Prikazivanje članaka po tagu priroda

SAOPŠTENJE ZA MEDIJE, 21. maj 2022.

UOČI MEĐUNARODNOG DANA BIOLOŠKE RAZNOVRSNOSTI

BEOGRAD - Ovogodišnji Međunarodni dan biološke raznovrsnosti obeležava se ove nedelje pod sloganom „Gradimo zajedničku budućnost za sve što živi”. Imajući u vidu zabrinjavajuće podatke koji ukazuju da biodiverzitet gubimo alarmantnom brzinom, njeno očuvanje mora postati prioritet svakog pojedinca.  

Bioraznovrsnost podrazumeva sav život na Zemlji, uključujući životinje, biljke, gljive, mikroorganizme, pa i nas, ljude. Svaka vrsta važna je nit u mreži koja održava prirodnu ravnotežu i pruža nam resurse neophodne za život - hranu, pitku vodu, čist vazduh i mesto za stanovanje. Poslednji Izvještaj o životu na planeti svetske organizacije za zaštitu prirode WWF pokazuje da smo od 1970. godine izgubili 68% populacija sisara, ptica, gmizavaca, vodozemaca i riba.

Neodrživim praksama dovodimo našu planetu, a samim tim i sebe, u opasnost. Zagađivanjem sredine uništavamo prostor za život sebi i drugim živim bićima, krčenjem šuma direktno utičemo na smanjenje biološke raznovrsnosti i narušavamo sklad između ljudi i životinja, preteranim izlovljavanjem pustošimo okeane, a regulacijom reka dovodimo brojne vrste do ivice izumiranja.

Nataša Kalauz, izvršna direktorka WWF Adrije, poručuje: „Ljudski pritisak na planetu i njene resurse raste. Danas gotovo svakih sat vremena izgubimo jednu vrstu. Iako to zvuči zastrašujuće, pozitivno je da smo sada svesni svog uticaja na planetu i znamo da to možemo promeniti. Znamo da bez prirode ne možemo, ali pitanje je šta ćemo preduzeti da je očuvamo.”

Naš region je bogat bioraznovrsnošću, o čemu puno govori i podatak da od čak 20.000 vrsta pčela u svetu, kod nas živi čak 1000. Zanimljivo je da samo sedam od njih pripada medonosnim pčelama, dok su sve ostale solitarne pčele. Iako se veruje da je njihova najvažnija ekonomska vrednost pravljenje meda, to je zapravo - oprašivanje. Jedna solitarna pčela tokom svog života opraši onoliko biljaka koliko čak 120 medonosnih pčela. One su odgovorne za svaki naš treći zalogaj, zbog čega od njih zavisi i sigurnost hrane, a samim tim i naša budućnost. 

„Svako od nas ima važnu ulogu u očuvanju bioraznovrsnosti. Pčelama možemo pomoći vrlo lako - tako što ćemo saditi medonosno i začinsko bilje u svojim baštama i na terasama, ili izgradnjom naseobina od bambusa ili trske za solitarne pčele. I ostalim vrstama na planeti možemo da pomognemo održivijim korišćenjem resursa koje nam priroda svakodnevno pruža. Ako uzmemo samo ono što nam treba, dajemo prirodi vremena da se obnovi. Iskoristimo sutrašnji Međunarodni dan biološke raznovrsnosti kao početak naše održivije budućnosti”, zaključuje Kalauz.

...

O WWF-u: WWF je jedna od najvećih nezavisnih organizacija, koja se bavi zaštitom prirode i ima aktivnu globalnu mrežu u više od 100 zemalja. Misija WWF-a je da zaustavi uništavanje životne sredine i stvori budućnost u kojoj ljudi žive u skladu sa prirodom, putem očuvanja svetske biološke raznovrsnosti, održivog korišćenja prirodnih resursa i smanjenja zagađenja i preterane potrošnje. Više informacija na: www.wwfadria.org/sr

Medijska pažnja i pratnja: Novi Radio Sombor

(Sva autorska prava eventualnog daljeg objavljivanja ove rubrike i njenog celovitog sadržaja postavljeno na portalu Novog Radio Sombora bez upita i dozvole bilo koje strane ili pojedinca zaštićena i zadržana svim relevantnim pravnim mehanizmima)

Objavljeno u Prva vest
Tagovano

* Život na selu je najbolje mesto za uspostavljanje odnosa između prirode i zemlje. Selo je mesto u kom možemo videti prirodu u njenom punom sjaju!

Mnogi ljudi misle da je nemoguće živeti u nerazvijenim ruralnim područjima, dok savremeni gradski život može čoveku pružiti gotovo sve što se može zamisliti. Međutim, takav aktivan i stresan način života koji zahteva život u velikom gradu, često nije za svakoga. Mnogi ljudi ne teže postizanju velikog uspeha i luksuznog života i žele da njihovi životi budu jednostavni i manje stresni.

Jednostavnost i ujednačenost seoskog života

Selo je idealno mesto za život ako tražite harmoniju sa prirodom. Priznaćete da je u gradu to mnogo teže ostvarljivo.

Ljudi na selu jednostavnije zadovoljavaju svoje životne potrebe i uvek imaju zalihe svežeg voća, povrća, mesa, ribe, vode i čistog vazduha. Jednostavnost, prirodne lepote i mir čine život na selu jedinstvenim. Takođe, život u određenoj gradskoj “džungli” može biti stresan i može vas izložiti riziku od depresije.

Sela čuvaju naše nacionalne običaje i tradiciju. Stanovnici sela obično organizuju razne festivale, sajmove (kupusijade, slaninijade, roštiljijade…) na kojima predstavljaju bogatstvo naše kulture, dobre hrane i gostoprimstva.

Život na selu je jedinstvena bliskost između starije i mlađe generacije. Na selu je život u porodičnoj zajednici gde nekoliko generacija živi i radi zajedno u jednom domaćinstvu, i dalje vrlo zastupljen. Mladi se sa velikim poštovanjem odnose prema roditeljima i starijim generacijama i slede njihove vredne savete. U selu (https://www.pressserbia.com/se svi poznaju, pomažu jedni drugima i takođe, dele i radosti i tuge. Zahvaljujući takvim kontaktima, ljudi nisu stranci. Svaka osoba zna mnogo o svojim komšijama, njihovim aktivnostima, preferencijama i stavovima.

Kada živimo u gradu mnogo manje bliskosti ima među ljudima. Ljudi u gradovima se ne poznaju, često ne poznajemo ni sve ljude koji žive u istoj zgradi ili u istom naselju. Sa druge strane, život na selu je ujednačen i jasan. Seljani vode jednostavan život, obrađuju zemlju i uzgajaju životinje. Poljoprivreda im je primarno zanimanje.

Životni standard u selu je niži nego u gradu zbog ograničenih načina zarade. Međutim, treba uzeti u obzir i da su troškovi života manji u selu nego u gradu.

Prednosti sela u odnosu na grad

Život na selu ima nekoliko prednosti u odnosu na grad:

Ljudi sa sela mogu uživati u pravoj lepoti prirode. Ono što u gradu zbog guste naseljenosti i visokih zgrada ne možemo videti, na selu je raj za oči i dušu. Prostranstvo, sloboda, prelepi zalasci sunca, šetnja kroz šume je nešto što selo bezuslovno pruža svima.

Život na selu je zdraviji u poređenju sa životom u gradu. Hrana je zdravija jer ljudi na selu uglavnom uzgajaju svoje povrće i voće, tako da uvek imaju pristup svežim namirnicama.

Seoski vazduh je zdraviji. U selima je manje zagađenje vazduha, nema smoga, velikih zagađivača kao što su fabrike i manje je izduvnih gasova.

Ljudi sa sela ne oklevaju da pomognu drugima. Komšiluk je uvek spreman da pomogne u bilo koje doba dana. Ljudi su prijateljski nastrojeni.

Gustina naseljenosti nije toliko velika u ruralnim područjima. Manji broj ljudi u jednom području omogućava i da se svi upoznaju, i da pomažu jedni drugima. Takođe omogućava i veću bliskost i povezanost među ljudima, ne zanemarujući da su često pored prijateljskih tu prisutne i rodbinske veze.

Ljudi sa sela su zdraviji u poređenju sa ljudima koji žive u gradovima. Način života koji je mirniji, usporeniji, sa manje briga utiče na to da ljudi sa sela manje oboljevaju od bolesti savremenog doba za koje je glavni okidač stres (https://samoobrazovanje.rs). Takođe ljudi sa sela ne mogu sve i da hoće, da izbegnu fizičku aktivnost. Njihov posao nije sedenje u kancelariji ili u autu, već često pored mnogih koraka pređenih u toku dana, zahteva i težak napor pri obavljanju određenih aktivnosti.

Ljudi sa sela uglavnom su svestrani, pa pored svojih osnovnih zanimanja, često poznaju i mnoge zanate, kako bi njihovo domaćinstvo moglo nesmetano da živi i da se razvija.

Selo ima manje buke i žurbe. Manje je vozila, lakše se stiže od tačke A do tačke B, pa često nema potrebe za žurbom, nema saobraćajne gužve i manje je i saobraćajnih nesreća.

Troškovi života su na selu manji. Delimično zato što se određene životne potrebe u vidu namirnica zadovoljavaju direktno na imanju, i takođe ponegde je još uvek zastupljena trampa robe između domaćinstava. Mada i nepristupačnost određene robe koju ne možete nabaviti na selu, u ovom slučaju ne mora isključivo biti nedostatak. Ljudi sa sela uglavnom ne teže luksuzu i ne kupuju luksuznu robu. Njihova garderoba je jednostavnija, kao i enterijer njihovih domova.

Ljudi na selu su generalno srećniji. Da li je razlog tome opušteniji život, realniji pogled na svet, manja ambicija, ili sve zajedno? Možda nije ni važno. Ali kada pogledate ljude koji žive na selu ili još bolje kada razgovarate sa njima, primetićete osmeh, druželjubivost, gostoprimstvo i obavezno određenu dozu optimizma.

Život na selu je sigurniji. Stopa kriminala je manja. Takođe, to što se ljudi međusobno poznaju omogućava im i da se osećaju sigurnije i zaštićenije u svojoj okolini.

Zašto se sve više mladih odlučuje za život na selu?

Sve češće čujemo da se mladi okreću svojim korenima, da obnavljaju porodična domaćinstva i da se vraćaju životu na selu.

Zdravlje na prvom mestu

Svima nam je potrebna priroda! Ona nam daje slobodu i mogućnost da živimo zdravije. Istraživanja pokazuju da život na selu, gde su zelene, otvorene površine i zdravija hrana lako dostupni, može da smanji rizik od nastanka određenih bolesti za čak 60%.

Takođe, sve više mladih smatra da život u zajednici mogu da ostvare tek kada se udalje od urbanih i ubrzanih gradskih sredina i kada ostvare pristup prirodi.

Zdravija hrana, voda i vazduh

Priroda je ta koja nam obezbeđuje najzdraviju hranu na svetu. Sve je više mladih koji se doseljavaju na seoska imanja i tu otpočinju svoj život, među zdravim, neretko organskim voćem i povrćem koje nije tretirano opasnim hemikalijama.

Zapaža se i činjenica da mnogi mladi nakon školovanja biraju da se vrate u svoja rodna sela kako bi primenili stečena znanja i unapredili uzgoj žitarica, proširili voćnjake i vinograde, ili obnovili farme svojih predaka.

Povratak na selo u ljudima probudi prirodnu povezanost sa životinjama, zemljom i prirodom. Rodi se i ekološka svest u njima i više pažnje posvećuju očuvanju prirodne sredine, vode i vazduha.

Ljudi u gradovima postaju svesni koliko je zdravlje važno i počinju više da vode računa i o hrani koju unose, pa često posežu za organskom hranom. Proizvodnja organske hrane postaje grana poljoprivrede koja je unosna i koja ljudima sa sela donosi zaradu i obezbeđuje normalan i miran život od svog rada.

Takođe sve više se obraća pažnja i na kozmetičke preparate koji se koriste, pa se sve više ljudi odlučuje za prirodne proizvode.

Biljna kozmetika (https://www.ovotaris.com/) se zasniva na kvalitetnim sastojcima biljnog porekla koji potiču direktno iz prirode, bez hemikalija koje mogu štetiti zdravlju. Proizvodnja lekovitog bilja, takođe postaje sve unosnija, tako da se ljudi na selu odlučuju da umesto konvencionalnih namirnica, uzgajaju lekovito bilje.

Više fizičke aktivnosti ali i opušteniji način života

Većina mladih koji se odluče za život na selu, odluče se da žive i rade u domaćinstvima, da budu vlasnici zemlje, da obrađuju njive ili gaje stoku. Veliko je povećanje u broju registrovanih domaćinstava čiji su vlasnici mladi ljudi - dakle, mladi se ne plaše rada.

Život na selu često podrazumeva odricanja i mukotrpni rad u fizičkom smislu, a iako su danas dostupne brojne mašine koje bi pomogle poljoprivrednicima, rad oko useva i stoke neizbežno dolazi sa potrebom da se ruke “zaprljaju” i leđa umore.

Poboljšanje sopstvenog materijalnog položaja, iskorišćavanje edukativnih potencijala i opušteniji način života jesu najbitniji mladima koji za sebe i svoju porodicu i dalje žele rad, posao i zaradu, ali i da od toga žive lepo i mirno.

- U fotogaleriji ispod teksta pogledajte i sledeće interesantne ilustrativne slajdove koji najbolje simbolizuju prednosti života na selu i svojim tekstualnim opisom: 1) Polje-selo-livada; 2) Selo-jagnjad-čovek; 3) Život na selu, polja -

Medijska pažnja i pratnja: Novi Radio Sombor

(Sva autorska prava eventualnog daljeg objavljivanja ove rubrike i njenog celovitog sadržaja postavljeno na portalu Novog Radio Sombora bez upita i dozvole bilo koje strane ili pojedinca zaštićena i zadržana svim relevantnim pravnim mehanizmima!)

Objavljeno u Prva vest

* Lepo sunčano subotnje pre podne i taman sam nameravala da se tog dana odmorim i provedem dan na terasi kad, zazvonio je telefon. Čuo se poznati melodičan glas: „Hej, šta radiš? Napolju je sunčan dan. Biće lepo vreme. Hoćemo li na Peskaru?“

Izbora nisam imala, nego da se u sebi nasmešim i, naravno, pristanem. Dobila sam pola sata vremena da se spremim. Moj dragi prijatelj je imao gosta iz nama bratske susedne zemlje koji je izrazio želju da upozna prirodu Srbije, i njegov domaćin je odabrao zrenjaninsku Peskaru kao najlepše mesto za sunčanje i kupanje u prirodi blizu Beograda. Kad su došli po mene usledilo je veliko iznenađenje. Na zadnjem sedištu auta sedeo je veliki gospodin o kome sam slušala priče već dugi niz godina i bila sam oduševljena što mi se konačno ostvarila želja da se upoznamo. Sve vreme puta sam na zadnjem sedištu imala zanimljivog saputnika, s kojim sam se odmah sprijateljila. A, o kom se to uvaženom gospodinu zapravo radi, imate prilike da vidite na fotografijama koje slede. (Fotografije u slajdovima ispod teksta, 1, 2, 3)

Uobičajeno stajalište je bilo „drive in“ pijaca na samom izlasku iz Čente gde se nude domaći proizvodi, tezge na kojima se prodaju breskve, dinje, lubenice, kuvani kukuruz i kuvani paradajz, te smo tako snabdeveni krenuli ka Peskari. Išli smo putem preko Lukinog sela, gde treba pripaziti da se sa Zrenjaninskog puta na vreme skrene pre restorana Trofej, pa se tim putem preko reke Begej i viđenog velikog broja zaljubljenika u pecanje nastavlja dalje, pa „uplovi“ u banatske ravnice. Neposredno pre Lukinog sela ukazao nam se pogled ka prelepom Belom jezeru i stotinama ptica koje su ga krasile tog sunčanog dana. Sve vreme puta smo pričali o tome gde idemo, zašto idemo tim kraćim i sporijim, ali zanimljivijim putem i šta će nas sačekati kad stignemo - opušteno sunčanje i vrhunsko kupanje, dobro društvo na plaži, kao i porodica labudova, pride. Uživali smo u putu, čak i u onom delu puta nakon asfaltiranog, kao i u vožnji pored kukuruznih polja ka našoj plaži…

Nas dvoje prizor nije iznenadio, ali našeg gosta jeste i to prijatno, jer se iza visoke trave koje je namerno tako ostavljena da stoji tik ispred plaže, koju je na taj način vešto sakrila, kao i ideju da se tamo išta nalazi. Videli smo drage prijatelje, upoznali s njima našeg gosta i priključili se razgovoru. Odmah smo shvatili da se nešto dešava. Svi su stajali. Mića nas je uznemireno obavestio: - Jedan od labudića ima problem. Izgleda da se upetljao u ribarsku mrežu. Nešto mora da se učini. Stajali smo zatečeni vestima. Nije se dugo čekalo dok odluka nije pala. Mora da se prepliva jezero do ptića koji je usamljeno plutao na jednom mestu suprotne obale i da se proba da mu se pomogne, bilo je kristalno jasno.

Mića je otišao do dušeka i naduvao ga (fotografija broj 4), javila su se dva dobrovoljca, pridružili su mu se i krenuli u akciju. Trojka sa nudističke plaže je u šortsevima hitro ušla u vodu - Mića je seo na svoj „splav“, a dvojica plivača su krenula brzo da plivaju… Svi smo nestrpljivo isčekivali šta će se desiti.

Na sledećoj fotografiji (broj 5) se vidi da ih je labudić video, verovatno prepoznao Miću i pridigao se da ih dočeka.

Labudić koji je stajao u plićaku druge obale je strpljivo čekao da mu neko priđe. Trebalo je vremena da se prepliva tolika razdaljina. Prvi je stigao Mića, došao je do ptice, pa izašao na obalu. Uskoro su mu se pridružili i naši dobrovoljci. Mića je nešto pričao sa ljudima koji su se tamo zatekli. Videli smo da se bori da malom bude bolje i, nedugo potim, krenuli su nazad. S većim nestrpljenjem smo čekali nove vesti. (Fotografija 6)

Mića se prvi vratio na nudističku plažu (fotografija br. 7) i jasno rekao: - Nije u pitanju mreža, već je labudić povredio nogu i ne može da pliva sa jatom. Veterinar društva za zaštitu životinja, koga inače zovemo u tim slučajevima, preporučio je da se za sve zbog čega bi ga zvali, sačeka dan ili dva i prepusti prirodi i labudovima da probaju sami da reše problem. Bilo nam je malo žao, ali i lakše što je to bilo rečeno.

Mića se vraća na plažu. (Foto 8)

Jata dugo nije bilo na vidiku, ali kad su se naši spasioci vratili na obalu, vratilo se i jato. Mama i 7-oro braće i sestara je doplivalo blizu labudića i samo tako mirno plutali neko vreme. Čekali su da se mali odluči i da im priđe. To se ubrzo i desilo. Nema fotografije, ali nam je Mića pokazao kako izgleda labudić koji se pridužio jatu, kako drugačije drži glavu i da ne izgleda baš raspoložen, ali je bio dovoljno dobro da im se pridruži i zaplivaju zajedno.

Na slici se vidi kako labudovi plivaju ka labudiću. (Fotografija 9)

A na ovoj (fotografija broj 10) se vidi da su labudovi stigli do malog i da je kad je spazio svoju porodicu, labudić je ustao na noge. 

Labudovi su nastavili da krstare jezerom, valjda zadovoljni što su svi na broju, a mi smo zapravo otpočeli onako kako smo i planirali - opušteno - malo sunčanja, malo plivanja, malo razgovora, mnogo uživanja (redosled nije bitan)…

Dan je bio divan kao obično kad ga „posluži“ lepo vreme, ali smo bili dodatno smireni i zadovoljni što je problem labudića rešen na najbolji mogući način. Uživali smo u prizorima gde je cela porodica na okupu i nadali se da se takvi incidenti neće često dešavati.

Priroda ima načina da reši svoje probleme i tu se, kao i brojne momente na Peskari, uzdamo u to i poštujemo sve što se dogodi.

Priroda je bila čarobna, pa tako i ove fotografije prikazuju tu lepotu. (Fotografije 11 - 21)

Jezero je (fotografija 22) polako tonulo u san.

Labudovi u sumrak lagano plove kroz senke dreća. (Fantastičan foto kao kruna ove priče, broj 23)

Naš gost i mi smo se punog srca i pozitivnih utisaka vratili kući, putem preko Lukinog sela, naravno. Ovo je bio samo jedan običan dan, ali dan prepun emocija, koje samo Peskara može da ponudi.

*****

Doživeli, upamtili i ispričali vama,

Autori reportaže: Tihomir i Tanya

Fotografije: Tanja Stanković

Medijska pažnja, podrška i pratnja: Novi Radio Sombor
(Sva autorska prava eventualnog daljeg objavljivanja ove rubrike i njenog celovitog sadržaja postavljeno na portalu Novog Radio Sombora bez upita i dozvole bilo koje strane ili pojedinca zaštićena i zadržana svim relevantnim pravnim mehanizmima!)
Objavljeno u Prva vest

“Black Carbon” Kulturni centar “Laza Kostić” Sombor* / 9-24. septembar 2021.

....................................................

* Kada bi razmislili o načinu, pristupu, uzrocima i posledicama koje ne/činimo kada je u pitanju zagađenje naše Planete, sigurno bismo se našli u “čudnom” odnosu prema istoj, pa i prema sebi, kao integralnom delu pomenute. S obzirom na alarmantne podatke načina i stepena zagađenja životne sredine[1], taj odnos bi se mogao razumeti kao proces alijenacije, tj. stanja razdvojenosti, raskola, čak nepripadanja nas (kao subjekta) prirodi (kao objektu) iako smo neodvojivi deo iste

Kako je navedeno u elektronskom izdanju kataloga izložba “Black Carbon”[2], autorka Jasne Kujundžić Jovanov i Ane Novakov, je okupila osmoro umetnika - koji su različitim poetikama, a jezikom umetnosti ukazali na zagađenje vazduha direktno izazvanim delovanjem Crnog ugljenika (CB). Za otkriće Crnog ugljenika zaslužan je đak somborske Gimnazije, potom Beogradskog univerziteta i Nobelovog instituta u Švedskoj, dr Tihomir Novakov. [3] Radeći kao istraživač u Lawrence Berkeley National Laboratory, SAD, Tica, kako su ga oslovljavale kolege, je osamdesetih godina XX veka ukazao, između ostalog, kako Crni ugljenik, osim ugljen dioksida, doprinosi negativnim klimatskim promenama.[4]

Sigurno da ne postoji umetnički pravac od XX veka pa na ovamo, koji temu zagađenja prirode nije obradio na sebi svojstven način. To ukazuje na aktuelnost, pa i hitnost rešavanja narušenog stanja naše planete najvećim delom zbog nas samih. Subverzivni način komunikacije umetnika okupljenih na izložbi “Black Carbon” raznovrsnim umetničkim iskazima inicira provokaciju odnosa dominantnih društvenih pozicija prema zagađenju. U tom smislu umetnici podržavaju uspostavljanje dinamičke ravnoteže između društvenih i prirodnih sistema u kome pojedinac ima važnu ulogu. Izložba je okupila umetnike kako različitih poetika tako i različitih meridijana, time koncipirajući vrlo važnu ekološku poruku: “misli globalno, deluj lokalno”. U tom smislu, bitna odrednica “Black Carbona” jeste zasnovana na pojmu ekološke umetnosti: od direktnog rada sa/u prirodom/i (“You are here” umetničkog tandema Bull-Miletić), preko performansa kombinovanog sa dugogodišnjim intervencijama na telu (body art tetovaža D.B. Gargalje), zatim instalacije - redimejda (“Loan” Đ. Marković), sa ciljem re/kreiranja mikroambijenta prirode, a time i našeg odnosa prema njoj.

Možda ne bi bilo teško primetiti da je akcenat na video radovima, tj. video instalacijama, pa i evociranju posebnih, polu-kibernetskih prostora (S. Saraswati) u kojima se simulira predstava o prirodi bez prirode. Stvaranje novog prostora, simulakruma koji operiše svim prirodnim zakonima, ali sam nije priroda; svakako, jeste “nešto” što postaje deo naše svakodnevice, kao što nam je postalo i više nego normalno, pa i “bezbedno”, da kupimo vodu u plastičnoj flašici, umesto da je zagrabimo iz nekog potoka.

Komunikacijski kodovi koji nastaju posmatrajući “Black Carbon” kao celinu su od izuzetne vaznosti, jer multidisciplinarnim pristupom pružaju mnoštvo informacija i time animiraju posmatrača kako bi spoznao vrednost i značaj ekološke osveštenosti. Između nas, kao subjekta, i priorode, kao objekta, postoji ogroman dominantni kulturološki model u kome postoji mogućnost za manevrisanje pojedinca, a to znači da je, po redu značaja, ekološka osveštenost svrstana rame uz rame sa vodom koju pijemo i vazduhom koji dišemo. Drugim rečima, “Black Carbon” naše okruženje podiže na najviši nivo: do svake individue.

Piše: Slađana Dragičević Trošić, istoričarka umetnosti

(Podsećamo: "Black Carbon", koji je iniciran istoimenom izložbom u Kulturnom Centru "Laza Kostić" Sombor, kako smo izvestili - a koju možete da pogledate do 24. septembra, vrlo originalnu i interesantnu, što se i iz štiva naše cenjene saradnice dobro očitava, je u pozorištu Kulturnog centra, na adresi, Venac Radomira Putnika 2, gde je dakle, doslovce, postavljena na scenu)

------------------------------

[1] What Is Air Pollution | Environmental Pollution Centers

[2] https://www.provisionalart.space2021/

https://independent.academia.edu/JasnaJovanov

[3] The Black Carbon Story: Early History and New Perspectives | Semantic Scholar

[4] What is Black Carbon? | Center for Climate and Energy Solutions (c2es.org)

* Izložbu prati katalog u pdf formatu koji se može pogledati na:

Jasna M Jovanov - Academia.edu: https://independent.academia.edu/JasnaJovanov

Medijska pažnja i pratnja: Novi Radio Sombor
(Sva autorska prava eventualnog daljeg objavljivanja ove rubrike i njenog celovitog sadržaja postavljeno na portalu Novog Radio Sombora bez upita i dozvole bilo koje strane ili pojedinca zaštićena i zadržana svim relevantnim pravnim mehanizmima)
Objavljeno u Kultura

* Zdravko Borojević, slikar, pisac, pesnik, predsednik Udruženja likovih stvaralaca Likovna grupa 76, u lepom ambijentu Galerije u pasažu na glavnoj somborskoj ulici u sredu, 15. septembra priredio je već 16. samostalnu izložbu "Mrtva priroda", u prisustvu brojnih prijatelja i atmosferi spajanja, poruke mira i nadasve lepote novih susreta za bolja nam i lepša sutra, kako ovi umetnici entuzijasti to umeju da čine dobro

- Dozvolite da vas sve skupa lepo pozdravim, u ime Likovne grupe 76, u moje vlastitio ime, hvala vam svima koji ste došli - rekao je na samom početku okupljenima u dvorište-jednom novom pravom umetničko-stvaralačkom jezgru u samom srcu Sombora na glavnoj ulici u pasažu "preko puta stare robne kuće" - Hvala vam svima koji ste donijeli poklon, neću reći da nije trebalo, ali moglo je i bez toga, hvala vam, hvala i onima koji nisu donijeli, i oni su svi normalno, dobro došli (već na početku bio je na svoj prepoznatljivo duhovit način, raspoložen naš domaćin Zdravko), evo vidite, naše Udruženje se tu smjestilo, radimo već drugu godinu, uz svako udruženje postojeći su neki problemi, nekada nema novaca, nekad nema ovoga-nekad nema onoga, ali vidite da funkcionišemo... radimo stalno izložbe i iz tih razloga ja iimam moju drugu zarerdom samostalnu izbložbu, doista obe su tematske, ono su bili duborezi, a ovo je mrtva priroda.

Borojević je odmah potom naglasaio da je malo zamislio i ovo otvaranje, da bude nešto drugačije. - Znate, svi mi imamo naše dobre poznanike, kolege u ovoj branši, u onoj branši, prijatelje... a ja imam prijatelja iz rodnog kraja, mog prijatelja kojeg sam stekao u ratu, a takva prijateljstva i drugarstva su nepokvarljiva i neprocenljiva. I moja je želja bila... on jedino što voli lepu sliku videti, a moja je želja bila da on meni otvori izložbu - nije mogao odbiti jer me nije znao odbiti, i ne bih mu dozvolio da odbije, zato će moj Vasilije, da otvori izložbu a ja pre nego što on otvori izložbu, ja ću nešto pročitati vezano i zbog našeg prijateljstva, neku, lepu, jednu malu pesmu... iz našeg kraja.

Grije li krajiško Sunce

Virove sunje plave

Nabrčkasmo se u vodi

Sanjasmo dečačke snove.

Grije li krajiško Sunce

Vrhove Šamarice, Čavić brda

Gdje proživjesmo, opstasmo uvek

U neka vremena kuda.

Grije li krajiško Sunce

Vjetrove što huče Unom

Dok teče ledena i zelena

Našom pitomom dolinom.

Grije li krajiško Sunce

Rijeku Glinu, njena sela

Što se saviše oko toka njena

Prazna, zarasla, opustjela.

Grije li krajiško Sunce

Zarasle grmove na Kupi

Gdje prve poljupce razmjenismo

Na staroj drvenoj klupi.

Grije li krajiško Sunce

Kako to toplo grejaše nekada

Dok hodasmo prašinom bosi

Grije li tako dobro i sad....

- Neću ovu ovu drugu pročitati sad, ajde ipak hoću, gde se vežem direktno na moju poslednju Baniju:

Banijo

Skupljenih prstiju

Čuvam grumen zemlje

Osjećam da zavičaj živi

Tvoja brda pitoma, blaga

Doline prosječene rijekom

Šume hrastove, bukve, grabove

Koji pitomi jušici, vrbaci

Nebo slobodno plave.

Šamaricom Sunja žubori

Sitna, brza, blaga, mala

Uvek hladna a tako topla

Kupeći sve usputne potočiće

Narastajući rijeku ljeti pregrađenih virova.

Mi mali skačući s daske

Crvenih bridućih grudi

Na tebi naučismo prve vodene korake.

Danas smo negde daleko

Ostale puste, zarasle doline

Ne vide si rijeke na obalama vrbe

Ne čuje se dječja graja.

Da li je nebo slobodno plavo

Ne ostavljam te drugima

Naćiću te unucima svojim.

(usledio je dug, spontani aplauz prisutnih)

Posle toga i ovih od strane autora stihova Zdravka, publici se obratio Vasilije Roknić koji je na poziv svog prijatelja i otvorio izložbu, ali, najpre je rekao: - Dame i gospodo, ja nisam mogao da vas ne pozdravim, drago mi je što sam ovdje, nisam mogao moga druga da odbijem iz više razloga. Zato što mi je drug, zato što mi je zemljak, emotivno me je sada podstakao, tako da mi nije baš lako govoriti uz ove stihove. Nisam ga mogao odbiti i čast mi je da mogu sa vama umjetnicima ovu lepotu podijeliti jer smatram kad bismo se mi pitali, da nikad ne bi bilo u svijetu ni rata, ni nekih problema kao što su bili.

Ja bih se sada malo samo osvrnuo da kažem da smo se ja i Zdravko sreli u nekim jako teškim vremenima, i da sam ga upoznao kao čovjeka koji je svojom kreativnošću, svojom sposobnošću, mnoge stvari rješavao. Mi smo tada sastavaljali nešto što je bilo jako pokidano, odnosno pokušali smo organizovati život u tim našim krajevima dakle u ratu bezi struje, bez osnovnih uslova za život, vratili se tamo gdje se negdje bilo pre jedno sto godina, tako da je Zdravko kad sam ga upoznao imao dobre ideje, uvijek ih je ostvarivao u praksi, bio je dosljedan sebi, da ga sad previše ne hvalim, bio je i na funkcijama, kad se to sve uhodalo i krenulo nekim normalnim životnim tokom

Roknić je nastavio: - Zdravko je bio što se meni posebno svidjelo kod njega, u pozciji da nije kad je krenuo nekakav biznis, impresioniralo me kod njega na neki način, to što nije bavio kao mnogi takozvanim prekograničnim biznisom, i to mi je još više produbilo moje prijateljstvo sa njim. Tad sam ga upoznao ne kao slikara, kao pjesnika, ni kao duboresca, nego sam ga upoznao kao čovjeka kao privrednika koji je sve što je naumio, zamislio, to je i ostvario. Sve se to raspršilo te ’95. godine i mi se rasuli. Pošto se moja Petrova Gora i njegova Šamarica dogledaju na neki način, mi se raspršismo po bijelom svijetu, odnosno po kugli Zemaljskoj, po čitavoj planeti Zemlji...

- Ja sam otišao u Metohiju, i nisam očekivao da ću ikada vidjeti Zdravka ponovo, međutim... (malo je na trenutak zastala knedla u grlu)... jednoga dana, kad sam selio u Bačku plodorodnu i blagorodnu, tad je neko zakucao na moj prozor, i... pojavio se Zdravko. To mi je bilo posebno drago, i tad sam ga ustvari upoznao kao slikara i kao pjesnika i duboresca. Tad se naše prijateljstvo produbilo i proširilo i posebno me impresionirala njegova zadnja izložba duboreza, zašto me impresionirala, zato što sam ja po struci šumar pa čim je nešto od drveta i čim se spomene šuma to me nešto emotivno veže i pogađa, tako da ću evo sada iskoristiti priliku da predložim Zdravku da krene sa mnom jednoga dana i da slika šumu i da slika pejzaže. Šuma je jako lijepa i kad u proleće sve kreće vegetacija, jako lijepa i u jesen kad je u njoj koriv boja, jako je lijepa kad je uspavana u magli, jako je lijepa kad odolijeva olujama pa bih pozvao moga druga Zdravka da jedan krene i da počne da slika pejzaže.

Možda se nisam dobro izrazio - dopunio je Vasilije - pošto nisam iz umjetničke branše, ali evo to je neka moja želja. Što se tiče same izložbe slika, ja bih to prepustio vama, jer ja ne vidim nijanse, ja vidim sliku, meni je slika jako lijepa, vi ćete svoj sud, svoje ocjene, svoje kritike naravno dati, ja vas više ne bih zamarao, niti dužio, ja proglašavam izložbu otvorenom. Hvala na pažnji (dug aplauz)

No junak ove priče, naš Zdravko, nije "izdržao" a da ne nadoveže na upravo prethodne reči svog prijatelja Vasilija još ponešto kada je reč o šumi, pa evo i zašto... - Ja bih još par riječi na kraju, ja nisam znao šta ćeš pričati, pa hvala ti na lijepim rečima, hvala ti na onome što si me podsjetio što smo mi radili zajedno, tako da...  a on mene sad zove da ja idem u šumu kada sam je ostavio, kad više ne mogu stignut’ zeca (smeh), nije me zvao kad sam ja mogao trčat’ za zecom, sad me zove. Hvala ti Vaso, tako da... izvolite, još jednom svima hvala što ste došli, hvala što svraćate u ovo dvorište i posle moje izložbe već znamo čija će biti, bićete opet uredno pozvani, voleo bih da se opet vidimo u lepom broju, malo imamo mi problema sa ovom našom koronom, neko drži u džepu, neko nema, tu masku, čuvajmo se i Bog će nas čuvati. Izvolite, prijatno, poslužite se... (i još jednom, najduži aplauz)

A prigodno posluženje pripremile su članice Likovne grupe 76 Zdravikove koleginice kao i prijateljice iz Gradskog udruženja penzionera Sombor čiji je Zdravko takođe član i vođa Likovne sekcije, no naravno, nije izostao ni onaj najbolji lek, domaća - iz rodnoga kraja...

- U dodatku odmah ispod teksta, pogledajte još niz fotografija kao i umetničkih slika sa otvaranja ove posebne izložbe -

Fotografije: Dragan Knežević

Medijska pažnja i pratnja: Novi Radio Sombor
(Sva autorska prava eventualnog daljeg objavljivanja ove rubrike i njenog celovitog sadržaja postavljeno na portalu Novog Radio Sombora bez upita i dozvole bilo koje strane ili pojedinca zaštićena i zadržana svim relevantnim pravnim mehanizmima)
Objavljeno u Prva vest
petak, 16 jul 2021 23:21

Beograde, voli te jedan Ivan

(Saopštenje za medije)

Air jastuci - paradigma za prirodu i umetnost

Beograd, 16. jul 2021. godine - Umetnik Ivan Divan odlučio je da još jednom pomeri granice poznatog i da novim projektom Air jastuci glorifikuje ono bez čega ne možemo, bez vazduha i prirode. Sa timom sociologa i umetnika stvorio je jastuke vazdušne sadržine koji nose snažne poruke kako na sebi tako i u sebi, koji će u narednom periodu biti upoznati sa srpskom prestonicom, Beogradom.

- Smatram da pojava ovih nežnih džinova ostavlja očigledan dojam, ukazujući na ono što je neophodno svima nama. Za mene je imperativ da kroz svoj rad predstavljam suštinu, u ovom slučaju vazduh, a da istovremeno indirektno govorim i o nama - ljudima - našim postupcima, navikama, težnjama, izborima, emocijama. Zato bih ostao dosledan, konsekventan u prezentovanju same ideje i prepustio posmatračima da sami osete o čemu je reč i usmere misli na ono što je krucijalno. Takođe, odabirom baš tog svima dobro poznatog oblika jastuka, simbolično ukazujem i na san svih nas. Beograde, voli te jedan Ivan - rekao je Ivan Divan.

Jastuci su sačinjeni od biorazgradivog najlona, na kojima se nalaze tekstovi i QR kodovi koje svaki posmatrač može da skenira i otkrije poruke koje manifestuju cilj Air jastuka, a umetnik ima u planu da ih do kraja godine upoznaju i stanovnici gradova kao što su Bor, Smederevo, Valjevo, Niš… 

Ivan Divan je javnosti poznat još od 2016. godine, kada je predstavio samostalnu izložbu “Savremeni leševi” u galeriji Štab, kojom je dao lični osvrt na čoveka modernog doba, nerazvijene kritičke svesti, koji po cenu gubljenja individualnosti slepo prati norme društva. Nakon dvogodišnjeg preispitivanja umetničkog odnosa s javnošću, kao i brojnih grupnih izlaganja, usledila je izložba “Tu sam“ kojom je predstavio kopije delova tela svetski poznatih ličnosti, gde govori o fizičkoj mizarnosti u poređenju sa željom. Tada njegov umetnički opus sve više počinje da sačinjava figuracija ljudskog tela, kao i konceptualni pristup ljudskoj rasi kroz različite sfere. Godine 2019. ulazi u modnu industriju, što objavljuje i jedan od najvećih svetskih magazina Forbes, zahvaljujući svojoj modnoj kolekciji “Mesara” gde prvi put uključuje u svoj umetnički opus eksplicitne scene, a izlaganjem golih ljudi skreće pažnju i akcentuje dve najdraže lične definicije: Čovek je čoveku najbitniji i ljudi će uvek biti u modi. 

Ivan Divan rođen je 1990. godine u Beogradu. 2009. upisuje Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu, gde diplomira na vajarskom odseku 2013. godine, a zatim na istom fakutetu upisuje i završava poslediplomske master studije 2014. godine u klasi Zorice Janković. Živi i stvara u Beogradu.

Sve Ivanove radove pogledajte ovde:

http://ivandivan.com/

a u slajd-dodatku ispod teksta, donosimo još dve originalne i autentične Ivanove fotografije

Medijska pažnja i pratnja: Novi Radio Sombor
(Sva autorska prava eventualnog daljeg objavljivanja ove rubrike i njenog celovitog sadržaja postavljeno na portalu Novog Radio Sombora bez upita i dozvole bilo koje strane ili pojedinca zaštićena i zadržana svim relevantnim pravnim mehanizmima!)
Objavljeno u Kultura
Strana 1 od 3

       

Kontakt

Venac Stepe Stepanovića 9 (kancelarija) Ivana Kosančića 19 (redakcija, sedište) 25000 Sombor, Srbija

e-mail:

office@noviradiosombor.com

Telefon: +381-25-510-16-41
Mobilni: +381-65-8-675-445

Portal:

http://noviradiosombor.com

Internet radio: Novi Radio Sombor

http://www.omiljeniradio.com/index.php/radio-uzivo-online-srbija/1130-novi-radio-sombor-uzivo-online.html 

POSTANITE SARADNICI

Svi koji želite, možete da postanete saradnici Novog Radio Sombora, bilo gde da živite i boravite.

Izaberite oblast, pošaljite vest, informaciju, fotografije.

Dobrodošli saradnici u marketingu i oglašavanju!

Javite se na e-mail:

office@noviradiosombor.com

Telefon: +381-65-8-675-445

Top
We use cookies to improve our website. By continuing to use this website, you are giving consent to cookies being used. More details…