Prikazivanje članaka po tagu radnici

* Zoran Stanić, novi predsednik Granskog sindikata metalaca „Nezavisnost“ izjavio je da je dobro organizovan sindikat moćna mora za poslodavca i da zato sindikati u Srbiji već decenijama deluju u ne baš prijateljskom okruženju

- Ako sindikat u jednoj firmi od par hiljada radnika uspe da podigne platu za stotinak evra mesečno, to je za poslodavca izdatak od nekoliko miliona evra godišnje i za toliko se smanjuje njegov profit. Ako sindikat izbori kvalitetniju zaštitnu opremu za radnike, povećavaju se troškovi poslodavcu... Šta god da izborimo - plaća poslodavac - rekao je Stanić u intervjuu za portal Nezavisnost.org. Dodao je da se zato dešava da se glavni sindikalni poverenici ’potkupljuju’ kako bi potpisali ugovore koji su povoljniji za poslodavce. - Ide se dotle da se osnivaju tzv. žuti ili kućni sindikati, koji su sve, samo ne sindikati u pravom smislu te reči, a služe poslodavcima da zbune i dezorijentišu radnike i da oslabe one ’prave’ sindikate koji se zaista bore za prava radnika.

S druge strane, Stanić napominje da sindikat mora biti odgovoran pregovarač: - U pregovorima ne primoravamo poslodavca da nešto potpiše na silu već gledamo da izvučemo maksimum za radnike a da pritom ne ugrozimo poslovanje fabrike. Nedavno smo potpisali nove kolektivne ugovore u četiri velike kompanije i svuda smo se nametnuli kao stabilan i pouzdan partner... Svima koji sumnjaju u mogućnosti sindikata imam običaj da kažem: Nađite mi jednu državu u kojoj postoji jak sindikat a da se loše živi i obrnuto, nađite mi jednu državu gde su slabi sindikati a da se dobro živi. Do sada nisam čuo ni za jedan takav primer.

Predsednik Granskog sindikata metalaca “Nezavisnost” je govorio i o specifičnim problemima zaposlenih u metalskoj industriji Srbije. - Ključni problemi su nepostojanje granskog kolektivnog ugovora i nepostojanje platnih razreda u najvećem broju kompanija. Nije toliki problem minimalna cena rada. Mnogo je veći problem što se zanemaruje činjenica da se minimalna cena rada odnosi na najjednostavnije poslove za koje ne postoji potreba ni za kakvim obrazovanjem, niti za prethodnim iskustvom, međutim, u praksi, stotine hiljada školovanih kvalifikovanih i visokokvalifikovanih radnika obavljaju stručne poslove a primaju minimalnu zaradu - kazao je Stanić.

Prema njegovim rečima, gotovo da nema razlika u socijalno-ekonomskom položaju radnika u domaćim preduzećima od onih u kompanijama koje su u vlasništvu stranog kapitala.

- U metalskoj industriji posluju, uglavnom, strane multinacionalne kompanije, koje dolaze sa idejom da plate više ali se brzo prilagođavaju domaćim uslovima i smanjuju plate. Ovo ću najbolje objasniti na primeru moje matične firme, Fiata. Stari Zastavini radnici su mi pričali da su po dolasku Fiata dobili ugovore na 660 eura mesečno jer Fiatova politika generalno je da plata radnika bude jednaka potrošačkoj korpi u zemlji u kojoj posluju. Na to su se pobunili opštinski moćnici sa pričom da će doći do pobune u drugim preduzećima koja imaju znatno manje plate i da će doći do nemira pa su radnicima povučeni sporni ugovori i dati drugi, upola manji.

On je dodao da strani poslodavci dolaze sa prvobitnom namerom da našim radnicima omoguće ista ona prava koja uživaju i njihove kolege u matičnim državama tih stranih kompanija: - Ali kada shvate da to kod nas nije neophodno brzo se prilagođavaju domaćim uslovima. Zadatak našeg sindikata biće da se u saradnji sa sindikatima iz matičnih zemalja izborimo za ta prava. Mi, recimo, od Nemaca imamo veliki pritisak da se u svim nemačkim firmama koje posluju u Srbiji organizuju sindikati, da se povežu sa drugim sindikatima i aktivno učestvuju u radu kompanija.

Stanić, koji je stalno zaposlen u kompaniji Fijat Krajsler automobili (FCA) u Kragujevcu kazao je da su česti zastoji u proizvodnji modela Fiat 500L poslednjih godina negativno uticali na materijalni status radnika. - Ako je neko na plaćenom odsustvu to ne znači da će kiriju plaćati 65%, da će mu rata kredita biti 65% ili da deci može uzeti 65% patika ili doručka. Ogromna većina radnika ima velike rate kredita koje su fiksne, pa kada se plata smanji za 35% dešava se da radnici odnesu kući vrlo malo novca ili baš nimalo.

Napomenuo je da su u najgorem položaju kolege koje su, „na nagovor pretpostavljenih“, sreću potražili u Pežoovoj fabrici u Slovačkoj.

- Potpisali su ugovore na godinu dana za rad u toj fabrici za neku pristojnu platu, za puno radno vreme. U međuvremenu je nastupio problem sa mikročipovima pa fabrika više ne radi nego što radi. Plata je značajno smanjena a troškovi smeštaja i hrane su ostali isti, te radnici preživljavaju tako što im familije šelju pare iz Šumadije u Slovačku.

Ipak, Stanić je optimista kada govori o perspektivama Fiatove kompanije u Srbiji: - Lično mislim da kompanija FCA u Srbiji ima svetlu budućnost. Jedini problem koji to može pomračiti je odlazak stručne radne snage koji traje godinama. Svi željno očekujemo novi model automobila, ali treba imati na umu da je to investicija od nekoliko stotina miliona evra a u toku je velika ekonomska kriza, koju je pandemija samo pojačala... Često su kompanije u poziciji da između dva zla, biraju ono manje. To se upravo dešava u Fiatu. Poslodavac je odlučio da je bolje ići sa malom prodajom modela koji se pravi već 10 godina nego uložiti stotine miliona eura u neizvesnu budućnost. Ipak, verujem da će bolji dani doći, ako ne ove godine, ono bar dogodine - rekao je predsednik Granskog sindikata metalaca „Nezavisnost“ Zoran Stanić u razgovoru za portal Nezavisnost.org.

Medijska pažnja i pratnja: Novi Radio Sombor

(Sva autorska prava eventualnog daljeg objavljivanja ove rubrike i njenog celovitog sadžaja postavljeno na portalu Novog Radio Sombora bez upita i dozvole bilo koje strane ili pojedinca zaštićena i zadržana svim relevantnim pravnim mehanizmima)

Objavljeno u Sindikat

RADNICI NOVU GODINU DOČEKALI PRAZNIH DŽEPOVA

* Minimalna zarada od 1. januara 2022. godine povećana je za 9,4 odsto u odnosu na prethodnu godinu i iznosi 35.012 dinara. Osim povećanja takozvanog minimalca za radnike, uvedene su i olakšice za privrednike, pa je tako neoporezivi iznos zarade povećan sa 18.300 na 19.300 dinara, dok je stopa doprinosa za PIO smanjena za 0,5 odsto. Prema odluci Vlade Srbije, minimalna cena rada povećana je sa 183,93 na 201,22 dinara (neto) po radnom času

Shodno tome, u zavisnosti od broja radnih sati, minimalna zarada će u 2022. godini iznositi:

• Za mesec sa 160 radnih sati - 32.195,20 dinara

• Za mesec sa 168 radnih sati - 33.804,96 dinara

• Za mesec sa 176 radnih sati - 35.414,72 dinara

• Za mesec sa 184 radna sata - 37.024,48 dinara

Iako se poslednjih nekoliko godina dosta polemiše oko broja zaposlenih koji primaju minimalnu zaradu, predsednica Ujedinjenih granskih sindikata „Nezavisnost“ Čedanka Andrić za uticajni portal Biznis.rs kaže da se taj broj kreće između 400.000 i 600.000 ljudi, dok je zvaničan podatak 350.000. - Neverovatno je da taj podatak figurira nekih pet-šest godina i da se ne pomera. Mi mislimo da je on ipak veći. Ako uzmete u obzir da polovina zaposlenih ne može da zaradi više od 50.000 dinara, koliko je medijalna zarada, onda je jasno da su radnici Novu godinu dočekali prilično praznih džepova, imajući u vidu šta su sve morali da obezbede za svoje porodice, a koliko novca imaju na raspolaganju - ističe Andrić.

Ona napominje da su sindikati tražili povećanje od 22 odsto, a da iako se to u avgustu činilo kao veliki iznos, evidentno je da povećanje od 9,4 odsto nije dovoljno za pristojan život. - Mi smo na prošloj sednici Socijalno-ekonomskog saveta Vlade Srbije otvorili tu priču i najverovatnije da ćemo na proleće ili pre toga, pokušati da to pitanje pokrenemo kako bi se taj iznos revidirao zbog svih parametara koji će se promeniti. Struja za privredu je već poskupela, a to znači da će poskupeti proizvodi i da će se to prelomiti preko leđa radnika. Sa druge strane, činjenica je da trenutno neće doći do poskupljenja struje za građanstvo, ali pitanje je do kada. Tako da su sve to elementi koji umanjuju sve ono što je postignuto prošle godine - kaže Andrić.

Da minimalna zarada treba da pokrije egzistencijalni minimum, koji ne može bude ispod minimalne potrošačke korpe, smatra i viši savetnik za ekonomska i socijalna pitanja UGS “Nezavisnost” Zoran Ristić. Najava odlaganja izjednačavanja minimalne zarade i potrošačke korpe do 2024. godine je problematično kaže Ristić jer će do tada svi oni koji rade za minimalac pitanja svoje egzistencije morati da rešavaju na neki drugi način - kroz duplo radno angažovanje i razne druge oblike angažovanja u sivoj zoni.

Kada je reč o povećanju neoporezivog dela zarade, on ocenjuje da je to nešto što treba da brine kreatore monetarno fiskalne politike jer je reč o porezima kojima se puni budžet. - Ono što su sindikati naglasili prilikom pregovora o minimalnoj zaradi i deo koji brine zaposlene je konstantno insistiranje poslodavaca na umanjenju doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje. Sindikati smatraju da smanjenje doprinosa treba bazirati na analizama koje će da potvrde da ovi fondovi mogu efikasno i samostalno da funkcionišu bez dotacija iz budžeta ili nekih drugih izvora - navodi Ristić.

Prema njegovim rečima, ako ovi fondovi ne mogu da se finansiraju u celini iz sopstvenih prihoda, onda je umanjenje stopa doprinosa nešto što predstavlja problem. - Ovo je na neki način izlazak u susret zahtevima poslodavaca da se teret povećanja minimalne zarade prevali na državu i to nije prvi put da se dešava prilikom utvrđivanja minimalne zarade. To je postala praksa. Prema podacima ankete o radnoj snazi, za oko 2.800.000 radno angažovanih lica poslodavci imaju određene olakšice. Ako sa jedne strane stavimo te olakšice, koje će poslodavci dobiti sa početkom ove godine, u odnos sa povećanjem minimalne zarade, rekao bih da su poslodavci na dobitku jer u ukupnom zbiru imaju manje opterećenje u odnosu na prethodne godine.

Zbog povećanja najnižih zarada poslodavci smanjuju ostale plate. Kada se uporede cene osnovnih životnih namirnica danas i pre godinu dana, deinitivno je da povećanje minimalne zarade ne odražava realno bolji standard onih građana koji za tu platu rade. Sa druge strane, kako napominje Ristić, ono što se nastavilo kao praksa kod mnogih poslodavaca, uključujući i multinacionalne kompanije to je da su ukupne mase za zarade fiksirane i da bez obzira na to kolika je minimalna zarada u odnosu na tu fiksiranu masu za zarade u 2022. godini, raspodeljuju se zarade po mesecima, tako da to povećanje minimalne zarade za mnoge zaposlene znači umanjenje određenih zarada za one koji su imali nešto više zarade, da bi se oni koji su imali ispod minimalne zarade sada uskladili sa novom minimalnom zaradom.

- Jednostavnije rečeno, mnogi poslodavci zbog povećanja minimalne zarade i obaveze da povećaju te najniže zarade smanjuju zarade drugom delu zaposlenih da bi ostali u okviru projektovane mase za zarade i to je nešto što nije praksa samo manjih poslodavaca. To je praksa i mnogo većih kompanija, da ne kažem onih koji zapošljavaju više od 1.000 radnika u Srbiji - zaključuje Ristić.

Autor: Marija Jovanović

Medijska pažnja i pratnja: Novi Radio Sombor

(Sva autorska prava eventualnog daljeg objavljivanja ove rubrike i njenog celovitog sadžaja postavljeno na portalu Novog Radio Sombora bez upita i dozvole bilo koje strane ili pojedinca zaštićena i zadržana svim relevantnim pravnim mehanizmima)

Objavljeno u Sindikat

UGS Nezavisnost predstavila projekat 'Ka novoj strategiji sindikata' - Bogata država, siromašni građani 

* Generička nesigurnost je glavno obeležje radnog i društvenog statusa većine radnika u Srbiji danas, ocenjuje se u istraživanju rađenom u okviru projekta UGS Nezavisnost „Ka novoj strategiji sindikata“ koji je predstavljen na skupu u Medija centru u četvrtak, 23. decembra. Otvarajući konferenciju predsednica UGS Nezavisnost Čedanka Andrić je objasnila da je ideja vodilja projekta bila da se uz pomoć stručnjaka i istraživanja stavova radnika i sindikalnog članstva obnove strateške ideje i kapaciteti Nezavisnosti za rad „u svetu u kojem svakodnevno raste prekarnost radnika, gde su radničke inicijative malobrojne a kriza radničkog pokreta očigledna“

Prema uvodnim napomenama sociologa Zorana Stojiljkovića, „iza priča o svetu nakon pandemije, digitalizacije i robotizacije i ekoloških promena stoje različite kalkulacije i interesi“ koje sindikati moraju „provaliti“ i odabrati varijantu koja i u Srbiji čini mogućim demokratiju i socijalnu pravdu. Dobitnu formulu Stojiljković vidi samo u razvijenoj platformi „koja uspešno uvezuje borbu za uslove rada i zarade, za dostojanstvo rada sa, za mnoge još ‘luksuznim’ borbama za kvalitet i održivost samog pristojnog života u zelenoj, cirkularnoj, digitalnoj i socijalnoj ekonomiji u demokratskom društvu“.

U zajedničkoj analizi stavova radnika i sindikalaca članovi projektnog tima Srećko Mihailović i Vojislav Mihailović su ukazali da sindikati u Srbiji danas deluju „u ne baš prijateljskom okruženju“. Istraživači su napomenuli da „u fokusu ciljeva sindikata više nisu samo interesi i prava zaposlenih, već prava i interesa svih onih koji pretenduju da budu zaposleni i da za to primaju platu“.

Istraživači smatraju i da „povratak sindikata u politiku (a ne borba za vlast što im se stalno podmeće) jeste put sindikalnog preživljavanja, u svakom političkom poretku sultanizma ili demokratske oligarhije“. Prema nalazima istraživanja, većina radnika (6 od 10) ne veruje sindikatima. Tačnije svaki peti radnik (21%) uopšte ne veruje sindikatima, dok gotovo dve petine (38%) uglavnom ne veruje. Nasuprot tome, svaki četvrti radnik (25%), ipak, ističe da ima poverenja u sindikate.

Gotovo identičan procenat članova sindikata ističe da ima poverenja u sindikate (46%), odnosno da nema poverenja (48%). Među onima koji imaju poverenja, svega 6% u potpunosti veruje sindikatima, dok 40% uglavnom veruje, a isto stanje je preslikano i sa druge strane - svega 9% da uopšte nema poverenja u sindikate, dok 39% navodi da uglavnom nema poverenja u sindikalne organizacije.

Među idejama za obnovu poverenja u sindikate dve su dobile najveću podršku: zastupanje prava zaposlenih kroz socijalni dijalog sa Vladom i poslodavcima (radnici 39%, članovi sindikata 50%, sindikalni rukovodioci 45%); zastupanje prava zaposlenih kroz borbu za poštovanje kolektivnih ugovora (zaposleni 16%, članovi sindikata 23%, sindikalni rukovodioci 21%).

Pri tome, zabrinjava to što skoro svaki peti sindikalni rukovodilac ne zna način kako da sindikati povrate poverenje radnika i građana. Socijalni dijalog i kolektivno pregovaranje su veoma važni sindikalni ciljevi, prema mišljenju tri petine ispitanih radnika. Njihov značaj ne umanjuje to što su radnici, u još većem postotku, naglasili važnost zaštite radničkih prava (82%) kao sindikalnog cilja, kao i zalaganje za dostojanstveni rad i život svih koji žive od svog rada (79%), za veće plate (78%), za bolje radne uslove (76%) i za sigurnost zaposlenja (75%).

Za sindikalne funkcionere najvažnija sindikalna aktivnost je kolektivno pregovaranje (29%), a zatim slede: zalaganje za dostojanstveni rad i život (23%), zalaganje za veće plate (21%), za socijalni dijalog (18%), za radnička prava (15%), za bolje radne uslove (11%) i za sigurna radna mesta (11%). Na rang listi najvećih sindikalnih problema, za većinu radnika (56%) „veoma veliki“ ili „veliki“ problem je upravo neefikasan socijalni dijalog i slabo kolektivno pregovaranje.

S druge strane, samo 9% ispitanih sindikalnih funkcionera stavilo je na prvo mesto neefikasan socijalni dijalog i slabo kolektivno pregovaranje. Za njih, veći problemi od ovog su „pasivni radnici nezainteresovani za sindikate“ (24%), „loši međusindikalni odnosi“ (13%) i „sindikalna nemoć“ (12%).

Istraživanje pokazuje veliki raskorak u stavovima radnika i sindikalnih funkcionera o savezništvu „socijalnih partnera“ - države i poslodavaca. Da je vlada na strani poslodavaca misli 10% radnika i 68% sindikalnih funkcionera, a da vlada nije na strani poslodavaca misli 53% radnika i 18% sindikalnih rukovodilaca, dok je neodlučno 37% radnika i 14% sindikalnih funkcionera. Međutim, veliki deo, gotovo trećina radnika (32%) i polovina sindikalnih funkcionera (48%) smatra da ne postoji spremnost vlade za učešće u socijalnom dijalogu; da ta spremnost vlade postoji misli tek 18% radnika i samo 10% funkcionera, dok je neodlučno 27% radnika i 30% sindikalnih funkcionera (bez odgovora 23% radnika i 12% funkcionera).

Da li je sindikat, u vašoj firmi, učinio nešto za radnike? Na ovo pitanje ispitani radnici su birali sindikalni učinak među šest mogućih. Zaključivanje povoljnog kolektivnog ugovora je kao sindikalni učinak navelo 16 % ispitanika, dok je za 13 % uspešna zaštita radnih prava. Ispred kolektivnih ugovora našli su se: dosledno zastupanje interesa zaposlenih 28 %, nabavka jeftinijih namirnica 26 % i organizacija rekreativnih odmora 17 %. Četvrtina radnika (24%) ustvrdila je da sindikat nije ništa učinio za radnike.

Istraživači navode i rezultate istraživanja agencije Ipsos iz septembra ove godine koje je pokazalo da najveće poverenje među pet najvećih sindikalnih organizacija u Srbiji uživa Nezavisnost sa 16,2 odsto, dok je u Asocijaciju slobodnih i nezavisnih sindikata poverenje imalo 14,5 procenata ispitanika. Nešto niži procenat ispitanika iskazao je poverenje Savezu samostalnih sindikata (13,2%), dok su na začelju bili Sloga (10,8%) i Konfederacija sindikata (8,3%).

Stav da „sindikat ne treba da se meša u politiku”, za radnike i članove sindikata, pre svega, znači da ne žele da prave svoju stranku, ocenjuju istraživači Mihailovići. Da direktno učešće sindikata u političkoj sferi nije dobra ideja smatra polovima radnika (47%) i članova sindikata (51%), kao i gotovo dve trećine sindikalnih rukovodilaca (64%). Nasuprot tome, stav da „sindikat treba da sarađuje sa partijama koje štite interese radnika“ podržava takođe blizu polovine radnika (46%) i članova sindikata (57%), kao i skoro dve trećine sindikalnih rukovodilaca (64%).

Ovakav nalaz se može učiniti konfuznim, ali istraživači smatraju da on zapravo navodi na zaključak da sve tri grupacije veruju da sindikati ne treba neposredno da se bave politikom, ali treba da imaju jak politički uticaj kroz saradnju sa istinskim partnerima unutar političke sfere. Takvu konstataciju potpomaže i činjenica da stav da „sindikat treba da bude opozicija svakoj vlasti“ podržava samo oko četvrtine radnika (27%) i članova sindikata (24%). Nasuprot tome, više od polovine sindikalnog rukovodstva je saglasno sa pomenutim stavom (59%), što se čini kao antisistemski stav koji je, kako ocenjuju istraživači, verovatno posledica izneverenih očekivanja koja su sindikati imali od svojih „partnera“ iz političke sfere u prethodnom periodu.

U tekstu „Skice za socijalni portret Srbije“, takođe pisanom za potrebe projekta „Ka novoj strategiji sindikata“, koautori ekonomista Mihail Arandarenko i sociolog Zoran Stojiljković zastupaju tezu da je današnja Srbija „selektivno slaba ‘lukava’ država, partokratska tvorevina zarobljena u mreže klijentelizma i političke korupcije“, i da Srbijom danas „upravlja demokratski deficitaran, hibridni režim“. „Samo na prvi pogled paradoksalno, ta država je bogata, mada njeni građani, pa i direktni uposlenici, u velikoj većini, to nisu.

Ključne karakteristike su, danas, populistička vladavina sa promenljivim (neoliberalnim, narodnjačkim, nacionalističkim) akcentima i cezaristički poredak sa kvarenjem vrlina, moralnim kolapsom i politizacijom kriminala. Na političko-kulturnoj ravni, radi se o društvu konfuzije i anomije i apatije, bez šireg konsenzusa...“

Profesori Arandarenko i Stojiljković navode da je na globalnom planu, Srbija danas „zemlja višeg srednjeg nivoa razvijenosti“, odnosno da je 2020. godine prema statistici Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke, ona zauzimala 92. mesto na listi zemalja po veličini bruto društvenog proizvoda (BDP) po stanovniku, izraženom prema paritetu kupovne moći.

Međutim, u evropskim razmerama, Srbija spada u najsiromašnije i najmanje razvijene. Otežavajuća je i činjenica da je Srbija izvan Evropske unije, „sa neizvesnim izgledima punog pridruživanja“. Dvojica autora ukazuju da postoje brojni faktori koji objašnjavaju ovakvu putanju Srbije, a da je „na prvom mestu fenomen ‘zarobljene države’, u kojoj su javne institucije pod kontrolom i uticajem krugova koji se, uglavnom, rukovode kratkoročnim interesima“.

Profesor Božo Drašković u tekstu pod naslovom „Rezultati i posledice tranzicije“ piše da je neodrživa doktrina po kojoj će slobodno, „ničim ne sputano tržište, samo po sebi rešiti sve razvojne, ekonomske i socijalne probleme u većini zemalja u tranziciji“. On navodi da se skoro tridesetogodišnja društvena i ekonomska reforma pokazala ekonomski i socijalno neefikasnom, „a jedini nivo efikasnosti je imala u preraspodeli bogatstva sa njegovom dugoročno neodrživom koncetracijom“. Profesor Drašković zaključuje da postoji dovoljno stručnih dokaza „da je neophodno: odustati od sprovođenja strategije dalje rasprodaje državnih, javnih i prirodnih dobara“, kao i da treba „preispitati i korigovati postojeći nivo ekonomske liberalizacije i deregulacije; razraditi i primeniti moguće aspekte modela socijalno-tržišne privrede sa participacijom zaposlenih“.

Iako ocenjuje da „povratak na prethodni predtranzicioni socijalistički ekonomski sistem ne bi bio moguć bez teških društvenih lomova i posledica“, Drašković primećuje da „istorija verovatno nije završila i sa mogućnostima teških socijalnih zbivanja u svetu“, naročito ukoliko se nastave trendovi bogaćenja malobrojnih i siromašenja mnogobrojnih slojeva društva.

Na skupu je najavljeno skorije objavljivanje publikacije sa rezultatima projekta čiju realizaciju je podržao Međunarodni centar Ulof Palme. Za potrebe projekta, osim istraživanja stavova radnika i sindikalnog članstva, urađeni su i dubinski intervjui sa deset stručnjaka različitih profesija (autor Svetozar Raković). Osim pomenutih autorskih tekstova Stojiljkovića, Arandarenka i Draškovića, biće objavljeni i tekstovi Marije Martinić, Čedanke Andrić, Zorana Ristića, Dragice Mišljenović i Slađane Kiković.

- Dodatak, fotografije 1 i 2: Članovi projektnog tima i učesnici konferencije u Medija centru u Beogradu -

Izvor: UGS Nezavisnost

Medijska pažnja i pratnja: Novi Radio Sombor

(Sva autorska prava eventualnog daljeg objavljivanja ove rubrike i njenog celovitog sadržaja postavljeno na portalu Novog Radio Sombora bez upita i dozvole bilo koje strane ili pojedinca zaštićena i zadržana svim relevantnim pravnim mehanizmima!)

Objavljeno u Sindikat

* Da bi izbori bili demokratski moraju postojati demokratsko izborno zakonodavstvo i slobodni mediji. Ko god se zalaže za održiv razvoj, inkluzivan rast, pravedniji sistem oporezivanja, dostojanstven rad, socijalni dijalog krunisan kolektivnim ugovorima naš je sagovornik, kazala je za Novi magazin Čedanka Andrić i dodala da Nezavisnost nije našla pouzdanog saveznika na partijskoj sceni Srbije

Reprezentativna sindikalna centrala Ujedinjeni granski sindikati „Nezavisnost“ od pre desetak dana „kormilo“ je poverila ženi, prvi put za 30 godina postojanja. Povodom takve, na ovim prostorima još retke kadrovske afirmacije „slabijeg“ pola, sama predsednica Nezavisnosti Čedanka Andrić potvrdila je da „nema mnogo predsednica sindikata“, i ocenila da je „izazov za svakoga da u ovom momentu bude na tom mestu“. Za sindikat kojim od nedavno rukovodi, kaže, „izazovi su isti kao i u proteklih 30 godina“.

Njene sindikalne koleginice i kolege, i ne samo oni, smatraju je „prekaljenom sindikalkom“: u Nezavisnosti je od aprila 1998. Dobro je „naoružana“ znanjem - diplomirala na Fakultetu političkih nauka - a dokazala se i kao efikasna organizatorka na poslovima izvršne sekretarke Nezavisnosti.

* Prva ste žena na čelu UGS „Nezavisnost“ u tridesetogodišnjoj istoriji vašeg sindikata. Šta to znači za Vas, a šta za organizaciju kojom rukovodite?

- Za mene ogromnu odgovornost, ali i priznanje mog dosadašnjeg rada. Sindikalni rad traži veliku energiju i posvećenost, ali uspesi su uvek rezultat timskog rada. Za organizaciju to znači da je spremna da se menja, ali se nadam ne samo tako što je na čelo izabrana žena već i na način da se učešće žena u organima odlučivanja poveća na svim nivoima organizovanja sindikata - od povereništva do granskih sindikata.

* Izabrani ste za predsednicu sindikata u ovom veoma teškom trenutku za sve zaposlene. Pandemija kojoj se ne nazire kraj uzdrmala je svetsku ekonomiju a razmere krize se još procenjuju.

- Gotovo je nemoguće izdvojiti periode u kojima sindikatu nije bilo teško da deluje. U uslovima pandemije to je zaista dodatno otežano. Za ovako nešto nisu bili spremni ni zdravstveni sistemi u svetu, niti razni drugi veliki sistemi, pa tako ni svet rada, ali ni svet kapitala. Borba za zdravo i bezbedno radno mesto dobila je jednu sasvim novu dimenziju. Na strah od gubitka posla nadogradio se i strah od zarazne bolesti koja se može završiti i smrtnim ishodom, a da niste ugroženi samo vi već i vaša porodica, prijatelji. Mobilizacija članstva za bilo kakvu kolektivnu akciju u ovim uslovima je pravi poduhvat, a rad u uslovima pandemije samo je dodatno naglasio probleme u odnosima sveta rada i sveta kapitala. Sve to značilo je i dodatni angažman u servisiranju članstva, ogroman trud se ulaže a ohrabruje činenica da ne gubimo članstvo i da stalno radimo na organizovanju novog.

* Stepen razvijenosti demokratije jednog društva meri se ljudskim pravima i slobodama, u koje spadaju i radna, ekonomska, socijalna i sindikalna prava. U Srbiji decenijama traje trend urušavanja tih prava. Kako preokrenuti taj negativan proces u korist zaposlenih?

- Samo konstantnom borbom i organizovanjem. Sindikat nikada ne sme da prestane sa kampanjama za organizovanje novih članova i jačanje svojih kapaciteta. Moramo činiti vidljivim kršenje sindikalnih sloboda i prava i tražiti od institucija sistema da rade svoj posao. Kada bi sudovi bili efikasniji i kada radni sporovi ne bi trajali godinama situacija bi bila drugačija. Sindikat ne može da bude ni tužilac ni sudija. Još 2011. godine Nezavisnost je kongresnom rezolucijom inicirala uvođenje sudova rada koji postoje i u nekim zemljama Evropske unije i nikada nismo naišli na podršku ni Ministarstva pravde, niti ministarstava nadležnog za poslove rada. Sada smo tu gde smo - već nekoliko godina nas Međunarodna konfederacija sindikata u svom Indeksu globalnih prava ocenjuje kao zemlju u kojoj se sitematski krše radnička prava. A ja bih dodala i bez odgovarajuće sankcije za one koji to rade.

* Nezavisnost potpuno različito vidi socijalno-ekonomsku realnost sveta rada. Koliko je, na primer, naš radnik daleko od onoga što se zove dostojanstven rad. Ili penzioner od dostojanstvenog „trećeg doba“?

- Vlade se svuda u svetu kriju iza zvaničnih podataka a jedan od poslova sindikata jeste da razotkrije šta se iza tih podataka krije, odnosno da ih protumači. Tako da kada Vlada Srbije kaže da je smanjena nezaposlenost to jeste tačno, ali na nama je da kažemo da je nova zaposlenost u najvećem procentu u nesigurnim poslovima, na kratko vremensko trajanje i u sivoj ekonomiji. Najmanji rast zaposlenosti je kod poslova na neodređeno vreme sa platom koja omogućava pristojan život, ugovoreno i po zdravlje bezbedno radno mesto. Porast nesigurnih poslova nije doneo ništa dobro radnicima bilo gde u svetu pa tako ni u Srbiji. Nesigurnost je donela samo negativne posledice: smanjenje zarada, više povreda na radu, konstantan stres izazvan strahom od gubitka posla, otežano profesionalno napredovanje, smanjen pristup obrazovanju i zdravstvenoj zaštiti. Dakle, svet kapitala se od takve nesigurnosti dodatno obogatio jer je smanjio troškove rada a radnici su samo izgubili. Tako je i sa penzionerima - ako u Srbiji oko milion penzionera mesečno prima manje od 25 hiljada dinara o kakvom dostojanstvu „trećeg doba“ možemo da govorimo.

* Naše društvo se još nije izborilo ni sa problemima rodne diskriminacije, a puno je i diskriminacije u zapošljavanju, obrazovanju, lečenju…

- To samo govori u prilog konstataciji da nije dovoljno samo usvojiti antidiskriminatorne zakone već da ih treba i primenjivati. Kao i kod korupcije, tako i kod diskriminacije - institucije sistema su zakazale. Mnogo više se mora raditi i kroz obrazovni sistem i kroz podizanje svesti - sa diskriminacijom se ne smemo šaliti ili umanjivati njene posledice. Potrebno nam je generalno mnogo više solidarnosti i razumevanja za tuđu muku.

* Nedavno je javnost saznala za najgrublje kršenje prava stranih radnika (slučaj radnika iz Vijetnama u Zrenjaninu) što je najoštrije osudila i Nezavisnost. Kako se boriti protiv necivilizacijskog, reklo bi se i ropskog tretmana ljudi koji su ovamo došli „trbuhom za kruhom“?

- Tako što ćete primenjivati međunarodna dokumenta koja ste potpisali i zakone koje ste usvojili. Držati ljude kao robove je zločin koji se mora najstrože kažnjavati, bilo da se to radi zbog radne eksploatacije bilo da je u neke druge svrhe. Ko god ima saznanja o takvom tretmanu ljudi mora o tome javno govoriti, nemoralno je okretati glavu od takvih pojava. Mediji moraju biti slobodni da o tome izveštavaju ali i institucije moraju da deluju, i policija i tužilaštvo i razne inspekcije. Slučaj koji pominjete stavlja u fokus i nadzor nad radom agencija koje posreduju u zapošljavanju.

Izvršna vlast u Srbiji mora sama da više drži do svojih zakona, ne može samo sindikat da ukazuje na potrebu poštovanja zakona, pa valjda je i njima važno da se zakoni poštuju jer nepoštovanje zakona znači i nepoštovanje države i njenih institucija. To što je neko investirao i otvorio fabriku ne znači da može da nameće svoje zakone, ogradi prostor žicom i ne dozvoljava bilo čija legitimna pitanja o uslovima života i rada radnika, a kamoli da pokuša da sindikalno organizuje radnike. Da ne govorim o tome da je potpuno neprihvatljivo da radnicima oduzmete dokumenta i ograničite kretanje i oduzmete im pravo na slobodu govora. Na te pojave je trebalo hitno reagovati instrumentima koje državni organi imaju na raspolaganju.

* Nezavisnost je u svojstvu reprezentativnog sindikata članica Socijalno-ekonomskog saveta Republike Srbije, ali socijalni dijalog u Srbiji suštinski ne funkcioniše. Očekujete li veću i iskreniju spremnost države i poslodavaca za dijalog sa sindikatima?

- Ništa ne očekujem da se dobije a da se ne traži, niti od države, niti od poslodavaca. Nije dovoljno iskazati spremnost već treba ispuniti svoju obavezu. Kada ministarstva prave zakone iz delokruga rada Socijalno-ekonomskog saveta ona su zakonom obavezana da ih dostave na mišljenje Savetu, odnosno socijalnim partnerima, nije to stvar dobre volje. Efektivan socijalni dijalog bi značio da od početka u rad radnih grupa uključite sindikate i poslodavce i da se u javne rasprave ide sa nacrtima zakona koji su u velikom stepenu usaglašeni. A ne da nam se desi, kao pre neki dan, da iz medija saznamo da je Nacrt zakona o radnim praksama ušao u javnu raspravu a da smo imali samo dva sastanka radne grupe na kojima se nije pomerilo od početka, pa je najveći broj pitanja ostao otvoren. Javne rasprave ne mogu da budu zamena za socijalni dijalog sa reprezentativnim sindikatima. Usvajanje zakona po hitnim procedurama nikada nije dobro rešenje jer su to, po pravilu, zakoni koji imaju najviše problema u primeni.

Više od decenije ukazujemo na urušeni sistem kolektivnog pregovaranja u Srbiji jer nemate ni jedan granski kolektivni ugovor u privatnom sektoru (osim u putnoj privredi ali sa velikim problemima u primeni). Onda je normalno da se pitate pa šta mi to razgovaramo sa Unijom poslodavaca Srbije u okviru Socijalno-ekonomskog saveta kada nisu spremni ni jedan granski kolektivni ugovor da potpišu. Dakle, jedno je imati zakonski i institucionalni okvir za socijalni dijalog, a drugo i ono što je važnije su njegovi efekti. Ali naš posao je da i dalje, bez obzira na frustracije, zagovaramo dijalog, da se borimo za njegove bolje efekte i to u društvu gde se spremnost za postizanje konsenzusa pre vidi kao slabost učesnika nego kao način da se dođe do rešenja. Ipak, za nas je važno i da pošaljemo poruku da to što smo spremni na dijalog za stolom ne znači da nismo spremni ako treba i da upotrebimo mnogo radikalnije oblike sindikalne borbe.

* Odoleva li ekonomija Srbije globalnoj ekonomskoj krizi izazvanoj pandemijom kako to svakodnevno tvrde predstavnici vlasti?

- Ja bih rekla da se borimo, nekad sa manje, nekad sa više uspeha, ali nema razloga za hvalisanje, čak je i neumesno jer kriza još traje. Treba biti racionalan i oprezan, efekti pandemije će se osećati dugi niz godina i nećemo ih lakše podnositi zato što ćemo govoriti o uspesima a ignorisati probleme. Naša industrija zavisi od kretanja na tržištu pre svega zemalja Evropske unije, pa ako vam tamo fabrika automobila za koju vi u Srbiji proizvodite delove smanji proizvodnju nema načina da se to ne odrazi i na našu proizvodnju i izvoz. Ako nam lekari i medicinske sestre nastave da odlaze iz zemlje, ne možete a da ne primetite da izgradnja novih bolnica neće imati planirani efekat ma koliko to bilo pozitivno i potrebno. Koji god veliki infrastrukturni projekat da uradite on će imati koristi i sa njim ćete se hvaliti samo ako vaši građani mogu da priušte njegovo korišćenje.

* Svedoci smo svakodnevnih poskupljenja namirnica i drugih roba. Kako ocenjujete da će se to odraziti na životni standard radnika i njihovih porodica?

- Negativno, naravno, za većinu. Ako oko pola miliona ljudi radi u sivoj ekonomiji, a polovina zaposlenih zarađuje do pedeset hiljada dinara mesečno onda je jasno da svako poskupljenje znači manju kupovnu moć i urušavanje životnog standarda. Da ne pominjemo i druge potrebe osim onih osnovnih.

* Nije li odluka Vlade da privremeno limitira rast cena šest osnovnih namirnica u suprotnosti sa liberalnom ekonomskom politikom? Zašto nema intervencija iz državnih rezervi, hrane i energenata ako već Ministarstvo trgovine tvrdi da ih u rezervama ima dovoljno?

- Od izbijanja Svetske finansijske krize 2008. godine teško ćete naći države koje nisu intervenisale bilo u stabilizaciji tržišta, bilo u spašavanju određenih kompanija, to su radile i one najliberalnije. Imate državne banke koje postaju sve važnije u mnogim ekonomijama. Teško da više možemo govoriti o čistom liberalnom kapitalizmu. Šta se tiče odluke da se privremeno limitira rast cena određenih namirnica ona govori da nešto nije u redu i da postoji problem sa životnim standardom građana bez obzira kako vi tu odluku upakujete. Što ste manje transparentni u objašnjavanju razloga za takvu odluku to više stvarate prostora za nagađanja o čemu se zapravo radi. Ali ono što se ne može negirati jeste da tako odlučili jer postoji problem koji ili želite da umanjite ili eliminišete - ovakve mere se ne uvode iz čista mira i bez razloga.

* Predizborna stranačka kampanja se uveliko zahuktava. Kako će se ponašati Nezavisnost? Vidite li potencijalne saveznike sindikata među političkim partijama?

- Kampanja se zahuktava ali još nema jasno profilisanih poruka prema zaposlenima i sindikatima. Partije su te koje se bore za vlast i one treba da izađu sa svojim ponudama, odnosno da objasne zašto građanke i građani treba baš za njih da glasaju. Neki članovi sindikata, kao što znate, imaju različite partijske knjižice, neki nisu učlanjeni u partije i sve to odgovor sindikata čini složenim. Nismo našli pouzdanog saveznika na partijskoj sceni Srbije i uvek smo izlazili sa našim stavovima šaljući poruku članstvu da su dobrodošle one partije koje u našim stavovima i vrednostima prepoznaju i svoje. Sva istraživanja do sada govore da je raspoloženje članstva takvo da se ne ulazi u predizborni aranžman sa bilo kojom partijom.

Naši stavovi su jasni - da bi izbori bili demokratski moraju postojati demokratsko izborno zakonodavstvo i slobodni mediji. Ko god se zalaže za održiv razvoj, inkluzivan rast, pravedniji sistem oporezivanja, dostojanstven rad, efektivan socijalni dijalog krunisan kolektivnim ugovorima naš je sagovornik. Kada član sindikata vidi to u ponudi političkih partija neće mu trebati instrukcija za koga da glasa. I konačno, onaj ko pobedi na izborima dobija legitimitet, ali to ne znači da ima svu pamet. Onaj ko je spreman da koristi pamet i sindikata i strukovnih udruženja i akademske zajednice i nevladinog sektora treba takvu poruku da pošalje i u predizbornim kampanjama.

* Nezavisnost sarađuje sa pojedinim nevladinim organizacijama. Hoćete li zagovarati intenziviranje saradnje, pa i zajedničkog nastupa sa organizacijama civilnog društva, recimo na polju zaštite životne sredine?

- Mi smo od osnivanja prepoznatljivi kao sindikat koji ima dobru saradnju sa nevladinim sektorom. Podržali smo niz akcija - od prava na vodu, do akcija koje su promovisale potrebu zaštite životne sredine. Među prvima smo u edukaciju članstva uvezali teme bezbednosti i zdravlja na radu sa temama zaštite životne sredine i pravedne tranzicije. Na ovim aktivnostima sarađujemo i sa međunarodnim sindikalnim pokretom, nevladinim organizacijama u Srbiji i Univerzitetom u Beogradu i Nišu. U obuke uključujemo predstavnike granskih sindikata iz različitih delatnosti kao i naše stručne službe. Naši članovi žive u ovoj zemlji, ovde plaćaju porez i sa punim pravom ćemo se pitati i o problemima zagađenja i očuvanja životne sredine, bićemo saveznik onima koji su saveznici nama.

* A koje su smetnje za daleko bolju i efikasniju međusindikalnu saradnju? Na primer, u vezi sa najavljenim donošenjem novog Zakona o radu. Ili sa borbom protiv sve izraženijih nejednakosti u društvu.

- Sindikalni pluralizam znači da radnici mogu da izaberu i dobrovoljno se učlane u sindikate za koje prepoznaju da zastupaju njihove vrednosti i interese. Osnovno je da se sindikati međusobno ne napadaju i ne rade jedni protiv drugih. U takvim situacijama saradnje ima i kroz zajedničke pregovaračke timove na nivou preduzeća/institucije u procesu kolektivnog pregovaranja ili u radnim grupama kada se radi na nacrtima iz oblasti radnog i socijalnog zakonodavstva. Međutim, ima slučajeva, naročito na nivou preduzeća kada jedan sindikat radi protiv drugog i vi tada nemate pravo da namećete saradnju samo zato šta u tom trenutku dobro sarađujete na granskom ili republičkom nivou. Sindikalni aktivizam je veoma dinamičan i saradnja i sukobi se smenjuju, ne postoji niti treba da postoji sindikalni dekret kojim vi naložite da svi sarađuju.

Kada je u pitanju donošenje novog Zakona o radu, slažem se da je potreban i međusindikalni dijalog po ovom pitanju i da će jedinstveniji stav sindikata pojačati našu pregovaračku poziciju. Nadam se, takođe, ako se neki stavovi budu morali braniti na ulici kao kod izmena Zakona o radu 2014. godine da će svi sindikati izaći u punom kapacitetu a ne kao tada, jedni na ulice dok drugi gledaju iz prikrajka pa posle kažu nije dovoljno urađeno.

Izvor: Neovi magazin, UGS Nezavisnost

Medijska pažnja i pratnja: Novi Radio Sombor

(Sva autorska prava eventualnog daljeg objavljivanja ove rubrike i njenog celovitog sadržaja postavljeno na portalu Novog Radio Sombora bez upita i dozvole bilo koje strane ili pojedinca zaštićena i zadržana svim relevantnim pravnim mehanizmima)

Objavljeno u Sindikat

UGS Nezavisnost, Sramotno postupanje sa radnicima iz Vijetnama

* Dešavanja sa radnicima iz Vijetnama angažovanim na izgradnji objekta kompanije Ling Long u Zrenjaninu graniče se sa nepojmljivim. Nehumani uslovi života i rada, oduzimanje ličnih dokumenata i gotovo ropski status jesu, svakako, razlog za osudu posredničkih agencija i kompanija koje teže da iscede profit po svaku cenu

Na ovom ispitu ljudskosti pada i Srbija u liku svojih državnih organa - od inspekcijskih službi, policije sve do vrhova izvršne vlasti. Ne radi se pri tome o izolovanom slučaju - dugu praksu servilnog odnosa prema investitorima, kojima se, po pravilu, dele i obilne subvencije, dobro ilustruje svojevremena poruka sa vrha da im galamom oko Jure ne rasterujemo strane investitore.

Šta će sada preduzeti, sem zataškavanja i kozmetičkih popravki?

UGS Nezavisnost radi dve stvari. Prvo, upućujemo, a slaćemo i dalje, solidarnu pomoć i podršku da sutra neko od nas ne podeli sudbinu Vijetnamaca u Zrenjaninu.

Iz istog razloga zvonimo na uzbunu i obraćamo se na sve dostupne adrese. Pored ostalog, proverićemo šta je ostalo od socijalnog dijaloga i Socijalno-ekonomskog saveta Republike Srbije.

UGS Nezavisnost

19. novembra 2021.

Objavljeno u Sindikat
sreda, 08 septembar 2021 18:08

Darko Šper: Medijski radnici kao roba

* Medijski radnici u Srbiji tretiraju se kao roba; mogu imati pristojne plate, ali kakva im korist ako izgube čast. U velikom broju medijskih kompanija nema sindikata, pa je medijskim radnicima znatno teže. Rešenje bi bio granski kolektivni ugovor, ali smo od njega još daleko. Zato se stvari moraju urediti u svakom mediju ponaosob, za šta je potrebna spremnost i hrabrost, ukazuje novinar Darko Šper u intervjuu za Dosije o medijima

Šper, od nedavno predsednik Granskog sindikata kulture, umetnosti i medija Nezavisnost (GS KUM), kaže da mu je teško i da zamisli kako će izgledati medijska scena u Srbiji nakon demokratskih promena.

Može li i šta sindikat da preduzme kako bi se poboljšao položaj medijskih radnika?

GS KUM Nezavisnost već godinama skreće pažnju na loš materijalni položaj velike većine medijskih radnika u Srbiji. Nažalost, u velikom broju medijskih kompanija uopšte nema sindikalnih organizacija, te je medijskim radnicima znatno teže da se izbore za svoja prava. U kompanijama gde sindikata ima i gde je uspostavljen socijalni dijalog GS KUM Nezavisnost je veoma aktivan i naša uloga je zapažena. Prostora za poboljšanja ima uvek, ali treba biti neskroman i reći da smo svojim radom značajno doprineli da materijalni položaj zaposlenih u javnim medijskim servisima (RTS i RTV) bude pristojan, što radnike može da čini znatno zadovoljnijim u odnosu na ranije.

Naš sindikat aktivno pregovara sa poslodavcima i u ostalim medijima 

u kojima ima povereništva, ali je još mnogo prostora. Nadamo se da će se zaposleni u medijima, posebno privatnim, okuražiti i uključiti u borbu za svoj bolji položaj. Iskustvo nam govori da ništa neće doći samo od sebe. Od nas imaju ispruženu ruku, spremni smo da glasno stanemo u njihovu zaštitu.

Dobar deo novinara u Srbiji, posebno u lokalnim medijima, živi u nemaštini, ispod granice siromaštva. Koga za to smatraš odgovornim?

Najveća odgovornost za položaj zaposlenih u manjim sredinama uvek je na poslodavcu, ali i na državi. Mnogi lokalni mediji su u procesu privatizacije došli u ruke sumnjivih likova, koji se u medijski posao uopšte ne razumeju, a zaposlene tretiraju kao sezonske radnike. Za to je najveća krivica na državi. Medijska udruženja i sindikati su na to upozoravali, ali su nadležni ostali slepi i gluvi.

Kada govorimo o GS KUM Nezavisnost, najbolji primer loše privatizacije je Radio-televizija Kragujevac. Uspeli smo da nateramo odgovorne da ponište privatizaciju RTK i spasemo dobar deo zaposlenih od prinudnog odlaska na biro za zapošljavanje. Nažalost, nisu svi zaposleni imali strpljenja da dočekaju taj trenutak. Sindikat je svoje članstvo, koliko je mogao, i finansijski podržao u nekoliko navrata da bi ljudi imali novca za puko preživljavanje. Sada je situacija u RTK znatno bolja i stabilnija, ali i taj medij je opomena donosiocima odluka kako se stvari preko noći neodgovornim potezima mogu preokrenuti na loše. Bilo je i drugačijih primera, poput Radija Zrenjanin kojeg se Grad bukvalno odrekao. Privatizacija tog medija se nikada nije ni dogodila, zaposleni su pušteni niz vodu, a najvažniji elektronski medij na području Srednjeg Banata je nakon više decenija rada nasilno ugašen. Sve nam ovo govori da prekarni položaj medijskih radnika u Srbiji mora biti u fokusu svih, a ne samo sindikata i medijskih urduženja. Jer kakvi su nam mediji takva nam je i slika društva u celini.

u kojima ima povereništva, ali je još mnogo prostora. Nadamo se da će se zaposleni u medijima, posebno privatnim, okuražiti i uključiti u borbu za svoj bolji položaj. Iskustvo nam govori da ništa neće doći samo od sebe. Od nas imaju ispruženu ruku, spremni smo da glasno stanemo u njihovu zaštitu.

Dobar deo novinara u Srbiji, posebno u lokalnim medijima, živi u nemaštini, ispod granice siromaštva. Koga za to smatraš odgovornim?

Najveća odgovornost za položaj zaposlenih u manjim sredinama uvek je na poslodavcu, ali i na državi. Mnogi lokalni mediji su u procesu privatizacije došli u ruke sumnjivih likova, koji se u medijski posao uopšte ne razumeju, a zaposlene tretiraju kao sezonske radnike. Za to je najveća krivica na državi. Medijska udruženja i sindikati su na to upozoravali, ali su nadležni ostali slepi i gluvi.

Kada govorimo o GS KUM Nezavisnost, najbolji primer loše privatizacije je Radio-televizija Kragujevac. Uspeli smo da nateramo odgovorne da ponište privatizaciju RTK i spasemo dobar deo zaposlenih od prinudnog odlaska na biro za zapošljavanje. Nažalost, nisu svi zaposleni imali strpljenja da dočekaju taj trenutak. Sindikat je svoje članstvo, koliko je mogao, i finansijski podržao u nekoliko navrata da bi ljudi imali novca za puko preživljavanje. Sada je situacija u RTK znatno bolja i stabilnija, ali i taj medij je opomena donosiocima odluka kako se stvari preko noći neodgovornim potezima mogu preokrenuti na loše. Bilo je i drugačijih primera, poput Radija Zrenjanin kojeg se Grad bukvalno odrekao. Privatizacija tog medija se nikada nije ni dogodila, zaposleni su pušteni niz vodu, a najvažniji elektronski medij na području Srednjeg Banata je nakon više decenija rada nasilno ugašen. Sve nam ovo govori da prekarni položaj medijskih radnika u Srbiji mora biti u fokusu svih, a ne samo sindikata i medijskih urduženja. Jer kakvi su nam mediji takva nam je i slika društva u celini.

Mnogi smatraju da su novinari velikim delom krivi za svoj ponižavajući materijalni položaj.

Složiću se sa tim, ali samo delimično. Često sam bio svedok da neki medij ima sluha za štrajkove i proteste zaposlenih u drugim delatnostima i o njima redovno i korektno izveštava. U isto vreme u tim medijima finansijski položaj zaposlenih nije bio na zavidnom nivou. Dakle, iako su bili senzibilisani za probleme drugih nisu imali vremena ili svesti da se izbore za sebe same.

Nedavno je u Radio-televiziji Vojvodina oko 200 ljudi koji su bili angažovani posredstvom agencije za zapošljavanje ostalo bez posla. GS KUM Nezavisnost ih je podržao u borbi za očuvanje radnih mesta, ali je mali procenat njih bio spreman da izađe na ulicu i bori se za sebe. Da su bili glasniji i brojniji danas dobar deo njih ne bi radio pod najgorim uslovima na tržištu rada, kao što su ugovori o privremeno-povremenim poslovima. Rešenje za sve medijske radnike bio bi granski kolektivni ugovor, ali smatram da smo u Srbiji još daleko od toga. Dok se to ne desi stvari se moraju urediti unutar svakog medija ponaosob, a za to je potrebna spremnost i hrabrost.

Aktuelna vlast ne krije koliko joj je stalo do podobnih, poslušnih medija i za to ih izdašno plaća budžetskim novcem koji je, zapravo, novac svih građana. Kako da u takvim okolnostima prežive objektivni, nepristrasni mediji i novinari? 

Profesionalni mediji mogu da prežive samo ako imaju finansijsku stabilnost. Do nje je teško danas doći jer država neretko vrši pritisak na oglašivače da izbegavaju pojavljivanje u takvim medijima. Koncentracija državne moći u velikoj većini medija u Srbiji je degutantna, što potvrđuju i mnoge ekspertske analize, ali i izveštaji Evropske unije. Pod tim uslovima raditi jednako je pogubno i za medije koji su dopustili da njima upravlja država, ali i onima koji nastoje da u neravnopravnoj tržišnoj utakmici ostanu objektivni. Plašim se da mnogi to neće preživeti, a i oni koji prežive biće izmrcvareni i nespremni za rad u pravičnijim tržišnim uslovima. Najviše me plaši što se najmanje računa vodi o medijskim radnicima koji se tretiraju kao roba. Mogu oni imati pristojne plate, ali im to neće biti od koristi ako izgube čast. Teško mi je da zamislim kako će izgledati medijska scena u Srbiji kada dođe do demokratskih promena.

Odavno je poznato da su za odgovorno, objektivno novinarstvo potrebni znanje i hrabrost. Čini li ti se da nam danas manjkaju obe te vrline?

Novinar je po prirodi radoznala osoba koja od svega zna po malo i ume da se izrazi. Hrabrost, posebno u zemljama kao što je naša, podrazumeva se. Ako novinarima zafali jedno od ta dva oni se ni ne mogu zvati novinarima. Nažalost, sve je više držača mikrofona, koji dolaze na događaje sa naručenim pitanjima a onda ni od toga ne umeju da napišu vest. Iako je sve više medija oni pružaju sve manje korisnih informacija. To se najbolje vidi izvan Srbije. Broj vesti iz Srbije koje bivaju objavljene u stranim medijima je zanemariv u odnosu na količinu informacija kojima nas ovdašnji mediji svakodnevno obasipaju.

Šta misliš o tezi da u Srbiji imamo sve više medija i sve manje informacija?

Ta teza je samo delimično tačna, jer je pitanje ko su danas mediji u Srbiji, a ko samo puki prenosioci informacija. Ako tako postavimo stvari medija je u Srbiji je zapravo sve manje. Sa konstatacijom da je manjak informacija se mogu složiti u oba slučaja.

Poštujući osnovne principe profesije, novinari bi trebalo da budu po strani političke arene. Međutim, ne retko, novinari bivaju poslanici, ambasadori, visoki državni funkcioneri…

Nekada je bila velika čast za novinara kada postane ambasador, ali to je bilo u vreme kada smo živeli u ozbiljnoj zemlji sa bezmalo 24 miliona stanovnika. U današnje vreme izgubio se sistem vrednosti, pa šoferi mogu da budu ministri, robijaši direktori javnih preduzeća, a novinari poslanici ili šta već. Na svu sreću još nisu ukinuli škole, pa mladi ljudi mogu da se obrazuju za novinare i druge medijske delatnike. A kada od loših đaka ne mogu da dođu do izražaja mnogi su primorani da odu u inostranstvo. No, neće baš svi otići. Neki će ostati da dočekaju svoju šansu u pravičnijem svetu. U protivnom, moći će, bar, da zatvore vrata ludnice.

Razgovarao: novinar Svetozar Raković

Izvor: UGS Nezavisnost 

Medijska pažnja i pratnja: Novi Radio Sombor
(Sva autorska prava eventualnog daljeg objavljivanja ove rubrike i njenog celovitog sadržaja postavljeno na portalu Novog Radio Sombora bez upita i dozvole bilo koje strane ili pojedinca zaštićena i zadržana svim relevantnim pravnim mehanizmima
Objavljeno u Sindikat
Tagovano
Strana 1 od 11

Kontakt

Venac Stepe Stepanovića 9 (kancelarija) Ivana Kosančića 19 (redakcija, sedište) 25000 Sombor, Srbija

e-mail:

office@noviradiosombor.com

Telefon: +381-25-510-16-41
Mobilni: +381-65-8-675-445

Portal:

http://noviradiosombor.com

Internet radio: Novi Radio Sombor

http://www.omiljeniradio.com/index.php/radio-uzivo-online-srbija/1130-novi-radio-sombor-uzivo-online.html 

POSTANITE SARADNICI

Svi koji želite, možete da postanete saradnici Novog Radio Sombora, bilo gde da živite i boravite.

Izaberite oblast, pošaljite vest, informaciju, fotografije.

Dobrodošli saradnici u marketingu i oglašavanju!

Javite se na e-mail:

office@noviradiosombor.com

Telefon: +381-65-8-675-445

Top
We use cookies to improve our website. By continuing to use this website, you are giving consent to cookies being used. More details…