Prikazivanje članaka po tagu tv serije

* Ekipa u kategoriji 'dizajna frizure iz epohe', u kojoj se nalazi rođena Somborka Lidija Škorućak, osvojila je najprestižnije svetsko televizijsko priznanje, Emmy nagradu, za svoje ostvarenje u planetarno popularnoj televizijskoj seriji Bridgerton, sezona 2

U originalu, na portalu ove glasovite filmske kuće, na web-adresi: https://www.emmys.com/, stoji sledeće:

Outstanding Period And/Or Character Hairstyling - 2022

WINNER:

Bridgerton

"The Viscount Who Loved Me"

----

Kako po pravilima za ovako visoku nagradu stoji, nominacije se daju za četiri konkurenta za glavnu nagradu u istoj kategoriji, pa je najpre (u julu ove godine) objavljena nominacija, za kategoriju: izuzetno ostvarenje u dizajnu frizura iz epohe. Pobednička ekipa je nominovana zajedno sa još tri serije: Stranger things Pam& Tommy, The First Lady i Marvelous Mrs Maisel.

- Serija koju sam radila, Bridgerton (Bridžiton) zahvaljujući vrlo brzoj popularnosti je ušla u 2. sezonu - pojašnjava Lidija Škorućak: - Interesantno je da je i prva sezona, drugi dizajner, dobila isto Emmy prošle godine pa se nekako nismo ni nadali da ćemo mi i sada biti pobednici.

Dizajner fruzura i šminke je izuzetno talentovana Šveđanka Erika Okvist (50), koja živi u Londonu već dugi niz godina i ređa uspehe. - Ona je zaslužna i za moj prvi posao koji me je doveo u London (Mr Selfridge, 2015. godine) i za još jedno elitno priznanje - BAFTA, za nagrađenu seriju Taboo, takođe za šminku (Tom Hardy, glavna uloga). Nakon 6 godina od Tabua, bilo je više Erikinih pokušaja da me priključi timu, ali ja sam se nalazila baš tada na drugim stranama, drugim poslovima, čak sam i dizajnirala jednu seriju u međuvremenu koja je takođe bila u trci, ali ne i nominovana, za EMMY za šminku (Flack sezona 2./), ali sada se "poklopilo" da sam slobodna... taman pri kraju snimanja - priča Lidija i dopunjuje: - Witchera (za šminku smo dobili nagradu BAFTA ove godine), te sam sa velikim zadovoljstvom ponovo ukročila u tim Erike Okvist.

Glumica kojoj Lidija Škorućak radi frizuru/periku i šminku iz nagrađene sezone 2 Bridžitona je Ruth Gemmell koja igra ulogu Lady Bridziton (sa njom je i ove sezone 3, koju upravo snimaju) i Shelly Conn (igrala je Mrs Sharmu), kao i Mrs Varley (služavka u kući Featherington) i još nekoliko daily igrača, glumaca koji imaju sjajne epizodne uloge.

- Izgled perike/frizure iskreiram sama u okviru inicijalne ideje o njenom izgledu koja se ustanovi u pripremama tako da imam potpunu slobodu u tom smislu - nema razloga da krije zadovoljstvo, inače po prirodi ali ne i u poslu skromna, harizmatična Lidija. - Naravno, svaka njena pojava je malo drugačija, posebnija, u zavisnosti od kostima, ukrasa u kosi pa onda s obzirom na okolnosti, prilike (izgled dok je u kući, posete, balovi, šetnje u prirodi, vožnja u kočiji...) biva i takav izgled, frizura...

Kostimi su inače ručno rađeni i zaista je pravi doživljaj videti, kako napominje i Lidija, uživo sve te detalje vrhunski istkane. Osim prelepog dekora u studiju, lokacije su stare građevine, po čitavoj Engleskoj, parkovi i obale reka, jezera, kanali i to dodaje posebnu čar dok radi, navodi, na ovoj seriji čije je zbivanje smešteno u Regency period, 1813. godine.

- Primam ovaj Emmy u ime mog predivnog i opasno talentovanog tima. Zahvaljujući Marku Pilcheru koji je prvi postavio osnove ovog divnog sveta Bridgertona. I želim da se zahvalim svima koji su verovali u mene. I svima koji nisu verovali jer na kraju krajeva bez svih njih ne bih bila ovde gde sam. Veoma sam ponosna i polaskana ovom nagradom. Hvala Emijima. Hvala mom talentovanom timu, Bridgerton sezona 2. Svi ste vi pobednici – izjavila je na dodeli nagrade Erika Okvist, uz pominjanje svih imena u ekipi i naše Lidije Škorućak.

U najkraćem: Osmoro bliskih braće i sestara porodice Bridgerton traži ljubav i sreću među londonskom elitom. Nadahnuto bestselerima Julije Quinn. U glavnim ulogama su svetski poznata i popularna imena: Adjoa Andoh, Julie Andrews, Lorraine Ashbourne

O dodeli:

74. dodela nagrada Emi za kreativnu umetnost održana je 3. i 4. septembra u Majkrosoft teatru u centru Los Anđelesa u Kaliforniji, SAD. Ceremonija je emitovana u Sjedinjenim Državama na NBC-u, a održana je u ponedeljak kako bi se prilagodila emisija NBC-ja o fudbalu u nedelju uveče (pažnja, solidarnost u medijskom smislu). Nominacije su objavljene 12. jula 2022. Ceremoniju je producirala Done and Dusted i Hudlin Entertainment, a režija je delo Hamish Hamilton.

.....

Podsetimo, Somborka Lidija Škorućak ima u svojoj već lepo ispisanoj biografiji priznanja najviše klase, a kako smo objavili, osim ostalih nagrada, bila je u timu pobednika, najvišeg evropskog filmskog priznanja - engleskog Oskara za šminku i frizuru (donji link):

https://www.noviradiosombor.com/vesti/turizam/turisticka-organizacija-grada-sombora/itemlist/search?searchword=lidija+%C5%A1koru%C4%87ak

Novi Radio Sombor, Udruženje "PODIUM" i Granski sindikat KUM-kultura,umetnost,mediji "Nezavisnost" izražavaju sve čestitke Lidiji Škorućak, koja je započela karijeru u Narodnom pozorištu Sombor, nastavila stazama uspeha u najrazvijenijim tv, filmskim i pozorišnim evropskim i svetskim kućama, na ponos svom rodnom gradu, Somboru.

- Pogledajte u dodatku rubrike, fotogaleriju - 

Medijska pažnja i pratnja: Novi Radio Sombor

(Sva autorska prava eventualnog daljeg objavljivanja ove rubrike i njenog celovitog sadržaja postavljeno na portalu Novog Radio Sombora bez upita i dozvole bilo koje strane ili pojedinca zaštićena i zadržana svim relevantnim pravnim mehanizmima!)

Objavljeno u Prva vest

- 6. oktobar 2020. Intervju  -

* Sindikate itekako treba da zanima, recimo, smanjenje ili zamrzavanje plata u javnom sektoru, kao i njihovo povećanje. To treba da bude selektivno. Ne možete sada nagrađivati administrativnog službenika kao prvorazrednog neurohirurga. Ako su bile restrikcije u javnom sektoru, kako to možete raditi sa prosvetnim radnicima kojima dajete svoju decu da ih nečemu nauče? Ili, recimo, zdravstvenim radnicima koji vas leče? Ili, sa kulturom, koja nas duhovno obogaćuje, kaže Voja Brajović u razgovoru za portal UGS Nezavisnost

U godini korone kad su kultura i umetnost doterani na najniži nivo, Voja Brajović (1948) dobio je jednu od najznačajnijih glumačkih nagrada “Pavle Vuisić”  (za izuzetan doprinos umetnosti glume u domaćem igranom filmu i njemu sličnim medijima), a potom mu je Trebinjski filmski festival dodelio i nagradu za izuzetan doprinos evro-mediteranskoj sceni „Zlatni platan“. Konačno, stigao je i “Zlatni beočug” KPZ Beograd.

Kako doživljava ove nagrade i kakav je njegov generalni stav prema priznanjima, jedan je od odgovora koje smo potražili od velikana domaćeg glumišta. U razgovoru za portal UGS Nezavisnost sa Vojom Brajovićem pričali smo o sindikalnom (ne)organizovanju dramskih radnika, Udruženju dramskih umetnika Srbije (UDUS) čiji je predsednik, “posledicama” njegovog (kratkog) ministrovanja, razornom uticaju pandemije na izvođačke (i ostale) umetnosti, nekadašnjoj i sadašnjoj filmskoj i pozorišnoj glumi.

UDRUŽENJA, SINDIKATI, POLITIČKE ORGANIZACIJE:

- Mi smo Udruženje dramskih umetnika Srbije kome je država poverila neki posao. A taj povereni posao jeste da Udruženje, preko države, zbrinjava samostalne umetnike - nemojmo brkati samostalne i slobodne, slobodni su svi, a samostalni umetnici su oni koji su zapošljeni sami kod sebe, a država je preuzela da im plaća penziono i zdravstveno osiguranje.

Udruženje, u stvari, kad bi se gledalo formalno, zaposlenima i nije potrebno, iako je malo paradoksalno jer je u njemu najviše, već godinama, zaposlenih. Zato što ti zaposleni imaju svoje ustanove koje to rade, dakle, Udruženje, barem dok sam ja ovde, ovih šest godina, vodi računa o održanju i očuvanju ustanova kulture. Pogotovo u ovo vreme kad je ukinuto zapošljavanje što strašno pogađa te ustanove, a pogađa i ljude koji treba nešto da rade. Bilo je, da podsetim, zabrana angažovanja spoljnih saradnika u ustanovama kulture za više od 10 odsto od broja zaposlenih u njima. Onda smo se kao Udruženje dogovorili da, zajedno sa upravnicima pozorišta, ukažemo na apsurnost takve odluke. Imate, recimo Pozorištance “Puž” u kome je zaposleno petoro ljudi, tako da su oni na godišnjem nivou mogli da angažuju samo 0,5 spoljnih saradnika (!). Do takvih je besmislica vodila ta odluka, što pokazuje da nije sagledana suština postojanja ustanova kulture. A, u politici jedne države visoko mesto među prioritetima bi trebalo da zauzima umetnost, što većina slabo razume.

Izborili smo se da se ta besmislena odredba ukine. Imamo tu i problem javnih nabavki. Recimo, neki Dom kulture treba da raspiše konkurs kako bi doveo neku predstavu iz, ne znam, Ateljea 212, koja se zove “XY”, ali ta predstava košta toliko i toliko, a na drugoj strani pojavi se neka predstava koja je mnogo jeftinija… To su sve stvari na koje je Udruženje dramskih umetnika ukazivalo i borilo se da se takve besmislice ukinu. I boriće se - za slobodu stvaralaštva, za javnu reč… Sve su to zadaci i rezultati UDUS.

- Svojevremeno, kad sam bio predlagan za predsednika UDUS odbijao sam to, smatrajući da udruženje treba da postane unija, dakle, sindikat, što je bila moja greška. To su, međutim, dve različite stvari što sam kasnije shvatio. Imao sam, naime, jedno iskustvo sa unijom, koje pokazuje te razlike. U vreme sankcija, 1992/93, dobio sam priliku, privilegiju da igram u Antverpenu, tadašnjoj Prestonici kulture Evrope. Pozvao me je reditelj Slobodan Unkovski i postao sam jedan od članova ansambla u predstavi, odnosno tog pozorišnog projekta. U teatru koji nema stalni ansambl, odnosno, u kome je petoro ljudi zaposleno u administraciji i ekipe angažuje po ugovoru, od električara i dekoratera do glumaca i reditelja. U vreme one užasne (hiper)inflacije ja sam potpisao vrlo solidan ugovor na mesečnom nivou, nije tajna, bile su u pitanju vrlo pristajne pare - tri hiljade maraka mesečne plate. I posle jedno… mesec dana… premijera je već bila odigrana, mene zovu iz uprave i pitaju da li bih hteo da postanem član Unije belgijskih glumaca, odnosno to se odnosilo na čitav Beneluks. Rekao sam da sam počastvovan i da hoću, kako ne, a nisam imao pojma o čemu se radi. Uzgred, to sam mogao da zloupotrebim, što nisam, jer mi je članstvo pružalo šansu da dobijem “Zeleni karton”, odnosno, pasoš.

O čemu se tu, međutim, radilo? Rečena Unija glumaca tražila je da se visina mog honorara automatski uplati i Uniji. Jer ono što ja dobijam neki njihov “X” zamišljeni član ne dobija. I, da meni ne bi plaćali dupli honorar, iz uprave su me zamolili da se učlanim u Uniju, koja je, uzgred, tamo vrlo jaka, što će reći da su mogli i da zabrane predstavu ako stvar ne bi bila rešena.

- Navodim ovaj primer uvek kad hoću da objasnim šta znači snaga sindikata. Mi, ovde, to ne znamo, ne zato što smo poniženi i uvređeni. Ne. Mi smo poniženi. Od početka. Profesija je imala neke sankcije i od samih nas, ovde, pa su ljudi streljani zato što su igrali za vreme rata. Neki su se jedva izvukli, a Žanka Stokić, koja je bila zabranjena, kad ju je Bojan Stupica pozvao da se “vrati” od sreće je umrla. U tom svetlu je to bilo marginalizovano kao umetnost, kao dokaz duhovnosti i svesti, tako da su ljudi, kako da kažem, bili ucenjivani, ponižavani honorarom… I nikada nisu mogli da se dogovore oko sindikalnog organizovanja… Da se odredi minimalna cena rada. Da se svi članovi sindikata solidarno podržavaju među sobom.  Da, recimo, ako je neko pristao da radi ispod te minimalne cene, da svi solidarno prestanu da rade u celoj zemlji. Da sve stane.

Sada imate, koliko znam, 29 TV serija koje su u procesu proizvodnje, pa ja se, ne znam, pojavljujem u sedam njih, i sada taj neki producent ima slobodne ruke i kaže, što bih ja sad uzeo Peru kad imam Miku koji je jeftiniji… Ma ne mora da uzme glumca uopšte, ima ljudi koji će za hiljadu dinara prihvatiti da budu na snimanju, što je za njih nekakav provod i tome slično. To se DEŠAVA! To se radi DAN-DANAS!

Nikad neću zaboraviti moj prvi ugovor koji mi je otvorio put za kasniju karijeru - reč je o “Otpisanima”. Imao sam 23 godine, bio odabran za glavnu ulogu Tihog. Gledam pažljivo ugovor i vidim da mi je ponuđena tri puta manja cifra nego što je bila u filmskoj varijanti. Pitam zašto drastično manji honorar za isti posao, a oni kažu, momak, ako ti nećeš da potpišeš ima ko hoće! To je bilo u vreme samoupravnog, socijalističkog društva u bivšoj SFRJ. I, pitam se, ko tim producentima, i onda i sada, daje pravo na takvo ponašanje. Znači li to da smo mi ništa?!

- Dakle, već tada sam, kako da kažem, celo svoje biće okrenuo ka borbi za sistem vrednosti. Iluzorno, ili utopijski, nema veze. To je, međutim, jedina stvar koja ovde nije urađena. Apsolutno. Sindikate itekako treba da zanima, recimo, slučaj povećanja plata u javnom sektoru, kao i onaj sa njihovim smanjenjem ili zamrzavanjem. Sada se govori o povećanju. Da, ali to treba da bude selektivno. Ne možete sada nagrađivati administrativnog službenika kao prvorazrednog neurohirurga. Ako su bile restrikcije u javnom sektoru, kako to možete raditi sa prosvetnim radnicima kojima dajete svoju decu da ih nečemu nauče? Ili, recimo, zdravstvenim radnicima koji vas leče? Ajde, da dodam i kulturu, koja nas duhovno obogaćuje. Da li preko Šekspira, ili Njegoša, ili preko Sterije - nebitno. To nikad neću razumeti. Država, naime, koja treba da bude servis svojih građana, razmišlja o svom servisu koji je održava - o administraciji. Onoj koja sluša, glasa i tu je da se njome manipuliše. Ne možete, naravno, manipulisati nekim pesnikom, ili vrhunskim hirurgom. Možete ih samo POTCENITI.

Znate, nekad su ljudi sanjali da postanu profesori, lekari… Upravo tu vidim nekakvu ulogu sindikata. Šta se, recimo, sada dešava sa lekarima koji ustanu u 6 ujutro i rade ceo dan, a kad završe smenu, obično dugačku, trče u privatne klinike… da bi OPSTALI. Živimo u liberalnom kapitalizmu a ne u kolektivnom siromaštvu. Možda je ovo drugo bolje rešenje. Imamo primere, možda Severna Koreja, Kuba, ne znam, Kibuci… Ali, nije to rešenje. Ovde je pitanje očuvanja zdravlja, napretka građana, svih koji tu žive. Tu, rekoh, sindikati imaju svoju snagu, mogućnost. To neće biti nikakva građanska neposlušnost, to su principi koji se ponude državi, i ako ona to prihvati, postupa ispravno. Hoću da kažem, sindikat nije politička organizacija, on je iznad toga. Mora biti jači od političke organizacije. Sindikati mogu da utiču na put jednog društva. Na razvoj jednog društva.

GOSPODIN MINISTAR:

- Ministar kulture bio sam nekih 15-ak meseci. To je bila kohabitaciona vlada i kad je moj predsednik vlade, iako sam ja bio predložen iz drugog šinjela, što se kaže, podneo ostavku, došlo je do novih izbora i, u novom sastavu, nisam predložen za ministra kulture, već sam nastavio kao savetnik predsednika države.

Ministarstvo kulture zadesilo me je kao neki vic, mislio sam da prave neku šalu kad su me pozvali. Bilo je to neugodno vreme kad se pretilo kako ćemo postati banana država… i onda je stigao taj poziv, dok sam slavio rođendan u nekom restoranu. Rekoh, mislio sam da je šala. Nakon svih tih, da kažem, šokova, zvao sam svoje prijatelje da ih pitam za mišljenje. I, onda, nakon prihvatanja, na svim bitnim mestima, mojih pomoćnika, postavio sam ljude za koje sam bio siguran da znaju bolje i više od mene. Ispalo je da je to ministarstvo vrlo stručnih ljudi, savesnih, slobodarnih, pametnih… koji su uradili tako mnogo za tako kratko vreme. Uvek sam svojim saradnicima govorio - evo, ovo će ostati iza nas kad nas više ne bude bilo. I desile su se, rekoh, vrlo pozitivne stvari.

Uspeli smo da se ne smešta automatski u “hrvatsku literaturu” sve što je napisano latinicom. Zaustavili smo tendenciju da se književnici svrstavaju po mestu rođenja a ne po njihovom opredeljenju. Reč je o Kišu, Andriću, Ćopiću, Seleniću… da vas ne zamaram. Radili smo, ali nismo stigli da završimo, na tome da svi verski spomenici na Kosovu pripadaju kulturi Srbije, pa kad se Kosovo premesti na Mars ili ne znam gde, šta god da se desi, oni su spomenici srpske kulture. Bila je to vrlo bitna stvar. Ponosan sam i na “posebna priznanja” jer smo izgurali da ljudi koji su zadužili državu, da im se ona nekako revanšira…

IZVOĐAČI VS. PANDEMIJA

Sveukupna kultura i umetnost ugroženi su u ovo vreme pandemije, ali, čini se da su izvođačke umetnosti u najtežoj poziciji. Kako da kažem, slikar može da slika, pisac da piše, kompozitor da komponuje… ali izvođači, kao što su operski pevači, baletani, glumci, muzičari… oni su “ostali bez posla”. To mora da se sagleda na globalnom nivou. Imate, recimo, fudbalsku utakmicu pred praznim stadionima, ali tu igra ekipa protiv ekipe, oni igraju fudbal, ultimat-fajteri bore se a da ih niko ne gleda, teniseri igraju jedni protiv drugih… glumci tako mogu samo za duševnu bolnicu. U našoj umetnosti publika je sastavni deo priče, uvek je tu interakcija. I svaki gledalac u stvari dođe u pozorište - nije baš da to svesno radi - da bi učestvovao u nečemu. Sad nas je zadesilo to što nas je zadesilo.

Igrao sam u JDP nedavno. Kapacitet pozorišta bio je ispunjen do poslednjeg mesta, doduše samo trećina prostora sa razmakom od dva sedišta. No, sve karte bile su rasprodate unapred. Hoću da kažem da postoji stravična potreba kod ljudi da podele to što im pozorište nudi. Da li je reč o Andriću, Šekspiru ili Simoviću, potpuno je svejedno.

Uslovi, znamo, neće biti bolji još dugo vreme. Ali? Evo sad ide novembar, pa mora da se zna da li grejanje preko tih klima-uređaja šteti ili to nema nikakve veze. ONI moraju da znaju. Razumem da je panika i da je reč o nekoj vrsti disciplinovanja društva, ali stručnjaci moraju brzo da daju odgovore. Moraju da kažu - to može, a to ne.

Recimo, supruga mog prijatelja se razbolela, konstatovan je Kovid-19, prebačena je u Zemunsku bolnicu. On, prisutan tamo, traži da ga testiraju. Pitaju ga da li ima simptome, on odgovara odrečno, na šta mu kažu da nema potrebe za testom. Na njegovo pitanje kako nema potrebe kad mu je u bolnici supruga “iz istog kreveta”, oni kažu da to nema nikakve veze. E pa, onda, je l ima veze ili nema? Mi ne znamo. Zašto se testira, da li zbog sumnje ili zbog plašenja? Šta se zbiva sa onima koji su preležali koronu? Sve su to tajne koje mi, kao laici, ne možemo da znamo, ali šta ćemo kao ugroženi? To su, dakle, vrlo zagonetne stvari. I bolne. Mislim da su sada ljudi, povodom ove pandemije, zaokupljeni nekim drugim stvarima, strahom, komercijalom - procvetale su ove sapundžije, maskadžije (smeh)… Ali, kuda dalje?!

NAGRADE GOVORE:

- Sve ovogodišnje nagrade koje sam dobio su, nekako, priznanja za životno delo. One su signal da moje vreme tek prolazi. Ali, one nekako govore, ili pokušavaju da me umire, slažu, da me obmanu da ja shvatim da nisam uzalud radio to što sam radio. Ma, da se tešim, eto, kao nije baš da ništa nisam uradio. Neko mi je nešto dao. E sad, kad su nagrade u pitanju, posebno mi znači ova sa imenom Pavla Vijisića. Znate, kad dobijete Oskara, Zlatnog lava, Zlatnu palmu, ne znam, nekada je bila pulska Zlatna arena… vi ne možete da govorite o Oskaru, niti o Zlatnoj palmi… no kad dobijete nagradu“Pavle Vuisić”, uhvatio sam sebe kako stalno govorim o Pavlu Vuisiću. Da pričam o sebi, svašta. Meni je to drago, isto toliko kao i kad sam svojevremeno dobio “Dobricu Milutinovića”. To je, dakle, nagrada koja me obavezuje prema svim mojim kolegama i prema tom velikanu koga ljudi sad više i ne znaju.

Na primer, pomenuo sam u Hrvatskoj ko je bio Tito Strozzi i, verujte, ljudi nemaju pojma. Ljudi zaborave. Zato što je naša umetnost takva da traje, da postoji u sećanjima onih koji su nas gledali i dok oni žive sa tim sećanjima i mi postojimo. To je kad govorimo o pozorištu. A filmovi, evo zamalo nisu otišli u “prašinu” da Jugoslovenska kinoteka nije počela da ih digitalizuje, što smo mi nekad radili u Ministarsvu kulture dok sam bio tamo. Bože, nikad neću zaboraviti tadašnjeg japanskog ambasadora koji je donosio takve dragocene stvari, perfektno znao srpski… Kad nam kaže da je obezbedio komplet instrumenata za Simfonijski orkestar, ili rasvetu za pozorište, ili novac za digitalizaciju…

POZORIŠTE, FILM, TELEVIZIJA:

Rad na filmu i u pozorištu razlikuje se, iako glumac uvek mora, gdegod bio, sebe da u potpunosti da. Da li igra Šekspira ili bilo šta drugo, svejedno. Tu sad postoje uhlebljavanja sa raznoraznim serijama koje su, uh, i ne mogu da zamerim ljudima koji igraju neke… to se može zameriti onima koji su to napisali, pa glumac “igra” kad nema šta da igra. Mi smo, mislim na moju generaciju, bili jako strogi. Kad bi dobili, recimo, neku TV seriju i ako ocenimo da je to ispod nekog nivoa koji se traži u pozorištu, mi smo bili u obavezi da to prijavimo. Da prijavimo jedni drugima, u smislu, snimao sam nešto i nije tako… malo je bruka, malo nije. Ali smo prijavljivali. Da se slučajno ne desi, pošto je kamera tu stvar već ovekovečila, da se sutra stidimo. A, naša je kinematografija imala tako velike, i tako minorne stvari, kako bi se neko, ne znam ugradio… Jer to je bila Alejbegova slama - uzmi to tamo stoji.

- Moram da kažem da sam imao sreću, baš tako, jer talenat ništa ne znači bez srećnih okolnosti - talenat pruža samo šansu, da sam od rane mladosti radio sa tako značajnim rediteljima. Aca Đorđević, Puriša Đorđević… pa onda kreće moja generacija, Goran Paskaljević, Goran Marković i da ne nabrajam. Mi smo se tada radovali poslu. Recimo, “Majstori, majstori”,  ja nisam igrao u tom filmu, ali učestvovao sam u njemu, maltene kao da sam igrao, jer smo stalno razmišljali, pre nego što će Goran početi da snima, koju će pesmu da uzme… i došla je pesma “Majstori u kući” Ace SekulićaGoran je bio impresioniran kako je on govorio tu pesmu. Učestvovali smo, recimo, kakav će naslov da svom filmu da Rajko Grlić, kakav je drugi serijal Điđe Karanovića, gde opet, nisam učestvovao, ali smo stalno bili u jednom angažmanu da to u kinematografiji, da li na platnu ili na televiziji, bude što bolje.

Novinar :Dragan Stošić

Objavljeno u Sindikat

       

Kontakt

Venac Stepe Stepanovića 9 (kancelarija) Ivana Kosančića 19 (redakcija, sedište) 25000 Sombor, Srbija

e-mail:

office@noviradiosombor.com

Telefon: +381-25-510-16-41
Mobilni: +381-65-8-675-445

Portal:

http://noviradiosombor.com

Internet radio: Novi Radio Sombor

http://www.omiljeniradio.com/index.php/radio-uzivo-online-srbija/1130-novi-radio-sombor-uzivo-online.html 

POSTANITE SARADNICI

Svako ko želi, može da postane saradnik Novog Radio Sombora, bilo gde da živite i boravite.

Izaberite oblast koja vam je bliska, pošaljite vest, informaciju, fotografije, istražite.

Postanite dopisnik, iz svog mesta gde trenutno ili trajno boravite, svoje države. 

Dobrodošli saradnici u marketingu, menadžmentu i oglašavanju!

Javite se na e-mail:

office@noviradiosombor.com

Telefoni: +381-65-8-675-445

+381 25 510-1641

Top
We use cookies to improve our website. By continuing to use this website, you are giving consent to cookies being used. More details…