Prikazivanje članaka po tagu sindikati

ZAJEDNIČKO SAOPŠTENJE

* Savez samostalnih sindikata Srbije, Ujedinjeni granski sindikati “Nezavisnost” i Centar za politike emancipacije pozivaju sve građane i građanke Srbije, društvene pokrete i nevladine organizacije da podrže zahteve sindikata za podizanjem minimalne zarade do nivoa minimalne potrošačke korpe na predstojećim pregovorima o minimalnoj ceni rada koji će se odigrati u okviru Socijalno-ekonomskog saveta ovog leta

Sredinom avgusta predstavnici poslodavaca, Vlade i sindikata počeće pregovore, a najkasnije do 15. septembra biće određena minimalna cena rada za narednu godinu. Prethodnih godina zahtevi sindikata da se minimalna zarada izjednači sa minimalnom potrošačkom korpom bili su ignorisani. 

Sama metodologija izrade minimalne potrošačke korpe višestruko je problematična, jer ne odražava civilizacijski minimum zadovoljenja ekonomskih i socijalnih potreba radnika i radnica i njihovih porodica, već potrošnju 30% najsiromašnijih. Ilustracije radi, minimalna potrošačka korpa podrazumeva da tročlana porodica raspolaže sa tek 1.500 dinara za obrazovanje na godišnjem i 580 dinara za hranu na dnevnom nivou. Skupa gledano, minimalna potrošačka korpa indikator je devastacije i osiromašenja našeg društva. 

Ipak, minimalna zarada ne dobacuje ni do ovog nivoa, iako Zakon o radu kaže da se pri utvrđivanju minimalne cene rada polazi naročito od “egzistencijalnih i socijalnih potreba zaposlenog i njegove porodice izraženih kroz vrednost minimalne potrošačke korpe”. Gledano iz današnje perspektive, podizanje minimalca do nivoa minimalne potrošačke korpe bio bi prvi značajniji korak u podizanju životnog standarda radnika i radnica.

Zato tražimo da se minimalna cena rada za 2022. godinu poveća za 20% i da se sukcesivno povećava svake naredne godine do dostizanja nivoa plate za život koja bi omogućila dostojanstven život radnicama i radnicima.  

Šta je minimalna zarada? Minimalna zarada utvrđuje se na osnovu minimalne cene rada što je najmanji iznos koji poslodavci smeju da isplate radnicama i radnicama po radnom času. Zakon o radu nalaže da se minimalna zarada sme isplaćivati samo u izvanrednim okolnostima i to u periodu ne dužem od šest meseci. Ipak, minimalna zarada je realnost za više od 350.000 zaposlenih, dok veliki broj ljudi prima zaradu koja je tek nešto viša od ove granice o čemu nam govore zvanični statistički pokazatelji.

Zašto se minimalna zarada tiče svih nas? Povećanje minimalnih zarada utiče i na povećanje ostalih zarada, smanjenje nejednakosti u društvu i opšte povećanje životnog standarda stanovništva. Veće zarade znače i veću mogućnost potrošnje čime se generiše ekonomska aktivnost koja direktno utiče na bolje poslovanje malih i srednjih preduzeća. Imajući u vidu da je značajan deo naše ekonomije u rukama stranih kompanija, povećanje zarada znači i manji odliv profita izvan zemlje. 

Minimalna zarada se trenutno nalazi ispod granice siromaštva za tročlanu porodicu i najdrastičniji je pokazatelj srozavanja životnog standarda većine stanovništva Srbije. Iznos prosečne zarade koji se često ističe kao pokazatelj napretka oslikava rastuću ekonomsku nejednakost u društvu jer treba imati u vidu da oko dve trećine zaposlenih prima zaradu nižu ili jednaku prosečnoj. Nizak nivo opštih zarada u Srbiji oslikava trku ka dnu u srozavanju radnih i socijalnih prava stanovništva i dugoročno ne vodi ekonomskom prosperitetu.

Zato je povećanje minimalne zarade u cilju dostizanja nivoa koji bi omogućio radnicama i radnicima Srbije da žive od svog rada prvi korak stvarnog ekonomskog razvoja koji bi u prvi plan stavljao dostojanstven život radnica i radnika i socijalnu održivost i omogućio stvarni društveni razvoj Republike Srbije u celini. 

Savez samostalnih sindikata Srbije

Ujedinjeni granski sindikati „Nezavisnost“

Centar za politike emancipacije

Na naslovnoj fotografiji: Čedanka Andrić, izvršna sekretarka Ujedinjenih granskih sindikata "Nezavisnost", Duško Vuković, potpredsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije, Vladimir Simović, Bojana Tamindžija, Stefan Aleksić, Centar za politike emancipacije

Medijska pažnja i pratnja: Novi Radio Sombor
(Sva autorska prava eventualnog daljeg objavljivanja ove rubrike i njenog celovitog sadržaja postavljeno na portalu Novog Radio Sombora bez upita i dozvole bilo koje strane ili pojedinca zaštićena i zadržana svim relevantnim pravnim mehanizmima!)
Objavljeno u Prva vest

Bor: Neuspešni pregovori o kolektivnom ugovoru, sindikalci planiraju proteste

Bor, 22. jun - Teški pregovori sindikata sa poslovodstvom Kompanije Ziđin Copper Serbia (nekadašnji RTB Bor) o zaključenju kolektivnog ugovora nisu uspeli, navodi se u današnjem zajedničkom saopštenju šest sindikalnih organizacija borskog metalurškog kompleksa.

Predstavnici šest sindikata održaće sutra (sreda, 23. jun) u 15 časova, ispred zgrade Generalne direkcije kompanije u Boru, konferenciju za novinare na kojoj će saopštiti razloge neuspešnih pregovora.

Prema nezvaničnim informacijama, očekuje se da sindikalci na pres konferenciji saopšte i odluku o zajedničkim protestima.

Konferenciji će prisustvovati i predstavnici centrala UGS Nezavisnost i Saveza Samostalnih sindikata.

Menadžment Kompanije Ziđin Copper Serbia, koja je vlasnik nekadašnjeg RTB Bor od kraja 2018. godine, nedavno je predložio novi kolektivni ugovor, koji su sindikati ocenili kao nepovoljan po radnike.

Sindikati su upozorili da se predlogom novog kolektivnog ugovora predviđa smanjenje iznosa za topli obrok, smenski rad, regres, minuli rad, kao i iznosi za solidarnu pomoć kod smrtnog slučaja člana porodice, za rođenje deteta, te da se uskraćuju uslovi rada sindikalnih organizacija u kompaniji.

Izvor: UGS Nezavisnost 

Medijska pažnja i pratnja: Novi Radio Sombor
(Sva autorska prava eventualnog daljeg objavljivanja ove rubrike i njenog celovitog sadržaja postavljeno na portalu Novog Radio Sombora bez upita i dozvole bilo koje strane ili pojedinca zaštićena i zadržana svim relevantnim pravnim mehanizmima!)
Objavljeno u Sindikat
* Protest železničkih radnika Srbije zakazan za utorak 23. marta odlaže se zbog “sve lošije epidemiološke situacije i sve većeg broja preminulih, kao i zbog ogromnog rizika od zaražavanja zaposlenih koji bi došli na protest”, saopštio je juče Glavni štrajkački odbor
 
Štrajkački odbor, u čijem su sastavu predstavnici pet sindikata zaposlenih u kompanijama železnica Srbije, odlučio je da se najavljeni protest odlaže “najkasnije za 15. april 2021. godine” uz napomenu da se “može održati i ranije što će zavisiti od epidemiološke situacije”.
 
U štrajkačkom odboru su predstavnici Sindikata železničkog saobraćaja Srbije "Nezavisnost", Savez sindikata železničara Srbije, Sindikat Srbija Kargo, Nezavisni sindikat železničara Srbije i Regionalno-granski sindikat železnice Srbije. Protest zbog niskih zarada navedeni sindikati su zakazali pre nekoliko dana, posle više bezuspešnih pokušaja da rešenja za svoje zahteve nađu u pregovorima sa poslovodstvima i Vladom Srbije kao osnivačem železničkih preduzeća.
 
Na konferenciji za novinare predsednici pet sindikata tada su saopštili, podsetimo, da su plate zaposlenih sa srednjom stručnom spemom ispod minimuma tako da im se doplaćuje do minimalne zarade, dok zarade zaposlenih sa fakultetskom diplomom iznose oko 40.000 dinara. Takođe, sindikalci su objasnili da je novim kolektivnim ugovorom predviđeno da cena radnog sata železničara bude 77,53 dinara. To je znatno manje od 183,93 dinara, koliko prema odluci Vlade Srbije iznosi najniža cena radnog sata za 2021. godinu.
 
Inače, novi kolektivni ugovor potpisali su neki sindikati koji nisu u Štrajkačkom odboru.
 
Vlada Srbije je sredinom 2015. godine donela odluku o statusnoj promeni kompanije „Železnice Srbije“, kojom su izdvojena i osnovana nova akcionarska društva - Društvo za upravljanje železničkom infrastrukturom „Infrastruktura železnice Srbije“, Društvo za železnički prevoz robe „Srbija kargo“ i Društvo za železnički prevoz putnika „Srbija voz“.
 
U svim tim društvima država je ostala najveći akcionar i glavni poslodavac.
 
Autor: Sveta Raković
Izvor: UGS Nezavisnost
 
Medijska pratnja: Novi Radio Sombor
Objavljeno u Sindikat

Autorski tekstovi / Piše: Predrag Zvijerac

* Sigurnosni problemi poput požara u tvornici i urušavanja rudnika u prošlosti često potaknuli kolektivne akcije, budući da su radnici osjećali da su im životi ugroženi

Međunarodna organizacija rada (International Labour Organization - ILO) ocijenila je da radničke organizacije imaju presudnu ulogu u suzbijanju pandemije novog korona virusa SARS-CoV-2 i COVID-19, bolesti koju izaziva.

ILO navodi da je ova tekuća pandemija najteža kriza od Drugoga svjetskog rata s kojom se svijet suočava.

“To nije samo pitanje javnog zdravstva, već uzrokuje velike poremećaje u svijetu rada. Radničke organizacije imaju presudnu ulogu u suzbijanju pandemije”, naglasili su iz ILO-a. 

Pandemija kao motivacija

Vanredna situacija izazvana pandemijom COVID-19 poremetila je tržište rada. Multinacionalne kompanije širom svijeta masovno otpuštaju radnike, dolazi do smanjenja plaća i radnog vremena, korištenja obaveznih odmora, uključujući i neplaćeni ili se pregovara o novim uvjetima ugovora. Suočeni s ovim scenarijem, radnički sindikati kao tijela za kolektivno pregovaranje i slobodno udruživanje radnika te socijalni dijalog postali su demokratski minimum za društva suočena s krizom. Posebno je to slučaj s medicinskim radnicima.

Istraživanja u Sjedinjenim Američkim Državama su pokazala da zdravstvene ustanove u kojima su organizirani sindikati imaju bolji ishod za pacijente jer će vjerojatnije imati inspekcije koje mogu pronaći i ispraviti opasnosti na radnom mjestu.

Druga studija je pokazala da su i starački domovi u New Yorku čiji su radnici u sindikatima imali niže stope smrtnosti od COVID-19, kao i bolji pristup osobnoj zaštitnoj opremi te jače mjere kontrole infekcije od ustanova čiji uposlenici nisu u sindikatima.

Prepoznajući to, neki radnici osnivaju nove sindikate ili prvi put razmišljaju o organiziranju. Drugi, koji već pripadaju sindikatu, preuzimaju aktivnije vodeće uloge, glasaju za štrajk, pokreću kampanje javnog informiranja i podnose tužbe protiv poslodavaca, kao što su to napravili uposlenici HCA Healthcare and Riverside Community Hospital iz Južne Karoline koji su tužili ovaj lanac bolnica za neadekvatnu zaštitu uposlenika, bolesnika i zajednice.

Najveći sindikat medicinskih sestara u New Yorku pokrenuo je u aprilu prošle godine slične tužbe protiv zdravstvenog odjela svoje države i dvije bolnice u New Yorku. U to je vrijeme regija New Yorka bila središte pandemije u zemlji.

Studije pokazuju da je vjerojatnije da će se medicinski radnici zaraziti korona virusom nego opća populacija, a stotine su umrle. Prema američkim Centrima za kontrolu i prevenciju bolesti, među zdravstvenim je radnicima zabilježeno najmanje 138.000 slučajeva zaraze korona virusom, uključujući 637 smrtnih slučajeva, iako savezna agencija kaže da su te brojke premale, jer podaci koje prikupljaju ne sadrže uvijek profesiju ljudi.

- Razgovarali smo s radnicima koji su rekli: ‘Bio sam protiv sindikata prije pet godina, ali COVID je to promijenio’” - kazala je Cass Gualvez, direktorica sindikalne organizacije International Union-United Health Workers West iz Kalifornije, a prenio National Public Radio (NPR).

Ne organiziraju se samo medicinske sestre i respiratorni terapeuti, već i radnici koji pripremaju hranu i osoblje za čišćenje, uključujući i one iz ruralnih dijelova SAD-a u kojima je sindikalna zastupljenost tradicionalno slaba.

Organiziranje u sindikate nije lijek, priznaju sindikalni dužnosnici. Njihovi su se članovi tokom pandemije suočavali s nedostatkom osobne zaštitne opreme i visokim stopama zaraze. No, kolektivna akcija može pomoći radnicima da poguraju i postignu neke promjene, rekli su.

David Zonderman, stručnjak za povijest rada na Državnom univerzitetu Sjeverne Karoline, rekao je da su sigurnosni problemi poput požara u tvornici i urušavanja rudnika u prošlosti često potaknuli kolektivne akcije, budući da su radnici osjećali da su im životi ugroženi. No, zakoni o radu mogu otežati organizaciju, rekao je Zonderman, a mnogi napori za udruživanje u sindikate neuspješni su.

- Poznato je da su posebno poslodavci u zdravstvu pokretali agresivne i dobro financirane protusindikalne kampanje - rekla je Rebecca Givan, stručnjakinja za studije rada s Univerziteta Rutgers.

- Ipak, radnike bi moglo motivirati ono što su svjedočili tokom pandemije - dodala je.

BBC navodi kako se od vrhunca udruživanja 1970-ih sindikati u industrijaliziranim zemljama muče kako zadržati starije članove i regrutirati mlađe.

Mladi i sindikati

U Velikoj Britaniji i Francuskoj broj sindikata otprilike je polovina onog koje je bila u doba procvata sindikata iako je tada još uvijek bila manjina radnika koji su bili u sindikatima. Situacija je još lošija u SAD-u, gdje je članstvo u sindikatu opalo s oko 25 posto radne snage u 1970. na deset posto trenutno.

Sveukupni trend bio je da sindikat privlači zaposlenike srednje i starije dobi, obično one koji imaju stalne poslove ili stalne poslove u javnom sektoru ili u industrijama u kojima su sindikati u prošlosti bili važni. No, takve su se industrije suočavale sa stalnim padom, dok su sindikati imali tendenciju manjeg utjecaja na područja poput maloprodaje, ugostiteljstva i zdravstva. A upravo to su vrste poslova na kojima mnogi mladi započinju karijeru, često s niskim plaćama i ugovorima na određeno.

No, 2019. godine osnovan je pokret Zaposlenici Amazona za klimatsku pravdu (Amazon Employees for Climate Justice). U početku se zalažući za snažnije akcije ove kompanije protiv klimatskih problema, njezino zagovaranje proširilo se na pitanja poput bolje zaštite od COVID-19 za zaposlenike Amazona i godišnje odmore.

Nezavisni radnički sindikat Velike Britanije (The Independent Workers’ Union of Great Britain), koji zastupa radnike koji se najčešće ne udružuju u sindikate, uključujući spremačice, recepcionare, radnike u dobrotvornim organizacijama i programere igara, također je u martu 2020. zabilježio porast broja novih članova koji su stariji od 35 godina. Iz sindikata kažu kako je, sve u svemu, porast broja članova bio skroman, ali značajan i nastavlja se.

- Mladi se članovi nam se pridružuju, jer je COVID-19 jasno stavio do znanja da se čak ni naša osnovna prava, čak ni zdravlje i sigurnost, u ovoj krizi ne mogu uzeti zdravo za gotovo - kazao je predsjednik ovog sindikata Henry Chango Lopez.

Institut za ekonomske politike iz Washingtona navodi da kreatori politika moraju provesti reforme koje promiču kolektivnu moć radnika.

Čelnici koji su zainteresirani da iskoriste svoju moć kako bi zaustavili i preokrenuli četiri desetljeća star trend porasta nejednakosti i gotovo stagnacije plaća za većinu radnika, ne mogu si priuštiti čekanje, naveli su iz ovog instituta.

Izvori: UGS Nezavisnost i Radio Slobodna Evropa 

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor

Objavljeno u Prva vest
sreda, 09 decembar 2020 17:35

Žene i sindikati: Više ih je, a mnogo manje!

Autorski tekstovi, piše Jelka Jovanović

* Žene su već dugo nešto brojnije u opštoj populaciji, nešto ih je manje zaposleno mada su već godinama obrazovaniji deo društva. Ipak su manje uticajne svuda, pa i u sindikatima. Mnogo je odgovora na pitanje zašto su žene inferiorne u organizacijama u čijoj su osnovi interesno povezivanje po osnovu rada i solidarnost, a svode se, na koncu, na očiglednu rodnu neravnopravnost koja se i sistematski i praktično neprestano obnavlja

U Izvršnom odboru Ujedinjenih granskih sindikata Nezavisnost među 11 članova/ica samo je jedna žena, Čedanka Andrić i to na mestu izvršne sekretarke, što je pozicija koja zahteva veliko organizaciono znanje i veliki operativni rad.

- Tačno je, jedina sam žena u Izvršnom odboru jer su svi predsednici granskih sindikata muškarci. Nema žena predsednica granskih sindikata, ima ih na potpredsedničkim mestima i na pozicijama izvršnih sekretarki. Ja sam u Glavni odbor, posledično i u Izvršni, ušla na predlog predsednika. U Glavnom odboru ima pet žena što je takođe malo imajući u vidu da su žene u ukupnom članstvu uvek bile negde polovina članstva ili nešto manje, teško je precizno reći - objašnjava Čedanka Andrić za portal Nezavisnost.

Uz konstataciju da „nisu žene nesklone da se organizuju u sindikatu, ali ih na rukovodećim mestima nezasluženo nema dovoljno“, naša sagovornica dodaje i podatak vredan pažnje: „Kada su u pitanju naše stručne službe tu su žene u većini.“

U Nadzornom odboru UGS su znatno „ravnopravnije“ nego u GO/IO, čine bezmalo polovinu nadležnih za povremeno neprijatnu i svakako zahtevnu kontrolu rada izvršnih i izabranih funkcionera, finansijskih i drugih ključnih tokova sindikata.

Da statistika nije slučajnost, pokazuje i kratka analiza druge nacionalne reprezentativne centrale - Saveza samostalnih sindikata Srbije, u čijem je Veću od 112 izabranih članova oko petina žena, odnosno njih 25. Nešto je nepovoljniji odnos u Predsedništvu, gde je među 27 članova pet žena, ali tu očitu neravnotežu donekle popravlja činjenica da su dve na poziciji potpredsednica, naspram tri potpredsednika i, naravno, predsednika SSSS. Takođe, sedam od 27 granskih sindikata u SSSS vode žene.

Žene retko u „vrhovima“

Prvo lice nevladine organizacije Fond za socijalnu i demokratsku inicijativu Nataša Milojević za sajt Nezavinost podseća da je pre bezmalo četiri decenije tadašnji Savez sindikata Jugoslavije vodila Marija Todorović, te da je jedan od najvećih štrajkova u socijalističkoj Srbiji/Jugoslaviji, štrajk tekstilaca (organizovan zajedno sa metalcima) predvodila Slobodanka Branković. Kao i da je danas čast dama u sindikalnim vodama u rukama Ranke Savić, dugododišnje predsednice Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata. Milojević ubacuje i dilemu koju deli i većina onih koji prate sindikalnu scenu makar fragmentarno: „U neprivrednim granama velika većina zaposlenih su žene, ali ne mogu da se setim da li je, sem Samostalnog sindikata pravosuđa, žena na čelu još nekog sindikata.”

Prirodno, čelne pozicije rezervisane su u sindikalnim sekcijama žena, a i Sekciju mladih Nezavisnosti u ovom mandatu predvodi jedna devojka, Ivana Pavlović.

- Kada je reč o izjavama za medije, često se pojavljuju drugarice. I šalju jasnu i tužnu poruku: došlo im je do grla”, kaže još Nataša Milojević.

U prilog blic analize naše sagovornice ide i podatak da poslednjih godina, posebno ove odlazeće, vrlo aktivan Sindikat lekara i farmaceuta Srbije, čije članstvo većinski čine žene, takođe vodi muškarac. S tim što je žena na čelnoj poziciji Glavnog odbora, a u Glavnom odboru SLFS je 12 žena uz 16 muškaraca. Takođe, dva od četiri reprezentativna sindikata prosvete vode žene. Nema sumnje da bi opsežnija analiza - koja zbog impresivne brojnosti registrovanih sindikata zahteva bukvalno rudarski rad “češljanja” više desetina hiljada organizacija! - pokazala da je “na terenu” više žena na vodećoj poziciji, ali ne u odnosu na kolege, već na vrhove organizacionih piramida, posebno u javnim službama i ustanovama, kao i granama poput sve razuđenije trgovine i sve manje značajne tekstilne industrije.

Akutne krize, kakva je ova izazvana epidemijom koronavirusa, žene isturaju u prvi plan, ali ne na pozicijama odlučivanja, već angažovanja, u ovom slučaju u zdravstvu, prosveti i trgovini, ali i u kući, što paradoksalno umanuje njihov društveni uticaj, pa i društveni aktivizam.

Zašto je statistika takva ako se zna da žene čine većinu u ukupnoj populaciji, samo nešto manje ih je na spisku zaposlenih nego kolega, pri tome sve više nose prevagu u obrazovanosti, a dobra paralela se može povući sa nevladinim sektorom, kome u širem smislu pripadaju i sindikati kao deo civilnog društva, gde žene dominiraju.

- Razloga je više, sa jedne strane to oslikava delom i situaciju u celom društvu, a delom u sindikalnom pokretu. Nekada je to zato što angažman u sindikatu od lokalnog povereništva pa nadalje podrazumeva i podršku porodice koja neretko izostane. Sa druge strane, u izbornim procesima unutar sindikata ostali smo samo na nivou preporuka i nismo uspeli da ostvarimo brži napredak kroz afirmativne norme - objašnjava Čedanka Andrić i dodaje“: - U nekim slučajevima se radi o tome da sindikalni angažman može da bude odricanje od profesionalnog napredovanja. Negde ima i organizovanog otpora samih kolega koji sindikalni rad vide kao ’rezervisan za muško društvo’. Dakle razlozi se često preklapaju sa razlozima zbog kojih nema više žena i u drugim institucijama.

Za nju nema dileme da će se slika menjati nabolje i generalno i u sindikalnom pokretu, pošto ženama ne nedostaje hrabrosti za sindikalni rad, mada često izostaju solidarnost i pomoć samih koleginica i mirenje sa trenutnom situacijom. U prilog tome Čedanka Andrić nabraja: - Žene ravnopravno u smislu svojih kapaciteta učestvuju u pregovorima za kolektivne ugovore, u odbrani prava zaposlenih, ne libe se ni da uđu u štrajk, niti da izađu na ulicu da protestuju.

Otpori “jačeg pola”

Neizbežno je, dodaje izvršna sekretarka UGS Nezavisnost, zaključiti da na rukovodećim pozicijama ima otpora kolega, „ali to nije nešto šta je nemoguće prevazići i to ne samo aktivizmom već i zalaganjem da se promene politike i dokumenta sindikata kako bi se i formalno podstaklo i omogućilo povećanje broja žena na rukovodećim mestima, jer im kompetencije svakako ne nedostaju.#

- Mislim da je naredna, izborna godina u UGS Nezavisnost šansa za to - kaže Andrić, zadajući radni zadatak ili bar temu za ozbiljnije razmišljanje i kolegama i koleginicama.

Njenu tezu o preslikanom društvenom stanju po pitanju rodne ne/ravnopravnosti i u sindikatima deli sociolog Srećko Mihailović, s tim što jedan od najvećih poznavalaca sindikalnog pokreta i društvenih promena u Srbiji ne deli optimizam: - Zastupljenost žena u sindikatima je u ravni njihovog društvenog položaja gledano u celini, od porodice do državnih organa i političkih stranaka. Žene su potcenjene i nema šansi da u dogledno vreme i u sindikatima dođe do drugačijeg odnosa prema njima, sve dok se ne promeni ključni društveni odnos koji, kako kaže većina muškaraca, ženu smešta ’tamo gde joj je mesto’, u kuću i kuhinju.

Na tezu da su same dobrim delom odgovorne za obnavljanje tradicionalnih obrazaca ponašanja u svakom segmentu društva, pa sledstveno i sindikalnim vodama, Mihailović odgovara kontratezom - nije to stvar izbora žena: „One su rođenjem, vaspitanjem, celokupnim društvenim odnoson stavljene u takvu poziciju potčinjenosti. To što se žene mire isto je kao što se radnici mire sa svojim podređenim položajem, kao što se birači mire sa svojim položajem. Što bi žene bile drugačije od ostalih? Mirenje sa potčinjenošću je karakteristika svih nižih društvenih klasa i slojeva.“

Za njega je, međutim, značajno pitanje zašto ne reaguju žene iz srednje klase za koje se može pretpostaviti da su u povoljnijem društvenom položaju od većine pripadnica svog pola? Često mogu, ali to ne čine. Takođe, uveren je da u odnosu prema moći nema bitnijih razlika između žena i muškaraca, ali ukazuje na jedan bitan aspekt koji proizilazi iz istraživanja - žene su manje obaveštene o društvenim kretanjima. I manje su aktivne, pri čemu dodaje još jednu dimenziju - apatičnost; uverenje da se sopstvenim aktivizmom ništa neće promeniti.

- Osećanje nemoći ženu prati na svim niovima - kaže Mihailović, a kad je reč o mogućoj pokretačakoj energiji žena u sindikatima odgovara pomalo apokaliptično: - Sindikatima ne može ni bog pomoći a kamoli žene. Članstvo sindikata pristaje na odnose i situaciju koju imamo, jasno im je da moraju da rade za bilo koje pare i pod bilo kojim uslovima i da protest i pobuna nemaju šanse jer time ugrožavaju sopstvene živote.

Ključna je erozija solidiranosti koju kapitalizam razvija sitemom „svaka vaška obaška“, a posledica je manjak društvene, u ovom slučaju sindikalne akcije, uveren je Mihailović.

I za Natašu Milojević nema sumnje da je sindikat izgubio poziciju u društvu. “Umesto da je ojačao u tranziciji, postao je servis, sa malom društvenom i političkom moći. Sama uloga sindikata je mutirala. Nema socijalnog dijaloga jer su na čelu države oni koji ne znaju šta bi to trebalo da bude. Sve se završava pregovorima i kombinacijama”, smatra ona i dodaje jedan rodni aspekt sa kojim se čelnici društva sigurno neće saglasiti: - Mislim da žene koje vode više teže za redom, pravilima, uređenim i jasnim odnosima. Muljanje im nije blisko.

To što je na strani jednog od tripartirnih pregovarača - države - došlo do izvesnih promena izborom velikog broja žena u Vladu i na druge javne poslove, puko je zadovoljavanje forme, mada, donekle je interesantno to što “te žene, izabrane, moraju da dokazuju da nisu tu samo zato što to izgleda lepo u zemlji koja se kandidovala za članstvo u EU”.

“Postoji i jedan, potpuno rodni razlog nedovoljne sindikalne i uošte društvene angažovanosti: žene zaista nemaju vremena. Emancipacija im je donela mnogo više obaveza i različite vrste odgovornosti i poslove osim profesionalnih, pa one jednostavno nemaju vremena za aktivnosti koje traže pun angažman, rizik, izloženost, sa malim šansama za uspeh.”

Zajednički strah od promena

Da li je stanje zaista tako meritorno može da odgovori Vesna Vojvodić Mitrović, nesumniivo jedna od najpoznatijih žena u sindikatima u Srbiji. Premda profesorka Vojvodić nema zvučnu funkciju u Sindikatu provetnih radnika Nezavisnost, ona je za javnost njegovo najvidljivije lice i nema sumnje da bi blic anketa pokazala uverenost i uže i šire javnosti da je upravo ona na vodećoj poziciji.

Profesorka shvata društvenu inferiornost žena, ali naglašava prednosti koje beleže i istraživanja - veću posvećenost i sitematičnost u radu, često bolje organizacione sposobnosti, a i odlučnost kada reše da se aktiviraju. - Muškarci odrastaju u porodičnom i društvenom ambijentu koji im govori da će oni biti ti koji menjaju, od njih se to očekuju, ali kad se žene organizuju itekako se čuju. Ipak, ključni je taj početni impuls.

Ili, aktuelnim rečnikom kazano, “virus” od kog boluju oba pola je uverenost da je na muškarcima vodeća uloga. Vojvodić Mitrović to objašnjava na primeru njihove sindikalne organizacije u školi GŠMH “Milutin Milanković”, u kojoj je samo jedan muškarac. Početnu dilemu koleginica “hoće li to moći” da iznesu su, kaže, uspele da samo/demantuju. Kad je reč o višim organizacionim novoima, prva grana, pa centrala, pozicioniranje na vrhu ide po principu “muškarci bolje mogu”, premda ženama rado prepuštaju operativna zaduženja i rad.

Slično Čedanki Antić i Vesna Vojvodić Mitrović ukazuje na žensku nesolidarnost ili bar nedovoljnu solidarnost i navodi primer kada je predsednica jednog od reprezentativnih sindikata u prosveti postavila ultimatum “ova ili ja” za učešće na stručnom sastanku. Takođe kaže da je unutar organizacije žene mnogo lakše kritikovati nego muškarce, pa su njoj nedavno pripisane nezdrave ambicije i “zadnje namere” zbog novinarske greške u predstavljanju.

No, uprkos, društvenom kontekstu i unutrašnjim slabostima i nedoslednostima i samih sindikata, ali i samih žena, Vojvodić Mitrović vidi tri ključna koraka u afirmaciji rodnog principa i aktivizaciji žena u sindikatima. Prva je edukacija, ali ne uopštena, već vrlo usmerena na poznavanje propisa i vitalnih funkcija u okruženju u kom žena radi: - Ne sme nijedna žena da trčkara okolo i pita za svoje obaveze i nadležnosti, sve postoji u aktima i prvi korak je naoružati se znanjem. Drugi je povezivanje i organizovanje žena, formalno ili neformalno, to je na početku manje važno.

Treći korak je - puštanje glasa. I to preciznog, zasnovanog na znanju i snazi organizacije, koja nije samo ženska, ali zasniva se na nesumnjivoj ženskoj snazi i odlučnosti da se ne prepuste letargiji i kolotečini, koja uključuje i nemirenje sa nepravdom.

Pri tome, ne sme se zanemariti jedan od ključnih strahova koji vodi i muškarce i žene u pozicioniranju moći, preciznije u obnovi odnosa - strah od promena i onoga što promena, makar personalna, posebno polna, donosi svakom pojedincu i pojedinki, kolektivu i društvu u celini. Sindikati, kao i sve ostalo, nisu izuzetak, što “kumuje” krugu bez izlaza.

- Svima bi bilo čudno da postoji sekcija muškaraca u sindikatu, ali nije čudno da postoji sekcija žena i mene interesuje da li je postojanje sekcija žene u raznim organizacijama, pa i sindikatima, priznanje da postoje specifično ženska prava i specifično ženski problemi koji se ne mogu preslikati na muške - kaže Vojvodić Mitrović odgovarajući na pitanje otkud potreba da se prave posebne organizacije unutar organizacija poput “ženskih”, “mladih”, “penzionera” itd. Pri čemu bi za mlade i starije još i moglo da se nađe opravdanje, delimično sa društvenog aspekta, ali i sa rodnog pošto obuhvataju i žene i muškarce.

Ključno je, međutim, a u tome su saglasni svi koji se na bilo koji način bave rodnom tematikom, da nijedno pitanje iz ove oblasti ne može da se reši samo aktivizmom žena - neophodna je i “asistencija” muškaraca. Prvenstveno zbog činjenice da su muškarci ubedljiva većina na mestima odlučivanja, premda selekcija na vrhu nije najčešće zasnovana na većim sposobnostima, znanju i veštinama.

- Koja je matematička verovatnoća da u 1.780 škola u Srbiji imate mnogo veći broj direktora nego direktorki, a prosveta je dominantno žensko zanaimanje - pita Vojvodić Mitrović i dodaje da se i pri izboru u viša zvanja u visokom obrazovanju profesori češće odlučuju za asistente nego za asistentkinje.

Za našu sagovornicu nisu validni argumenti tipa da će žene češće ići na bolovanje i odsustva kao majke: “Pa i u trgovini žene imaju isti ‘problem’, pa se svi začudimo kad vidimo muškarca za kasom!”

Izvor: UGS Nezavisnost

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor

Objavljeno u Sindikat

* Granski sindikat prosvetnih radnika “Nezavisnost”, Sindikat obrazovanja Srbije i Sindikat radnika u prosveti Srbije, uputili su zajednički dopis predsednici Vlade Ani  Brnavić, Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja  i Ministarstvu finajnsija: pod naznakom HITNO, reprezenetativni srpski sindikata u prosvete i traže od Vlade Republike Srbije da se prosvetnim radnicima isplati nagrada u iznosu od 10.000 dinara

U zajedničkom obrazloženju tri sindikata se navodi da je delatnost obrazovanja najmanje plaćena od svih delatnosti koje se finansiraju iz budžeta, kao i nesporne činjenice kako navode, da za vreme pandemije virusa kovid-19 zaposleni u obrazovanju ulažu velike napore da bi obrazovni sistem dobro funkcionisao i pri tome ulažu i svoja sredstva.

U prilogu (u slajdu ispod teksta) Zahtev u originalu, koji su potpisali glavni poverenik GSPRS "Nezavisnost" dr Tomislav Živanović, predsednica Sindikata obrazovanja Srbije mr Valentina Ilić i predsednik Sindikata radnika u prosveti Srbije Slobodan Brajković.

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor

Objavljeno u Sindikat
Strana 1 od 5

Kontakt

Venac Stepe Stepanovića 9 (kancelarija) Ivana Kosančića 19 (redakcija, sedište) 25000 Sombor, Srbija

e-mail:

office@noviradiosombor.com

Telefon: +381-25-510-16-41
Mobilni: +381-65-8-675-445

Portal:

http://noviradiosombor.com

Internet radio: Novi Radio Sombor

http://www.omiljeniradio.com/index.php/radio-uzivo-online-srbija/1130-novi-radio-sombor-uzivo-online.html 

POSTANITE SARADNICI

Svi koji želite, možete da postanete saradnici Novog Radio Sombora, bilo gde da živite i boravite.

Izaberite oblast, pošaljite vest, informaciju, fotografije.

Dobrodošli saradnici u marketingu i oglašavanju!

Javite se na e-mail:

office@noviradiosombor.com

Telefon: +381-65-8-675-445

Top
We use cookies to improve our website. By continuing to use this website, you are giving consent to cookies being used. More details…