. Setimo se kada se postavljalo pitanje oko Jure i Vučićeve izjave ‘nemojte da mi plašite investitore'. Dakle, država brine za kapital a ono što su ljudski resursi je potrošno. Onima koji upravljaju velikim sistemima, kojima država izdašno pomaže, čak je dopušteno da guše sindikalni rad ili da prave svoje sindikate. Čuo sam izjave nekih poslodavaca da njima i ne treba sindikat, jer oni direktno komuniciraju s radnicima, čime se, u velikoj meri, obesmišljavaju mehanizmi zaštite prava zaposelenih.  

Govoreći o najvećim radničkim i sindikalnim problemima u Srbiji Pavićević kaže da je sve više radnika koji nemaju stabilno radno mesto.

- Najveći je problem što je izmenama Zakona o radu od 90-ih godina na ovamo uništen koncept radnog mesta koji je postojao. Zbog toga danas još ponegde može da se ostvari koncept kolektivnog ugovora ali jako teško, jer postoji neprijateljsko okruženje.... Biće potrebno sve manje klasične radne snage tako da ti ljudi verovatno nikada neće moći da se sindikalno organizuju prema sadašnjem modelu. Uz to, kapital i svojina se štite mnogo više nego rad. Uzmite, na primer, neku autobusku, železničku, metro stanicu ili aerodrom gde je sprovedena automatizacija. Tu je pre 10-15 godina radio veliki broj ljudi, od prodaje karata preko ulaza do kontrole putnika i raznih drugih poslova. Danas tu nema zaposlenih, neki ljudi i dalje putuju ali se pitanje cene i distribucije profita ne postavlja. 

Profesor je rekao da postoje čitave kategorije ljudi koji rade bez ugovora koji bi ih štitili od samovolje poslodavca:

- Danas postoje agencije koje zapošljavaju ljude a onda ih rentiraju kao radnu snagu kod drugih poslodavaca... Oni ne mogu u jednoj firmi da naprave sindikat. Pored toga, u agencijama imaju ugovore sa nultom osnovicom koja ne obavezuje poslodavca da ih plaća ukoliko u nekom periodu nisu bili angažovani. Tu ima prostora koji bi sindikati mogli da iskoriste za neke drugačije oblike organizovanja ljudi. Recimo, zakon o zadrugama dopušta da se ti ljudi samoorganizuju. Dakle treba naći razne načine da se ti ljudi na neki način povežu i tu sindikat može da ima važnu ulogu.    

Pavićević smatra da je štrajk delotvorno sredstvo borbe kojim se radnici direktno konfrontiraju sa poslodavcem.

- To je možda i jedini legalan način da pokažete da čitav sistem zapravo zavisi od vas. Jer, tako se poslodavcu može napraviti šteta koja njemu nikako ne odgovara i zbog koje može biti spreman za neki dogovor sa zaposlenima. Problem je što ovo sredstvo nije dostupno mnogima.

Izvor: UGS Nezavisnost

Medijska pažnja, podrška i pratnja: Novi Radio Sombor
(Sva autorska prava eventualnog daljeg objavljivanja ove rubrike i njenog celovitog sadržaja postavljeno na portalu Novog Radio Sombora bez upita i dozvole bilo koje strane ili pojedinca zaštićena i zadržana svim relevantnim pravnim mehanizmima!)
Objavljeno u Sindikat

* U Beogradu je u utorak, 5. oktobra održan IX Kongres GSPRS NEZAVISNOST. Kongresu je prisustvovao 61 delegat/delegatkinja kao i gosti iz zemlje i inostranstva

Za predsednika ovog srpskog sindikata je izabran je Srđan Slović, za zamenika predsednika Milovan Vuksanović.

Potpredsednici granskog sindikata prosvetara su izabrani Ružica Todić Brdarić i Slavko Derenj.

- Na fotografiji u slajdu: Čedanka Andrić, izvršna sekretarka Ujedinjenih granskih sindikata "Nezavisnost" obraća se delegatima IX Kongresa GSPRS -

Medijska pažnja, podrška i pratnja: Novi Radio Sombor
(Sva autorska prava eventualnog daljeg objavljivanja ove rubrike i njenog celovitog sadržaja postavljeno na portalu Novog Radio Sombora bez upita i dozvole bilo koje strane ili pojedinca zaštićena i zadržana svim relevantnim pravnim mehanizmima!)
Objavljeno u Sindikat

Stručni prilozi za novu strategiju sindikata Nezavisnost (4)

Šta sindikati u Srbiji treba da čine kako bi vratili izgubljeno poverenje radnika? Kako odoleti i suprotstaviti se zakonskom derogiranju radnih prava kao posledici ofanzive (neo)liberalnog kapitalizma? Šta treba menjati u socijalnom dijalogu sa državom i poslodavcima? Da li političke partije mogu biti iskreni partneri sindikata? Može li saradnja sindikata sa civilnim društvom osnažiti borbu za odbranu i unapređenje prava zaposlenih građana?

Ovo su neka od najvažnijih pitanja na koja smo odgovore tražili od desetoro stručnjaka različitog profesionalnog usmerenja, sa sličnim ali i različitim pogledima na ulogu, poziciju i uticaj sindikata u savremenom srpskom društvu. Intervjui su rađeni za potrebe istraživanja UGS Nezavisnost „Ka novoj strategiji sindikata“, koje se realizuje uz podršku švedske organizacije Međunarodni centar Ulof Palme.

Sarita Bradaš: Političkoj sceni Srbije nedostaje autentična radnička partija

* Obaveštenost i poverenje su socijalni kapital koji pokazuje koliko je sindikat u društvu izgradio norme, mreže i vrednosti koje mu olakšavaju akcije. Ako bi sindikat ostao bez članstva, članarine i prihoda, to bi bio ozbiljan problem, ali bi mu bilo još teže ako bi ostao bez socijalnog kapitala, ocenjuje Sarita Bradaš u razgovoru za UGS Nezavisnost

Sarita Bradaš je psihološkinja i autorka više radova u oblasti rada, zapošljavanja i radnih prava: „Uticaj epidemije COVID-19 na položaj i prava radnica i radnika u Srbiji“ (2020) zajedno sa Mariom Reljanovićem i Ivanom Sekulovićem, „Indikatori dostojanstvenog rada u Srbiji“ (2019) sa Mariom Reljanovićem, „Politike zapošljavanja u Srbiji“ (2018), „Statistika i dostojanstven rad“ (2017)…

Naša sagovornica, dugogodišnja istraživačica Fondacije Centar za demokratiju, kaže da su u fokusu njenog istraživačkog rada socijalna i ekonomska prava, da blisko sarađuje sa sindikalnim predstavnicama/ima, te da je o radu sindikata „obaveštena znatno više od većine građanki Srbije“.

Koliko verujete sindikatima u Srbiji?

- Ne bih govorila o verovanju nego o poverenju. Načelno imam poverenje u sindikate (naravno, ne mislim na takozvane žute sindikate koji rade u korist i za račun poslodavaca), u njihove dobre namere i opredeljenost za to da budu demokratske, nezavisane i održive organizacije koje će biti glas radnica i radnika, i zastupati ih u borbi za njihova prava i interese.

Ipak, više činjenica (veliko osipanje članstva, sistematsko smanjivanje prava zaposlenih…) ukazuju na nepoverenje u sindikate. A ono, povratno, doprinosi nemoći sindikalnih organizacija. Tako se nemoć i nepoverenje međusobno pojačavaju.

Nepoverenje, odnosno sumnja se rađa kad nema dovoljno informacija. Istraživanja pokazuju veoma nizak stepen obaveštenosti građana u Srbiji, pa i samih članova sindikata. A upravo obaveštenost i poverenje u jednu organizaciju predstavljaju kapital te organizacije. Predstavljaju socijalni kapital, odnosno koliko je sindikat svojim delovanjem u društvu izgradio norme, mreže i vrednosti koje mu olakšavaju preduzimanje akcija. Ako bi sindikat ostao bez članstva, članarine, prihoda…, bio bi to ozbiljan problem, ali bi mu bilo teže ako bi ostao bez socijalnog kapitala.

Šta bi sindikati trebalo da urade kako bi poboljšali položaj zaposlenih, nezaposlenih lica i penzionera, i tako povratili poverenje građana?

- Da bi to ostvarili sindikati treba da se promene, da kreiraju strategiju sopstvenog delovanja koja će da proizađe iz analize socijalnog i ekonomskog konteksta u kojem živimo, da identifikuju ključne probleme i formulišu ciljeve koji će predstavljati rešenje identifikovanih problema, i da odrede načine kojima će ciljeve postići.

Kako ja vidim trenutnu situaciju, neki od strateških ciljeva bi mogli da budu:

* Unapređenje funkcije sindikalnog organizovanja - zadržavanje postojećih i privlačenje novih članova. To podrazumeva: sprovođenje istraživanja zadovoljstva i potreba postojećeg članstva; izradu baze podataka o članicama/ovima (detaljni podaci o demografskoj i socijalnoj strukturi); sprovođenje istraživanja o potrebama radnica/ka koji nisu sindikalno organizovani (zaposleni i angažovani u mikro, malim i srednjim preduzeećima, prekarni radnici, mladi, zaposleni u neformalnoj ekonomiji); unapređenje kvaliteta postojećih kreiranje novih usluga članstvu; razvijanje strategije za privlačenje članstva prilagođene specifičnostima određenih ciljnih grupa.

* Jačanje organizacionih kapaciteta sindikata za ostvarenje, zaštitu i unapređenje socijalnih i ekonomskih prava radnika. Navedeno podrazumeva: analizu postojeće organizacije sindikata i u skladu sa nalazima redizajniranje organizacije, njene strukture i upravljanja; funkcionalnu analizu stručnih službi; razvijanje strategije interne i eksterne komunikacije; promovisanje i realizacija koncepta socijalne i solidarne ekonomije; umrežavanje i uspostavljanje saradnje među različitim sindikatima i sa organizacijama civilnog društva kao i akademskom zajednicom (lokalnom, nacionalnom, regionalnom, evropskom i svetskom).

* Razvijanje obrazovnih i istraživačkih kapaciteta kako bi se povećala pregovaračka moć sindikata i unapredile usluge članovima. To podrazumeva: razvoj istraživačke i obrazovne funkcije unutar sindikata; izradu programa razvoja sindikalnih rukovodilaca i poverenika; izradu programa obuka za članstvo; umrežavanje i uspostavljanje saradnje sa naučnim, istraživačkim i obrazovnim institucijama i organizacijama.

* Uspostavljanje finansijske održivosti sindikata. Navedeno podrazumeva: povećanje broja članova sindikata; analizu postojećeg načina prikupljanja članarine i raspodele prikupljenih sredstava da bi se uspostavili delotvorni mehanizmi u upravljanju finansijama; razvoj projektnog finansiranja; osnivanje socijalnih preduzeća i radničkih zadruga; stvaranje socijalno-solidarnih fondova.

Kako vidite odnos države i vlasti prema sindikatima?

- Nemam utisak da su sindikati i država ravnopravni partneri u socijalnom dijalogu, a razlog je u disproporciji moći. Za to su delom zaslužni i sami sindikati: fragmentiranost sindikalne scene, odsustvo zajedničkog i nepokolebljivog nastupa u pregovorima kao i različit stepen povezanosti sa državnim organima.

Čini mi se da je dobra ilustracija odnosa vlasti prema sindikatima (a i obrnuto) primer Fijata čiji su radnici stupili u štrajk 2017. Predsednica Vlade se tada otvoreno stavila na stranu poslodavca uslovljavajući pregovore prekidom štrajka, uz izjavu da iza štrajka „stoji politički interes i ozbiljno loša namera”. Nakon toga je Vlada pozdravila potpisivanje kolektivnog ugovora kojim se radnici odriču prava na štrajk. Ne samo da su saučesnici u kršenju Ustava i zakona već i ljudskih prava budući da je pravo na štrajk normirano u međunarodnom pravu (Pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima).

A kako komentarišete odnos poslodavaca prema sindikatima?

- Slično kao i sa državom. S tim što je taj odnos neposredniji, svakodnevan. Većina naših poslodavaca, kao i stranih investitora, ne gleda blagonaklono na postojanje sindikalne organizacije u svom preduzeću. Prisutni su pritisci, pretnje, aktivisti se mobinguju. Ne čudi me to od stranih investitora, jer njih ne interesuje razvoj ove zemlje, već samo profit. Dobili su ogromne subvencije, imaju jeftinu radnu snagu, carinske i poreske olakšice, ne snose sankcije za nepoštovanje prava radnika. Ali da naši poslodavci prate njihov primer, to ne razumem. Oni ne shvataju da je samo zadovoljan radnik produktivan radnik. Naravno, postoje i poslodavci kod kojih to nije slučaj, ali imamo problem dok god postoji i jedan radnik koji ne uživa prava.

Molim Vas da ocenite socijalni dijalog u Srbiji, posebno funkcionisanje Socijalno-ekonomskog saveta?

- Sadašnji pregovori o minimalnoj ceni rada oslikavaju stanje socijalnog dijaloga - forma bez suštine. Moć je na strani države, a ne na strani reprezentativnih sindikata i poslodavaca, predstavnici države se ne libe da to pokažu socijalnim partnerima. Ove godine se ponovila situacija iz prethodnih godina - odluku o visini minimalne cene rada donela je Vlada baš u iznosu koji je zamislio predsednik Republike.

Ono što vredi za sindikate - moć je u članstvu - vredi i za poslodavce. Unija poslodavaca Srbije kao jedino reprezentativno udruženje okuplja poslodavce kod kojih je svega četvrtina ukupnog broja zaposlenih u Srbiji. I to je jedan od razloga niskog nivoa kolektivnog pregovaranja odnosno pokazatelj kolektivne nemoći.

Da li političke stranke uvažavaju sindikate? Ako mislite da uvažavaju, na koje stranke mislite?

- Fokus stranaka je uglavnom na političkim i građanskim pravima, tako da im sindikati sa fokusom na ekonomskim i socijalnim pravima nisu zanimljivi ni korisni. Izuzetak je Partija radikalne levice, kao i pokret Ne davimo Beograd koji je svojim programom veoma blizak vrednostima sindikata.

Da li bi sindikati trebalo da budu aktivni na polju politike, recimo da učestvuju u parlamentarnim izborima?

- Ako se sindikati shvate kao autentični predstavnici interesa ključne društvene klase, radnica i radnika, i ako je političko delovanje put ka uvažavanju tih interesa, a jeste, onda je to neophodno. Već pomenute strategije sindikata treba da iznedre zajedničku strategiju sindikalne borbe za prava zaposlenih, pre svega onih prava koja su izgubljena/urušena, a onda i novih u skladu sa društvenim i ekonomskim kontekstom.

Čini mi se da na političkoj sceni Srbije nedostaje autentična radnička partija.

Koji su najveći radnički problemi? Koliko sindikati mogu da doprinesu rešavanju tih problema?

- Sindikati su nesporno u teškoj situaciji. Ali koliko god bila teška ona je i prilika za obnavljanje i ujedinjavanje. Jer, fragmentirani oni ne mogu ništa značajno učiniti. Ovo vreme mi liči na 19. vek kada su počele borbe za radnička prava. Tako su i problemi slični: zarade koje nisu adekvatne za dostojanstven život, predugo radno vreme (zaposleni u Srbiji u poređenju sa ostalim evropskim državama imaju najdužu radnu nedelju) i ponovo aktuelizacija tri osmice. Narastajuća prekarnost čija posledica su nesigurnost i neizvesnost, odsustvo zaštite u slučaju kršenja prava, zabrana /eksplicitna ili implicitna) sindikalnog organizovanja.

Pitanja socijalnog konsenzusa, dostojanstvenih plata i standarda rada, pitanja reindustrijalizacije i privrednog razvoja su testovi opstanka sindikata. Napredak u rešavanju tih pitanja doprinosi poboljšavanju statusa zaposlenih u svim sferama rada i života i znači stvaranje uslova za dostojanstven rad i život.

Sindikat industrijskih radnika sveta (IWW) najjasnije opisuje značaj globalnog sindikalizma: „Svi članovi jedne delatnosti/sektora, ili svi sektori ukoliko je to potrebno, prestaju sa radom kada je u štrajku i deo sindikata, jer napad na jednog je napad na sve nas“. Generalni sindikalizam je način da se ostvari međusektorska solidarnost i da radnici, bez obzira na sve razlike, zajedno formiraju masovni pokret.

Šta mislite o tezi da „radnici jesu nezadovoljni svojim položajem ali nisu spremni da nešto učine da im bude bolje“?

- Ne bih rekla da radnici nisu spremni da se bore iako teško žive. To je svaljivanje krivice na slabije. Sve je to znatno složenije. Ako ste vi u sitaciji da platom jedva zadovoljavate svoje potrebe za hranom budući da je minimalna zarada nedovoljna za minimalnu potrošačku korpu, pri tom, nemate sigurnost na poslu, u zdravstvenoj zaštiti, imate problem sa obezbeđenjem krova nad glavom za svoju porodicu, onda vam ne preostaje ništa do borba za goli život. Nemate ni prostora ni vremena, niti smete da učestvujete u sindikalnim akcijama koje vam ugrožavaju primanja a time i život vaše dece. Ako učestvujem u akcijama biću izložen posledicama od poslodavca. Može li me sindikat zaštititi? Ako sumnjam u to teško ću se odlučiti da se priključim borbi.

Koji su najveći sindikalni problemi?

- Pre svega, mislim da je jedan od ključnih problema sindikata smanjenje broja članova. Od početka tranzicionih procesa stopa sindikalizovanosti je naglo padala a sa njom i moć sindikata. Stopa sindikalizovanosti je pala sa 40%, koliko je iznosila 2004, na 25% u 2017. pri čemu postoji značajna razlika u sindikalizovanosti zaposlenih u javnom (60%) i privatnom (20%) sektoru. Direktna posledica smanjenja članstva je drastično smanjena članarina a time i sposobnost sindikata da se razvijaju, usavršavaju organizaciju, unapređuju znanja, obučavaju kadrove, tehnički se opremaju… Ako su socijalni partneri neuporedivo jači, osposobljeniji, opremljeniji, time i moćniji onda se i reč sindikata ne „čuje daleko“. Procena je da je u 2017. svega četvrtina zaposlenih bila pokrivena kolektivnim ugovorima.

Drugi problem je nepoverenje, koje nije samo rezultat neobaveštenosti članstva i nečlanstva. Ono je, pre svega, rezultat ogromnih promena u našem društvu u poslednje dve decenije. Proces privatizacije je bio poguban za sindikate i radništvo: stotine hiljada ljudi je ostalo bez posla, zatvorene su fabrike. Sa jedne strane, bez posla su ostali članovi sindikata i time to prestali da budu. Sa druge strane, raslo je nepoverenje u sindikat i njegovu moć da zaštiti radnika.

Pri tome, dolazi do velike fragmentacije sindikalne scene što dovodi do dodatnog slabljenja pregovaračke moći. Malobrojnije članstvo je raspršeno u više sindikata koji ne sarađuju a neretko se sukobljavaju čak i oko ključnih interesa zaposlenih.

Šta mislite o štrajku i dometima takve sindikalne borbe?

- Štrajk je legitiman način, ustavno i zakonsko pravo zaposlenih da zaštite svoja profesionalna i ekonomska prava i interese kada su im oni ugroženi. Zaposleni imaju pravo da to čine slobodno, i niko ih u tome ne sme sprečavati, ne sme im pretiti i preduzimati sankcije. A to nije redak slučaj.

Ali, štrajk je, po mom mišljenju, poslednja mera. On je dokaz da se pre toga socijalni partneri nisu mogli dogovoriti, on je dokaz poraza socijalnog dijaloga, dokaz nepomirljivih stavova. Razmere štrajka, koji i koliko sindikata u njemu učestvuje, govori o jedinstvu sindikata. Ako je to samo sindikat u tamo nekoj fabrici organizovao štrajk i nije podržan od cele sindikalne scene mali su izgledi da će uspeti u svojoj borbi.

Evo primera. Samostalni sindikat metalaca Srbije obaveštava javnost da radnici Fijat Plastika i dalje nastavljaju štrajk jer zahtevi radnika ni posle šest meseci nisu ispunjeni. Štrajk traje šest meseci i sem tu i tamo neke informacije o tome se ćuti. Šta smo mogli pročitati u saopštenju: „ne samo da zahtevi nisu ispunjeni nego su se i proširili zbog kršenja zakona od strane poslodavca, na šta su institucije države, uglavnom ostale neme“, „naišli smo na nerazumevanje, bahatost, nepoštovanje zakona i prava radnika, izostanak podrške, kako od strane šire javnosti, tako i od strane države, koja se pokazala nemoćna pred samovoljom krupnog investitora“. Sindikat upozorava da su „iscrpli sve zakonom propisane mogućnosti i iskoristili sve legitimne kanale komunikacije, bez rezultata“ i da im preostaje „da blokiraju pruge i puteve ili da seku delove tela, pošto su videli da je to izgleda jedini efikasan vid sindikalne borbe u Srbiji“!

Ovo je dijagnoza. Potpuna nemoć sindikata, nejedinstvo, rasparčanost, odsustvo radničke solidarnosti, medijska blokada, sprega ili nemoć države da reši probleme u korist svojih građana u sporu sa stranim poslodavcima. To je i mera poštovanja koju država i poslodavci imaju prema sindikatima. Na kraju, to je mera brige naše države za čoveka.

Kako vidite međusindikalnu saradnju u Srbiji?

- Sporadična i nedovoljna. Ponekad mi se čini da postoji veći antagonizam između pojedinih sindikata nego između sindikata i poslodavaca, a to je siguran put u urušavanje ionako lošeg ugleda sindikata. A to zaista ne razumem - kako je moguće, ako svi sindikati dele zajedničke vrednosti i ako su istinski posvećeni borbi za prava radništva, da izostaje zajedničko delovanje, međusindikalna solidarnost, stvaranje jedinstvenog fronta?

Koliko je važna saradnja sindikata sa civilnim društvom?

- Veoma, sindikati treba da iskoriste kapacitete civilnog društva pre svega istraživačke i zagovaračke. Postoje dobri primeri saradnje (kampanja „diži minimalac“) ali mi se čini da je saradnja najčešće inicirana od strane OCD. Do sada nisam videla reakciju ni jednog sindikata na alternativni model Zakona o radu koji je izradio Centar za dostojanstven rad kako bi se koristio u budućim pregovorima i radu radne grupe za izradu novog Zakona o radu. Model obezbeđuje argumenate pre svega sindikatima koji će biti predstavnici radnika u toj radnoj grupi.

Razgovarao: novinar, Svetozar Raković

Izvor: UGS Nezavisnost

Medijska pažnja i pratnja: Novi Radio Sombor
(Sva autorska prava eventualnog daljeg objavljivanja ove rubrike i njenog celovitog sadržaja postavljeno na portalu Novog Radio Sombora bez upita i dozvole bilo koje strane ili pojedinca zaštićena i zadržana svim relevantnim pravnim mehanizmima!)
Objavljeno u Sindikat

* U Vrnjačkoj Banji je 1. oktobra održan 5. redovni kongres Granskog sindikata saobraćaja i telekomunikacija „Nezavisnost“. Ovom prilikom obeleženo je i dvadeset godina postojanja i rada ovog granskog sindikata. Na Kongresu je usvojen Izveštaj o radu između dva kongresa i Statut. Takođe, održana je Konsitutivna sednica Glavnog i Nadzornog odbora

Za predsednika Glavnog odbora GS SITEL NEZAVISNOST na petogodišnji mandat izabran je kolega Aleksandar Titović, za zamenika koleginica Snežana Marković

Delegati Kongresa usvojili su i Programsku deklaraciju u kojoj se između ostalog ističe da će GS SITEL NEZAVISNOST i ubuduće sve svoje aktivnosti zasnivati na principima sindikalne solidarnosti. U cilju zaštite interesa zaposlenih u delatnostima koje obuhvata granski sindikat (pošta, saobraćaj drumski, avio i železnički, telekomunikacije i logistike - transport i špedicija) GS SITEL NEZAVISNOST će nastaviti praksu socijalnog dijaloga na svim nivoima, boriti se i zalagati za bolji ekonomski i socijalni položaj zaposlenih, za zarade koje omogućavaju dostojanstven život, zaštitu prava radnika i sindikalnih članova, unapređenje kolektivnog pregovaranja, osiguranje zaposlenih, te za uslove za bezbedan i zdrav rad. 

- Koleginicama i kolegama želimo uspešan sindikalni rad u okviru porodice Nezavisnosti - čestitaju u Centrali ovog reprezentativnog srpskog sindikata.

Medijska pažnja i pratnja: Novi Radio Sombor
(Sva autorska prava eventualnog daljeg objavljivanja ove rubrike i njenog celovitog sadržaja postavljeno na portalu Novog Radio Sombora bez upita i dozvole bilo koje strane ili pojedinca zaštićena i zadržana svim relevantnim pravnim mehanizmima!)
Objavljeno u Sindikat

Stručni prilozi za novu strategiju sindikata Nezavisnost (2)

Šta sindikati u Srbiji treba da čine kako bi vratili izgubljeno poverenje radnika? Kako odoleti i suprotstaviti se zakonskom derogiranju radnih prava kao posledici ofanzive (neo)liberalnog kapitalizma? Šta treba menjati u socijalnom dijalogu sa državom i poslodavcima? Da li političke partije mogu biti iskreni partneri sindikata? Može li saradnja sindikata sa civilnim društvom osnažiti borbu za odbranu i unapređenje prava zaposlenih građana?

Ovo su neka od najvažnijih pitanja na koja smo odgovore tražili od desetoro stručnjaka različitog profesionalnog usmerenja, sa sličnim ali i različitim pogledima na ulogu, poziciju i uticaj sindikata u savremenom srpskom društvu. Intervjui su rađeni za potrebe istraživanja UGS Nezavisnost „Ka novoj strategiji sindikata“, koje se realizuje uz podršku švedske organizacije Međunarodni centar Ulof Palme.

Petar Đukić: Socijalni dijalog mnogo kasni za novom radnom praksom

Sindikati su bili i ostali poprišta političkih sučeljavanja i borbi za uticaj političkih partija. Da bi menjali društvo, sindikati prvo moraju da se transformišu i zauzmu odgovarajuću ulogu u modernom postindustrijskom društvu, kao nezavisna institucija koja treba da se postavi iznad države i vlasti, izjavio je profesor Petar Đukić za UGS Nezavisnost.

Petar Đukić, redovni profesor Tehnološko-metalurškog fakulteta Univerziteta u Beogradu, ekspert je u oblastima teorijske ekonomije, inženjerske ekonomije, mikro i makroekonomije i održivog razvoja.

Neposredno je učestvovao u osnivanju i programskom profilisanju Ujedinjenih granskih sindikata Nezavisnost. Osim na Univerzitetu, bio je ili je još angažovan u Naučnom društvu ekonomista Jugoslavije i Srbije, Društvu ekonomista Beograda, Naučnom veću Instituta ekonomskih nauka i Ekonomsko-političkom i socijalnom savetu UGS Nezavisnost. Profesor Đukić je predavao na univerzitetima i naučnim institutima u Nemačkoj, Engleskoj, Rusiji… a kao ekspert Instituta IFL CIO Solidarity Center-a iz Vašingtona držao je seminare o ekonomskim i socijalnim reformama i privatizaciji u Alžiru i Kuvajtu. Kao tim lider i ekspert učestvovao je u izradi tri nacionalne strategije Republike Srbije.

U razgovoru za UGS Nezavisnost profesor Petar Đukić ukazuje na velike društveno-ekonomske i tehnološke promene koje zahtevaju i „odgovarajuće promene sindikata, koje značajno kasne“.

Koliko ste obavešteni o radu sindikata u Srbiji?

- Relativno dobro u odnosu na prosečno obaveštenog građanina, ali nedovoljno u odnosu na potrebe sindikata da bude prepoznatljiv, uticajan, kreativan i stvarno delatan u savremenom srpskom društvu i okruženju. Bez obzira što živimo u „informatičkom društvu“ sa neslućenom razmenom informacija, o sindikatima se u Srbiji ne zna dovoljno, niti su uvek dostupne prave informacije o tome ko su i šta konkretno rade. Njihov identitet nije uvek prepoznatljiv, pa se često može i za njih čuti paušalna ocena da su svi isti, sa čime se ja uglavnom ne slažem, iako potpuno razumem takvu preovlađujuću ocenu javnosti.

Koliko verujete sindikatima u Srbiji?

- Ne mnogo, jer su sindikati na neki način bili i ostali poprišta političkih sučeljavanja, borbi za uticaj u društvu kakav imaju i političke partije. Oni, na rukovodećem nivou, obično tu činjenicu pokušavaju da prikriju predstavljajući se kao zastupnici opšteg ili “klasnog”, odnosno profesionalnog interesa društvenih grupa kao što su zaposleni po sektorima, pa i nezaposleni, te penzionisani - bivši radnici, ali im to ne uspeva u dovoljnoj meri. Većina posmatrača, članova ili potencijalnih članova sindikata zna da se sindikalni aktivisti bore i za sopstvenu promociju i liderstvo od kojeg imaju lične koristi. To nije uvek loše, jer podrazumeva povećanu motivaciju za uspeh, ali može da bude i kontraproduktivno jer potencijalno članstvo često rezonuje po principu - šta ću ja tamo kad je to samo delovanje u interesu rukovodilaca.

Šta bi sindikati trebalo da urade kako bi poboljšali položaj zaposlenih, nezaposlenih i penzionera, i tako povratili poverenje građana?

- Prvo treba da izmene sebe, da bi menjali društvo. Da biste se izborili za nesporni društveni autoritet, bez obzira da li ste udruženje poslodavaca, radnika, stručnjaka, eksperata ili umetnika, treba da nastupate kao društveno odgovoran, integrativni i konstruktivni razvojni faktor. To nije lako, jer je potrebno da definišete koordinate održivog razvoja ekonomije, društva, prirodnog okruženja, kulture… pa tek onda da pristupite nekakvom programu čisto sindikalnih, ili cehovskih pitanja i interesa.

Kako vidite odnos države i vlasti prema sindikatima?

- Kao i što to uglavnom biva, država je sistem, aparat zadužen za javnu upravu, red, poredak, sprovođenja pravila igre, i uglavnom ima konzervativan pristup društvenim procesima i životu. Vlast je nešto sasvim drugo jer ona je privremeno vladajuća društveno-politička struktura, koja je nametnuta državi i prilagođava je sopstvenom načinu vladanja, pa i interesima partije ili koalicije koja čini tu vlast. U pojedinim slučajevima, usled slabih institucija ili apatične građanske inicijative i javnosti, vlast može da zarobi državu, kao što je to danas u nas, ali i širom sveta. Nalazimo se u takvoj fazi kriznih tokova globalnog razvoja, da vladajuće strukture, jedna drugoj sliče kao jaje jajetu, i u velikom delu sveta uspevaju da zarobe državu i obesmisle njene i druge nezavisne institucije.

Sindikat je jedna važna institucija, kao što su to crkva, mediji, akademija, nauka, kultura… U tom pogledu, njegovo delovanje ne bi trebalo da zavisi od aktuelne vlasti, pa ni od (zarobljane) države. Sitni ustupci kojim vlasti preko države ili paradržavnih ustanova potkupljuju sindikat i njegove lidere nikako ne mogu da budu kompenzacija za autonomnu i kritičku poziciju sindikata, koji bi trebalo da ostane jedna univerzalna vrednost i nezavisna društvena institucija koja prevladava trajanje ove ili one strukture vlasti, pa i same države. Sindikat nije deo države, ni emanacija bilo koje vlasti, ali jeste deo modernog društva, koji bi trebalo da se postavi i ostane iznad države i vlasti.

A kako komentarišete odnos poslodavaca prema sindikatima?

- Ništa izuzetno. Kao i svuda po svetu, poslodavci imaju poslovni interes koji se često pogrešno pojednostavljuje samo kao profit. Nekad su to investicije, katkad tehnološki progres, nekad obrazovanje pa i kultura zaposlenih, nekad i bolja ekološka slika zajednice. Ali uvek je to interes kompanije ili ustanove.

Pod poslodavcima se podrazumeva i država, njena uprava ili vlada, pa i sam sindikat je poslodavac. Prilično su velike pokude zaposlenih u samim sindikatima, na radni status i poštovanja prava zaposlenih. Jedna ista osoba kao zaposleni i kao poslodavac, što se nekad može i poklapati, ima sasvim drugačiji pristup „radnom odnosu“. I to je prirodno. Upravo zato postoje zakoni, radni standardi, institucije, pravila dobre prakse.

E sada, naše slike i prilike u tom pogledu, kao uostalom i stanje zarobljene države, nikako ne mogu biti za pohvalu. Svaka moć bez kontrole, pretvara se u nadmoć zloupotreba, koje su, bar latentno, prisutne svuda. Privatni, kompanijski poslodavac nastojaće da obezbedi veći radni angažman zaposlenog, ne samo u pogledu produženog i neplaćenog radnog vremena, već i po osnovu povišenog intenziteta rada. Pandemijski uslovi poslovanja idu na ruku velikom delu poslodavaca, među kojima je i država, tako što radom na daljinu drastično smanjuju troškove rada. Nema troškova putovanja na posao, grejanja radnog prostora, pa ni pauza za kafu ili doručak, zaposleni je dostupan preko neta, svaki dokument dobija brže i u bilo koje vreme može da odradi obavezu.

Molim Vas da ocenite socijalni dijalog u Srbiji, posebno funkcionisanje Socijalno-ekonomskog saveta?

- Prema mojim saznanjima to je samo formalno zadovoljavajuće, a suštinski i sadržajno veoma loše. Socijalni dijalog nije samo jedno telo niti njegov formalni rad - sastanci i saopštenja. Socijalni dijalog, takođe, nije samo u interesu sindikata, kako se obično pogrešno tumači, niti način da se udovolji svetu rada. To je jedna društvena institucija u kojoj poslodavci, zaposleni i vlada treba da traže društveno prihvatljive i efikasne odgovore na protivrečnosti ukupnog društvenog razvoja.

On se vodi i van tog evidentno paradržavnog tela, u javnosti, na stručnim skupovima, u kulturi, na televiziji… Toga je sve manje. Sudeći po javnosti, kao da nemamo nikakvih radnih, industrijskih ili opšterazvojnih pitanja i problema za socijalni dijalog. Eto, na primer, pomenuta pitanja digitalne ekonomije i rada na distanci, još ni jednom nisu tretirana, ne samo na sednicama Socijalno-ekonomskog saveta, već ni u javnom medijskom dijalogu predstavnika sindikata, poslodavaca i vlade.

Da li političke stranke uvažavaju sindikate? Ako mislite da uvažavaju, na koje stranke mislite?

- Uglavnom ne, jer vide koliko su uticajne sindikalne preporuke, disciplina i aktivnosti. Njihov odnos prema sindikatima, kao da nema veze sa onom transparentnom ideologijom koju su stavile u svoje programe. Recimo, ni jedna stranka zvanično socijaldemokratske ili socijalističke ideologije nije napravila neki izborni pakt sa sindikatima u poslednje vreme. Izuzetak su, ali još u Miloševićevo vreme, bile saradnje Nezavisnosti i ASNS sa pokretima kao što su bili DEPOS, DOS ili Savez za promene. To je imalo smisla, da bi se uspostavili uslovi za demokratsku infrastrukturu koja pogoduje sindikatima.

Ovim ne želim da poreknem moguće činjenice da pojedine stranke i danas poštuju sindikalne faktore i njihov glasački potencijal, u kontekstu partijskih dosledno ekoloških, građanskih ili levih programa. Tu vidim, na neki način prosindikalno angažovanje pokreta „Ne davimo Beograd“.

Da li bi sindikati trebalo da budu aktivni na polju politike, recimo da učestvuju u parlamentarnim izborima?

- Da, iako ne u direktnoj političkoj i partijskoj borbi za vlast. Oni treba dobro da prouče aktuelnu političku scenu i njene aktere, da prepoznaju formalno ili falsifikovano radničko ili sindikalno usmerenje raznih „socijalista“ i „socijaldemokrata“ i da razgovaraju sa liderima onih političkih pokreta i partija koje smatraju iskrenim i doslednim svojim programima. Onda bi se, na osnovu izvesnih protokola o saradnji, moglo postići akciono jedinstvo, ne samo u pogledu izbora, već i postizbornih strategija demokratizacije i društvenih reformi.

Koji su najveći radnički problemi? Koliko sindikati mogu da doprinesu rešavanju tih problema?

- Ovo pitanje je polazno, najteže i krucijalno, i kao takvo trebalo je da stoji na početku. Na veliki deo tog pitanja odgovorio sam misleći da se neće pojaviti u direktnom obliku.

Zato samo kratko:

  1. Globalni izazovi kao što su klimatske promene, demografski tokovi, migracije, rizici sajber kriminala, zagađenja vazduha i vodosnabdevanja, terorizam i oružje za masovno uništenje…
  2. Deo radničkih problema su opšti društveni a po formi nacionalni - ekonomski napredak zemlje, održivi rast i razvoj, zelene investicije, zaposlenost, zarade i standard…
  3. Demokratske institucije, vladavina zakona, (politička) korupcija, naročito ona pri zapošljavanju, kriminal…
  4. Kulturno i ekološko stanje i perspektive društva…
  5. Standardi i radna prava u praksi - poštovanje zakona, unapređenje socijalnog dijaloga…
  6. Izazovi novih tehnologija, promene i rizici po radnike u Srbiji.

Šta mislite o tezi da „radnici jesu nezadovoljni svojim položajem ali nisu spremni da nešto učine da im bude bolje“?

- Ne mislim da je to dobra teza. Možda nisu spremni da se angažuju, jer se ne osećaju dovoljno jedinstveni u tom opštem nastojanju (nisu svi „u istom sosu“), ili nemaju dovoljno poverenja u dostupne instrumente društvenog delovanja (sindikati, partije, strukovna udruženja…). A bili bi spremni kada bi videli da je perspektiva tog nastojanja bolja nego što im to nudi individualna borba.

Koji su najveći sindikalni problemi?

- Pitanje je slično onom o najvećim radničkim problemima. Svi problemi i rizici društva, od globalnih do lokalnih, koji se tiču održivog funkcionisanja ljudske zajednice su i sindikalni problemi, ali oni još uključuju i urušene instrumentalizovane demokratske institucije, loše posledice pojedinih tehnoloških promena, raslojavanje radničke klase, individualizaciju nastupa na tržištu rada, praksu zarobljavanja države… Sindikalni problemi se tiču i sindikalnog karijerizma, birokratizacije i korupcije, kao i nelojalne međusindikalne borbe i nedostatka solidarnosti i dijaloga u društvu.

Šta mislite o štrajku i dometima takve sindikalne borbe?

- Ništa dobro. Štrajku se raduju jedino konkurenti poslodavca, bilo da je on druga kompanija, rivalski sindikat, druga lokalna zajednica ili država. Razlog je prost, štrajk izaziva ogromne gubitke i tek eventualne sporadične i kratkoročne koristi štrajkača. Sve drugo je bolje, nego štrajk. Posredovanje između „zaraćenih“ strana pred štrajk je dobra stvar, institucija koja se u svetu mnogo više koristi nego kod nas, ne znam iz kojih razloga.

Kako vidite međusindikalnu saradnju u Srbiji?

- Ta saradnja je prilično slaba, izuzev na čisto teorijskom planu, kada se organizuju tribine, savetovanja i okrugli stolovi. To nije dovoljno. Bilo bi interesantno ispitati relavantne stavove sociologa, ekonomista, politikologa, pa i istoričara koji nemaju nikakva iskustva sa sindikatima.

Koliko je važna saradnja sindikata sa civilnim društvom?

- I sindikat je deo institucija civilnog (građanskog) društva. Ako se ljudi u svojstvu građana organizuju u bilo kakvo udruženje, to znači i nešto posebno, po mom mišljenju daleko više, nego što je njihovo pripadništvo naciji, veri, lokal-partiotskoj sredini ili klubu za koji navijaju. Značaj nevladinog sektora vidim u društvenoj integraciji i inkluziji, aktivnom uključivanju ljudi u društvene tokove, kako bi društvo kao organizovana zajednica ljudi prevazišlo krize i probleme u koje zapadaju ova ili ona struktura vlasti, pa i država. Kontinuitet organizovanog delovanja i trajanja jednog tolerantnog, građanski utemeljenog društva, najteži je zadatak, i tek samo u pokušaju ostvarena tekovina demokratskog delovanja društvenih institucija, pa i sindikata.

Razgovarao: novinar, Svetozar Raković

Medijska pažnja i pratnja: Novi Radio Sombor
(Sva autorska prava eventualnog daljeg objavljivanja ove rubrike i njenog celovitog sadržaja postavljeno na portalu Novog Radio Sombora bez upita i dozvole bilo koje strane ili pojedinca zaštićena i zadržana svim relevantnim pravnim mehanizmima!)
Objavljeno u Sindikat
Strana 10 od 30

       

Kontakt

Venac Stepe Stepanovića 9 (kancelarija) Ivana Kosančića 19 (redakcija, sedište) 25000 Sombor, Srbija

e-mail:

office@noviradiosombor.com

Telefon: +381-25-510-16-41
Mobilni: +381-65-8-675-445

Portal:

http://noviradiosombor.com

Internet radio: Novi Radio Sombor

http://www.omiljeniradio.com/index.php/radio-uzivo-online-srbija/1130-novi-radio-sombor-uzivo-online.html 

POSTANITE SARADNICI

Svi koji želite, možete da postanete saradnici Novog Radio Sombora, bilo gde da živite i boravite.

Izaberite oblast, pošaljite vest, informaciju, fotografije.

Dobrodošli saradnici u marketingu i oglašavanju!

Javite se na e-mail:

office@noviradiosombor.com

Telefon: +381-65-8-675-445

Top
We use cookies to improve our website. By continuing to use this website, you are giving consent to cookies being used. More details…