Prikazivanje članaka po tagu siromaštvo

* Kriza tržišta rada prouzrokovana globalnom pandemijom COVID-19 još nije završena, a rast zaposlenosti u svetu neće pre 2023. godine moći da nadoknadi pretrpljene gubitke, najnovija je procena Međunarodne organizacije rada (MOR)

Prema prognozama u tek objavljenom izveštaju MOR-a “Svetski trendovi zapošljavanja i socijalne politike u 2021. godini”, gubici radnih mesta izazvani globalnom krizom u tekućoj godini dostićiće 75 miliona, dok će u 2022. pasti na 23 miliona radnih mesta. Procenjuje se da će pad ukupnog radnog vremena (stalni, povremeni i privremeni poslovi) u 2021. godini biti ekvivalentan sa 100 miliona radnih mesta sa punim radnim vremenom, dok će se naredne godine gubitak smanjiti na 26 miliona.

Kao posledica tog trenda, očekuje se da će 2022. stopa nezaposlenosti u svetu iznositi 5,7 procenata, ili 205 miliona radno sposobnih ljudi, što je znatno više od 187 miliona u pretpandemijskoj 2019. godini.

Najveće gubitke radnog vremena u prvoj polovini 2021. pretrpeli su regioni Latinska Amerika, Evropa i Centralna Azija. Procenjuje se da su u tim delovima sveta procenjeni gubici radnog vremena premašili 8 procenata u prvom i 6 procenata u drugom tromesečju, u poređenju sa globalnim planetarnim gubicima od 4,8, odnosno 4,4 procenta u prvom i drugom kvartalu.

Predviđa se da će se u drugoj polovini 2021. godine ubrzati oporavak globalnog zapošljavanja, pod uslovom da ne dođe do pogoršanja pandemijske situacije. Oporavak će biti neujednačen zbog neravnomernog pristupa vakcinama i ograničenih ekonomskih kapaciteta zemalja u razvoju da podrže fiskalne podsticajne mere. Štaviše, u tim zemljama će se verovatno pogoršati kvalitet novootvorenih radnih mesta.

Pad zaposlenosti i ukupnog obima radnih sati prouzrokovao je nagli pad prihoda od rada i porast siromaštva. U poređenju sa 2019. godinom, dodatnih 108 miliona radnika širom sveta kategorisani su kao siromašni i izuzetno siromašni, što zapravo znači da oni i njihove porodice žive sa dnevnim prihodima manjim od 3,20 američkih dolara po osobi. Poslednjih pet godina globalno nije bilo napretka u iskorenjivanju siromaštva, navodi se u izveštaju MOR-a, uz napomenu da time postaje neostvariv cilj Ujedinjenih nacija o iskorenjivanju siromaštva do 2030. godine.

Kriza izazvana pandemijom COVID-19 pogoršala je postojeće nejednakosti tako što je više pogodila osetljive radnike, navodi se u izveštaju MOR-a. Rasprostranjeni nedostatak socijalne zaštite širom sveta, na primer, za približno dve milijarde radnika u neformalnoj ekonomiji, doprineo je da su poremećaji rada usled pandemije proizveli katastrofalne posledice na porodične prihode i egzistenciju.

Kriza je nesrazmerno pogodila žene. Njihova zaposlenost u 2020. godini opala je za 5 procenata u poređenju sa 3,9 procenata kod muškaraca. Dodatne obaveze i odgovornosti žena zbog zdravstvene i ekonomske krize stvorile su rizik obnove tradicionalizacije rodnih uloga u porodici i društvu.

Na globalnom nivou, opala je i zaposlenost mladih za 8,7 odsto u 2020. godini, u poređenju sa 3,7 procenta kod odraslih, a najizraženiji pad zabeležen je u srednje razvijenim zemljama. Posledice ovog narušavanja radnog iskustva mladih na tržištu rada mogle bi trajati godinama, smatraju u MOR-u.

- Oporavak od pandemije COVID-19 nije samo zdravstveno pitanje, jer treba prevazići ozbiljne štete za ekonomije i društva. Bez odlučnih i ciljanih napora da se ubrza otvaranje pristojnih radnih mesta, podrže najugroženiji članovi društva i oporave najteže pogođeni ekonomski sektori, ekonomski efekti pandemije mogli bi trajati godinama uz rast nejednakosti i siromaštva - upozorio je generalni direktor MOR-a Gaj Rajder.

Izveštaj MOR-a o ekonomskim i socijalnim trendovima u 2021. ukazuje na strategiju oporavka koju treba zasnovati na četiri principa: Promovisanju širokog ekonomskog rasta i stvaranju produktivnog zapošljavanja; povećanju prihoda domaćinstva i tranziciji na tržištu rada; jačanju institucionalnih osnova za inkluzivan, održiv i otporan ekonomski razvoj; i, korišćenju socijalnog dijaloga u razvijanju strategija oporavka čiji je cilj dobrobit čoveka.

Izvor: UGS Nezavisnost

Medijska pažnja i pratnja: Novi Radio Sombor
(Sva autorska prava eventualnog daljeg objavljivanja ove rubrike i njenog celovitog sadžaja postavljeno na portalu Novog Radio Sombora bez upita i dozvole bilo koje strane ili pojedinca zaštićena i zadržana svim relevantnim pravnim mehanizmima!)
Objavljeno u Sindikat

Umesto “iz helikoptera” pomoć deliti selektivno

* Da bi uspešno ublažila ekonomske posledice virusne pandemije Vlada Srbije treba ciljano da pomogne najpogođenijim sektorima privrede i najugroženijim građanima, umesto što novac deli “iz helikoptera” svima. Javnosti treba da bude jasno da se finansijska pomoć svim punoletnim građanima obezbeđuje iz stranih kredita koje će morati da vraćaju svi poreski obveznici, ukazuju stručnjaci u tekstu objavljenom na portalu UGS Nezavisnost

Treći paket ekonomskih mera Vlade Srbije za pomoć građanima i privredi u uslovima pandemije vredan 249 milijardi dinara, trebalo bi da počne da se realizuje 8. aprila isplatom prve polovine minimalne zarade za zaposlene, dok će naredne isplate uslediti u maju i junu.

Direktnu podršku države od jednog i po minimalca dobiće milion i po preduzetnika i zaposlenih, a paket dodatno uključuje i novčanu pomoć građanima i nezaposlenima, što je, po ocenama stručnjaka, i dalje na tragu prošlogodišnjih prolećnih i letnjih mera. Doduše, ovog puta nešto selektivnije.

Profesor Ekonomskog fakulteta Mihail Arandarenko kaže da je treći paket u osnovi zadržao pristup prethodnih, odnosno da se pomoć dodeljuje za plate zaposlenih i “helikopterski”, kao jednokratna pomoć svim odraslim stanovnicima na skoro univerzalnoj osnovi. Dodata je i pomoć zaposlenima u velikim preduzećima, što treći paket čini obuhvatnijim.

Treći paket pomoći ima elemente i direktne zaštite ugroženih radnih mesta, kroz dodatni krug targetirane pomoći, gde se daju veće subvencije za plate zaposlenih, ili direktne subvencije firmama na primer po hotelskom krevetu, putničkom autobusu i slično. Ipak, primećuje Arandarenko, Vlada i dalje smatra važnijom indirektnu zaštitu, kroz stimulativno upumpavanje novca u celu privredu i u stanovništvo kako bi se održala investiciona i potrošačka tražnja i podstakla optimistička očekivanja.

- Taj pristup je dao rezultate prošle godine, ali ako se zdravstvena kriza produži on može da postane preskup. Segmenti privrede koji su duboko pogođeni nisu preveliki i bilo bi neophodno dodatno ih podržati u slučaju prelivanja nepovoljnog razvoja u drugu polovinu 2021. i posebno u 2022. godinu. Ako se kriza produži na sledeću godinu, tada će verovatno doći na red i zamrzavanje plata u javnom sektoru i druge solidarističke mere koje smo već videli tokom fiskalne konsolidacije - upozorava profesor Arandarenko.

Ekonomska novinarka NIN-a Petrica Đaković, autorka analize “Ekonomske mere za ublažavanje posledica pandemije”, smatra da su lanjski i ovogodišnji paketi ekonomskih mera slični, s tim što je novi manje vredan od prethodnih.

Ona ocenjuje da je iz ugla opravdanosti svih mera pomoći najgora podela novca svim punoletnim građanima, jer iziskuje ozbiljan novac iz budžeta, odnosno iz kredita koje će u narednom periodu vraćati svi poreski obveznici. Uz to, taj novac po njenom mišljenju ne doprinosi povećanju potrošnje a time ni privrednom rastu, a čime vlast pravda tu pomoć.

- Iskustvo Srbije, odnosno malih, otvorenih ekonomija, dokazuje da takvi podsticaji jako malo doprinose privrednom rastu, ali zato utiču negativno na spoljnotrgovinski jaz, jer se višak novca obično troši na uvoznu a ne na domaću robu - kazala je Đaković.

Nacionalni koordinator Međunarodne organizacije rada za Srbiju Jovan Protić nema dilemu da je Srbija među onim evropskim državama koje su uvele najmanji mogući nivo protiv-pandemijskih restrikcija kretanja i zatvaranja privrede, upravo zato što je donosiocima odluka veoma stalo da nacionalni privredni rezultati budu što manje pogođeni pandemijom.

- Neselektivna podela pomoći, tzv. ‘novac iz helikoptera’, morala je da bude zamenjena ciljanim merama podršku isključivo najpogođenijim pod-sektorima privrede, umesto raspodele novca čak i onim sektorima na koje pandemija nije uticala ili im je čak povećala tražnju i poslovanje. Osim toga, iako je prvobitna novčana pomoć od 100 eura po punoletnom stanovniku Srbije u drugom kvartalu 2020. godine dala kratkoročni rezultat po smanjenje siromaštva, podela dva puta po 30 eura u ovom trenutku neće ostvariti praktično nikakav uticaj na smanjenje siromaštva, ali će predstavljati veliki izdatak po državni budžet - smatra Protić.

Dejan Titović, predsednik Granskog sindikata prehrane, ugostiteljstva i turizma "Nezavisnost" ističe da su turizam i ugostiteljstvo među najpogođenijim delatnostima i da je zato dobro što će zaposleni u tom sektoru dobiti tri polovine minimalca i još jednu celu minimalnu zaradu. Međutim, on napominje da je ostao neispunjen jedan veoma važan zahtev sindikata.

- Treba otpisati doprinose i poreze na isplaćene zarade u periodu dok je privreda bila u ograničenim uslovima funkcionisanja. To je lako utvrditi i sprovesti, i sigurno bi bila značajnija pomoć najugroženijim sektorima - zaključuje Titović za portal UGS Nezavisnost.

Izvor: UGS "Nezavisnost" / Sažeo: novinar Svetozar Raković

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor

Objavljeno u Sindikat
petak, 20 novembar 2020 23:13

Divac stipendije - utakmice života

* Više od 30% dece u Srbiji živi u siromaštvu. Do sada smo obezbedili stipendije za 426 srednjoškolaca iz cele Srbije koji žive u veoma teškim uslovima - kažu u Fondaciji Ana i Vlade Divac

- Svi oni su odlični učenici koji upisuju fakultete i menjaju svoj život kroz uspeh u obrazovanju. Znanje i upornost se isplate, a mnoga vredna i pametna deca čekaju na našu podršku - navode u Fondaciji.

Pridružite nam se i donirajte za decu Srbije OVDE ili pošaljite SMS na 2112 (važi samo za Srbiju)

Iz SAD možete donirati OVDE 

Karticom iz inostranstva možete donirati OVDE

Više o Divac stipendijama OVDE.

Promotivni spot pod nazivom: Divac stipendije - Utakmica života / Divac Scholarships - The Game of Life, možete da pogledate na linku:

https://www.youtube.com/watch?v=ZmgKgOHxxH8&feature=youtu.be

~ . ~

(English version):

Join us and donate! https://www.divac.com/donations More than 30% of children in Serbia live in poverty. So far, we have provided scholarships for 426 high school students from all over Serbia who live in very difficult conditions. They are all excellent students who enroll in colleges and change their lives through succeeding in education. Knowledge and perseverance are indeed rewarding and many hardworking and smart children are waiting for our support.

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor

Rubrika je u okviru realizacije projekta Udruženja Podium "Sve je lako kad si mlad 3", izdavača Novog Radio Sombora, koji se realizuje zahvaljujući sredstvima Grada Sombora na Konkursu LAP za mlade za 2020. godinu.

Objavljeno u Prva vest

7. oktobar 2020.  Autorski tekstovi: Jelka Jovanović 

* Dostojanstven rad podrazumeva siguran, bezbedan, ugovoren, pristojno i na vreme plaćen posao koji bi, uz to, morao da zadovoljava i davno formulisanu “formulu” tri osmice - osam sati rada, toliko sna i još toliko sati društvenog života

Šta ste radili danas? To nije retoričko pitanja, još manje šala, mada bi većina zaposlenih 7. oktobra, uz kiseli osmeh, odmahnula rukom. Posebno ako im kažete da je baš danas Međunarodni dan dostojanstvenog rada - za šta se uglavnom malo zna i mari! - koji, ovako ili onako, ipak, obeležavaju ljudi širom planete.

Za one koji po savesti ili službenoj dužnosti misle o tom danu i radu uopšte tri su odrednice bitne - poštovanje znanja i uloženog truda; poštovanje ličnosti i - sloboda. Jer bez poštovanja i slobode nema ni kvalitetnog rada, sledstveno ni razvoja, kako učesnika u onome što se banalno zove proces rada, dakle ljudi sa obe ugovorne strane, tako ni kolektiva u kom se radi i društva u celini.

Kriza kao lakmus

Ove godine 7. oktobar se zagubio - mada se i inače lako zagubi - u globalnoj krizi izazvanoj koronavirusom, pa su sticajem tih okolnosti već mesecima u prvom planu ljudi koji moraju da rade da bi svi ostali kako, tako opstali, pa i bukvalno preživeli. Pandemija, odnosno napad virusa, odneo je desetine miliona života širom sveta, a sva je prilika da neće mirovati ni do sledećeg 7. oktobra.

Lekari različitih usmerenja, medicinske sestre, laboranti, čistači/ce u zdravstvenim ustanovama i sva sila drugih ljudi iz tzv. zdravstenog sektora, uključujući i one u naučnim ustanovama i farmaceutskoj industriji koji rade na pronalaženju leka i vakcine, na prvoj su - tako se kaže - liniji fronta u borbi sa nevidljivim neprijateljem. Oni su proteklih meseci na raznim meridijanima bukvalno skapavali i skapavaju od posla u danonoćnoj opsadi virusa koji je gotovo paralisao svet i prilično, praktično preko noći izmenio i prioritete i način života i rada. Svih, ne samo zdravstvenih radnika. No, baš zbog te izloženosti, njihov rad se hvali i javno i privatno, ali uprkos činjenici da je život bez njih bukvalano nemoguć, hvale i priznanja retko pronalaze iskaz koji bi se mogao okarakterisati svim atributima koje sintagma dostojanstven rad nosi. Uključujući i onaj koji bi dušebrižnici mogli okarakterisati kao bizaran, a to je zarada, koja svakako ne može i ne sme biti ista ako podrazumeva prekovremeni i noćni rad, spajanje smena, višesatno angažovanje pod teškom opremom kakvu su u sudaru sa infektivnim bolestima zaposleni prinuđeni da nose.

Svedoci smo već mesecima da oni koji su zbog požrtvovanog rada na poslu inficirani virusom nemaju ni „poštedu“ ni akedvatnu naknadu - tretiraju ih kao glinene golubove, samo što metak usmeren na njih nije vidljiv golim okom. A „pohvale“ dobiju oni koje je taj nevidljivi odveo s one strane života.

Zahvaljujući virusu čija priroda još nije otkrivena - pa time ni savladana - beli mantili su u središtu pažnje, ali uz njih su meseci svetske pošasti pod lupu svakoga doveli još niz ljudi bez kojih je i inače život nezamisliv, a koje drugi manje, više tretiraju kao nešto što se podrazumeva. U javnoj orbiti su tako zaposleni u trgovini, posebno u radnjama sa prehrambenom i higijenskom robom, što znači većina, jer se trgovina odavno preselila u lance koji imaju maltene sve - od igle do lokomotive. nezaobilazni su zaposleni u komunalnim službama, zaduženi za javnu čistoću, odnosno održavanje higijene u javnim prostorima i na javnim površinama… Takođe, kontrolori javnog reda i mira, uključujući i one zadužene za zaštitu ljudskih prava i sloboda, odnosno policiju, tužilaštvo i sudije.

Tu su i angažovani u prosveti kojima je korona nametnula novi način rada, sasvim drugačiji od dosadašnjeg, koji podrazumeva veštine koje nisu dovoljno vežbane, ni u tehničko-tehnološkom smislu (za nastavu na daljinu), ni u uspostavljanja odnosa sa đacima bez kontakata.

Napokon, mada ne poslednji - a njihov angažman će tek doći do izražaja - jesu oni koji rade u inače poniženom sistemu socijalne zaštite i brinu o osetljivim kategorijama stanovništva, u vremenima krize još izloženijim nedaćama, kao što su stariji, nemoćni i siromašni. Zbog nameta pandemijske bolesti „socijalci“ su morali dodatno da se angažuju, pri čemu njihov rad nije baš vidljiv - jer većina izbegava da vidi nevolje drugih, pa tako i one koji pomažu u njihovom prevazilaženju.

Pravila, pravila

Dakle, korona je postala lakmus pod kojim su sam rad i dostojanstvenost rada „pocrveneli!“, a zbog vanrednih okolnosti ni oni kojima je obaveza upravo zaštita rada i uslova postali su nevidljivi. Pre svega sindikati i organizacije za zaštitu ljudskih prava. Jer, za boga miloga, svet je u krizi, ko će još brinuti o detaljima koji podrazumevaju poštovanje tuđeg truda! Ili slobodu kao takvu i slobodu u izboru i obavljanju posla.

"Smisao postojanja sindikata je da obezbedi dostojanstven rad. Dostojanstven rad je suprotan prekarnom radu koji znači nesiguran, nebezbedan, neugovoren posao. Rizičan u svakom smislu" kaže predsednik UGS "Nezavisnost" Zoran Stojiljković.

Za Stojiljkovića nema sumnje da i u ovoj kriznoj godini - ili baš zbog nje - rad mora biti ugovoren, bezbedan, pristojno i na vreme plaćen. Svuda, pa naravno i u Srbiji: “Uslovi se dogovaraju i realizuju kroz ugovore o radu, a oni su proizvod kolektivnog ugovaranja i dogovaranja. Kroz kolektivne ugovore uspostavljena su, ili bi trebalo da budu uspostavljena, pravila ponašanja obe strane, zaposlenih i poslodavaca.” Odnosno onih koji ulažu rad i onih koji taj rad plaćaju.

“Nisu samo bezbednost i zarada važni, oni su neophodni, a da bi rad zaista bio dostojanstven ne sme biti ‘gruvanja karaktera’, odnosno dovođenja zaposlenih u ponižavajući položaj, bilo kroz klasični mobing, bilo kroz uslovljavanje zaposlenih u javnoj upravi, medijima, prosveti, zdravstvu… da deluju i rade po pravilima profesije i savesti a ne po nalogu ‘odozgo’ ", kaže predsednik Nezavisnosti.

Čuvanje karaktera

Stojiljković je uveren da obim tih nepoželjnih “ugruvavanja” karaktera na radnim mestima govori o razmerama klijentelizma i partijskog zapošljavanja koji po prirodi stvari poništavaju i dostojanstvenost rada i sam rad: “Naravno, element koji ne smemo nikako zaboraviti jeste zarada od koje se pristojno živi, a to svakako nije ova minimalna koja ne garantuje ni pokriće minimalne potrošačke korpe za tročlanu porodicu, tačnije ispod je linije siromaštva.”

I predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata Ranka Savić deli ova gledišta, uz napomenu da se rada i dostojanstva rada sećamo samo povodom dana kada se obeležavaju, a svim ostalim danima, sedmicama i mesecima u godini okrećemo se sitnim interesima i strahovima - da se sačuva (pre toga dobije) poslić, da se ne zameri nekome “gore” koji može da se osveti… A to sve rad pretvara u nedostojanstven, pri čemu tako stečeno i očuvano radno mesto ne znači i stvarni beg od siromaštva. Jer, u Srbiji je sve više zaposlenih na plati koja se bliži minimalnoj, svesnih da “prosek” dižu oni na privilegovanim poslovima. “Jedan od šest radnika živi ispod granice siromaštva”, upozorava Savić. Pri čemu ni većina ostalih zaposlenih nije mnogo iznad, plus sve brojniji penzioneri koji najčešće žive baš tu negde oko linije siromaštva ili ispod nje.

Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Mihail Arandarenko, uz pridev dostojanstven (rad), dodaje i druge dve odrednice - pristojan i dobar. Onaj posao od kog može da se živi pristojno, dobro, dostojanstveno.

„Kad kažem dobar mislim na ukupne uslove rada, u kojima je plata samo jedan od uslova za rad. Što bolja to bolje, ali važno je da zarada odgovara kvalifikacijama, da se ne osećaš eksploatisano, ugroženo, progonjeno. Taj nivo dostojanstvenosti rada ima i socijalnu i psihološku dimenziju. Značajno je i da imaš osiguranje, da nisi izložen preteranim rizicima, da očekuješ izvesno penziju“, kaže Arandarenko.

Drugi aspekt je odnos poslodavca prema zaposlenom, a ključno je da to bude „odnos institucionalizovane saradnje“. Doslovno po ugovoru koji se sklapa za svaki angažnman.

Arandarenko ne sumnja u ono što se i golim okom vidi, a i forsira u Srbiji, da je sigurnije i isplativije biti angažovan, odnosno zaposlen u javnom sektoru. Tu se, napominje, neki od elemenata dostojanstvenog rada lakše ističu, pre svega sigurnost posla, a i zarada koja je u proseku veća kad vam je država poslodavac.

Sigurnost takvog radnog mesta, međutim, uslovljena je drugim odnosima koji dostojanstvenost i rada i radnika poništavaju ili barem smanjuju, a Stojiljković njihov izraz vidi u klijentelizmu, nepozitmu i partijskom zapošljavanju.

Ako se polje rada premesti iz zona koje je već naglašena pandemija isturila na svetlo dana, pa i rada kao preduslova preživljavanja, dolazi se u široko polje koje vezuje posao i zadovoljstvo. Svako ko živi od svojih deset prstiju zna da je za kvalitetno obavljanje bilo kog posla, uz kvalifikacije, bitna sklonost ka nekom poslu i da rad koji prija, godi čoveku i celokupan život čini kvalitetnijim. Već godinama, pa i decenijama, postoje zanimanja koja ljudima nude mogućnost da se izraze u potpunosti, od sve značajnijeg IT sektora, preko nekada ponižavanih a danas kreativnih poslova kao što su, primerice, kuvar, krojač… To su, istovremeno, poslovi koji omogućavaju dobru perspektivu i napredovanje, što je takođe značajna dimenzija dostojanstva rada.

Uz platu, bezbedne uslove rada i poštovanje, to je karika koja čoveku ne dozvoljava da, kako je to Stojiljković sociološki konstatovao, ne bude „mrtvac na dopustu“ i da ne hoda po svetu kao zombi.

Mada, ako se podvuče crta, dostojanstven rad bi morao da zadovoljava i bitnu vremensku odrednicu davno formulisanu kroz tri osmice - osam sati rada, osam sati sna i osam sati društvenog života, ali to je tema za drugi dan posvećen radu -1. maj.

Beleži novinarka: Jelka Jovanović

Izvor: UGS Nezavisnost 

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor

Objavljeno u Sindikat

Autorski tekstovi: Jelka Jovanović 

* Sa novom minimalnim cenom rada za 2021. godinu od oko 32 hiljade dinara, Srbija nije promenila svoje osrednje žalosno mesto u regionu, a posebno brine činjenica da je sve manja razlika između najniže i prosečne zarade. Ne zbog naglog rasta životnog standarda onih na dnu, već činjenica da je njih mnogo, pošto svaki šesti zaposleni prima minimalnu zaradu, još toliko njih samo desetak procenata više, a čak 60 odsto je ispod prosečne zarade. Nije utešno što je slična statistika u Makedoniji, BiH, Crnoj Gori, Albaniji i na Kosovu, mada nisu svi pokazatelji isti. Izdvajaju se Hrvatska i Slovenija gde minimalac tretiraju kao obavezu koju poslodavci primenjuju retko i kratkoročno, na samo nekoliko procenata zaposlenih, ali koji obezbeđuje prostojan život

Sledeći uputstva nimalo nadležnog u meritumu stvari predsednika Srbije i vladajuće stranke Aleksandra Vučića, Vlada Srbije - kojoj su mandat i ovlašćenja istekla poodavno - mimo volje socijalnih partnera, odlučila je da minimalna cena rada naredne godine bude od 29.428,80 do 33.843,12 dinara, zavisno koliko mesec ima radnih sati, odnosno 6,6 odsto više nego ove. Po satu.

Reprezentativni sindikati i poslodavci nisu uspeli tokom višenedeljnjih razgovora-pregovora da se usaglase, pa pred formalno nadležan Socijalno-ekomonski savet (čiji su članovi) nisu izašli sa kvalifikovanim predlogom. Sindikati su, podsetimo, hteli dvocifreno uvećanje do vrednosti tzv. minimalne (redukovane do praga siromaštva) potrošačke korpe, oko 37.5000 dinara, a poslodavci da se stavi moratorijum na tu obavezu i zadrži postojećih tridesetak hiljada dinara.

PRESEČENO: Premda, u konstelaciji akutne ekonomske krize izavane koronavirusom, ali i realnih ekonomskih parametara ni 30, ni 32, a ni 37 hiljada dinara ne garantuju ono što se zove iole dostojanstvenim životom, s jedne strane, a s druge bitno ugrožavaju opstanak mnogih malih firmi.

Privremeno kao trajno

Vlada je, malo po babu, malo po stričevima, iako bez mandata, “presekla” da ne bude ni nula (do četiri odsto) ni 12 odsto (do 15 procenata), već oko 6,6. Uz navodno popuštanje poslodavcima povećanjem za oko dve hiljade dinara neoporezovanog dela zarade, čime se donekle amortizuje trošak istog tolikog povećanja minimalca. Pri čemu je, zapravo, tzv. država najviše sebi učinila uslugu i snizila izdatke za poreze pošto je sama najveći poslodovac formalno oko 350.000 zaposlenih koji su na najnižoj ceni rada. Treba li naglasiti godinama, iako bi ta mera zakonski trebalo da bude privremena i povremena, dok se ne prevaziđe akutna kriza u poslovanju.

Izgledi da se taj fundus bedno plaćene radne snage promeni su dvojaki; sa istekom obaveze poslodavaca koji su prihvatili državnu pomoć u minimalcima tokom trajanja koronavirusa (tri meseca neto po radniku, plus dva po 18.000 neto) da ne otpuštaju zaposlene - može ih biti nešto manje. Pritom, ako reše da zadrže zaposlene mnogi poslodavci će biti prinuđeni da se uključe u mini-plate, čime se broj onih koji će raditi za garantovani iznos značajno povećati. Procene idu i do pola miliona, što je četvrtina ukupno zvanično zaposlenih.

Taknuto-maknuto, šahovski rečeno, a ko preživi pričaće.

Izvesno je da će i naredne jeseni, kao i prethodnih godina, reprezentativni sindikati tražiti izjednačavanje najniže cene rada i najjeftinije potrošačke korpe, a poslodavci predah ili minimalne korekcije uz povećanje neoporezovanog dela zarada (svih, ne samo minimalne). A, u nastojanju da 2025. prosečna zarada bude 900 evra, vlast će sve više primicati minimalnu i prosečnu zaradu. Pri čemu se niko neće truditi da objasni da u prosečnoj plati učestvuju i izvršitelji i notari sa desetinama hiljada evra mesečno, za razliku od nekih ranijih godina kad ih nije bilo, a odnos minimalne zarade i prosečne plate nije bio kao sada jedva jedan prema dva, već 1:3, kao 2008.

POČECI: Valja biti realan i reći da minimalna cena rada poslednjih godina “skače” redovno, ponekad kao lane ubedljivo (dvocifreno), pa vlastima omogućava samohvalu da je za manje od decenije udvostručena, no cena toga je sve izraženija uravnilovka. Taj već zaboravljeni termin iz socijalističkog doba opisuje težnju da se plate za sve poslove i sve zaposlene, bez obzira na kvalifikaciju, znanje i zalaganje, “uravnoteže”, bezmalo izjednače, da se upkos proklamovanom neokapitalizmu paradigma vlasti da su svi “jednaki” izdigne na nivo principa. Pa makar bili jednaki u siromaštvu, ako ne u raspodeli opšteg dobra, o čemu najbolje svedoči činjenica da više od 60 odsto zaposlenih prima tzv. referentu zaradu koja je tek nešto veća od minimalca.

Nonsens je da se ta takozvana socijalistička paradigma prilično razlikuje od stvarne, pošto je pred kraj počivše četvrte Jugoslavije (SFRJ), u kojoj je obnovljeno kolektivno pregovaranje i ugovaranje, krajem devete decenije XX veka u okviru firme bio predviđen raspon zarada jedan prema sedam. Pri čemu “kec” nije bio nužno na nivou zakonom i Opštim kolektivnim ugovorom zajamčene/zagarantovane zarade, već u skladu sa ekonomskim moćima firme, pa i čitavnih grana, što se regulisalo posebnim kolektivnim ugovorima.

Pregovaračko nasleđe

Na nesreću, a i sramotu, danas čak ni analitičari radnih i socijalnih odnosa i prava ne znaju da Srbija - a i ostale države u regionu nastale na temeljima zajednički srušene SFRJ - tripartitno pregovaranje i formalni socijalni dijalog baštini upravo iz tog vremena kada su partneri bili (državni) sindikati i privrednici udruženi u privrednu komoru, a kao treći element država, poslodavac dobrom delu zaposlenih. I, naravno, kapo di kapo, što se bar ovde održalo i 2020, uprkos formalnoj promeni svojinskih i radnih odnosa i samog sistema.

Istorija kaže da su prva kolektivna ugovaranja uslova rada, uključujući nadnicu, priznata u Engleskoj 1891. godine, Nemačkoj 1918. i Francuskoj 1919. Tri godine posle Francuske i tri godine pre Italije, Kraljevina Jugoslavija, a time i Srbija, uvode taj institut, koji definitivno postaje opštevažeći princip 1935, kada je u SAD donet Vagnerov zakon. U prvim kolektivnim ugovorima sindikati i poslodavci bili su bukvalno na dve strane barikade, pri čemu barikade nisu bile samo figurativne; u ime svetosti privatne svojine i kapitala, poslodavci nisu dopuštali mešanje u “svoje” poslove, dok su sindikati zahtevali da se valorizuje učešće rada u konačnoj ceni proizvodnje. Sa barikadama ili pored njih.

POREĐENJA: Ovako formulisane osnovne pregovaračke pozicije održane su i danas, u zemljama bivšeg spocijalizma, realnog i posebno onog našeg samoupravnog, umnogome su čak istovetne, sem što su nekim čudom centralizma sile pregovarača prilično oslabile. Poslodavci, podsetimo, na nacionalnom nivou u Srbiji imaju samo jedno reprezentativno udruženje Uniju poslodavaca Srbije, a sindikati dve centrale sa pravom pregovaranja Ujedinjene granske sindikate Nezavisnost i Savez samostalnih sindikata Srbije.

Jedini posle 2000. godine doneti Opšti kolektivni ugovor odavno je u penziji, a novog nema na vidiku, iako ni pređašnji nije mnogo značio, čak ni sa tzv. proširenim dejstvom, odnosno obavezom svih poslodavaca da ga primenjuju iako nisu u članstvu formalnih pregovarača - Unije i oba sindikata.

Praksa nastala na temelju SFRJ sa manje ili nešto više izmena ostala je na snazi u svim novonastalim državama, što nije ni čudno pošto je tada započet proces bio u skladu sa evropskim zakonodavstvom i praksom MOR-a i međunarodnih sindikalnih centrala. No, razlike u privrednoj snazi koje su se i tokom života SFRJ osećale uvećane su, pa je i praksa minimalne cene rada, kao i ukupna platna politika različita.

Srbija je, valja odmah reći, upkos svim pričama o nikad boljem standardu i neviđenom rastu najvećem ne samo u regionu već i diljem evropskih, pa i svetskih meridijana, u jadnoj regionalnoj sredini, bar kada je visina minimalne cene rada u pitanju.

Po učestalosti njene isplate je pri vrhu, pošto svaki šesti zaposleni prima minimalac. I to godinama.

Slovenački maksi minimalac

U svemu prednjači, naravno, Slovenija u kojoj je na snazi minimalac od za nas neverovatnih 940,58 evra (prošle godine nešto više od 886 evra). Pri čemu plava koverta kod njih ne podrazumeva samo tu svotu - ona se uvećava za noćni i prekovremeni rad, kao i za rad tokom praznika. I u skladu sa najboljim socijalističkim (sic!) načelima, u minimalnu zaradu nije moguće uračunati obavezne troškove poslodavca za obrok i prevoz, a naravno ni službena putovanja, nagrade, otpremnine… Što, istina, formalno važi za sve zemlje regiona, uključujući Srbiju, ali zakon ide drumom, a praksa šumom, pa se malo gde primenjuju te odredbe o minimalcu uvećanom za uvećano radno angažovanje (i pripadajuća prava).

Za naše prilike zvuči čudno da je prosečna plata u Sloveniji veća od minimalne za samo oko 300 evra, odnosno nešto više od četvrtine, ali je to više nego logično ako se zna da u deželi samo četiri odsto zaposlenih prima minimalac. U Sloveniji se minimalna zarada redovno koriguje, slično kao i kod ostalih, u skladu sa troškovima života i rastom BDP-a (sa izuzetkom Crne Gore).

U Hrvatskoj je na snazi minimalac nešto veći od 400 evra. Poređenja radi, prvi Opći kolektivni ugovor, na osnovu saveznog zakona o radnim odnosima, Hrvatska je usvojila 1989, a najniža “osnovna plaća”, utvrđena je tada na 2.800 dinara, odnosno 15,38 dinara po satu rada. Za neupućene, nemačka marka je te godine vredela između sedam i osam dinara (pre minihiperinflacije Ante Markovića), odnosno minimalac je bio oko 400 maraka, što je ekvivalent današnjih 400 evra. Ove godine u Hrvatskoj minimalac od 3.250 kuna prima manje od tri odsto zaposlenih, ali je prosečna zarada u skladu sa drugim ekonomskim pokazateljima više nego dvostruko veća i iznosi oko 850 evra.

Crna Gora, pak, ima prosečnu zaradu veću nego u Srbiji, oko 520 evra, ali minimalac je minimalniji, pa je od 2018. na oko 220 evra, pri čemu je godinama pre toga bio “stabilnih” oko 190 evra.

U Bosni i Hercegovini prosečna i minimalna zarada slične su onima u Srbiji, mada entiteti samostalno određuju vrednost minimalca.

Severna Makedonija je na začelju eks-ju statistike sa prosečnom zaradom od oko 420 evra i bezmalo upola manjim minimalacem od 234 evra, koji propagandno dva meseca primaju i svi državni funkcioneri da bi se solidarisali sa najsimorašnijim radnicima.

Ako se prave validna poređenja jedan od glavnih parametara mora biti koliki je procenat ljudi na najnižoj zaradi pa da utvrdimo znanje; lane je u Srbiji od 2,16 miliona zaposlenih još aktuelnih 350.000 radnika bilo u minizoni, u Sloveniji je oko 3,7 odsto od ukupno 885.700 (slično je i sada), a u Hrvatskoj samo 2,25 odsto zaposlenih. Goru statistiku od Srbije beleže BiH, Makedonija i Crna Gora. U BiH ukupan broj zaposlenih je 820.000, a minimalac nešto veći od 210 evra prima bezmalo svaki treći radnik, kao i u Crnoj Gori (28 odsto). U Makedoniji je 26.000 denara garantovano za oko 70.000 od ukupno 247.200 radnika (28 odsto).

Još je jedno poređenje bitno - koliko minimalac stvarno vredi: u Srbiji ne doseže ni tu redukovanu potrošačku korpu od koje niko ne može da preživi, a za prosečnu su potrebne 2,4 minimalne zarade. Njena vrednost je slična i u Crnoj Gorti, pa su tamo potrebna tri minimlca za prosečan život, u Hrvatskoj dva (potrošačka korpa teži 895 evra mesečno). S tim što Hrvati, kao ni Slovenci, ne znaju za redukovanu potrošačku korpu. U BiH bezmalo beleže regionalni rekord, jer je potrebno više od tri minimalca da se napuni korpa za četvoročlanu porodicu.

Na kraju, u većini evropskih zemalja zakonom je propisana minimalna plata koja predstavlja donju granicu za poslodavce. Kako navodi Eurostat, osim Danske, Italije, Kipra, Austrije, Finske i Švedske, sve ostale članice Evropske unije imaju nacionalnu minimalnu platu, kao i sve zemlje kandidati za članstvo u EU. Raspon minimalnih plata u zemljama EU na kraju 2018. godine kretao se od 261 evra u Bugarskoj do 1.999 evra u Luksemburgu. Ovaj prvi podatak zvuči utešno, ako se siromaštvo uzima kao mera života.

Izvor: UGS Nezavisnost

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor

Objavljeno u Prva vest

* Nataša Mikluc (43) samohrana je majka petoro dece. Iako, najstarija ćerka i najstariji sin opredelivši se za samostalan život formiranjem sopstvenih porodica, krenuli su svojim putevima, Natašine muke ne prestaju...

Dočekala nas je na ulici ispred kuće u Monoštorskoj, u Somboru gotovo nemoćno sastavljajući oči ali ne prekrštajući ruke i s ipak nekim prikrivenim osmehom ispod kojeg tinja itekakva želja za životom a prethodno se osmelila da nam se obrati putem društvenih mreža za pomoć... Pomislili smo najpre da joj je u pitanju najmlađi sin, koji je trčkrarao oko nje igrajući se sa mačkom, no odmah saznajemo tajnu da joj je to ipak unuk. Uvela nas je odmah unutra..

Iz lepo uređenog dvorišta, ulazimo u više nego skromne prostorije. Trenutne prostorije njenog života. Jer... - Uvek ima dobrih ljudi. Tako se pokazao i ovaj čovek, vlasnik kuće, koji je kada me je sreo nekoliko puta a ja od muke rekla, "ubiću se", ponudio mi smeštaj... Eto barem imamo ovaj krov nad glavom a ispod njega ništa nije naše... Sve nam je potrebno. Meni ne treba skoro više ništa, ali deca su tu.. "Srednja" ćerka je krenula u 8. razred Osnovne škole Bratstvo Jedinstvo i mogu reći da s obzirom da za razliku od druge dece nema nikakvih osnovnih uslova ni za učenje ni za život, mislim da je lepo to što uspeva da školsku godinu ipak završi vrlo dobrim uspehom...

I tu se muke nižu. Saznajemo i da je prvi put baš kako smo mi došli u posetu Nataši, u cilju da medijski podstaknemo i predstavimo njen veliki životni problem, došla su dva drugara da uče zajedno sa svojom drugaricom, i to, kod nje... Ona je dotle izbegavala da "dovede društvo iz škole" - opet, kao druga deca, jer nema tu stola za pisanje, crtanje.. rade kako kaže i majka Nataša, "evo vidite, na podu"... a o sramežljivom stajanju "po strani" u školi, na pauzi, na odmoru, da i ne govorim... a polovinu potrebnih knjiga za nastavu, nisam uspela da joj obezbedim.

Dvoje najmlađe Natašine dece, sedmogodišnji sin i šestogodišnja ćerka, sa njom su, takođe. Takođe, i Natašina majka (59), koja već odavno nosi dijagnozu teže psihičke bolesti. Nataša teško i može da se odvoji od nje.

- Eto, neće jedno zlo samo... majku ne smem da ostavaim u kući, a opet moram da radim. Moram da idem u nadnicu, ja prosto volim i hoću da radim, iako sam i sama slaba... evo vidite, imam svega trideset osam kilograma, a mogu da potegnem i mnoge "muške" poslove. Brza sam, poslodavci su zadovoljni mojim radom a znate da do posla nije lako doći. Sa "minimalcem" ne znam ni sama kako preživljavamo. Samo za lekove ode više od pola, a gde su režijski troškovi... Samo da deca budu zdrava...

I uprkos mukama u kojima živi i uprkos tome što je iza nje i teško iskustvo u veoma lošem minulom braku nakon čega je završila u Sigurnoj kući, do pre nekoliko godina, kod Nataše nema kuknjave. Naprotiv, nosi svoj životni ponos hrabro. A potrebno im je, ponavljamo, sve. Hrana, nameštaj, šporet, frižider, školski pribor, garderoba, obuća, zima ide, ogrev....

Svi koji žele da pomognu, Nataši Mikluc i njenoj skromoj porodici koja živi u uslovima ispod granice humanog, ovim putem mogu to da učine javljanjem u naš mejl: Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.

Takođe nalazimo i druge načine kako Nataši da pomognemo: to je osim ostalog, sakupljanje svih navedenih artikala i potrepština za život, a što smo nastavili i daljom realizacijom našeg održivog Gradskog socijalno-humanitarnog projekta "Vidljivim akcijama sprečimo najteže prepreke", iz prošle godine. Zato hvala svim građanakma i građanima koji su doneli do sada i koji imaju nameru da donesu robu (očuvanu) i ostalo u granicama vaših mogućnosti, na zajedničku adresu Novog Radio Sombora, Udruženja Podium - našeg osnivača i Ujedinjenih granskih sindikata Nezavisnost (Sombor, Venac Stepe Stepanovića 9).

~ . ~

U prilogu dostavljamo spisak knjiga odnosno udžbenika potrebnih za dalje školovanje u okviru nastave 8. razreda Osnovne škole (Bratstvo Jedinstvo, Sombor), za Natašinu ćerku:

1. Magnet 4 - Nemački jezik - Udžbenik

2. Magnet 4 - Nemački jezik - Radna sveska

3. Srpski jezik - Komplet lektira

4. Muzička kultura - Udžbenik

5. Tehničko i informativno obrazovanje - Udžbenik

6. Tehničko i informativno obrazovanje - Radna sveska

6. Tehničko i informativno obrazovanje - Materijal

7. Discover 5 English - Udžbenik

8. Discover 5 English - Radna sveska

Medijska pažnja i pratnja: Novi Radio Sombor

Objavljeno u Prva vest

Kontakt

Venac Stepe Stepanovića 9 (kancelarija) Ivana Kosančića 19 (redakcija, sedište) 25000 Sombor, Srbija

e-mail:

office@noviradiosombor.com

Telefon: +381-25-510-16-41
Mobilni: +381-65-8-675-445

Portal:

http://noviradiosombor.com

Internet radio: Novi Radio Sombor

http://www.omiljeniradio.com/index.php/radio-uzivo-online-srbija/1130-novi-radio-sombor-uzivo-online.html 

POSTANITE SARADNICI

Svi koji želite, možete da postanete saradnici Novog Radio Sombora, bilo gde da živite i boravite.

Izaberite oblast, pošaljite vest, informaciju, fotografije.

Dobrodošli saradnici u marketingu i oglašavanju!

Javite se na e-mail:

office@noviradiosombor.com

Telefon: +381-65-8-675-445

Top
We use cookies to improve our website. By continuing to use this website, you are giving consent to cookies being used. More details…