Prikazivanje članaka po tagu scena

Stručni prilozi za novu strategiju sindikata Nezavisnost (4)

Šta sindikati u Srbiji treba da čine kako bi vratili izgubljeno poverenje radnika? Kako odoleti i suprotstaviti se zakonskom derogiranju radnih prava kao posledici ofanzive (neo)liberalnog kapitalizma? Šta treba menjati u socijalnom dijalogu sa državom i poslodavcima? Da li političke partije mogu biti iskreni partneri sindikata? Može li saradnja sindikata sa civilnim društvom osnažiti borbu za odbranu i unapređenje prava zaposlenih građana?

Ovo su neka od najvažnijih pitanja na koja smo odgovore tražili od desetoro stručnjaka različitog profesionalnog usmerenja, sa sličnim ali i različitim pogledima na ulogu, poziciju i uticaj sindikata u savremenom srpskom društvu. Intervjui su rađeni za potrebe istraživanja UGS Nezavisnost „Ka novoj strategiji sindikata“, koje se realizuje uz podršku švedske organizacije Međunarodni centar Ulof Palme.

Sarita Bradaš: Političkoj sceni Srbije nedostaje autentična radnička partija

* Obaveštenost i poverenje su socijalni kapital koji pokazuje koliko je sindikat u društvu izgradio norme, mreže i vrednosti koje mu olakšavaju akcije. Ako bi sindikat ostao bez članstva, članarine i prihoda, to bi bio ozbiljan problem, ali bi mu bilo još teže ako bi ostao bez socijalnog kapitala, ocenjuje Sarita Bradaš u razgovoru za UGS Nezavisnost

Sarita Bradaš je psihološkinja i autorka više radova u oblasti rada, zapošljavanja i radnih prava: „Uticaj epidemije COVID-19 na položaj i prava radnica i radnika u Srbiji“ (2020) zajedno sa Mariom Reljanovićem i Ivanom Sekulovićem, „Indikatori dostojanstvenog rada u Srbiji“ (2019) sa Mariom Reljanovićem, „Politike zapošljavanja u Srbiji“ (2018), „Statistika i dostojanstven rad“ (2017)…

Naša sagovornica, dugogodišnja istraživačica Fondacije Centar za demokratiju, kaže da su u fokusu njenog istraživačkog rada socijalna i ekonomska prava, da blisko sarađuje sa sindikalnim predstavnicama/ima, te da je o radu sindikata „obaveštena znatno više od većine građanki Srbije“.

Koliko verujete sindikatima u Srbiji?

- Ne bih govorila o verovanju nego o poverenju. Načelno imam poverenje u sindikate (naravno, ne mislim na takozvane žute sindikate koji rade u korist i za račun poslodavaca), u njihove dobre namere i opredeljenost za to da budu demokratske, nezavisane i održive organizacije koje će biti glas radnica i radnika, i zastupati ih u borbi za njihova prava i interese.

Ipak, više činjenica (veliko osipanje članstva, sistematsko smanjivanje prava zaposlenih…) ukazuju na nepoverenje u sindikate. A ono, povratno, doprinosi nemoći sindikalnih organizacija. Tako se nemoć i nepoverenje međusobno pojačavaju.

Nepoverenje, odnosno sumnja se rađa kad nema dovoljno informacija. Istraživanja pokazuju veoma nizak stepen obaveštenosti građana u Srbiji, pa i samih članova sindikata. A upravo obaveštenost i poverenje u jednu organizaciju predstavljaju kapital te organizacije. Predstavljaju socijalni kapital, odnosno koliko je sindikat svojim delovanjem u društvu izgradio norme, mreže i vrednosti koje mu olakšavaju preduzimanje akcija. Ako bi sindikat ostao bez članstva, članarine, prihoda…, bio bi to ozbiljan problem, ali bi mu bilo teže ako bi ostao bez socijalnog kapitala.

Šta bi sindikati trebalo da urade kako bi poboljšali položaj zaposlenih, nezaposlenih lica i penzionera, i tako povratili poverenje građana?

- Da bi to ostvarili sindikati treba da se promene, da kreiraju strategiju sopstvenog delovanja koja će da proizađe iz analize socijalnog i ekonomskog konteksta u kojem živimo, da identifikuju ključne probleme i formulišu ciljeve koji će predstavljati rešenje identifikovanih problema, i da odrede načine kojima će ciljeve postići.

Kako ja vidim trenutnu situaciju, neki od strateških ciljeva bi mogli da budu:

* Unapređenje funkcije sindikalnog organizovanja - zadržavanje postojećih i privlačenje novih članova. To podrazumeva: sprovođenje istraživanja zadovoljstva i potreba postojećeg članstva; izradu baze podataka o članicama/ovima (detaljni podaci o demografskoj i socijalnoj strukturi); sprovođenje istraživanja o potrebama radnica/ka koji nisu sindikalno organizovani (zaposleni i angažovani u mikro, malim i srednjim preduzeećima, prekarni radnici, mladi, zaposleni u neformalnoj ekonomiji); unapređenje kvaliteta postojećih kreiranje novih usluga članstvu; razvijanje strategije za privlačenje članstva prilagođene specifičnostima određenih ciljnih grupa.

* Jačanje organizacionih kapaciteta sindikata za ostvarenje, zaštitu i unapređenje socijalnih i ekonomskih prava radnika. Navedeno podrazumeva: analizu postojeće organizacije sindikata i u skladu sa nalazima redizajniranje organizacije, njene strukture i upravljanja; funkcionalnu analizu stručnih službi; razvijanje strategije interne i eksterne komunikacije; promovisanje i realizacija koncepta socijalne i solidarne ekonomije; umrežavanje i uspostavljanje saradnje među različitim sindikatima i sa organizacijama civilnog društva kao i akademskom zajednicom (lokalnom, nacionalnom, regionalnom, evropskom i svetskom).

* Razvijanje obrazovnih i istraživačkih kapaciteta kako bi se povećala pregovaračka moć sindikata i unapredile usluge članovima. To podrazumeva: razvoj istraživačke i obrazovne funkcije unutar sindikata; izradu programa razvoja sindikalnih rukovodilaca i poverenika; izradu programa obuka za članstvo; umrežavanje i uspostavljanje saradnje sa naučnim, istraživačkim i obrazovnim institucijama i organizacijama.

* Uspostavljanje finansijske održivosti sindikata. Navedeno podrazumeva: povećanje broja članova sindikata; analizu postojećeg načina prikupljanja članarine i raspodele prikupljenih sredstava da bi se uspostavili delotvorni mehanizmi u upravljanju finansijama; razvoj projektnog finansiranja; osnivanje socijalnih preduzeća i radničkih zadruga; stvaranje socijalno-solidarnih fondova.

Kako vidite odnos države i vlasti prema sindikatima?

- Nemam utisak da su sindikati i država ravnopravni partneri u socijalnom dijalogu, a razlog je u disproporciji moći. Za to su delom zaslužni i sami sindikati: fragmentiranost sindikalne scene, odsustvo zajedničkog i nepokolebljivog nastupa u pregovorima kao i različit stepen povezanosti sa državnim organima.

Čini mi se da je dobra ilustracija odnosa vlasti prema sindikatima (a i obrnuto) primer Fijata čiji su radnici stupili u štrajk 2017. Predsednica Vlade se tada otvoreno stavila na stranu poslodavca uslovljavajući pregovore prekidom štrajka, uz izjavu da iza štrajka „stoji politički interes i ozbiljno loša namera”. Nakon toga je Vlada pozdravila potpisivanje kolektivnog ugovora kojim se radnici odriču prava na štrajk. Ne samo da su saučesnici u kršenju Ustava i zakona već i ljudskih prava budući da je pravo na štrajk normirano u međunarodnom pravu (Pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima).

A kako komentarišete odnos poslodavaca prema sindikatima?

- Slično kao i sa državom. S tim što je taj odnos neposredniji, svakodnevan. Većina naših poslodavaca, kao i stranih investitora, ne gleda blagonaklono na postojanje sindikalne organizacije u svom preduzeću. Prisutni su pritisci, pretnje, aktivisti se mobinguju. Ne čudi me to od stranih investitora, jer njih ne interesuje razvoj ove zemlje, već samo profit. Dobili su ogromne subvencije, imaju jeftinu radnu snagu, carinske i poreske olakšice, ne snose sankcije za nepoštovanje prava radnika. Ali da naši poslodavci prate njihov primer, to ne razumem. Oni ne shvataju da je samo zadovoljan radnik produktivan radnik. Naravno, postoje i poslodavci kod kojih to nije slučaj, ali imamo problem dok god postoji i jedan radnik koji ne uživa prava.

Molim Vas da ocenite socijalni dijalog u Srbiji, posebno funkcionisanje Socijalno-ekonomskog saveta?

- Sadašnji pregovori o minimalnoj ceni rada oslikavaju stanje socijalnog dijaloga - forma bez suštine. Moć je na strani države, a ne na strani reprezentativnih sindikata i poslodavaca, predstavnici države se ne libe da to pokažu socijalnim partnerima. Ove godine se ponovila situacija iz prethodnih godina - odluku o visini minimalne cene rada donela je Vlada baš u iznosu koji je zamislio predsednik Republike.

Ono što vredi za sindikate - moć je u članstvu - vredi i za poslodavce. Unija poslodavaca Srbije kao jedino reprezentativno udruženje okuplja poslodavce kod kojih je svega četvrtina ukupnog broja zaposlenih u Srbiji. I to je jedan od razloga niskog nivoa kolektivnog pregovaranja odnosno pokazatelj kolektivne nemoći.

Da li političke stranke uvažavaju sindikate? Ako mislite da uvažavaju, na koje stranke mislite?

- Fokus stranaka je uglavnom na političkim i građanskim pravima, tako da im sindikati sa fokusom na ekonomskim i socijalnim pravima nisu zanimljivi ni korisni. Izuzetak je Partija radikalne levice, kao i pokret Ne davimo Beograd koji je svojim programom veoma blizak vrednostima sindikata.

Da li bi sindikati trebalo da budu aktivni na polju politike, recimo da učestvuju u parlamentarnim izborima?

- Ako se sindikati shvate kao autentični predstavnici interesa ključne društvene klase, radnica i radnika, i ako je političko delovanje put ka uvažavanju tih interesa, a jeste, onda je to neophodno. Već pomenute strategije sindikata treba da iznedre zajedničku strategiju sindikalne borbe za prava zaposlenih, pre svega onih prava koja su izgubljena/urušena, a onda i novih u skladu sa društvenim i ekonomskim kontekstom.

Čini mi se da na političkoj sceni Srbije nedostaje autentična radnička partija.

Koji su najveći radnički problemi? Koliko sindikati mogu da doprinesu rešavanju tih problema?

- Sindikati su nesporno u teškoj situaciji. Ali koliko god bila teška ona je i prilika za obnavljanje i ujedinjavanje. Jer, fragmentirani oni ne mogu ništa značajno učiniti. Ovo vreme mi liči na 19. vek kada su počele borbe za radnička prava. Tako su i problemi slični: zarade koje nisu adekvatne za dostojanstven život, predugo radno vreme (zaposleni u Srbiji u poređenju sa ostalim evropskim državama imaju najdužu radnu nedelju) i ponovo aktuelizacija tri osmice. Narastajuća prekarnost čija posledica su nesigurnost i neizvesnost, odsustvo zaštite u slučaju kršenja prava, zabrana /eksplicitna ili implicitna) sindikalnog organizovanja.

Pitanja socijalnog konsenzusa, dostojanstvenih plata i standarda rada, pitanja reindustrijalizacije i privrednog razvoja su testovi opstanka sindikata. Napredak u rešavanju tih pitanja doprinosi poboljšavanju statusa zaposlenih u svim sferama rada i života i znači stvaranje uslova za dostojanstven rad i život.

Sindikat industrijskih radnika sveta (IWW) najjasnije opisuje značaj globalnog sindikalizma: „Svi članovi jedne delatnosti/sektora, ili svi sektori ukoliko je to potrebno, prestaju sa radom kada je u štrajku i deo sindikata, jer napad na jednog je napad na sve nas“. Generalni sindikalizam je način da se ostvari međusektorska solidarnost i da radnici, bez obzira na sve razlike, zajedno formiraju masovni pokret.

Šta mislite o tezi da „radnici jesu nezadovoljni svojim položajem ali nisu spremni da nešto učine da im bude bolje“?

- Ne bih rekla da radnici nisu spremni da se bore iako teško žive. To je svaljivanje krivice na slabije. Sve je to znatno složenije. Ako ste vi u sitaciji da platom jedva zadovoljavate svoje potrebe za hranom budući da je minimalna zarada nedovoljna za minimalnu potrošačku korpu, pri tom, nemate sigurnost na poslu, u zdravstvenoj zaštiti, imate problem sa obezbeđenjem krova nad glavom za svoju porodicu, onda vam ne preostaje ništa do borba za goli život. Nemate ni prostora ni vremena, niti smete da učestvujete u sindikalnim akcijama koje vam ugrožavaju primanja a time i život vaše dece. Ako učestvujem u akcijama biću izložen posledicama od poslodavca. Može li me sindikat zaštititi? Ako sumnjam u to teško ću se odlučiti da se priključim borbi.

Koji su najveći sindikalni problemi?

- Pre svega, mislim da je jedan od ključnih problema sindikata smanjenje broja članova. Od početka tranzicionih procesa stopa sindikalizovanosti je naglo padala a sa njom i moć sindikata. Stopa sindikalizovanosti je pala sa 40%, koliko je iznosila 2004, na 25% u 2017. pri čemu postoji značajna razlika u sindikalizovanosti zaposlenih u javnom (60%) i privatnom (20%) sektoru. Direktna posledica smanjenja članstva je drastično smanjena članarina a time i sposobnost sindikata da se razvijaju, usavršavaju organizaciju, unapređuju znanja, obučavaju kadrove, tehnički se opremaju… Ako su socijalni partneri neuporedivo jači, osposobljeniji, opremljeniji, time i moćniji onda se i reč sindikata ne „čuje daleko“. Procena je da je u 2017. svega četvrtina zaposlenih bila pokrivena kolektivnim ugovorima.

Drugi problem je nepoverenje, koje nije samo rezultat neobaveštenosti članstva i nečlanstva. Ono je, pre svega, rezultat ogromnih promena u našem društvu u poslednje dve decenije. Proces privatizacije je bio poguban za sindikate i radništvo: stotine hiljada ljudi je ostalo bez posla, zatvorene su fabrike. Sa jedne strane, bez posla su ostali članovi sindikata i time to prestali da budu. Sa druge strane, raslo je nepoverenje u sindikat i njegovu moć da zaštiti radnika.

Pri tome, dolazi do velike fragmentacije sindikalne scene što dovodi do dodatnog slabljenja pregovaračke moći. Malobrojnije članstvo je raspršeno u više sindikata koji ne sarađuju a neretko se sukobljavaju čak i oko ključnih interesa zaposlenih.

Šta mislite o štrajku i dometima takve sindikalne borbe?

- Štrajk je legitiman način, ustavno i zakonsko pravo zaposlenih da zaštite svoja profesionalna i ekonomska prava i interese kada su im oni ugroženi. Zaposleni imaju pravo da to čine slobodno, i niko ih u tome ne sme sprečavati, ne sme im pretiti i preduzimati sankcije. A to nije redak slučaj.

Ali, štrajk je, po mom mišljenju, poslednja mera. On je dokaz da se pre toga socijalni partneri nisu mogli dogovoriti, on je dokaz poraza socijalnog dijaloga, dokaz nepomirljivih stavova. Razmere štrajka, koji i koliko sindikata u njemu učestvuje, govori o jedinstvu sindikata. Ako je to samo sindikat u tamo nekoj fabrici organizovao štrajk i nije podržan od cele sindikalne scene mali su izgledi da će uspeti u svojoj borbi.

Evo primera. Samostalni sindikat metalaca Srbije obaveštava javnost da radnici Fijat Plastika i dalje nastavljaju štrajk jer zahtevi radnika ni posle šest meseci nisu ispunjeni. Štrajk traje šest meseci i sem tu i tamo neke informacije o tome se ćuti. Šta smo mogli pročitati u saopštenju: „ne samo da zahtevi nisu ispunjeni nego su se i proširili zbog kršenja zakona od strane poslodavca, na šta su institucije države, uglavnom ostale neme“, „naišli smo na nerazumevanje, bahatost, nepoštovanje zakona i prava radnika, izostanak podrške, kako od strane šire javnosti, tako i od strane države, koja se pokazala nemoćna pred samovoljom krupnog investitora“. Sindikat upozorava da su „iscrpli sve zakonom propisane mogućnosti i iskoristili sve legitimne kanale komunikacije, bez rezultata“ i da im preostaje „da blokiraju pruge i puteve ili da seku delove tela, pošto su videli da je to izgleda jedini efikasan vid sindikalne borbe u Srbiji“!

Ovo je dijagnoza. Potpuna nemoć sindikata, nejedinstvo, rasparčanost, odsustvo radničke solidarnosti, medijska blokada, sprega ili nemoć države da reši probleme u korist svojih građana u sporu sa stranim poslodavcima. To je i mera poštovanja koju država i poslodavci imaju prema sindikatima. Na kraju, to je mera brige naše države za čoveka.

Kako vidite međusindikalnu saradnju u Srbiji?

- Sporadična i nedovoljna. Ponekad mi se čini da postoji veći antagonizam između pojedinih sindikata nego između sindikata i poslodavaca, a to je siguran put u urušavanje ionako lošeg ugleda sindikata. A to zaista ne razumem - kako je moguće, ako svi sindikati dele zajedničke vrednosti i ako su istinski posvećeni borbi za prava radništva, da izostaje zajedničko delovanje, međusindikalna solidarnost, stvaranje jedinstvenog fronta?

Koliko je važna saradnja sindikata sa civilnim društvom?

- Veoma, sindikati treba da iskoriste kapacitete civilnog društva pre svega istraživačke i zagovaračke. Postoje dobri primeri saradnje (kampanja „diži minimalac“) ali mi se čini da je saradnja najčešće inicirana od strane OCD. Do sada nisam videla reakciju ni jednog sindikata na alternativni model Zakona o radu koji je izradio Centar za dostojanstven rad kako bi se koristio u budućim pregovorima i radu radne grupe za izradu novog Zakona o radu. Model obezbeđuje argumenate pre svega sindikatima koji će biti predstavnici radnika u toj radnoj grupi.

Razgovarao: novinar, Svetozar Raković

Izvor: UGS Nezavisnost

Medijska pažnja i pratnja: Novi Radio Sombor
(Sva autorska prava eventualnog daljeg objavljivanja ove rubrike i njenog celovitog sadržaja postavljeno na portalu Novog Radio Sombora bez upita i dozvole bilo koje strane ili pojedinca zaštićena i zadržana svim relevantnim pravnim mehanizmima!)
Objavljeno u Sindikat

* Osmi međunarodni festival saksofona u Srbiji - Belgrade SAXperience održan je u Beogradu od 28. septembra do 1. oktobra. U cilju promocije i decentralizacije kulture, ali i obogaćivanja kulturne scene Srbije, važan deo festivala Belgrade SAXperience je i turneja Saxperience on Tour

Koncertna turneja traje od 2. do 6. oktobra u Leskovcu, Pirotu, Smederevu, Somboru i Vršcu. Na turneji će nastupiti italijanski saksofonista Damjano Grandeso koji će izvesti program pod nazivom “Electic Propaganda”, kreiran u saradnji sa kompozitorom Andreom Čerom.

Cilj turneje je da publici širom Srbije nizom koncerata predstavi najeminentnije svetske saksofoniste. Takođe, značajan segment ovog dela festivala je i edukacija mladih saksofonista izvan Beograda. Partneri festivala, kulturni centri i muzičke škole širom Srbije, daju doprinos razvoju ovog projekta kroz organizovanje susreta učenika sa umetnicima. Neki od gradova koji su se proteklih godina našli na mapi turneje su: Smederevo, Kraljevo, Gornji Milanovac, Novi Pazar, Pirot, Leskovac, Subotica, Sombor, Novi Sad, Vršac i Niš, a želja organizatora je da se turneja proširi i na druge gradove Srbije.

Program turneje:

Leskovac, subota, 2. oktobar u 20h, Sala Centra za stručno usavršavanje

Pirot, nedelja, 3. oktobar u 19:30h, Dom kulture Pirot

Smederevo, ponedeljak, 4. oktobar u 20h, Centar za kulturu Smederevo

Sombor, utorak, 5. oktobar u 20h, Kulturni centar “Laza Kostić”

Vršac, sreda, 6. oktobar u 19h, Gradski muzej Vršac

Damjano Grandeso je italijanski saksofonista, član sastava Five Sax i Kvarteta saksofona Milano. Održao je majstorske kurseve u Italiji, Španiji, Srbiji, kao i u Južnoj Americi i Aziji. Od 2012. godine je više puta nastupao sa Filharmonijom Brisela i Beogradskom filharmonijom. Umetnički je direktor Alpen Classica Festivala. Andrea Čera je završio master studije klavira i kompozicije na Konzervatorijumu Česare Polini u Padovi. Studirao je kompjutersku muziku u okviru programa Cursus o komponovanju i kompjuterskoj muzici na IRKA-mu u Parizu. U periodu od 2000. do 2010. je istraživao umetnost zvuka: instalacijske lokacije u Centar Pompidu, Nacionalni studio Le Fresnoy, kao i druge institute i umetničke centre u Italiji i Francuskoj.

Belgrade SAXperience festival se održava uz podršku Ministarstva kulture i informisanja, Sokoj - Organizacije muzičkih autora Srbije, Italijanskog instituta za kulturu i Austrijskog kulturnog foruma.

Više na sajtu i društvenim mrežama festivala: http://belgradesaxperience.com/

- U slajd-dodatku ispod teksta pogledajte još set originalnih i umetničkih fotografija umetnika, kao i najavne plakate turneje u pet gradova Srbije - 

Medijska pažnja, podrška i pratnja: Novi Radio Sombor
(Sva autorska prava eventualnog daljeg objavljivanja ove rubrike i njenog celovitog sadržaja postavljeno na portalu Novog Radio Sombora bez upita i dozvole bilo koje strane ili pojedinca zaštićena i zadržana svim relevantnim pravnim mehanizmima)
Objavljeno u Prva vest
sreda, 08 septembar 2021 18:08

Darko Šper: Medijski radnici kao roba

* Medijski radnici u Srbiji tretiraju se kao roba; mogu imati pristojne plate, ali kakva im korist ako izgube čast. U velikom broju medijskih kompanija nema sindikata, pa je medijskim radnicima znatno teže. Rešenje bi bio granski kolektivni ugovor, ali smo od njega još daleko. Zato se stvari moraju urediti u svakom mediju ponaosob, za šta je potrebna spremnost i hrabrost, ukazuje novinar Darko Šper u intervjuu za Dosije o medijima

Šper, od nedavno predsednik Granskog sindikata kulture, umetnosti i medija Nezavisnost (GS KUM), kaže da mu je teško i da zamisli kako će izgledati medijska scena u Srbiji nakon demokratskih promena.

Može li i šta sindikat da preduzme kako bi se poboljšao položaj medijskih radnika?

GS KUM Nezavisnost već godinama skreće pažnju na loš materijalni položaj velike većine medijskih radnika u Srbiji. Nažalost, u velikom broju medijskih kompanija uopšte nema sindikalnih organizacija, te je medijskim radnicima znatno teže da se izbore za svoja prava. U kompanijama gde sindikata ima i gde je uspostavljen socijalni dijalog GS KUM Nezavisnost je veoma aktivan i naša uloga je zapažena. Prostora za poboljšanja ima uvek, ali treba biti neskroman i reći da smo svojim radom značajno doprineli da materijalni položaj zaposlenih u javnim medijskim servisima (RTS i RTV) bude pristojan, što radnike može da čini znatno zadovoljnijim u odnosu na ranije.

Naš sindikat aktivno pregovara sa poslodavcima i u ostalim medijima 

u kojima ima povereništva, ali je još mnogo prostora. Nadamo se da će se zaposleni u medijima, posebno privatnim, okuražiti i uključiti u borbu za svoj bolji položaj. Iskustvo nam govori da ništa neće doći samo od sebe. Od nas imaju ispruženu ruku, spremni smo da glasno stanemo u njihovu zaštitu.

Dobar deo novinara u Srbiji, posebno u lokalnim medijima, živi u nemaštini, ispod granice siromaštva. Koga za to smatraš odgovornim?

Najveća odgovornost za položaj zaposlenih u manjim sredinama uvek je na poslodavcu, ali i na državi. Mnogi lokalni mediji su u procesu privatizacije došli u ruke sumnjivih likova, koji se u medijski posao uopšte ne razumeju, a zaposlene tretiraju kao sezonske radnike. Za to je najveća krivica na državi. Medijska udruženja i sindikati su na to upozoravali, ali su nadležni ostali slepi i gluvi.

Kada govorimo o GS KUM Nezavisnost, najbolji primer loše privatizacije je Radio-televizija Kragujevac. Uspeli smo da nateramo odgovorne da ponište privatizaciju RTK i spasemo dobar deo zaposlenih od prinudnog odlaska na biro za zapošljavanje. Nažalost, nisu svi zaposleni imali strpljenja da dočekaju taj trenutak. Sindikat je svoje članstvo, koliko je mogao, i finansijski podržao u nekoliko navrata da bi ljudi imali novca za puko preživljavanje. Sada je situacija u RTK znatno bolja i stabilnija, ali i taj medij je opomena donosiocima odluka kako se stvari preko noći neodgovornim potezima mogu preokrenuti na loše. Bilo je i drugačijih primera, poput Radija Zrenjanin kojeg se Grad bukvalno odrekao. Privatizacija tog medija se nikada nije ni dogodila, zaposleni su pušteni niz vodu, a najvažniji elektronski medij na području Srednjeg Banata je nakon više decenija rada nasilno ugašen. Sve nam ovo govori da prekarni položaj medijskih radnika u Srbiji mora biti u fokusu svih, a ne samo sindikata i medijskih urduženja. Jer kakvi su nam mediji takva nam je i slika društva u celini.

u kojima ima povereništva, ali je još mnogo prostora. Nadamo se da će se zaposleni u medijima, posebno privatnim, okuražiti i uključiti u borbu za svoj bolji položaj. Iskustvo nam govori da ništa neće doći samo od sebe. Od nas imaju ispruženu ruku, spremni smo da glasno stanemo u njihovu zaštitu.

Dobar deo novinara u Srbiji, posebno u lokalnim medijima, živi u nemaštini, ispod granice siromaštva. Koga za to smatraš odgovornim?

Najveća odgovornost za položaj zaposlenih u manjim sredinama uvek je na poslodavcu, ali i na državi. Mnogi lokalni mediji su u procesu privatizacije došli u ruke sumnjivih likova, koji se u medijski posao uopšte ne razumeju, a zaposlene tretiraju kao sezonske radnike. Za to je najveća krivica na državi. Medijska udruženja i sindikati su na to upozoravali, ali su nadležni ostali slepi i gluvi.

Kada govorimo o GS KUM Nezavisnost, najbolji primer loše privatizacije je Radio-televizija Kragujevac. Uspeli smo da nateramo odgovorne da ponište privatizaciju RTK i spasemo dobar deo zaposlenih od prinudnog odlaska na biro za zapošljavanje. Nažalost, nisu svi zaposleni imali strpljenja da dočekaju taj trenutak. Sindikat je svoje članstvo, koliko je mogao, i finansijski podržao u nekoliko navrata da bi ljudi imali novca za puko preživljavanje. Sada je situacija u RTK znatno bolja i stabilnija, ali i taj medij je opomena donosiocima odluka kako se stvari preko noći neodgovornim potezima mogu preokrenuti na loše. Bilo je i drugačijih primera, poput Radija Zrenjanin kojeg se Grad bukvalno odrekao. Privatizacija tog medija se nikada nije ni dogodila, zaposleni su pušteni niz vodu, a najvažniji elektronski medij na području Srednjeg Banata je nakon više decenija rada nasilno ugašen. Sve nam ovo govori da prekarni položaj medijskih radnika u Srbiji mora biti u fokusu svih, a ne samo sindikata i medijskih urduženja. Jer kakvi su nam mediji takva nam je i slika društva u celini.

Mnogi smatraju da su novinari velikim delom krivi za svoj ponižavajući materijalni položaj.

Složiću se sa tim, ali samo delimično. Često sam bio svedok da neki medij ima sluha za štrajkove i proteste zaposlenih u drugim delatnostima i o njima redovno i korektno izveštava. U isto vreme u tim medijima finansijski položaj zaposlenih nije bio na zavidnom nivou. Dakle, iako su bili senzibilisani za probleme drugih nisu imali vremena ili svesti da se izbore za sebe same.

Nedavno je u Radio-televiziji Vojvodina oko 200 ljudi koji su bili angažovani posredstvom agencije za zapošljavanje ostalo bez posla. GS KUM Nezavisnost ih je podržao u borbi za očuvanje radnih mesta, ali je mali procenat njih bio spreman da izađe na ulicu i bori se za sebe. Da su bili glasniji i brojniji danas dobar deo njih ne bi radio pod najgorim uslovima na tržištu rada, kao što su ugovori o privremeno-povremenim poslovima. Rešenje za sve medijske radnike bio bi granski kolektivni ugovor, ali smatram da smo u Srbiji još daleko od toga. Dok se to ne desi stvari se moraju urediti unutar svakog medija ponaosob, a za to je potrebna spremnost i hrabrost.

Aktuelna vlast ne krije koliko joj je stalo do podobnih, poslušnih medija i za to ih izdašno plaća budžetskim novcem koji je, zapravo, novac svih građana. Kako da u takvim okolnostima prežive objektivni, nepristrasni mediji i novinari? 

Profesionalni mediji mogu da prežive samo ako imaju finansijsku stabilnost. Do nje je teško danas doći jer država neretko vrši pritisak na oglašivače da izbegavaju pojavljivanje u takvim medijima. Koncentracija državne moći u velikoj većini medija u Srbiji je degutantna, što potvrđuju i mnoge ekspertske analize, ali i izveštaji Evropske unije. Pod tim uslovima raditi jednako je pogubno i za medije koji su dopustili da njima upravlja država, ali i onima koji nastoje da u neravnopravnoj tržišnoj utakmici ostanu objektivni. Plašim se da mnogi to neće preživeti, a i oni koji prežive biće izmrcvareni i nespremni za rad u pravičnijim tržišnim uslovima. Najviše me plaši što se najmanje računa vodi o medijskim radnicima koji se tretiraju kao roba. Mogu oni imati pristojne plate, ali im to neće biti od koristi ako izgube čast. Teško mi je da zamislim kako će izgledati medijska scena u Srbiji kada dođe do demokratskih promena.

Odavno je poznato da su za odgovorno, objektivno novinarstvo potrebni znanje i hrabrost. Čini li ti se da nam danas manjkaju obe te vrline?

Novinar je po prirodi radoznala osoba koja od svega zna po malo i ume da se izrazi. Hrabrost, posebno u zemljama kao što je naša, podrazumeva se. Ako novinarima zafali jedno od ta dva oni se ni ne mogu zvati novinarima. Nažalost, sve je više držača mikrofona, koji dolaze na događaje sa naručenim pitanjima a onda ni od toga ne umeju da napišu vest. Iako je sve više medija oni pružaju sve manje korisnih informacija. To se najbolje vidi izvan Srbije. Broj vesti iz Srbije koje bivaju objavljene u stranim medijima je zanemariv u odnosu na količinu informacija kojima nas ovdašnji mediji svakodnevno obasipaju.

Šta misliš o tezi da u Srbiji imamo sve više medija i sve manje informacija?

Ta teza je samo delimično tačna, jer je pitanje ko su danas mediji u Srbiji, a ko samo puki prenosioci informacija. Ako tako postavimo stvari medija je u Srbiji je zapravo sve manje. Sa konstatacijom da je manjak informacija se mogu složiti u oba slučaja.

Poštujući osnovne principe profesije, novinari bi trebalo da budu po strani političke arene. Međutim, ne retko, novinari bivaju poslanici, ambasadori, visoki državni funkcioneri…

Nekada je bila velika čast za novinara kada postane ambasador, ali to je bilo u vreme kada smo živeli u ozbiljnoj zemlji sa bezmalo 24 miliona stanovnika. U današnje vreme izgubio se sistem vrednosti, pa šoferi mogu da budu ministri, robijaši direktori javnih preduzeća, a novinari poslanici ili šta već. Na svu sreću još nisu ukinuli škole, pa mladi ljudi mogu da se obrazuju za novinare i druge medijske delatnike. A kada od loših đaka ne mogu da dođu do izražaja mnogi su primorani da odu u inostranstvo. No, neće baš svi otići. Neki će ostati da dočekaju svoju šansu u pravičnijem svetu. U protivnom, moći će, bar, da zatvore vrata ludnice.

Razgovarao: novinar Svetozar Raković

Izvor: UGS Nezavisnost 

Medijska pažnja i pratnja: Novi Radio Sombor
(Sva autorska prava eventualnog daljeg objavljivanja ove rubrike i njenog celovitog sadržaja postavljeno na portalu Novog Radio Sombora bez upita i dozvole bilo koje strane ili pojedinca zaštićena i zadržana svim relevantnim pravnim mehanizmima
Objavljeno u Sindikat
Tagovano

* Udruženje građana “Bunjevačko kolo” iz Sombora organizator je završne žetelačke svečanosti, “Somborska bunjevačka Dužionica 2021”, koja je ove godine održana ko posebno svečana dvodnevna manifestacija 24. i 25. jula

Svečani program, veče uoči Dužionice, u subotu, 24. jula, održan je na Trgu Svetog Đorđa kad su pridstavljene ovogodišnje centralne ličnosti somborske bunjevačke Dužionice, Bandaš i Bandašica, Nevena Brdarić i Josip Delija. Njima je, tom prilikom, svečano uručeno bunjevačko zlato - perlice, cvitovi, vinac i ukrasi od slame, rad najvištijih slamarki Bunjevačkog kola. Nuz prigodne tekstove o žetvi, risarima i običajima, premijerno je prikazan izvorni običaj “Dužionica”, autora Franje Parčetića i Magdalene Nikačev koji su na scenu postavili veterani i izvođački sastav GKUD-a Ravangrad.

U muzičkom dilu programa, splet vojvođanski i bunjevački pisama izveli su Somborski muzičari i vokalna soliskinja Slobodanka Poganj. Nisu izostale ni igre koje su izveli članovi prve postave GKUD-a “Ravangrad”.

Drugi dan proslave Dužionice započo je okupljanjom učesnika i gostiju na Fijaker placu kad je ogranizovana svečana kolona na čelu s jahačima, fijakerima i risarima u lipim narodnim nošnjama koja se uputila ka župnoj crkvi Presvetog Trojstva.

Po običaju, na svečanoj misi Zafalnici blagoslovovljena je pletena žitna kruna i kruv od novog žita.

Na centralnom varoškom trgu, tradicionalno, odigrano je veliko Bandašicino kolo a potom se svečana povorka uputila ka Županiji kako bi bandašica i bandaš, pridali blagoslovljeni kruv somborskom gradonačelniku Antoniju Ratkoviću.

- Zaista sam ponosan na sve nas Somborce što danas u radosti i veselju proslavljamo kraj žetve, proslavljamo hleb, kruh ili kruv napravljen od novog žita, koji pridstavlja kontinuitet života. Dužionica je svakako jedna od veoma važni manifestacija za Sombor, pre svega kulturološka, duhovna, somborska manifestacija, koja pridstavlja svo bogatsvo multietničkog šarenila i dokle god bude tako, uveren sam da će svaka naredna godina biti blagorodnija, a mi srićniji, radosniji i zadovoljniji - istako je gradonačelnik Ratković i čestito uspešnu završenu žetvu istakavši važnost negovanja vaki običaja i tradicionalni manifestacija za zajednicu.

Proslava povodom završetka žetveni radova pripravljena je u svečanoj Sali restorana “Galea”. Brojne goste, zvanice i učesnike Dužionice pozravio je pridsidnik Bunjevačkog Dejan Parčetić kola a posebno, uvažene goste: Almu Rizvanović, posebnu savitnicu potpridsidnika Vlade i ministra kulture i informisanja, dr Suzanu Kujundžić Ostojić, pridsednicu Nacionalnog savita bunjevačke nacionalne manjine, Ljiljanu Tica, zaminica gradonačelnika, koje su se obratile gostima svečane manifestacije, kao i Srđana Savića, člana gradskog veća za oblast ruralnog razvoja, Branka Pokornića, pridsidnika Izvršnog odbora NSBNM, Katu Kuntić, pridsidnicu odbora za kulturu NSBNM i pridsidnicu KUD "Bunjevka", Stipana Budimčevića pridsidnika BKC “Lemeški Bunjevci”, Miroslava Vojnića Hajduka - Marača isprid Bunjevačke Matice iz Subotice i pridstavnice Udruženja “Kolo srpski sestara”.

Gostima su, u kraćem programu, pridstavljeni bandaši i bandašice koji su u protikle dvi decenije, ko centralne ličnosti manifestacije pridstavljali Bunjevačko kolo. Njima u čast, upriličena je izložba fotografija, mali vrimeplov i sićanje na proslave žetelački svečanosti, kako je istako je potpridsednik UG “Bunjevačko kolo” Aleksandar Bošnjak. Za dobro raspoloženje i veselje pobrinili su se tamburaši Emila Antunića.

Manifestaciju Somborske bunjevačke Dužionice podržo je grad Sombor i Nacionalni savet bunjevačke nacionalne manjine.

Slike: Dragan Mutić

~ . ~

* Udruženje građana “Bunjevačko kolo” iz Sombora organizator je završne žetelačke svečanosti, “Somborska bunjevačka Dužionica”, koja je ove godine održana kao posebno svečana dvodnevna manifestacija 24. i 25.jula

Svečani program, veče uoči Dužionice, u subotu, 24. jula, održan je na Trgu Svetog Đorđa kada su predstavljene ovogodišnje centralne ličnosti somborske bunjevačke Dužionice, Bandaš i Bandašica, Nevena Brdarić i Josip Delija kojima je svečano uručeno bunjevačko zlato - perlice, cvetovi, venac i ukrasi od slame, rad najveštijih slamarki Bunjevačkog kola. Uz prigodne tekstove o žetvi, risarima i običajima, premijerno je prikazan izvorni običaj "Dužionica", autora Franje Parčetića i Magdalene Nikačev koji su na scenu postavili veterani i izvođački sastav GKUD-a Ravangrad. U muzičkom delu programa, splet vojvođanskih i bunjevačkih pesama izveli su Somborski muzičari i vokalna soliskinja Slobodanka Poganj. Nisu izostale ni igre koje je izvela prva postava GKUD-a “Ravangrad”.

Drugi dan proslave Dužionice započeo je okupljanjem učesnika i gostiju na Fijaker placu kada se ogranizovana svečana kolona na čelu sa jahačima, fijakerima i risarima u lepim narodnim nošnjama uputila ka župnoj crkvi Presvetog Trojstva.

Po običaju, na svečanoj misi Zahvalnici blagoslovovljen je pletena žitna kruna i hleb od novog žita.

Na centralnom gradskom trgu, tradicionalno, odigrano je veliko Bandašicino kolo a potom se svečana povorka uputila ka Županiji kako bi bandašica i bandaš, predali blagoslovljeni hleb somborskom gradonačelniku Antoniju Ratkoviću.

- Zaista sam ponosan na sve nas Somborce što danas u radosti i veselju proslavljamo kraj žetve, proslavljamo hleb, kruh ili kruv napravljen od novog žita, koji predstavlja kontinuitet života. Dužionica je svakako jedna od veoma važnih manifestacija za Sombor, pre svega kulturološka, duhovna, somborska manifestacija, koja predstavlja svo bogatsvo multietničkog šarenila i dokle god bude tako, uveren sam da će svaka naredna godina biti blagorodnija, a mi srećniji, radosniji i zadovoljniji - istakao je gradonačelnik Ratković i čestitao uspešnu završenu žetvu istakavši važnost negovanja ovakvih običaja i tradicionalnih manifestacija za zajednicu.

Proslava povodom završetka žetvenih radova priređena je u svečanoj sali restorana “Galea”. Brojne goste, zvanice i učesnike Dužionice pozdravio je predsednik Bunjevačkog kola Dejan Parčetić a posebno, uvažene gosti: Almu Rizvanović, posebnu savetnicu potpredsednika Vlade i ministra kulture i informisanja, dr Suzanu Kujundžić Ostojić, predsednicu Nacionalnog savita bunjevačke nacionalne manjine, Ljiljanu Tica, zamenicu gradonačelnika, koje su se obratile gostima svečane manifestacije, kao i Srđana Savića, člana gradskog veća za oblast ruralnog razvoja, Branka Pokornića, predsednika Izvršnog odbora NSBNM, Katu Kuntić, predsednicu odbora za kulturu NSBNM i predsednicu KUD "Bunjevka", Stipana Budimčevića predsednika BKC “Lemeški Bunjevci”, Miroslava Vojnića Hajduka - Marača u ime Bunjevačke Matice iz Subotice i predstavnice Udruženja “Kolo srpskih sestara”.

Gostima su, u kraćem programu, predstavljeni bandaši i bandašice koji su u proteklih dvadeset godina, kao centralne ličnosti manifestacije predstavljali Bunjevačko kolo. Njima u čast, upriličena je izložba fotografija, mali vremeplov i sećanje na proslave žetelačkih svečanosti istakao je potpredsednik UG “Bunjevačko kolo” Aleksandar Bošnjak. Za dobro raspoloženje i veselje pobrinuli su se tamburaši Emila Antunića.

Manifestaciju Somborske bunjevačke Dužionice podržao je grad Sombor i Nacionalni savet bunjevačke nacionalne manjine.

Fotografije: Dragan Mutić

-------

Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama je sufinansirao projekat "Svi jezici - jedno blago" aplikanta Udruženja "Podium" putem medija Novog Radio Sombora na Konkursu za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja iz oblasti javnog informisanja za 2021. godinu. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.  

Medijska pažnja i pratnja: Novi Radio Sombor
(Sva autorska prava eventualnog daljeg objavljivanja ove rubrike i njenog celovitog sadržaja postavljeno na portalu Novog Radio Sombora bez upita i dozvole bilo koje strane ili pojedinca zaštićena i zadržana svim relevantnim pravnim mehanizmima!)
Objavljeno u Visti dana

* U novoj sezoni - 2021. plesna grupa Inanna iz Sombora, koja je deo somborskog Kluba Cats nastavlja sa ostvarivanjem izuzetno značajnih rezultata na međunarodnim takmičenjima

Ovoga puta na Međunarodnom online plesnom takmičenju u organizaciji 5678 Community, Inannice su u svih pet kategorija u kojima su nastupile, ostvarile pobedničke plasmane, pa evo i svih rezultata:

Sanja Ugljar - prvo mesto u kategoriji oriental performance solo mini za koreografiju Pirati sa Kariba, Laura Jožef i Sanja Ugljar - prvo mesto u kategoriji oriental performance duo mini. Tamara Micić - prvo mesto u kategoriji oriental performance solo kids. Ena Jožef i Sara Bala - prvo mesto u kategoriji oriental performance duo kids. Tamara Micić, Sara Bala, Jelena Micić i Kristina Lončarević - prvo mesto u kategoriji oriental performance group kids. Kristina Lončarević i Jelena Micić - prvo mesto u kategoriji oriental performance duo teen.

- Protekla plesna sezona, koju sticajem okolnosti izazvanih pandemijom COVID-19 mnogi smatraju ograničavajućom i stoga ne baš posebno uspešnom, pokazala je da samo oni koji su duboko posvećeni onome što rade i koji se ne plaše rada i postignuća zaslužuju da budu na vrhu i da njihov rad i trud budu prepoznati - ističe Brankica Ćurčić, instruktor i koreograf plesne grupe Inanna. - Ova naizgled nepovoljna sezona nama je donela uspehe na čak tri međunarodna takmičenja jer mi kao uporni i vredni plesači čitavu pandemiju i ograničenja treninga i uživo takmičenja nismo shvatili potpuno ograničavajućim, već smo putem novih tehnologija probili granice i pokazali da ono što iskreno i iz sveg srca radimo ima domet u obe realnosti, i u opipljivoj i u onoj koja je virtuelna.
 
Zbog svih tih činjenica je instruktorka Brankica Ćurčić izuzetno ponosna na rad njenih učenica pa nema razloga da skriva zadovoljstvo: - One se svakim novim pokušajem izvođenja koreografija trude da budu bolje od sebe, a to je, složićemo se, uvek najjača konkurenicja. Svakako, jedva čekamo nova takmičenja na sceni, pod reflektorima, koja su praćena aplauzom publike i ovom prilikom najavljujemo da će to biti već krajem meseca na plesnom festivalu u Zrenjaninu, a na međunarodnoj sceni u aprilu kada putujemo na Evropsko plesno prvenstvo koje će biti održano u Borovecu, u Bugarskoj.
 
Fotografije (osim naslovne), u prilogu teksta u galeriji slajdova:
 
1. Grupa  kids /Tamara Micić, Sara Bala, Kristina Lončarević i Jelena Micić Micić
2. Duo mini /Sanja Ugljar i Laura Jožef 
3. Duo kids/  Sara Bala i Ena Jožef 
4. Solo kids / Tamara Micić sa instruktorkom Brankicom Ćurčić 
5. Duo teen / Kristina Lončarević i Jelena Micić 
6. Duo mini Laura Jožef i Sanja Ugljar sa instruktorkom Brankicom Ćurčić 
 
Medijska pratnja: Novi Radio Sombor
Objavljeno u Sport

* U petak, 18. septembra, Narodno pozorište Sombor kreće u novu sezonu 2020/2021. sa pretpremijerom predstave PREDSEDNICE Vernera Švaba u režiji Jane Maričić. Premijera je zakazana za subotu, 19. septembar, na Velikoj sceni, u 20 časova. U predstavi igraju Biljana Keskenović, Ivana V. Jovanović i Milijana Makević. Scenograf predstave je Gorčin Stojanović, kostimograf Biljana Grgur, a kompozitor je Božidar Obradinović

Podsećamo poštovanu publiku - poručuju u somborskog teatru - da je broj mesta smanjen na pola, te će u prodaji biti do 160 ulaznica, a predstava će biti odigrana uz poštovanje svih propisanih mera.

Biletarnica Narodnog pozorišta Sombor radiće po redovnom radnom vremenu (od 10 do 14 i od 18 do 20 časova). Sve dodatne informacije možete dobiti pozivom na telefone biletarnice - 025/436373 i 062/248020.

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor

/U slajdu ispod teksta odnosimo i repertoar predstava od 18. septembra do 3. oktobra/

Projekat „Sombor na dlanu“ sufinansira se iz budžeta grada Sombora. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Objavljeno u Prva vest

Kontakt

Venac Stepe Stepanovića 9 (kancelarija) Ivana Kosančića 19 (redakcija, sedište) 25000 Sombor, Srbija

e-mail:

office@noviradiosombor.com

Telefon: +381-25-510-16-41
Mobilni: +381-65-8-675-445

Portal:

http://noviradiosombor.com

Internet radio: Novi Radio Sombor

http://www.omiljeniradio.com/index.php/radio-uzivo-online-srbija/1130-novi-radio-sombor-uzivo-online.html 

POSTANITE SARADNICI

Svi koji želite, možete da postanete saradnici Novog Radio Sombora, bilo gde da živite i boravite.

Izaberite oblast, pošaljite vest, informaciju, fotografije.

Dobrodošli saradnici u marketingu i oglašavanju!

Javite se na e-mail:

office@noviradiosombor.com

Telefon: +381-65-8-675-445

Top
We use cookies to improve our website. By continuing to use this website, you are giving consent to cookies being used. More details…